На уранку

Na uranku je muzičko-scensko delo srpskog kompozitora Stanislava Biničkog. Operski libreto napisao je srpski pisac Branislav Nušić. Opera je premijerno izvedena 1903. godine i predstavlja prvu operu u istoriji srpske umetničke muzike.

Na uranku
Plakat 7. izvođenja opere Na uranku

Od komada sa pevanjem do prve srpske opere

Početkom 19. veka Srbija je još bila pod turskom vlašću, bez države i institucija i bez ikakvog izgleda da će se stanje uskoro promeniti. U takvoj klimi razvoj kulture je bio potpuno nemoguć. Ovo stanje promeniće se dobijanjem Hatišerifa 1830. godine čime je Srbija dobila temelje svoje državnosti. Međutim, sticanjem državnosti tek su se stvorili uslovi za početak razvoja svih pora građanskog društva. Građanski sloj je tek trebalo da se formira, i da zatim usvaja obrasce građanskog ponašanja i razvijanja kulturnih potreba. Razumljivo je da u takvoj društvenoj klimi pojava i prihvatanje opere nije bilo moguće i proći će nekoliko decenija dok srpska publika nije postala zrela za percepciju operskih dela. U tom međuprostoru od stvaranja države, otvaranja prvih pozorišta i rađanja prve srpske opere komad sa pevanjem pokazao se kao zgodna muzičko-scenska forma da se publika pripremi i za serioznija dela ovakve vrste. Komad sa pevanjem suvereno je vladao srpskom pozorišnom scenom duž većeg dela 19. veka, kao i prve tri decenije 20. veka, postavši autohtona kulturna tvorevina srpskog podneblja. U početku komadi sa pevanjem su bili isključivo komičnog karaktera, da bi tokom pete decenije 20. veka dobijali seriozniji ton i bili političko oruđe u veličanju zasluga vladajućih dinastija i jačanja nacionalnog duha u predvečerje odlučujućih momenata u borbi za nacionalnu nezavisnost.Uloga muzike u ranom srpskom pozorištu modernog doba bila je gotovo u ravni sa njegovim dramskim aspektom, a dramski i muzički izraz kod Srba razvijao se paralelno i nadopunjavao među sobom. Đorđe Maletić, drugi upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu, dao je veliki značaj ulozi muzike u dramskim komadima, tvrdeći da nijedan komad ne bi ostavio veliki utisak bez muzičkih numera.

Narodno pozorište u Beogradu početkom 20. veka

Prema tome, jedna pozorišna predstava nije se mogla zamisliti bez vokalnih i instrumentalnih tačaka koje su umetane u dramsku radnju, a potom svoj život nastavljale van pozorišta kao popularne varoške pesme. Pozorišne predstave bile su sjajno sredstvo ne samo da se publika zabavi, već i da se muzički edukuje, razvija svoj ukus u tom pogledu i da konačno bude spremna za percepciju ozbiljnijih muzičkih dela.

Prva srpska opera "Na uranku"

Stanislav Binički, kompozitor opere "Na uranku"

Branislav Nušić, autor operskog libreta

Sve ozbiljniji dramski repertoar zahtevao je vremenom da sprega muzike i dramskog izraza bude što uravnoteženija. Prirodan, raznovrstan i ravnomeran razvoj komada sa pevanjem uslovio je pojavu prvih pokušaja da Srbi stvore svoju prvu operu, do čega je konačno i došlo na samom početku 20. veka, vremenu izuzetno plodnom za srpsku kulturu. U tom smislu, prva srpska opera „Na uranku“ bila je prirodno nadovezivanje na sve ozbiljniji muzički jezik koji je svoj pun razvitak dosegao u komadima sa pevanjem. Sve do kraja 19. veka, komadi sa pevanjem ostaju okosnica repertoara Narodnog pozorišta u Beogradu, iako kompozitori sve više gaje tendencije ka ozbiljnijem muzičkom izražavanju. Iako su kompozitori toga vremena uveliko razmišljali o stvaranju prve srpske opere, prvi pokušaji javili su se nekoliko decenija ranije, a postojala je i tendencija da svako pozorišno delo u kome preovlađuje muzika bude prozvano operom ili poluoperom. Sve većim prisustvom muzike u pozorišnim komadima, ali i u koncertnoj formi, publika je očekivala da na sceni zažive kompletna muzičko-scenska dela. Godine 1894. izvedena je prva opera na beogradskoj sceni. Bilo je to delo Na bunaru Viljema Blodeka, komična opera u jednom činu koja je prikazivana iste večeri nakon serioznijeg komada Pribislav i Božana Davorina Jenka. Godinu dana kasnije prikazana je i prva strana opereta Jabuka Huga Doubeka.

Pozorišni plakati iz druge polovine 1903. godine svedoče o velikom prisustvu operske i vokalno-instrumentalne muzike velikih svetskih kompozitora. Pozorišni orkestar na čelu sa dirigentom Petrom Krstićem, pauze između činova popunjavao je odlomcima, uvertirama, portpurima iz opera Bizea, Gunoa i Verdija dok je na samom početku ove sezone izveden celovečernji koncert sa delima Betovena, Griga, Mendelsona, Leonkavala, a u drugom delu izvedena je cela Mocartova Simfonija Jupiter. Bio je ovo veliki odskok za celokupan ansambl „muzičke grane“ pozorišta, kojim je publici dokazano da je postao zreo za izvođenje serioznijih dela. Publika je u isto vreme postala zrela za razumevanje ovakvih dela, ali i svesna da ne može biti autentične muzičke kulture jednog naroda bez dela domaćih kompozitora.

Opera „Na Uranku“ nastala je iz saradnje kompozitora i dirigenta Stanislava Biničkog i dramskog pisca Branislava Nušića. Njihova ranija saradnja vezana je za pokušaje da se publici Narodnog pozorišta u Beogradu prikaže nešto drugačije, originalno i bliskije operi kroz delo Ljiljan i omorika iz 1900. godine. Nedugo nakon ove saradnje počinju rad na operi „Na uranku“. Siže opere nije nije nastao na osnovu već napisane drame, već da je Branislav Nušić namenski napisao operski libreto, oslanjajući se na sugestije Biničkog, kako bi tekst što prirodnije odgovarao muzici.

Opera Na uranku premijerno je izvedena 20. decembra 1903. godine na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, dok je uvertira izvedena par meseci ranije na jednom koncertu zajedno sa „Skercom“ Petra Krstića. Iako je veristički uticaj primaran, ova opera je zapravo sinteza verizma i tradicionalne opere sa elementima srpskog folklora uz dodatke orijentalnog prizvuka, a u svrhu karakterizacije likova i kolorisanja ambijenta. Binički je imao u vidu da prva srpska opera mora imati ne samo siže koji će se odvijati u ambijentu srpskog sela, već da i muzika mora dočarati taj ambijent.

Opera u skladu sa verističkim uticajem ima tragičan i krvav rasplet. Napisana je u jednom činu, a premijernim izvođenjem dirigovao je sam Stanislav Binički. Glavne uloge tumačili su bračni par Sultana Cijukova i Žarko Savić (Redžep, bariton). Pored njih, pevali su i Pavlović (Rado, tenor), Marković (Anđa, mecosopran). Bez obzira što se opera oslanjala na uspele evropske uzore, ona je potpuno odgovarala srpskom duhu, sa neizostavnim orijentalnim elementima, dok je u pojedinim segmentima Stanislav Binički iznedrio čist srpski nacionalni stil u muzici. Premijera prve srpske opere jedan je od najznačajnijih momenata u istoriji srpske nacionalne muzike, ali, nažalost, danas ne raspolažemo sa mnogo originalnih izvora koji bi nam dali puniju sliku kako je protekla praizvedba prve srpske opere, a u godinama koje su usledile nije ostao sačuvan ni originalni plakat. Opera je napisana u duhu operskog verizma, preovlađujućeg pravaca u italijanskoj operi tog doba.

Nakon prvih predstava kritika je imala same pohvale za ovo delo, potpuno imajući u vidu otežavajuće okolnosti da muzički ansambl mora da se sastavlja iz svih raspoloživih orkestara i muzičkih društava koje je prestonica u tom trenutku imala. Možda je najbolji prikaz Biničkovog pregalaštva dao sam Nušić:

„Iako malo po broju, ono što je Binički dao-naše je. On je od onih naših muzičara i kompozitora koji su ušli u dušu naše narodne pesme, pevaju je i sami, vole je, uživaju u njoj. Biničkove pesme odlikuju se narodnim koloritom. Sve što je imao, sve što je mogao dati, Binički je priložio kulturnom razvitku i napretku svog naroda.“ Partitura i veći deo orkestarskog materijala izgubljen je u bombardovanju Beograda 1941. godine, posebno zdanja Narodne biblioteke Srbije koja se do tada nalazila na Kosančićevom vencu, ali je na osnovu fragmenata, određenih snimaka i sećanja, kao i postojećeg klavirskog izvoda, operu ponovo orkestrirao dirigent Angel Šurev. Svoju značajnu obnovu prva srpska opera je doživela 1968. godine kada je izvedena na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu u režiji Jovana Putnika. Verovatno zbog značajne revidacije, ovo izvođenje je proglašeno premijerom. Izvedena je zajedno sa operom Simonida Stanojla Rajičića povodom obeležavanja jednog veka od osnivanja Narodnog pozorišta u Beogradu.

Sadržaj

U srpskom selu pod turskom vlašću rađa se ljubav između Radeta i Stanke. Stanka dolazi na bunar po vodu očekujući Radeta. On ubrzo dolazi i njih dvoje pričaju o svojoj ljubavi i čežnji. Nailazi Radetova majka Anđa koja ih blagosilja i odobrava venčanje. Stanka se zadrži na livadi berući cveće ushićena zbog skore svadbe. Seoski aga Redžep beznadežno je zaljubljen u Stanku i namerava da osujeti njen brak sa Radetom. On nailazi i zaklinje Stanku da mora odgovoriti na njegovu ljubav i poći za njega. Ona mu odgovara da voli Radeta, on joj preti, a ona se otima i beži. Sledećeg jutra celo se selo okupilo u veselju u čast venčanja mladih, iznenada se pojavljuje Redžep i u velikom besu govori da je Rade "sin greha, sin celoga sela". Niko u to ne veruje. Pojavljuje se majka Anđa i na opšte zaprepašćenje priznaje da rade jeste vanbračno dete, ali ne dete greha već ljubavi. U besu i očajanju Rade potegne oružje na svoju majku, ona presvisnu od bola, a Redžepovi ljudi na silu odvode Stanku.

Poznate muzičke numere

• Kad bi znala dilber Stano, arija Redžepa ;
• Tamo za tom gorom, arija Stanke ;
• Hor momaka i devojaka.

Literatura

• Timotijević, Miroslav (2012). Takovski ustanak - srpske Cveti : o javnom zajedničkom sećanju i zaboravljanju u simboličnoj politici zvanične reprezentativne kulture. Beograd: Istorijski muzej Srbije : Filozofski fakultet. 

Spoljašnje veze

• Premijera prve srpske opere „Na uranku” („Politika”, 25. oktobar 2019)