Nikolaj Judenič
Nikolaj Nikolajevič Judenič (rus. Николай Николаевич Юденич; Moskva, 30. jul 1862 — Sen Loren di Var, 5. oktobar 1933) je bio jedan od najuspešnijih generala vojske Carske Rusije za vreme Prvog svetskog rata. Bio je vođa belogardejaca u severozapadnoj Rusiji za vreme Ruskog građanskog rata.
| Nikolaj Judenič | |
|---|---|
 Nikolaj Judenič | |
| Lični podaci | |
| Puno ime | Nikolaj Nikolajevič Judenič |
| Datum rođenja | 30. jul 1862. |
| Mesto rođenja | Moskva, Ruska Imperija |
| Datum smrti | 5. oktobar 1933. (71 god.) |
| Mesto smrti | Sen Loren di Var, Francuska |
Pre Prvog svetskog rata uredi
Rođen je u Moskvi. Završio je 1881. Aleksandrovsko vojno učilište, a 1887. generalštabnu akademiju. Za vreme Rusko-japanskog rata (1904 — 1905) je bio komandant puka.[1] Posle rata bio je načelnik štaba Kazanskog (1912) i Kavkaskog (1913) vojnog okruga.
Kavkaski pohod uredi
Na početku Prvog svetskog rata postao je načelnik štaba Kavkaske armije[1] i uspešno je pobedio veliku tursku vojsku Envera Paše u bici kod Sarikamiša. Posle te velike pobede, u kojoj je nestala gotovo cela jedna turska armija unapređen je za komandanta ruske kavkaske armije. Pokušao je da iskoristi rasulo turske vojske nakon poraza kod Sarikamiša, pa je krenuo u osvajanje turske teritorije i došao je do jezera Van u maju 1915. godine. Dva meseca kasnije Rusi su se povukli iz područja jezera Van. U septembru su Rusi ponovo zauzeli jezero Van. Oko te tačke nastavile su se borbe oko 14 meseci, malo napred, malo nazad.
Nikolaj Judenič je uspešno tokom 1916. izveo jednu ofanzivu. Pobedio je Turke u bici kod Erzuruma i osvojio je lučki grad Trabzon (Trapezund). Tokom ljeta usledila je turska kontraofanziva, ali Rusi su ponovo pobedili u bici kod Erzinkana. Posle februarske revolucije u Rusiji Judenič je prekomandovan na beznačajnu funkciju u Srednjoj Aziji. Mesec dana nakon toga povukao se iz armije u penziju.
Vođa belogardejaca uredi
Godinu dana posle Oktobarske revolucije Judenič je emigrirao u Francusku, a zatim u Estoniju. U julu 1919. postao je komandant severozapadnog fronta beloarmejaca. Postao je i član kontrarevolucionarne severozapadne „vlade“, koja je stvorena uz pomoć Velike Britanije. Tri meseca je proveo trenirajući i organizujući armiju. Britanska vlada je davala svu potrebnu finansijsku podršku. Judenič je imao oko 20.000 vojnika, pa je u oktobru 1919. krenuo u napad prema Petrogradu. Pošto se boljševička armija borila na nekoliko frontova (sa Kolčakom u Sibiru i nekoliko kozačkih armija u Ukrajini) Petrograd nije branila velika boljševička vojska.
Judeničev prijatelj Karl Manerhajm je zamolio predsednika Finske Stalberga da se pridruži Judeniču i da Finci napadnu Petrograd zajedno sa Judeničem. Judenič bi zauzvrat priznao nezavisnost Finske. Pošto Kolčak ne bi priznao finsku nezavisnost Stalberg nije prihvatio da se Finci uključe. Zbog toga je Judenič morao sam da napadne Petrograd. Njegova vojska je 19. oktobra 1919. došla do oboda Petrograda.[2] U to vreme glavno vođstvo boljševičke vlasti pomirilo se sa padom Petrograda, ali Lav Trocki se nije slagao. Trocki je otišao u Petrograd i lično je organizovao odbranu grada. Oružje je podeljeno fabričkim radnicima i poslani su da se suprotstave Judeničevoj armiji. Napad Judeničevih snaga nije uspeo, pa su 1. novembra započeli sa povlačenjem. Našli su utočište u Estoniji, gde su se složili da se razoružaju. Britanski brodovi su ih evakuisali 1920. iz Estonije. Judenič je posle toga preostalih 13 godina živeo u Francuskoj, ne igrajući važnu ulogu među belogardejskim emigrantima. Umro je u Parizu 5. oktobra 1933. godine.
Reference uredi
- ^ a b „Judenič, Nikolaj Nikolajevič”. Enciklopedija. Pristupljeno 22. 1. 2019.
- ^ „Najveća Ruska katastrofa”. Telegraf. Pristupljeno 22. 1. 2019.
