Википедија

Novac

Novac (pare ili lova) je specifična roba koju je razvitak robne proizvodnje i razmene izdvojio iz ostalog robnog sveta da monopolski vrši ulogu opšteg ekvivalenta. Na taj način novac predstavlja prometnu vrednost koja je apstraktan izraz celokupnog bogatstva društvene zajednice, a ujedno služi i kao univerzalno sredstvo za međusobno upoređivanje i razmenjivanje svih proizvoda ljudskog rada.[1][2][3]

Slika uzorka ATM kartice. Najveću deo svetskog novca postoji samo u obliku računovodstvenih brojeva koji se prenose između finansijskih kompjutera. Razne plastične karte i drugi uređaji omogućavaju individualnim korisnicima da elektronski prenose takav novac na i sa njihovih bankovnih računa, bez upotrebe valute.
U karikaturi Džejmsa Gilreja iz 1786. godine, kralju Džordžu III se daju vreće pune novca, što je kontrastu sa prosjakom bez ruku i nogu u levom uglu slike

Novac je ekonomsko dobro koje služi u razmeni materijalnih dobara i usluga između učesnika u robnom prometu. On je nastao kao objektivna potreba efikasnijeg funkcionisanja robne proizvodnje. U toku svog istorijskog razvoja ulogu novca su obavljale veoma različite vrste materijala od stoke preko metala do današnjeg čistog papirnog novca. Razvoj novca je direktno vezan za razvoj robne proizvodnje. U početku su se robe menjale jedna za drugu (R-R) - trampa, u kasnijem periodu bilo je moguće za jednu vrstu robe dobiti bilo koju drugu ili više njih u istoj vrednosti i na kraju se izdvojila jedna vrsta robe koja je postala opšti ekvivalent koju su prihvatali svi učesnici razmene, odnosno novac u današnjem smislu reči.[4][5]

Novac ima nekoliko društvenih funkcija. U funkciji mere vrednosti, novac svojom manjom ili većom količinom upotrebne vrednosti izražava vrednost bilo koje vrste robe. Novac u funkciji sredstava prometa je posrednik u razmeni, gde se roba prvo prodaje za novac a on ponovo menja za željenu robu (R-N-R). Novac kao blago je novac koji se povlači iz opticaja i akumulira jer on kao simbol bogatstva i moći može da se pretvori u bilo koju drugu vrstu robe u svakom trenutku. U funkciji sredstva plaćanja novac ne mora da bude stvarno prisutan u momentu prodaje robe već se prihvata kao imaginarna vrednost (pretpostavljeni novac), a stvaran novac se pojavljuje tek kad pristigne rok za plaćanje robe.[6] Svetski novac je takođe funkcija novca koja je značajna u međunarodnoj razmeni i najčešće se upotrebljava kao sredstvo plaćanja razlike između uvoza i izvoza.

U opticaju postoje različiti oblici novca. Metalni novac odnosno kovanice su komadi metala (najčešće zlato) koji imaju tačno utvrđen kvalitet, oblik i težinu i koji je predstavljaju stvarnu vrednost (zlato). Papirni novac za razliku od metalnog nema stvarnu vrednost, jer ne zavisi od zlata već od cena dobara koja se mogu za njega dobiti. Kao kreditni novac koriste se menice (kao pismena garancija da će kupac platiti robu u predviđenom roku) i gotovinski ček (nalog banci za isplatu određene sume novca) jer su vremenom poverioci ili prodavci shvatili da ih mogu koristiti u plaćanju svojih dugova.

Ukupna količina novca u opticaju ima veliki značaj u funkcionisanju neke privrede. Kada se pojavi veća količina novca u opticaju takva pojava se naziva inflacija, a suprotno tome manja količina novca u opticaju od potrebne se naziva deflacija. Narušavanje monetarne ravnoteže odnosno ravnoteže između raspoložive količine novca i stvarne potrebe za novcem dovodi do zastoja u izvršavanju robno-novčanih transakcija i dospelih obaveza.[7]

Istorija novca uredi

Pre nastanka samog novca u danas nam poznatom obliku i svrsi, njegovu osnovnu funkciju u ona pradavna vremena imala je na primer stoka, školjke, krzno, žito, kakao i tome slično. O tome nam svedoči i sam stari latinski naziv za novac - pecunia (pecus - govedo). U svetu numizmatike odavno su već poznate legende o mnogim ostrvskim narodima Pacifika i Atlantskog okeana, a koji su u tu svrhu koristili morske školjke. Što su bile egzotičnije i ređe, imale su i veću vrednost. Takođe, postoje zanimljive priče iz ne tako dalekih davnina o ogromnim komadima granita te monolitnih kamenčića, koje su neki dalekoistočni narodi koristili kao osnovno platežno sredstvo svoje kulture. Sa sve većim razvojem trgovine, prekomorskih istraživanja, te širenja svetskog tržišta, snažno jača i potreba za iznalaženjem nekakvog praktičnijeg i univerzalnijeg oblika određivanja vrednosti.[8]

Tako nastaje prvi novac, koji u svom prapočetku imao oblik grumena, šipke ili predmeta od plemenitih kovina, zlata i srebra. Takav prvobitni oblik novca ponovo nije bio baš praktičan, jer bi se morao uvek iznova vagati, da bi se dobila realna vrednost. S vremenom bivaju utvrđena osnovna pravila o težini i kvalitetu novca, uključujući ono najvažnije, da njegova nominalna vrednost mora biti ista s vrednošću stvarnog sadržaja takvog novca. Ali kasnije se od tih pravila odustalo, jer se nisu pokazala dobrim u praksi.[9]

Prvi novac, sličan današnjem, nastaje u 7. veku pre Hrista, dakle pre 2700 godina. To se desilo u maloj državi koja se zvala Lidija u Maloj Aziji. Taj se pranovac izrađivao od elektruma, prirodne legure zlata i srebra. Kroz buduće vekove osim elektruma se u izradi novca koristilo zlato, srebro, bakar, bronza, a poslednjih tek stotinak godina još i nikal i gvožđe. Prvi su novci izrađivani potpuno ručno i ta se osnovna tehnika proizvodnje u stvari vrlo malo kroz vreme menjala sve do 16. veka kada su nastale prve mašine za njegovo kovanje. U 1. veku naše ere postojao je zanimljiv poslovni običaj dodatnog još obilježavanja novca simbolima, monogramima ili imenima.

U antička vremena stare Grčke i večnog grada Rima, te vrijeme Britanskog carstva, novac su uglavnom izdavale države i njihovi vladari. Na primer, Aleksandar Veliki (356-323. p. n. e.) veliki Makedonski kralj sledi primer svoga oca Filipa II, te na svom novcu prikazuje mnogobrojna starogrčka božanstva i njihove junake. Među njima se posebno isticala srebrna tetradrahma s likom Herakla. Nakon Aleksandrove smrti, nastavilo se sa izradom takvog novca iz sasvim jednog jednostavnog razloga, bio je vrlo ugledno i cenjeno platežno sredstvo u čitavom tadašnjem svetu. Tako je na kraju u stvari vrlo značajnim bio onaj prvi korak zamene lika Aleksandra Velikog s novca od strane njegovog nasljednika. A to je učinio Ptolemej I Soter, kralj Egipta, prvenstveno motivisan sve većim ekonomskim, vojnim i kulturnim rastom svoje velike države pored reke Nila. U staroj Grčkoj svaka država je imala svoju vladu koja je imala puno pravo da izrađuje svoj novac. Na takvim novcima uglavnom su se nalazili likovi božanstava i junaka, koji su državnici smatrali zaštitnicima i kao takvim ih kulturno poštovali. Stari Grci su svoj novac uglavnom zvali tetradrahma i didrahma, otuda potiče i ovaj današnji naziv njihove službene nacionalne valute, drahma.

Definicija novca uredi

Na teorijskom nivou ne postoji saglasnost u definisanju novca. Postoje različiti pristupi definisanju novca u okviru ekonomske teorije. Po standardnoj, udžbeničkoj definiciji, novac je sve ono što služi kao:

  1. sredstvo razmene
  2. čuvar vrednosti (ili imovine)
  3. jedinica obračuna

Polazeći od definicije koja pokušava da napravi razliku između kompleksnog koncepta kao što je novac od ostalih koncepata, novac se posmatra kao: Bilo šta što je u zajedničkoj upotrebi i opšte prihvaćeno kao sredstvo razmene ili kao mera vrednosti.

Funkcije novca uredi

Treba razlikovati dve grupe novčanih funkcija:

  • funkcije koje obuhvataju sadržinu novca pa time određuju pojam novca-klasične funkcije novca
  • funkcije koje obuhvataju osobine novca koje u različitim periodima različito deluju-dopunske funkcije

Klasične funkcije novca su:

  • novac kao sredstvo razmene (prometno sredstvo)
  • novac kao mera vrednosti
  • novac kao platežno sredstvo
  • novac kao blago
  • novac kao svetski novac

Dopunske funkcije novca su:

  • novac kao konzervator vrednosti
  • novac kao znak solventnosti i likvidnosti
  • novac kao garant slobode potrošača

Klasične funkcije novca uredi

Novac kao sredstvo razmene uredi

Novac utiče i na uspešnost tako što ljudima omogućava da se specijalizuju u onome što najbolje rade. Pojavom novca rešava se problem koji se javlja kod trampe, tako da se time čin prodaje odvaja od čina kupovine. Funkciju novca kao sredstva razmene obavlja gotov novac i depozitni novac, kao i druga (kvazinovčana) sredstva nad kojima se za kompenzaciju za rizik likvidnosti uvek uzima kamata ili neki drugi prihod. Funkciju novca mogu obavljati i alternativne valute, od kojih je jedan primer Krom alternativna valuta.

Novac kao merna vrednost uredi

Novac služi kao izraz vrednosti. Zahvaljujući novcu, moguće je upoređivati vrednosti različitih proizvoda, jer će se jednostavno uporediti količina novca koju je potrebno dati za jedan, odnosno za drugi proizvod.

Novac kao platežno sredstvo uredi

Ovo je funkcija novca sa pravnog gledišta. Novac se u funkciji platežnog sredstva koristi u kreditnim transakcijama. Sa razvojem robne proizvodnje, prodavac postaje poverilac, a kupac dužnik tako da i novac dobija drugu funkciju i postaje platežno sredstvo. Funkcija proizilazi iz činjenice da se ne mora poklapati vreme kupovine sa vremenom plaćanja.

Novac kao blago uredi

Umesto gomilanja blaga u raznim naturalnim oblicima, pojava novca je stvorila mogućnost da ga njegovi vlasnici čuvaju i angažuju kad žele. U današnje vreme, kada su razvijeni štedno-kreditni odnosi, čuvanje novca je sve ređe. Čuvanje novca kao blaga može da ima psihološke ili ekonomske motive.

Novac kao svetski novac uredi

Ova funkcija novca proizilazi iz potrebe da se na osnovu međunarodne podele rada vrši razmena između pojedinih zemalja. Novac koji je mogao da služi kao svetski novac bilo je zlato koje je zbog svoje vrednosti i upotrebe vrednosti postalo univerzalna roba jednaka za sve, bez ograničenja na zemlju proizvođača. U savremenom međunarodnom platnom prometu plaćanje između pojedinih zemalja je na osnovu kurseva valuta.

Dopunske funkcije novca uredi

Novac kao konzervator vrednosti uredi

Ova funkcija proizilazi iz činjenice da se novac koji se poseduje ne mora odmah koristiti, jer postoji mogućnost njegovog čuvanja i angažovanja prema nahođenju njegovog imaoca. Novac u ulozi konzervatora vrednosti podrazumeva njegovu sposobnost da određeni vremenski period sačuva svoju početnu vrednost.

Novac kao znak solventnosti i likvidnosti uredi

Ova funkcija novca se sastoji u tome što se pomoću njega izražava stanje solventnosti i likvidnosti. Savremeni procesi proizvodnje zahtevaju neodložno prisustvo novca za održavanje svog kružnog toka.

Novac kao garant slobode potrošača uredi

Funkcija se sastoji u tome što se, po pravilu, za novac mogu kupiti sve vrste roba i usluga koje su izložene prodaji bez ograničenja. Odlukom da kupe ili ne kupe određenu robu, učesnici na tržištu utiču na proces proizvodnje, odnosno njihovi stavovi utiču na efektivnu potražnju.

Uloga novca uredi

Novac igra jednu od ključnih uloga u tržišnim privredama. One se ogledaju, pre svega, u sledećim:

  • društvena uloga novca u ekonomskom sistemu sastoji se u tome da on predstavlja ključnu kariku koja povezuje robne proizvođače. Zbog toga se kaže da je novac jezik sporazumevanja među ljudima.
  • veoma važna uloga novca ogleda se i u činjenici da se pomoću njega, deli, preraspodeljuje i troši nacionalni dohodak.
  • novac ima izuzrtno značajnu ulogu u privrednoj delatnosti preduzeća, u funkcionisanju državnih organa vlasti i povećanju zainteresovanosti robnih proizvođača da poboljšaju efikasnost privređivanja racionalnijim korištenjem resursa
Ova uloga novca ogleda se u:
  • uticaju na poboljšanje privredne delatnosti preduzeća
  • povećanju zainteresovanosti različitih karika u privrednom procesu da povećaju proizvodnju i snize troškove proizvodnje
  • stvaranju režima zavisnosti novčanih isplata od novčanih uplata što povećava zainteresovanost robnih proizvođača, preduzeća i državnih organa da uveličaju novčane prilive preko povećanja proizvodnje i racionalnog iskorišćavanja resursa
  • obavljanju, kroz novčani opticaj, kontrole cena, obima i kvaliteta roba što doprinosi potpunijem i kvalitetnijem podmirenju potreba
  • velika uloga novca ogleda se u regulisanju privrednih tokova, naročito kada se to regulisanje zasniva, u prvom redu, na instrumentima monetarnog regulisanja. Monetarno regulisanje usmereno je na podsticanje privrednog rasta i zapošljavanja uz održavanje relativne unutrašnje i spoljne stabilnosti.

Pojam i klasifikacija inflacije uredi

Reč inflacija, u smislu naduvavanja novčanog opticaja, upotrebljena je prvi put u ekonomskoj literaturi u knjizi „Velika papirna obmana ili približavanje finansijske eksplozije“ koju je Aleksandar Demler objavio u Njujorku 1864.godine. Ova knjiga se pojavila u periodu Američkog građanskog rata (1861-1865) kada je, usled višegodišnjih ogorčenih sukoba između Severa i Juga, došlo do ogromnih razaranja i skoro potpune paralize privrede. Zbog nemogućnosti da se na drugi način obezbedi sredstva za finansiranje ratnih rashoda država je pribegla izdavanju papirnog novca bez pokrića, što je izazvalo veliki rast cena i obezvređenje domaćeg novca.

Od tada se vode veoma žučne teorijske i političke rasprave o inflaciji i o ovom fenomenu postoji veoma obimna ekonomska literatura. Razlog tome je u činjenici njenog stalnog prisustva u privredama sve do današnjih dana i sporovi o njenim uzrocima, pojavnim oblicima, posledicama, kao i merama za njeno otklanjanje. Za mnogobrojne definicije inflacije, iako ne postoji jasna i jedinstvena definicija inflacije, može se reći da se one uglavnom svode na dve osnovne: klasična i savremenija shvatanje inflacije.

Klasična shvatanja definišu inflaciju kao stanje u kome, usled povećanja novčanog opticaja, dolazi do smanjenja vrednosti novca, a što se manifestuje u opštem porastu cena. Drugim rečima, stvorena je situacija u kojoj „suviše velika količina novca juri za suviše malom količinom roba“. Savremenija shvatanja ukazuju na činjenicu da do inflacije dolazi i kada se ne manifestuje u opštem porastu cena. To se najbolje moglo videti u bivšim socijalističkim zemljama u kojima je postojala jaka državna kontrola cena. Može se zaključiti da savremenija shvatanja smatraju da suština inflacije nije u porastu cena nego u poremećaju ravnoteže između ponude i tražnje u kome „efektivna novčana tražnja prevladava nad ponudom roba i usluga, bez obzira na to da li se takvo stanje odražava ili ne na povećanje nivoa cena“.

Inflacija se može kvalifikovati po raznim osnovama, a najčešće se ona razlikuje prema sledećim karakteristikama:

  • prema intenzitetu ili jačini
  • prema dužini trajanja
  • prema osnovnim uzrocima koji je generišu

Prema intenzitetu inflacije možemo podeliti na: blagu ili puzajuću (do 5% godišnje), ubrzanu (5-15%), galopirajuću (15-50%) i hiperinflaciju (preko 50% godišnjeg rasta cena). Prema dužini trajanja inflatornog procesa inflacija može biti: jednokratna (kratko traju), sekundarna ili hronična (duže traju). Navode se različiti osnovni uzroci koji generišu inflaciju a najpoznatije su dve: inflacija tražnje i inflacija troškova.

Inflacija potražnje uredi

Prema konceptu inflacije tražnje primarni uzrok generisanja inflacije jeste povećanje ponude novčane mase iznad optimalnog nivoa što dovodi do nesklada između robnih i novčanih fondova. Tada nastupa mehanizam njihovog usklađivanja koja se odvija preko porasta opšteg nivoa cena. Usklađivanje preko obima proizvodnje može da se odvija samo u privredama u kojima ne postoji puna zaposlenost faktora proizvodnje. Kada postoji, ili se dostigne, puna zaposlenost onda se usklađivanje robnih i novčanih fondova vrši isključivo preko cena.

U uslovima globalne ravnoteže na parcijalnim robnim tržištima može da dolazi do neravnoteža u smislu da postoji višak tražnje nad robnom ponudom (deficitarni sektori), odnosno manjak tražnje u odnosu na ponudu roba (suficitni sektor). Ukoliko bi postojala perfektna stabilnost cena u privredi onda bi na deficitnim sektorima cene porasle srazmerno sniženju cena na suficitarnim sektorima, ali bi opšti nivo cena ostao nepromenjen. Postoji veoma fleksibilno usklađivanje cena naviše i rigidnost cena naniže. Zbog toga, i u uslovima globalne ravnoteže, neravnoteža na parcijalnim tržištima dovodi do rasta cena, odnosno generiše inflaciju jer je porast cena na deficitarnim sektorima veći od sniženja na suficitarnim sektorima.

Inflacija troškova uredi

Prema konceptu inflacije troškova osnovni uzročnik rasta cena, odnosno inflacije, treba tražiti u porastu troškova poslovanja i ona ne mora uvek da bude posledica viška novčane tražnje u odnosu na robne fondove. Kada dolazi do autonomnog porasta troškova poslovanja onda se taj porast pokušava da automatski „ugradi“ u prodajnu cenu što za posledicu ima opšti porast cena.[10]

Mnogi ekonomisti ukazuju da bez porasta novčane potražnje, odnosno bez monetarne ekspanzije, dolazi do problema u realizaciji društvenog proizvoda. Zbog toga se pred monetarnu politiku pri pojavi inflacije troškova postavlja dilema: da li da se ide na dodatnu monetarnu ekspanziju i na taj način dovede do recesionih procesa u privredi, ili da se prilagodi novonastaloj situaciji i dodatnom monetarnom ekspanzijom sankcioniše porast cena i tako podrži inflacione procese.

U takvoj situaciji centralna banka se, da bi izbegla recesione procese u privredi, najčešće odlučuje da dodatnom monetarnom emisijom sankcioniše postojeće stanje. „Što dovodi do svojevrsne sinteze teorije efektivne novčane tražnje i teorije inflacije troškova. Inflacija tražnje i inflacija troškova obično se javljaju istovremeno, pothranjujući se, tako da insistiranje na njihovom razgraničavanju i odvojenom razmatranju ne prelazi granice običnog akademizma, malo korisnog za praktičnu politiku stabilizacije“.

Posledice inflacije uredi

Za inflaciju se može reći da je ona pokazatelj stanja jednog privrednog sistema, tako da je inflacija pokazatelj „bolesti privrede”. Kada govorimo o posledicama inflacije treba imati u vidu o kom tipu inflacije je reč, njenom intenzitetu, dužini trajanja i slično. Većina ekonomista ističe da blaga i kratkotrajna inflacija ima pozitivne efekte koji se ogledaju u podsticanju proizvodnje kao rezultat aktiviranja neiskorišćenih faktora proizvodnje.

Osnovni negativni ekonomski aspekti inflacije sastoje se u:

  • raspodeli dohotka između privrednih grana
  • deformaciji cenovnih signala sa tržišta
  • nedovoljnom podsticanju uspešnog poslovanja

U uslovima inflacije rast cena je različit za pojedine privredne grane, jer dolazi do pomeranja relativnih cena u primarnoj raspodeli dohotka.

Kada zbog inflacije dolazi do većeg pomeranja relativnih cena dolazi i do deformacije cenovnih signala sa tržišta, te sve finansijske kalkulacije i planiranja u privredi nemaju čvrst oslonac i pretvaraju se u „prosto nagađanje“.

To sve stvara poslovnu nesigurnost u kojoj se o dugoročnim ciljevima razvoja manje vodi računa, a u prvi plan izbijaju kratkoročni ciljevi i interesi. Umjesto da se sva pažnja koncentriše na povećanje efikasnosti privređivanja ona se dobrim delom koncentriše na poboljšanje relativne pozicije u primarnoj raspodeli dohotka.

Glavni društveni aspekt inflacije sastoji se u raspodeli dohotka između pojedinačnih grupa što dovodi do većih društvenih razlika. Treba naglasiti da raspodela dohotka među pojedinim socijalnim grupama dovodi do veće nesigurnosti što za posledicu ima tenzije u društvu, a ima i negativne posledice na ukupnu ekonomsku efikasnost privrede.

Programi obuzdavanja inflacije uredi

Zbog višestruko negativnih efekata koje inflacija ima na privredni sistem i društvo u celini, države koje se suoče sa tim problemom pribegavaju koncipiranju i sprovođenju stabilizacionih programa kojima se želi obuzdati inflacija. Stabilizacioni programi u stvari predstavljaju određeni skup koordiniranih i konzistentnih mera ekonomske politike, koje bi trebalo u praksi da budu dosledno primerene, kako bi došlo do stabilizacije cena uz minimalne stabilizovane troškove koji se za to moraju da podnesu, a koji se, pre svega, tiču stope privrednog rasta i zaposlenosti.

Ako se posmatra brzina sa kojom se stabilizacionim programom pristupa obuzdavanju inflacije razlikuju se dva osnovna tipa ovih programa: gradualistički program i program šok terapije. Gradualističkim programom inflacija se obara postepeno, u dužem vremenskom periodu i, po pravilu, uz niže stabilizacione troškove. S druge strane, šok terapija se primenjuje sa ciljem brzog slamanja inflacije, odnosno trenutne dezinflacije za šta se, po pravilu, moraju platiti viši stabilizacioni troškovi.

Zavisno od sadržine mera koje su predviđene u stabilizacionom programima razlikuju se dve osnovne antiinflacione strategije. Prva strategije se obično naziva ortodoksnom, a druga heterodoksnom, odnosno ortodoksnim i heterodoksnim programom stabilizacije.

Ortodoksni program stabilizacije uredi

Ortodoksni program stabilizacije predstavlja skup koordinisanih i konzistentnih mera, pre svega, fiskalne i monetarne politike, te devalvaciju nacionalne valute.To se postiže:

  • uspostavljanjem fiskalne ravnoteže
  • uspostavljanjem monetarne ravnoteže primenom restriktivne monetarne politike
  • uspostavljanjem platnobilansne ravnoteže

Heterodoksni program stabilizacije uredi

Heterodoksni program stabilizacije pored mera koje sadrži ortodoksni program stabilizacije pretpostavlja i politiku kontrole nadnica i cena čime se želi eliminisati dalja inflatorna inercija. Osim što sadrži ortodoksni, ovaj program stabilizacije obuhvata i hetero komponentu po kojoj se on i razlikuje od ortodoksnog programa stabilizacije. Suština hetero komponente je:

  • politika kontrole nadnica može da bude sveobuhvatna ili delimična te da se ostvaruje zamrzavanje ili kontrolisanim ograničavanjem rasta nominalnih nadnica
  • politika kontrole cena, kao i kod nadnica, može da bude sveobuhvatna i delimična te da se ostvaruje zamrzavanjem ili raznim vidovima kontrole rasta cena

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ Mishkin, Frederic S. (2007). The Economics of Money, Banking, and Financial Markets (Alternate Edition). Boston: Addison Wesley. str. 8. ISBN 978-0-321-42177-7. 
  2. ^ What Is Money? By John N. Smithin. Retrieved July-17-09.
  3. ^ „money: The New Palgrave Dictionary of Economics”. The New Palgrave Dictionary of Economics. Pristupljeno 18. 12. 2010. 
  4. ^ Mankiw, N. Gregory (2007). „2”. Macroeconomics (6th izd.). New York: Worth Publishers. str. 22–32. ISBN 978-0-7167-6213-3. 
  5. ^ T.H. Greco (2001). Money: Understanding and Creating Alternatives to Legal Tender. White River Junction, Vt: Chelsea Green Publishing. ISBN 978-1-890132-37-8. 
  6. ^ Čto takoe čeki i эlektronnыe denьgi. Komiksы Federalьnogo rezervnogo banka Nью-Йorka (Federal Reserve Bank of New York) «Idem k rыnku». M.: Načala-Press. 1992. [mrtva veza] — [KČTČ]
  7. ^ Keйns, Džon Meйnard (1993). „Traktat o denežnoй reforme” (Izbrannыe proizvedeniя). M.: Эkonomika. ISBN 5-282-01544-7.  — [TDR]
  8. ^ Mizes, Lюdvig fon (1949). Čelovečeskaя deяtelьnostь. Arhivirano iz originala 18. 05. 2008. g. Pristupljeno 23. 05. 2017.  — [MČD]
  9. ^ Mэttingli G. (2005). Monetы Rima. S drevneйših vremen do padeniя Zapadnoй Imperii. M.: Collector's Books. ISBN 1-932525-37-8. 
  10. ^ Čto takoe inflяciя. Komiksы Federalьnogo rezervnogo banka Nью-Йorka (Federal Reserve Bank of New York) «Idem k rыnku». M.: Načala-Press. 1992. [mrtva veza] — [KČTI]

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Новац&oldid=27549574”