Nobelova nagrada za mir
Nobelova nagrada za mir je priznanje za posebne zasluge na poljima spajanja naroda, razoružanja ili smanjenja svetskih ili regionalnih vojnih potencijala, političkog i drugog obrazovanja kao i održavanja mirovnih konferencija. Ova nagrada je, kao i druge Nobelove nagrade, donacija švedskog pronalazača i fabrikanta Alfreda Nobela, i od 1901. se svake godine dodeljuje 10. decembra u Oslu, na dan njegove smrti.
| Nobelova nagrada za mir | |
|---|---|
 Nobelova nagrada | |
| Dodeljuje se za | značajan doprinos miru |
| Dodeljuje | Norveški Nobelov komitet |
| Lokacija | Oslo,  Norveška |
| Predstavlja | Norveški Nobelov komitet |
| Prvo dodeljivanje | 1901. god. |
| Najviše nagrada | Međunarodni komitet Crvenog krsta (3 nagrade) |
| Trenutni dobitnik | Ales Bjaljacki, Memorijal i Centar za građanske slobode (2022) |
| Veb-sajt | www |
Osnivanje uredi
Ova nagrada se prvi put spominje u testamentu, 1896. godine preminulog Alfreda Nobela, u kojoj on reguliše svoju zaostavštinu koja je iznosila oko 31 milion švedskih kruna. Taj novac je ustupljen posebnoj zadužbini, kojom je upravljao savet od 6 direktora. Nobelove nagrade su formirane od kamate na sredstva zadužbine, podeljene na 5 istih delova, za svaku Nobelovu nagradu. U ovom testamentu nije spomenuta Nobelova nagrada za ekonomiju. Ona se dodeljuje u znak sećanja na Alfreda Nobela, istim postupkom ali ne iz sredstava zadužbine, nego od Švedske banke za ekonomske nauke. Za razliku od ostalih nagrada koje se dodeljuju u Švedskom glavnom gradu Stokholmu, Nobelova nagrada za mir se dodjeljuje u glavnom gradu Norveške.
Odbor za dodelu nagrade uredi
Odbor koji odlučuje o dobitniku se sastoji od pet članova koje bira norveški parlament. Članovi se biraju na šest godina. Sastav odbora reflektuje odnos snaga političkih partija u Norveškom parlamentu. Od 1936. usvojeno je pravilo da članovi Norveške vlade ne mogu biti i članovi Nobelovog komiteta. Tokom 1977. dodato je i pravilo da aktivni poslanici Norveškog parlamenta takođe ne mogu biti birani na dužnosti u odboru. Iako nigde nije određeno da članovi moraju biti norveške nacionalnosti, do danas su svi članovi komiteta bili Norvežani.
Nominovanje i dodela nagrade uredi
Predloge kandidata za dobitnike Nobelove nagrade za mir, osim članova komisije i bivših dobitnika nagrade, mogu dostaviti svi članovi vlade ili Međunarodnog suda pravde, profesori na katedrama za sociologiju, istoriju, filozofiju, pravo i političke nauke kao i rukovodioci odgovarajućih instituta.
Za razliku od ostalih, Nobelova nagrada za mir se može dodeliti učesnicima određenih mirovnih pregovora iako oni nisu doveli do konačnog rešenja, odnosno do dotičnog mirovnog ugovora. Zbog toga se pojedine dodele iz današnje perspektive dovode u pitanje. Neke od njih su na primer, 1973. godine Henriju Kisindžeru (SAD) i Le Duk Tou (Vijetnam) (odbio nagradu) za vijetnamski mirovni ugovor ili 1994. kada je za napore učinjene u pravcu mirovnog ugovora na Bliskom istoku, nagradu pored Šimona Pereza i Jicaka Rabina dobio i Jaser Arafat. Naknadno oduzimanje Nobelove nagrade za mir nije moguće.
U izborni proces ulaze samo nominacije, pristigle do 1. februara dotične godine. Kasnije pristigle nominacije ulaze u izbor tek za sledeću godinu. Izborni komitet je u pojedinim godinama dobijao i do 140 nominacija za dobitnike ove nagrade, od kojih je izdvajao samo tri u uži izbor. Sekretar izbornog komiteta daje naloge redovnim i posebnim posmatračima za izradu izveštaja o radu nominovanih osoba i organizacija. Ti izveštaji ne sadrže ocene ili preporuke, nego služe kao objektivna osnova pri izboru dobitnika nagrade.
Za proglašenje pobednika nije utvrđen tačan datum, ali se najčešće dobitnik proglašava jednim petkom sredinom oktobra. Dodela nagrade se vrši uvek 10. decembra, na dan smrti Alfreda Nobela. Za razliku od ostalih Nobelovih nagrada, nagradu za mir uručuje predsednik izbornog komiteta a ne kralj, mada je pored drugih zvanica iz političkog života Norveške, uvek i on prisutan.
Spisak dobitnika uredi
Spisak dobitnika Nobelove nagrade za mir od 1901. do danas.
1900-e — 1910-e — 1920-e — 1930-e — 1940-e — 1950-e — 1960-e — 1970-e — 1980-e — 1990-e — 2000-e — 2010-e
1900-e uredi
1910-e uredi
| Godina | Pojedinac ili organizacija | Delo |
|---|---|---|
| 1910. | Stalna međunarodna mirovna kancelarija (Stalna međunarodna mirovna kancelarija), Bern. | |
| 1911. | Tobijas Mihael Karel Aser (Holandija) | inicijator međunarodnih konferencija privatnog prava u Hagu. |
| Alfred Herman Frid (Austrija) | osnivač Vafen Nidera. | |
| 1912. | Elihu Rut (SAD) | zbog iniciranja nekoliko arbitražnih sporazuma. |
| 1913. | Anri Lafonten (Belgija) | Predsednik Stalne međunarodne mirovne kancelarije. |
| 1914. | Zbog Prvog svetskog rata nagrada nije dodeljena. | |
| 1915. | ||
| 1916. | ||
| 1917. | Međunarodni Crveni krst, Ženeva. | |
| 1918. | Nagrada nije dodeljena | |
| 1919. | Vudro Vilson (SAD) za osnivanje Lige naroda. |
1920-e uredi
| Godina | Pojedinac ili organizacija | Delo |
|---|---|---|
| 1920. | Leon Viktor Ogist Buržoa | Predsednik Lige naroda. |
| 1921. | Jalmar Branting (Švedska) | premijer, predstavnik Švedske u savetu Lige naroda. |
| Kristijan Lous Lange (Norveška) | generalni sekretar Interparlamentarne unije | |
| 1922. | Fritjof Nansen (Norveška) | Predstavnik Norveške u Ligi naroda, inicijator Nansenovih pasoša za izbeglice. |
| 1923. | Nagrada nije dodeljena | |
| 1924. | ||
| 1925. | Ser Ostin Čejmberlen (Velika Britanija) za Lokarniski pakt. | |
| Čarls Gejts Doz (SAD) | predsednik Savezničke komisije za reparacije i pokretač Dozovog plana. | |
| 1926. | Aristid Brijan (Francuska) za Lokarnski pakt. | |
| Gustav Štrezeman (Nemačka) | za Lokarnski pakt. | |
| 1927. | Ferdinand Buison (Francuska) | osnivač i predsednik Lige za ljudska prava. |
| Ludvig Kvide (Nemačka) | učesnik više mirovnih konferencija. | |
| 1928. | Nagrada nije dodeljena | |
| 1929. | Frank B. Kelog (SAD) | za Brijan-Kelogov pakt. |
1930-e uredi
| Godina | Pojedinac ili organizacija | Delo |
|---|---|---|
| 1930. | Nadbiskup Lars Ulof Natan Sederblom (Švedska) | vođa ekumenskog pokreta. |
| 1931. | Džejn Adams (SAD) | predsednica Ženske međunarodne lige za mir i slobodu |
| Nikolas Mari Batler (SAD) | za promociju Brijan-Kelogov pakta. | |
| 1932. | Nagrada nije dodeljena | |
| 1933. | Norman Ejndžel (UK) | pisac, član Izvršnog komiteta i Nacionalnog veća za mir |
| 1934. | Artur Henderson (UK) | predsedavajući Konferencije za razoružanje Lige naroda |
| 1935. | Karl fon Osjecki (Nemačka) | novinar pacifista. |
| 1936. | Karlos Saavedra Lamas (Argentina) | predsednik Lige naroda i posrednik u sukobu između Paragvaja i Bolivije. |
| 1937. | Robert Sesil | osnivač i predsednik Međunarodne mirovne kampanje. |
| 1938. | Nansenov međunarodni ured za izbeglice, Ženeva. | |
| 1939. | Nagrada nije dodeljena |
1940-e uredi
| Godina | Pojedinac ili organizacija | Delo |
|---|---|---|
| 1940. | Nagrada nije dodeljena | |
| 1941. | ||
| 1942. | ||
| 1943. | ||
| 1944. | Međunarodni komitet Crvenog krsta (dodeljena retroaktivno 1945). | |
| 1945. | Kordel Hal (SAD) | za koinicijativu za osnivanje UN. |
| 1946. | Emili Grin Bolč (SAD) | Počasna međunarodna predsednica Ženske međunarodne lige za mir i slobodu |
| Džon Mot (SAD) | predsednik Međunarodno misionarsko veće i predsednik Svetska asocijacija mladih hrišćana | |
| 1947. | Veće prijateljskih usluga (UK) i Američki komitet prijateljskih usluga (SAD) | |
| 1948. | Nagrada nije dodeljena | |
| 1949. | Džon Bojd Or (UK) | direktor Generalna organizacija za hranu i poljoprivredu, predsednik Nacionalno veće za mir, predsednik Svetska unija mirovnih organizacija. |
1950-e uredi
| Godina | Pojedinac ili organizacija | Delo |
|---|---|---|
| 1950. | Ralf Banč | za posredovanje u Palestini (1948). |
| 1951. | Leon Žuo (Francuska) | predsednik Međunarodni komitet Evropskog saveta, potpredsednik Međunarodna konfederacija sindikata, potpredsednik Svetska federacija sindikata, delegat u UN. |
| 1952. | Albert Švajcer (Nemačka) | za osnivanje Bolnica Lambarene u Gabonu. |
| 1953. | Američki državni sekretar Džordž Katlet Maršal | za Maršalov plan. |
| 1954. | Kancelarija Visokog komesarijata Ujedinjenih nacija za izbeglice. | |
| 1955. | Nagrada nije dodeljena | |
| 1956. | ||
| 1957. | Lester Bouls Pirson (kasniji premijer Kanade) | predsednik sedmog zasedanja Generalne skupštine UN, zaslužne za rešenje Suecke krize |
| 1958. | Žorž Pir (Belgija) | vođa organizacije za pomoć izbeglicama Srce Evrope na usluzi svetu. |
| 1959. | Filip Noel-Bejker (UK) | za životni rad posvećen međunarodnom miru i saradnji |
1960-e uredi
| Godina | Pojedinac ili organizacija | Delo |
|---|---|---|
| 1960. | Albert Lutuli (Južnoafrička republika) | predsednik Afričkog narodnog kongresa. |
| 1961. | Dag Hamaršeld (Švedska) | generalni sekretar UN (posthumno). |
| 1962. | Lajnus Karl Poling (SAD) | Za kampanju protiv nuklearnog oružja. |
| 1963. | Međunarodni komitet Crvenog krsta, Ženeva. | |
| Liga društava Crvenog krsta, Ženeva. | ||
| 1964. | Martin Luter King (SAD) | Borac za ljudska prava. |
| 1965. | Unicef | |
| 1966. | Nagrada nije dodeljena | |
| 1967. | ||
| 1968. | Rene Kasen (Francuska) | predsednik Evropskog suda za ljudska prava. |
| 1969. | Međunarodna organizacija rada |
1970-e uredi
| Godina | Pojedinac ili organizacija | Delo |
|---|---|---|
| 1970. | Norman Borlog (SAD) | za istraživanja organizacije Međunarodni centar za unapređenje kukuruza i pšenice. |
| 1971. | Vili Brant (Nemačka) | Za Zapadnonemačku 'Istočnu politiku, kreirajući novi stav prema istočnoj Evropi i Istočnoj Nemačkoj. |
| 1972. | Nagrada nije dodeljena | |
| 1973. | Državni sekretar SAD Henri Kisindžer (SAD) i ministar Le Duk To (Vijetnam, odbio) | Za mirovni sporazum u Vijetnamu. |
| 1974. | Šon Makbrajd (Irska) | Predsednik Međunarodnog mirovnog biroa i komisije za Namibiju UN. |
| Eisaku Sato (佐藤榮作) (Japan) | Premijer. | |
| 1975. | Andrej Dmitrijevič Saharov (SSSR) | Za kampanju za ljudska prava. |
| 1976. | Beti Vilijams i Marejd Korigan | Osnivači severnoirskog mirovnog pokreta. |
| 1977. | Amnesti internašonal, London | Za svoju kampalju protiv torture. |
| 1978. | Predsednik Mohamed Anvar El-Sadat (Egipat) i premijer Menahem Begin (Izrael) | Za mirovne pregovore između Egipta i Izraela. |
| 1979. | Majka Tereza | Za borbu protiv siromaštva |
1980-e uredi
| Godina | Pojedinac ili organizacija | Delo |
|---|---|---|
| 1980. | Adolfo Perez Eskivel (Argentina) | Ljudska prava |
| 1981. | Kancelarija Visokog komesarijata za izbeglice Ujedinjenih nacija. | |
| 1982. | Alva Mirdal (Švedska) i Alfonso Garsija Robles (Meksiko) | delegati u Generalnoj skupštini za razoružanje UN. |
| 1983. | Leh Valensa (Poljska) | osnivač Solidarnosti i borac za ljudska prava. Bio je prvi predsednik Poljske posle pada komunizma. |
| 1984. | Biskup Dezmond Mpilo Tutu (Južnoafrička Republika) | za borbu protiv aparthejda. |
| 1985. | Međunarodna grupa fizičara za prevenciju nuklearnog rata, Boston. | |
| 1986. | Eli Vizel (SAD) | autor, preživeli svedok nacističkog progona |
| 1987. | Oskar Arijas Sančez (Kostarika) | za pokretanje mirnih pregovora u Centralnoj Americi. |
| 1988. | Mirovne snage Ujedinjenih nacija, Njujork. | |
| 1989. | Tenzin Gjatso, četrnaesti Dalaj Lama. |
1990-e uredi
| Godina | Pojedinac ili organizacija | Delo |
|---|---|---|
| 1990. | Predsednik Mihail Gorbačov (SSSR) | „za odlučujuću ulogu u mirovnom procesu koji karakteriše današnju međunarodnu zajednicu” |
| 1991. | Aung San Su Ći (Burma) | „Za nenasilnu borbu za demokratiju i ljudska prava”. |
| 1992. | Rigoberta Menču Tum (Gvatemala) | „za rad na socijalnom i etnokulturološkom pomirenju sa domorodačkim narodima” |
| 1993. | Predsednik Nelson Mandela (Južnoafrička Republika) i bivši predsednik Frederik Vilem de Klerk (Južnoafrička Republika) | „za rad u okončanju režima aparthejda i formiranja nove demokratske Južnoafričke Republike" |
| 1994. | Predsednik PLO-a, Jaser Arafat (Palestina), ministar spoljnih poslova Šimon Peres (Izrael) i premijer Jicak Rabin (Izrael) | „Za napore u stvaranju mira na Bliskom istoku”. |
| 1995. | Džozef Rotblat (Poljska/VB) i Pagvaš konferencija o nauci i svetskim pitanjima | „za rad na eliminisanju nuklearnog naoružanja” |
| 1996. | Karlos Filipe Himenes Belo (Istočni Timor) i Žoze Ramos Orta (Istočni Timor) | „za rad na mirnom i pravičnom rešenju problema Istočnog Timora" |
| 1997. | Međunarodni pokret za zabranu mina (ICBL) i Džodi Vilijams | „za rad na eliminisanju i zabrani antipešadijskih mina” |
| 1998. | Džon Hjum (VB) i Dejvid Trimbl (VB) | „za rad na mirnom rešenju problema u Severnoj Irskoj” |
| 1999. | Međunarodna humanitarna organizacija „Lekari bez granica”, Brisel. | „za pionirski humanitarni rad na nekoliko kontinenata” |
2000-e uredi
| Godina | Pojedinac ili organizacija | Delo |
|---|---|---|
| 2000. | Predsednik Kim Dae-Jung (金大中) (Južna Koreja) | „Za demokratiju i ljudska prava u Južnoj Koreji i Istočnoj Aziji, posebno za pomirenje sa Sjevernom Korejom” |
| 2001. | Ujedinjene nacije i generalni sekretar Kofi Anan (Gana) | „Za njihov rad za bolji, organizovaniji i mirniji svet” |
| 2002. | Džimi Karter — bivši predsednik SAD | „Za decenije njegovog neprestanog truda da nađe mirno rešenje za međunarodne konflikte, da stvori napredak na polju demokratije i ljudskih prava i da ubrza ekonomski i socijalni razvoj” |
| 2003. | Širin Ebadi (شیرین عبادی), (Iran) | „Za njen trud u borbi za demokratiju i ljudska prava, posebno za trud koji je uložila u borbu za prava žena i dece” |
| 2004. | Vangari Matai (Kenija) | „Za njen doprinos u stvaranju održivog razvoja i doprinos demokratiji i miru” |
| 2005. | Međunarodna agencija za atomsku energiju (IAEA) i Muhamed El Baradej (محمد البرادعي), (Egipat) | „Za njihove napore da spreče upotrebu nuklearne energije u vojne svrhe i da obezbede najviši nivo bezbednosti u njenoj upotrebi u civilne svrhe” |
| 2006. | Muhamed Jonus (মুহাম্মদ ইউনুস), (Bangladeš) i banka Gramen (গ্রামীণ ব্যাংক), (Bangladeš) | „Za unapređivanje ekonomskih i socijalnih mogućnosti siromašnih, posebno žena, kroz svoj pionirski projekat davanja mikrokredita” |
| 2007. | Međuvladin panel o klimatskim promenama (IPCC) i Al Gor, (SAD) | „Za napore koje su uložili radi širenja saznanja o klimatskim promenama koje izaziva čovek i za polaganje temelja mera koje su neophodne da bi se klimatske promene zaustavile” |
| 2008. | Marti Ahtisari | „Za višedecenijsko angažovanje i posredovanje u uspostavljanju mira i rešavanju konflikata na više kontinenata” |
| 2009. | Barak Obama | „Za izuzetne napore da ojača međunarodnu diplomatiju i saradnju među narodima kao i zbog rada na stvaranju sveta bez nuklearnog naoružanja” |
2010-e uredi
| Godina | Pojedinac ili organizacija | Delo |
|---|---|---|
| 2010. | Lju Sjaobo | „za doprinos borbi za ljudska prava u Kini" |
| 2011. | Elen Džonson Serlif, Lejma Gbovi i Tavakul Karman | „zbog njihove nenasilne borbe za sigurnost žena i ženska prava za puno učešće u izgradnji mira” |
| 2012. | Evropska unija | „zbog zasluga u unapređenju mira, pomirenja i zaštiti demokratije i ljudskih prava u proteklih šezdeset godina” |
| 2013. | Organizacija za zabranu hemijskog naoružanja (OPCW) | „zbog velikog zalaganja za uništavanje hemijskog naoružanja” |
| 2014. | Kalijaš Satijarti, Malala Jusufzai | „za borbu protiv diskriminacije dece i mladih ljudi i za pravo sve dece na obrazovanje” |
| 2015. | Tuniski kvartet za nacionalni dijalog | „za odlučujući doprinos izgradnji pluralističke demokratije u Tunisu u osvit Jasmin revolucije 2011. godine”[1] |
| 2016. | Huan Manuel Santos | „za odlučne napore da se više od 50 godina vođen građanski rat u zemlji okonča, rat koji je koštao života najmanje 220.000 Kolumbijaca i raselio blizu šest miliona ljudi”[2] |
| 2017. | Međunarodna kampanja za ukidanje nuklearnog oružja (ICAN) | „za rad na privlačenju pažnje na katastrofalne humanitarne posledice bilo kakve upotrebe nuklearnog oružja i za inovativne napore da se na osnovu ugovora postigne zabrana takvih oružja”[3] |
| 2018. | Nadija Murad i Denis Makvege | „za njihove napore u cilju prestanka upotrebe seksualnog nasilja kao načina ratovanja u oružanim sukobima”[4] |
| 2019. | Abij Ahmed Ali | „za njegov napor za postizanje mira i internacionalne saradnje, te preciznije za njegovu odlučnu inicijativu za rešavanje graničnog sukoba sa susednom Eritrejom”[5] |
2020-e uredi
| Godina | Pojedinac ili organizacija | Delo |
|---|---|---|
| 2020. | Svetski program za hranu | „za napore u borbi protiv gladi, za doprinos poboljšanju uslova za mir u područjima pogođenim sukobima i za delovanje kao pokretačka snaga u naporima da se spreči upotreba gladi kao oružja za rat i sukob”[6] |
| 2021. | Marija Resa, Dmitrij Muratov | „za napore da zaštite slobodu izražavanja, što je preduslov za demokratiju i trajni mir”[7] |
| 2022. | Ales Bjaljacki, Memorijal, Centar za građanske slobode | „za predstavljanje civilnog društva u svojim zemljama i zaštitu fundamentalnih ljudskih prava svojih građana”[8] |
Reference uredi
- ^ Nobelova nagrada za mir grupi za nacionalni dijalog u Tunisu (RTS, 9. oktobar 2015)
- ^ „The Nobel Peace Prize 2016 – Press Release”. nobelprize.org (Saopštenje). Pristupljeno 07. 10. 2016.
- ^ „The Nobel Peace Prize 2017 – Press Release”. www.nobelprize.org. Pristupljeno 07. 10. 2017. „for its work to draw attention to the catastrophic humanitarian consequences of any use of nuclear weapons and for its ground-breaking efforts to achieve a treaty-based prohibition of such weapons”
- ^ „Announcement” (PDF). The Nobel Peace Prize. Arhivirano iz originala (PDF) 05. 10. 2018. g. Pristupljeno 05. 10. 2018.
- ^ „The Nobel Peace Prize 2019 – Press Release”. www.nobelprize.org. Pristupljeno 11. 10. 2017. „for his efforts to achieve peace and international cooperation, and in particular for his decisive initiative to resolve the border conflict with neighbouring Eritrea”
- ^ Svetski program za hranu dobitnik ovogodišnje Nobelove nagrade za mir (Danas, 9. oktobar 2020)
- ^ „The Nobel Peace Prize 2021”. nobelprize.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 5. 10. 2022.
- ^ „Belorus, ukrajinska i ruska organizacija dobili Nobelovu nagradu za mir”. Politika. 7. 10. 2022. Pristupljeno 8. 10. 2022.
