Nemanja Radulović
Nemanja Radulović (Niš, 18. oktobar 1985)[1] srpski je violinista.
Nemanja Radulović | |
|---|---|
 | |
| Puno ime | Nemanja Radulović |
| Datum rođenja | 18. oktobar 1985. |
| Mesto rođenja | Niš, SFRJ |
| Veb-sajt | www |
Biografija uredi
Nemanja Radulović je rođen 1985. godine u Nišu. Do odlaska na studije u inostranstvo bio je učenik Dejana Mihailovića, održao stotine koncerata, osvojio brojna priznanja među kojima Oktobarsku nagradu Beograda za stvaralaštvo mladih (1996) i Nagradu Talenti godine Ministarstva prosvete (1997), a na međunarodnoj sceni – prve i specijalne nagrade u Strezi (1995), u Češkoj (Jan Kocijan, 1996), u Litvaniji (Balis Dvarionas, 1997), Poljskoj (Vijenjavski-Lipinski, 1997) i Francuskoj (Jehudi Menjuhin, 1998).
Godine 1998. započeo je studije na Visokoj školi za muziku u Sarbrikenu, u klasi Džošue Epštajna, a od 1999. studira i na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu u klasi Dejana Mihailovića. Sa 14 godina, septembra 2000, primljen je na Visoki nacionalni konzervatorijum za muziku u Parizu u klasu Patrisa Fontanaroze. Učestvovao je i na majstorskim kursevima Jehudija Menjuhina, Džošue Epštajna i Dejana Mihailovića. Studije je nastavio u Nemačkoj, na Sarskoj visokoj školi za muziku i pozorište u Sarbrikenu. Redovno pohađa postdiplomske studije kod Salvatorea Akarda na Akademiji Valter Štaufer u Kremoni (Italija).
Na konkursu Antonio Stradivarijus u Italiji 2001. osvojio je Drugu nagradu – te godine najvišu dodeljenu nagradu. Iste godine trijumfovao je na konkursu Žorž Enesku u Bukureštu ponevši Prvu i dve specijalne nagrade žirija. Na Međunarodnom takmičenju Jozef Joakim u Nemačkoj 2003. osvojio je Prvu nagradu, a januara 2005. osvojio je visoku francusku nagradu u oblasti muzike, Viktoar de la muzik (Muzički pobednici), u kategoriji Internacionalno otkriće godine.
Na resitalima, Nemanja Radulović nastupa sa harfistkinjom Marijel Nordman, i pijanistima Suzan Manov, Dominikom Plankadom i Lorom Favr-Kan. Do sada je održao preko 900 koncerata i snimao za radio i televizijske stanice. Nastupao je sa mnogim orkestrima, kako u Srbiji i Crnoj Gori, tako i u Rumuniji, Češkoj Republici, Slovačkoj, Italiji, Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj, Litvaniji, Poljskoj, Estoniji, Ukrajini, Kini, Koreji, Japanu, na Filipinima, na Tajlandu, a u Francuskoj sa Nacionalnim orkestrom Il-d-Frans, Kanskim orkestrom, Nacionalnim orkestrom Lila, pod upravom dirigenata kao što su Eiđi Oue[2], Daisuke Soga, Kristijan Mandeal, Filip Benter, Vensan Bart… Takođe je sarađivao sa poznatim umetnicima kao što su Najdžel Kenedi, Patris Fontanaroza, Emanijel Bertran, An Kufelek, Rolan Pidu, kvarteti Iliko, Debisi, Psofos.
Predstavio se u znamenitim koncertnim dvoranama kakve su Tonhalesal u Cirihu, Teatr d' šanzelize i Teatr mogador u Parizu, Simfonijska dvorana u Osaki. Nastupao je na mnogim festivalima u Francuskoj, kao što su Flanri muzikal u Remsu, festivali u Vezeru, Avinjonu, Perigor Nuaru, Festival Francuskog radija u Monpeljeu, kao i mnogi drugi festivali u Evropi i Aziji (Žorž Enesku u Bukureštu, BEMUS itd). U sezoni 2006/7. Nemanja Radulović nastupa u okviru ciklusa Zvezde u usponu u najuglednijim evropskim koncertnim dvoranama (Koncertgebau u Amsterdamu, Megaron u Atini, Site d' la muzik u Parizu, Pale d' bozar u Briselu, Filharmonija u Kelnu itd.), kao i u Karnegi holu u Njujorku.
Nemanja Radulović svira na violini Đovanija Batiste Gvadanjinija iz 1765. godine, koja je u vlasništvu Fric Berens štiftunga iz Hanovera (Nemačka).
Nemanja Radulović je održao praizvođenja koncertantnih dela argentinskog kompozitora Estebana Benzekrija 2006, 2008. i 2009. godine.[1]
Nagrade uredi
- 1996 – Oktobarska nagrada grada Beograda
- 1997 – „Talenat godine“, Ministarstvo prosvete Srbije
- 1998 – Peta nagrada, Međunarodno takmičenje violina, „Rodolfo Price Lipizer“
- 2001 – Pobednik Stradivarijusovog takmičenja violina, Kremona, Italija
- 2001 – 1. nagrada i pobednik međunarodnog takmičenja Enesku, specijalna nagrada za interpretaciju 3. Eneskuove sonate. Bukurešt, Rumunija
Diskografija uredi
- 2006 – Pièces pour violon seul (Transart Live)
- 2008 – Mendelssohn, Concertos pour violon 1 et 2 (Transart Live)
- 2009 – Les trilles du diable (Decca)
- 2010 – Beethoven, Sonates pour violon et piano 5, 7 et 8, avec Susan Manoff, piano (Decca)
- 2011 – Les cinq saisons (les quatre saisons de Vivaldi et "Spring in Japan", composition originale d'Alexander Sedlar) (Decca)
- 2013 – Après un rêve, avec Marielle Nordmann (Transart)
- 2013 – Paganini Fantasy (Deutsche Grammophon)
- 2014 – Carnets de Voyage (Deutsche Grammophon)
- 2014 – Journey East (Deutsche Grammophon)
- 2016 – Bach (Deutsche Grammophon)
- 2017 – Tchaikovsky: Violin concerto – Rococo Variations (Deutsche Grammophon)
- 2018 – Baïka (Deutsche Grammophon)
- 2020 – Essentials (Deutsche Grammophon)
- 2022 - Roots (Catalogue Marketing Classique/Warer Classics)
Vidi još uredi
Reference uredi
- ^ a b Alain Pâris, Le nouveau dictionnaire des interprètes, Robert Laffont, Paris, 2015, str. 786
- ^ Magična energija Nemanje Radulovića („Politika“, 8. april 2016)
