Википедија

Nikola Sarkozi

23. председник Француске (2007—12)

Nikola Pol Stefan Sarkozi de Nađ-Boča (franc. Nicolas Paul Stéphane Sarközy de Nagy-Bocsa; Pariz, 28. januar 1955) francuski je političar, bivši predsednik Republike Francuske i ko-knez Andore, kao i predsednik konzervativne partije Unija za narodni pokret. Bivši je ministar unutrašnjih poslova Francuske (do 26. marta 2007). Nadimak mu je Sarko.[1]

Nikola Sarkozi
Nikola Sarkozi
Lični podaci
Ime pri rođenjuNikola Pol Stefan Sarkozi de Nađ-Boča
Datum rođenja(1955-01-28)28. januar 1955. (69 god.)
Mesto rođenjaPariz, Francuska
DržavljanstvoFrancuska
NarodnostFrancuz
Poreklomađarsko, jevrejsko, grčko
ReligijaKatolik
UniverzitetUniverzitet Zapadni Pariz
Profesijaadvokat
Porodica
SupružnikMari-Dominik Kuloli (1982—1996)
Sesilija Ciganer-Albeniz (1996–2007)
Karla Bruni (2008−)
Decasinovi Pjer, Žan i Luj
Politička karijera
Politička
stranka		Republikanci Francuske (od 2015)
ranije:
Unija za narodni pokret (2002-2015)
16. maj 2007 — 15. maj 2012.
Predsednik vladeFransoa Fijon
PrethodnikŽak Širak
NaslednikFransoa Oland
Ko-knez Andore
16. maj 2007 — 15. maj 2012.
Predsednik vladeAlbert Pintat
Žaume Bartumeu
PrethodnikŽak Širak
NaslednikFransoa Oland
1. jul 2008 — 1. januar 2009.
PrethodnikJanez Janša
NaslednikMirek Topolanek
220. ministar unutrašnjih poslova Francuske
2. jun 2005 — 26. mart 2007.
PredsednikŽak Širak
Predsednik vladeDominik de Vilpen
PrethodnikDominik de Vilpen
NaslednikFransoa Baruen
Ministar ekonomije Francuske
31. mart 2004 — 28. novembar 2004.
PredsednikŽak Širak
Predsednik vladeŽan-Pjer Rafaren
PrethodnikFransis Mer
NaslednikErve Gajmar
218. ministar unutrašnjih poslova Francuske
7. maj 2002 — 31. mart 2004.
PredsednikŽak Širak
Predsednik vladeŽan-Pjer Rafaren
PrethodnikDanijel Vajan
NaslednikDominik de Vilpen
Ministar komunikacija Francuske
19. jul 1994 — 11. maj 1995.
PredsednikFransoa Miteran
Predsednik vladeEduar Baladur
PrethodnikAlan Karinjon
NaslednikKaterin Trotman
Portparol Vlade Francuske
30. mart 1993 — 19. januar 1995.
PredsednikFransoa Miteran
Predsednik vladeEduar Baladur
Ministar za budžet Francuske
30. mart 1993 — 11. maj 1995.
PredsednikFransoa Miteran
Predsednik vladeEduar Baladur
PrethodnikMartin Malvi
NaslednikFransoa Dober
Gradonačelnik Neji sir Sen
29. april 1983. — 7. maj 2002.
PrethodnikAhil Pereti
NaslednikLuj-Šarl Bari
Potpis

Na predsedničkim izborima 2007. godine Sarkozi je pobedio Segolen Roajal u drugom krugu predsedničkih izbora sa 53% glasova. Dana 6. maja 2007. godine nasledio je Žaka Širaka postavši 23. predsednik Francuske.

Na predsedničkim izborima 2012. godine Sarkozi je izgubio od Fransoa Olanda u drugom krugu predsedničkih izbora sa razlikom od 3% glasova. Posle ovih izbora povukao se iz političkog života. [2]

Poreklo uredi

Rođen je 28. januara 1955. godine u Parizu. Nikola Sarkozi je drugi sin oca mađarskog plemića Pala Ištvana Erna Sarkozija de Nađ-Boče i majke Francuskinje Andree Mala.[3][4] Deda po majci Nikole Sarkozija bio je Aron Malah, ladinski Jevrejin, po struci lekar, poreklom iz Soluna u Grčkoj. Njegova supruga (Sarkozijeva baba) je bila Francuskinja Adel Buvije (Adèle Bouvier) koja je bila katoličke vere, pod čijim uticajem je i sam Aron prešao u katolicizam. Živeli su u francuskom gradu Lionu i imali dve kćerke - Suzanu i Andre, koja je zapravo majka francuskog predsednika.[5][6]

Obrazovanje uredi

Nikola Sarkozi je osnovnu školu učio u Parizu u školi Chaptal de Neuilly. Godine 1967. je ponavljao šesti razred, nakon čega se upisao u privatnu školu Saint-Louis de Monceau, gde je stekao i srednje obrazovanje 1973. godine. Godinu dana kasnije postao je član političke partije Unija Demokrata za Republiku.

Nikola Sarkozi se obrazovao za advokata i studirao je na Univerzitetu Pariz 10 u Nanteru. Nije uspeo da završi školu za spoljnu politiku zbog nedovoljnog poznavanja engleskog jezika.

Predsednik Francuske uredi

Inauguracija uredi

 
Sarkozi pozdravlja prvu damu SAD Loru Buš u Nemačkoj, jun 2007.

Dana 6. maja 2007. Nikola Sarkozi je postao šesta osoba koja je izabrana za predsednika Pete republike (koja je osnovana 1958) i 23. predsednik u istoriji Francuske.

Zvanični prenos vlasti sa Širaka na Sarkozija obavljen je 16. maja u 11:00 (9:00 UTC) u Jelisejskoj palati, gde su mu date šifre ovlašćenja francuskog nuklearnog arsenala.[7] Popodne je novi predsednik odleteo u Berlin da se sastane sa nemačkom kancelarkom Angelom Merkel.

Pod Sarkozijevom vladom, Fransoa Fijon je zamenio Dominika de Vilpena na mestu premijera.[8] Sarkozi je imenovao Bernara Kušnera, levičarskog osnivača Lekara bez granica, za svog ministra spoljnih poslova, što je dovelo do izbacivanja Kušnera iz Socijalističke partije. Pored Kušnera, još tri ministra Sarkozija su sa levice, uključujući Erika Besona, koji je bio ekonomski savetnik Segolen Roajal na početku njene kampanje. Sarkozi je takođe imenovao sedam žena da formiraju ukupan kabinet od 15; jedna, ministarka pravde Rašida Dati, prva je žena severnoafričkog porekla koja služi u francuskom kabinetu. Od njih 15, dvoje je pohađalo elitnu Ecole nationale d'administration (ENA).[9] Ministri su reorganizovani, kontroverznim stvaranjem „Ministarstva za imigraciju, integraciju, nacionalni identitet i zajednički razvoj“—dato njegovoj desnoj ruci Brisu Hortefeuk—i „Ministarstva budžeta, javnih računa i civilne administracije“ —uručeno Eriku Vertu, trebalo bi da pripremi zamenu samo trećine svih državnih službenika koji odlaze u penziju. Međutim, nakon parlamentarnih izbora održanih 17. juna, kabinet je prilagođen na 15 ministara i 16 zamenika ministara, ukupno 31 zvaničnik.

Sarkozi je prekinuo običaj amnestije saobraćajnih kazni i oslobađanja hiljada zatvorenika iz pretrpanih zatvora na Dan Bastilje, tradicije koju je Napoleon započeo 1802. u znak sećanja na osvajanje Bastilje tokom Francuske revolucije.[10]

 
Nikola Sarkozi i general Žan-Luj Žorželen, načelnik štaba odbrane, pregledaju trupe tokom vojne parade na Dan Bastilje 2008. na Jelisejskim poljima u Parizu

Tokom 2007. i 2008. godine, francuski predsednik Nikola Sarkozi,[11] kanadski premijer Stiven Harper i premijer Kvebeka Žan Šarest[12] svi su govorili u korist sporazuma o slobodnoj trgovini između Kanade i EU. U oktobru 2008. Sarkozi je postao prvi francuski predsednik koji se obratio Narodnoj skupštini Kvebeka. U svom govoru je govorio protiv separatizma Kvebeka, ali je priznao Kvebek kao naciju unutar Kanade. Rekao je da je Francuskoj Kanada prijatelj, a Kvebek porodica.[11]

Oslobađanje talaca uredi

Ubrzo nakon stupanja na dužnost, Sarkozi je započeo pregovore sa kolumbijskim predsednikom Alvarom Uribeom i levičarskim gerilskim FARC-om, u vezi sa oslobađanjem talaca koje drži pobunjenička grupa, posebno francusko-kolumbijske političarke Ingrid Betankur. Prema nekim izvorima, sam Sarkozi je tražio od Uribea da oslobodi FARC-ovog „kancelara“ Rodriga Grandu.[13]

Štaviše, on je 24. jula 2007. objavio da su francuski i evropski predstavnici dobili izručenje bugarskih medicinskih sestara zatočenih u Libiji svojoj zemlji. U zamenu je sa Muamerom Gadafijem potpisao paktove za bezbednost, zdravstvenu zaštitu i imigraciju—i 230 miliona dolara (168 miliona evra) za prodaju protivtenkovskih projektila MILAN.[10] Ugovor je prvi sklopila Libija od 2004. godine, a pregovarao je sa MBDA, podružnicom EADS-a. Prema Tripoliju, sa EADS-om bi bio potpisan još jedan ugovor od 128 miliona evra za TETRA radio sistem. Socijalistička partija (PS) i Komunistička partija (PCF) kritikovale su „državnu aferu“ i „razmenu“ sa „odmetničkom državom“.[14] Lider PS Fransoa Oland zatražio je otvaranje parlamentarne istrage.[15]

Zelena politika uredi

Dana 8. juna 2007. godine, tokom 33. samita G8 u Hajligendamu, Sarkozi je postavio cilj da smanji francusku emisiju CO2 za 50 procenata do 2050. kako bi sprečio globalno zagrevanje. Zatim je gurnuo socijalistu Dominika Stros-Kana za evropskog kandidata za Međunarodni monetarni fond (MMF).[16] Kritičari su tvrdili da je Sarkozi predložio da se imenuje Stros-Kan za generalnog direktora MMF-a kako bi Socijalističku partiju lišio jedne od njenih popularnijih ličnosti.[17]

Godine 2010, studija univerziteta Jejl i Kolumbija rangirala je Francusku kao zemlju koja najviše poštuje životnu sredinu G20.[18]

Ekonomska politika uredi

 
Sarkozi (levo) na samitu G-8 2009.
 
Nikola Sarkozi se obraća na Forumu E-G8 u Parizu 2011.
 
Sarkozi sa predsednikom Evropske komisije Žozeom Manuelom Barozom, jul 2008

Unija za narodni pokret (UMP), Sarkozijeva stranka, osvojila je većinu na parlamentarnim izborima u junu 2007. godine, iako manje od očekivanog. U julu je većina UMP-a, podržana od strane Nuvo centra, ratifikovala jedno od Sarkozijevih izbornih obećanja, koje je bilo delimično ukidanje poreza na nasledstvo.[19][20] Porez na nasledstvo je ranije davao 8 milijardi evra prihoda.[21]

Sarkozijeva UMP većina pripremila je budžet koji je smanjio poreze, posebno za ljude iz više srednje klase, navodno u nastojanju da podstakne rast BDP-a, ali nije smanjio državne rashode. Zbog toga ga je kritikovala Evropska komisija.

Dana 23. jula 2008. parlament je izglasao „loi de modernisation de l'économie“ (Zakon o modernizaciji privrede) kojim su olabavljena ograničenja na maloprodajne cene i smanjena ograničenja za otvaranje preduzeća. Vlada je takođe unela izmene u dugogodišnje francuske propise o radnom vremenu, dozvoljavajući poslodavcima da pregovaraju o prekovremenom radu sa zaposlenima i omogućavajući da svi radni sati nakon tradicionalnog francuskog 35-časovnog radnog vremena budu oslobođeni poreza.[22]

Međutim, kao rezultat globalne finansijske krize koja je dostigla vrhunac u septembru 2008. godine, Sarkozi se vratio na državni intervencionizam svojih prethodnika, izjavljujući da je „Lese fer kapitalizam gotov” i osuđujući „diktaturu tržišta”. Suočen sa sugestijom da je postao socijalista, odgovorio je: "Jesam li postao socijalista? Možda." Takođe se obavezao da će otvoriti 100.000 radnih mesta koje subvencioniše država.[23]

Bezbednosna politika uredi

Sarkozijeva vlada je 7. avgusta 2007. izdala dekret kojim se generalizuje program dobrovoljnog biometrijskog profilisanja putnika na aerodromima. Program, nazvan 'Parafes', trebalo je da koristi otiske prstiju. Nova baza podataka bila bi međusobno povezana sa Šengenskim informacionim sistemom (SIS), kao i sa nacionalnom bazom podataka o traženim licima (FPR). Nacionalna komisija za informatiku i slobodu (CNIL) protestovala je protiv ove nove uredbe, protiveći se snimanju otisaka prstiju i međusobnoj povezanosti SIS-a i FPR-a.[24]

Ustavna reforma uredi

Francuski parlament je 21. jula 2008. usvojio ustavne reforme koje je Sarkozi dao kao jedno od ključnih obećanja svoje predsedničke kampanje. Glasovalo je 539 prema 357, jedan glas više od tropetinske većine; promene još nisu finalizovane. Oni bi uveli ograničenje na dva mandata za predsedništvo i ukinuli predsednikovo pravo na kolektivno pomilovanje. Oni bi omogućili predsedniku da se obrati parlamentu na sednici, a parlamentu da odredi sopstveni dnevni red. Oni bi parlamentu dali veto na neka predsednička imenovanja, dok bi ukinuli vladinu kontrolu nad sistemom parlamentarnih odbora. On je tvrdio da ove reforme jačaju parlament, dok su ga neki opozicioni socijalistički poslanici opisali kao „konsolidaciju monokratije“.[25]

Spoljna politika uredi

Sarkozi hoće da se odrede buduće granice Evropske unije, da bi se tačno znalo koje države imaju pravo da budu članice. Smatra da Turska ne treba da bude članica EU, pošto se nalazi u Aziji. Nikola Sarkozi je globalista i njegova politika je okrenuta prema SAD,[26] za razliku od Žaka Širaka, koji je više bio okrenut Aziji. Sa dolaskom Sarkozija na vlast, Francuska je popravila zahladnele odnose sa SAD, koji su bili ugroženi pre svega zbog protivljenja Francuske ratu u Iraku.

Vojna intervencija u Libiji uredi

 
Sarkozi na samitu u Parizu 19. marta 2011. koji je označio početak vojne intervencije u Libiji

Zvanična poseta Muamera Gadafija Nikoli Sarkoziju u decembru 2007. godine izazvala je snažan talas protesta protiv predsednika u Francuskoj.[27]

U martu 2011, nakon što je kritikovan zbog nespremnosti da podrži egipatsku i tunisku revoluciju i ubeđen od strane filozofa Bernara-Anrija Levija da se Francuska aktivno angažuje protiv snaga libijskog lidera Muamera Gadafija, Nikola Sarkozi je bio među prvima. Šefovi država traže ostavku Gadafija i njegove vlade, koja je tada vodila građanski rat u Libiji. Nikola Sarkozi je 10. marta 2011. dočekao u Jelisejskoj palati tri emisara Libijskog nacionalnog prelaznog saveta (LNPS), koje mu je doveo Bernar-Anri Levi koji je posredovao na sastanku. Nikola Sarkozi im je obećao da će Gadafijevim avionima biti uvedena zona zabrane letova. Obećao im je i francusku vojnu pomoć. Dana 17. marta 2011. godine, po nalogu Francuske, Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija usvojio je rezoluciju 1973, kojom se dozvoljava stvaranje zone „zabrana letenja” iznad Libije i preduzimanje „neophodnih mera” za zaštitu civilno stanovništvo zemlje. Nikola Sarkozi je 19. marta 2011. zvanično najavio početak vojne intervencije u Libiji, uz učešće Francuske. Većina francuske političke klase i javnog mnjenja pozitivno je primila ove akcije Nikole Sarkozija.[28][29][30]

Komisija za spoljne poslove britanskog parlamenta je 2016. godine objavila izveštaj u kojem se navodi da je vojna intervencija „zasnovana na pogrešnim pretpostavkama“ da je pretnja masakra civilnog stanovništva „precenjena“ i da koalicija „nije potvrdila stvarnu pretnja civilima“; On takođe veruje da je istinska motivacija Nikole Sarkozija bila da služi francuskim interesima i da „poboljša svoju političku situaciju u Francuskoj“.[31]

 
Ankete o popularnosti tokom njegovog predsednikovanja

Predsednička kampanja 2012. uredi

Sarkozi je bio jedan od deset kandidata koji su se kvalifikovali za prvi krug glasanja.[32] Fransoa Oland, kandidat Socijalističke partije, dobio je najviše glasova u prvom krugu izbora održanom 22. aprila, a Sarkozi je bio drugi, što znači da su obojica napredovali u drugi krug glasanja 5-6. maja 2012. godine.[33] Sarkozi je izgubio u drugom krugu i priznao Olandu. Procenjuje se da je dobio 48,38% u poređenju sa Olandovih 51,62%.[34]

Privatni život uredi

Nikola Sarkozi je sklopio prvi brak 23. septembra 1982. sa Mari Dominik Kulioli. Iz tog braka ima dva sina: Pjer je rođen 1985. godine, a Žan - 1987. Formalni razvod je usledio 1996. godine, iako supružnici tada već par godina nisu živeli zajedno.

Nikola Sarkozi se 1996. godine venčao sa Sesilijom Siganer Albeniz, koja je zapravo bila supruga jednog njegovog prijatelja. Njihov zajednički sin Luj je rođen 1997. Sesilija je bila izaslanik svoga muža na pregovorima o oslobađanju bugarskog medicinskog osoblja u Libiji 2007. Oktobra iste godine su se formalno razveli, dok duže vreme nisu živeli u zajednici. Uprkos njihovom bračnom stanju, Sesilija se pojavila na proslavi povodom izbora Sarkozija za predsednika u svojstvu njegove supruge.

Drugog februara 2008. Nikola Sarkozi se oženio italijansko-francuskom pevačicom Karlom Bruni u Parizu. To je prvi put da se jedan francuski predsednik ženi tokom svog mandata.

Reference uredi

  1. ^ Delorme, Marie-Laure (16. 12. 2021). „La « bande à Sarko », quinze ans après”. Le Point (na jeziku: francuski). Pristupljeno 15. 1. 2022. 
  2. ^ „Results of the French Presidential Election”.  – French Ministry of the Interior. Hollande gathered 18,000,668 votes, while Sarkozy obtained 16,860,685 votes.
  3. ^ Tronchot, Marc (25. 3. 2015). „Les Présidents face à Dieu: De Gaulle, Pompidou, Giscard d'Estaing, Mitterrand, Chirac, Sarkozy, Hollande” (na jeziku: francuski). Calmann-Lévy. Pristupljeno 15. 1. 2022. 
  4. ^ magazine, Le Point. „Nicolas Sarkozy : Biographie et articles – Le Point”. Le Point.fr (na jeziku: francuski). Pristupljeno 15. 1. 2022. 
  5. ^ „Profile: Nicolas Sarkozy”. BBC News. 26. 07. 2009. Pristupljeno 09. 3. 2010. 
  6. ^ „A Greek book on Nicolas Sarkozy”. The European Jewish Press. Arhivirano iz originala 29. 07. 2012. g. Pristupljeno 12. 04. 2008. 
  7. ^ Samuel, Henry (17. 5. 2007). „Radiant Cécilia puts Sarkozy in the shade”. The Daily Telegraph. UK. Arhivirano iz originala 23. 10. 2007. g. Pristupljeno 9. 3. 2010. 
  8. ^ Communiqué de la Présidence de la République concernant la nomination du Premier ministre. Arhivirano 19 maj 2007 na sajtu Wayback Machine Élysée Palace, 17 May 2007
  9. ^ France's New Government – A study in perpetual motion Arhivirano 16 jul 2007 na sajtu Wayback Machine, The Economist, 23 June 2007
  10. ^ a b Molly Moore, France's Sarkozy Off to a Running Start Arhivirano 17 oktobar 2017 na sajtu Wayback Machine, Washington Post, 4 August 2007
  11. ^ a b „Sarkozy professes love for Quebec and Canada”. Arhivirano iz originala 4. 3. 2016. g. Pristupljeno 27. 4. 2016. 
  12. ^ Wells, Paul. „Canada and Quebec Unite on EU Free Trade Accord”. Maclean's Magazine. Arhivirano iz originala 26. 9. 2011. g. 
  13. ^ Llama G8 a FARC contribuir a liberación de rehenes Arhivirano 25 decembar 2008 na sajtu Wayback Machine, La Cronica, 8 June 2007 Šablon:In lang
  14. ^ Tripoli annonce un contrat d'armement avec la France, l'Elysée dans l'embarras, Le Monde, 2 August 2007 Šablon:In lang
  15. ^ Molly Moore, France's Sarkozy Off to a Running Start Arhivirano 17 oktobar 2017 na sajtu Wayback Machine, Washington Post, 4 August 2007 Šablon:In lang
  16. ^ FMI: Strauss-Kahn candidat officiel de l'Union européenne Arhivirano 13 avgust 2007 na sajtu Wayback Machine, Le Figaro, 10 July 2007 Šablon:In lang
  17. ^ France's Sarkozy wants Strauss-Kahn as IMF head Arhivirano 15 april 2021 na sajtu Wayback Machine Reuters, 7 July 2007
  18. ^ Šablon:In lang La France au 7e rang mondial pour l'environnement – Le Monde
  19. ^ Les députés votent la quasi-suppression des droits de succession Arhivirano 15 jul 2007 na sajtu Wayback Machine, Le Figaro, 13 July 2007 Šablon:In lang
  20. ^ Les droits de succession (presque) supprimés Arhivirano 13 jul 2007 na sajtu Wayback Machine, Libération, 13 July 2007 Šablon:In lang
  21. ^ Droits de succession: pour une minorité de ménages aisés Arhivirano 30 april 2008 na sajtu Wayback Machine, L'Humanité, 7 June 2007 Šablon:In lang
  22. ^ „France—The reformist president”. The Economist. 24. 7. 2008. Arhivirano iz originala 27. 7. 2008. g. Pristupljeno 27. 7. 2008. 
  23. ^ „Is Sarkozy a closet socialist?”. The Economist. 13. 11. 2008. Arhivirano iz originala 18. 8. 2009. g. Pristupljeno 14. 11. 2008. 
  24. ^ Généralisation du fichage biométrique volontaire des voyageurs dans les aéroports français Arhivirano 9 septembar 2007 na sajtu Wayback Machine, Le Monde, 8 August 2007 Šablon:In lang
  25. ^ France backs constitution reform; France backs constitution reform Arhivirano 12 januar 2009 na sajtu Wayback Machine BBC News, 21 July 2008
  26. ^ Anderson, John Ward and Molly Moore; "Sarkozy Wins, Vows to Restore Pride in France", Washington Post, 7 May 2007
  27. ^ Naegelen, Jacky (22. 2. 2011). „2007 Gaddafi-Sarkozy photo disappeared from the website of the Elysée”. L'Express Reuters. Arhivirano iz originala 8. 1. 2013. g. Pristupljeno 4. 2. 2013. 
  28. ^ „La Libye, un véritable succès diplomatique pour Sarkozy?”. leJDD.fr. Arhivirano iz originala 19. 5. 2011. g. Pristupljeno 20. 1. 2012. 
  29. ^ [1] Arhivirano 10 oktobar 2016 na sajtu Wayback Machine "No Exit" by Philip Gourevitch, 12 December 2011, New Yorker
  30. ^ Erlanger, Steven (1. 4. 2011). „In His Telling, One Man Made Libya a French Cause”. The New York Times. Arhivirano iz originala 23. 7. 2016. g. Pristupljeno 17. 2. 2017. 
  31. ^ „Royaume-Uni : un rapport parlementaire éreinte Sarkozy et Cameron pour l'intervention en Libye”. LEFIGARO (na jeziku: francuski). 14. 9. 2016. Arhivirano iz originala 3. 1. 2021. g. Pristupljeno 1. 3. 2021. 
  32. ^ Décision du 19 mars 2012 arrêtant la liste des candidats à l'élection présidentielle – Conseil Constitutionnel
  33. ^ „Résultats de l'élection présidentielle 2012 Sarkozy lost the second round to the socialist candidate François Hollande making Hollande the new President of France.”. Arhivirano iz originala 12. 5. 2012. g. Pristupljeno 23. 4. 2012. 
  34. ^ „Socialist Hollande triumphs in French presidential poll – France 24”. France 24. 6. 5. 2012. Arhivirano iz originala 17. 12. 2016. g. Pristupljeno 30. 12. 2016. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi


Predsednik Francuske
2007-2012
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Никола_Саркози&oldid=27714386”