Nosači aviona klase Kijev
Kijev (rus. Киев, ime po gradu Kijevu) je naziv za prvu klasu nosača aviona sagrađenih za sovjetsku mornaricu. Sagrađena su četiri broda te klase: Kijev (1972), Minsk (1975), Novorosijsk (1978) i Admiral Gorškov (1982).
| Kijev | |
|---|---|
 | |
| Opšti podaci | |
| Tip | nosači aviona |
| Država | .svg){kind=small} Sovjetski Savez |
| Završetak gradnje | 1972—1987. |
| Glavne karakteristike | |
| Deplasman | Standardni 36.000 (43.000); Puni 44.000 (45.000)[1] |
| Dužina | 275 (273)m |
| Širina | 50 (53) m |
| Gaz | 32.6 m |
| Pogon | 8 kotlova pod pritiskom 4 turbine |
| Snaga | 180,000 (200,000) |
| Brzina | 32 čvora |
| Posada | 1.200-1.600 |
| Naoružanje | 26-20 letelica 12-20 raketnih lansera |
| Oklop | - |
Razvoj uredi
Nakon što su se krstarice klase Moskva, uprkos nekim nedostacima, pokazale kao veoma korisni brodovi, posebno za protivpodmornička dejstva, komanda Sovjetske ratne mornarice dobila je dopuštenje da pokrene još kompleksniji projekat - izgradnju lakih nosača aviona. Tako je u drugoj polovini šezdesetih godina 20. veka počeo rad na Projektu 1143. Sledeći praksu primenjenu prilikom projektovanja krstarica klase Moskva, koje su bile izuzetno dobro naoružane za nosače helikoptera, sovjetski projektanti su otišli korak dalje. Kao rezultat ovakvog načina razmišljanja, nastao je brod koji je predstavljao hibrid između raketne krstarice i nosača aviona.
Iako se radilo o lakim nosačima aviona, iz čisto političkih razloga dodeljena im je oznaka taktičkih krstarica s mogućnošću nošenja aviona. Projekt 1143 trebalo je da dokaže da su sovjetski projektanti i brodograditelji ovladali tehnologijama koje omogućavaju gradnju nosača aviona, kao i da pripreme Sovjetsku ratnu mornaricu za uvođenje klasičnih nosača aviona u operativnu upotrebu. Zbog toga se njihova konstrukcija konceptualno značajno razlikovala od krstarica klase Moskva. Umesto velike krmene platforme primerene za smeštaj helikoptera, nosači aviona klase Kijev su dobili klasičnu poletno-sletnu palubu sposobnu za prihvat borbenih aviona s mogućnošću vertikalnog uzletanja i sletanja. Pramac broda i njegovo nadgrađe projektanti su iskoristili za smeštaj kombinacije topovskog i raketnog naoružanja.
Istorija brodova uredi
Kobilica za prvi nosač ove klase - Kijev položena je 21. jula 1970. u brodogradilištu „Južni Nikolajev“ (Brodogradilište 444). U istom brodogradilištu izgrađeni su i svi ostali brodovi iz klase. Kijev je porinut po nekim izvorima 26., a po drugim 27. decembra 1972. Nakon dve i po godine opremanja u operativnu upotrebu je primljen 3. januara 1975. u sastavu sovjetske Severne flote, čiji su brodovi uglavnom delovali na Atlantiku. Nakon višestrukih kvarova na pogonskom sistemu iz operativne upotrebe je povučen 30. juna 1993. Iako je trebalo da bude rashodovan i isečen u staro gvožđe, u maju 2000, Kijev je prodat jednoj kineskoj kompaniji koja je od njega napravila veliku turističku atrakciju.
Gradnja nosača Minsk započela je 29. decembra 1972. na istom navozu na kojem je građen i Kijev. Minsk je porinut 30. septembra 1975, a u operativnu upotrebu je primljen 28. septembra 1978. Minsk je ušao u sastav sovjetske Pacifičke flote u kojoj je ostao sve do kraja svoje operativne službe u junu 1993. Iako je 1995. prodat jednom rezalištu u Južnoj Koreji, naknadno je preprodat Kinezima i danas, kao i Kijev, služi u turističke svrhe kao ploveći muzej.
Gradnja nosača Novorosijsk započela je odmah nakon porinuća Minska 30. septembra 1975. Porinut je 24. decembra 1978, i nakon opremanja u operativnu upotrebu je primljen 12. septembra 1982. Kao i nosač Minsk i Novorosijsk je ušao u sastav sovjetske Pacifičke flote. I on je iz operativne upotrebe povučen u junu 1993, i zajedno s Minskom prodat južnokorejskom rezalištu. Kako za Novorosijsk Kinezi nisu pokazali zanimanje, 18. januara 1996. otpremljen je u rezalište gde je u međuvremenu isečen.
Na osnovu iskustva stečenog tokom rada na Projektu 1143, sovjetski projektanti pristupili su izradi unapređenog Projekta 1143,4 po kojem je izgrađen nosač aviona Gorškov. Ovaj nosač se u mnogo čemu razlikovao od brodova izgrađenih po projektu 1134, a i sudbina mu je bila drugačija. Iako je Sovjetska ratna mornarica prvobitno planirala izgradnju i drugog nosača po Projektu 1134,4 od toga se odustalo u korist početka gradnje prvog klasičnog nosača aviona klase Kuznjecov.
Opis broda uredi
Iako zapadna literatura nosače klase Kijev ponekad upoređuje s britanskim lakim nosačima klase Invinsibl, sličnost između te dve klase je samo koncepcijska, jer su obe u osnovi namenjene protivpodmorničkoj borbi. Međutim, svako dalje poređenje gubi smisao ako se ima u vidu da nosači klase Kijev imaju duplo veći deplasman od nosača klase Invinsibl i da su daleko bolje naoružani od svojih britanskih suparnika.
Kako je s nosača klase Kijev trebalo da deluju avioni s vertikalnim uzletanjem i sletanjem, projektanti su morali da obezbede dovoljno veliku poletno-sletnu palubu. Zbog toga je celi levi bok broda namenjen za smeštaj poletno-sletne staze na kojoj je obeleženo osam pozicija za simultano sletanje i poletanje aviona i helikoptera. U odnosu na uzdužnu osu broda, poletno-sletna paluba je bila blako zakošena ulevo, kao i kod savremenih američkih nosača aviona. Mesto za sletanje i poletanje aviona obezbeđeno je na zadnjem krmenom položaju. Na desni bok je postavljen masivni komandni most, a na krmenom delu je ostavljen prostor za snabdevanje aviona i helikoptera. Za prebacivanje aviona i helikoptera iz hangara na palubu i nazad u hangar projektanti su predvideli dva lifta različite veličine. Veći lift, dimenzija 19x10 m nalazio se na sredini poletno-sletne palube. Manji lift, dimenzija 19x5 m, projektanti su smestili odmah iza komandnog mosta. Uz pomoć tih liftova s palube se stizalo u hangar kapaciteta do 35 letelica. Vazduhoplovna grupa sastojala se od borbenih aviona Jak-38 (najčešće 12 komada), protivpodmorničkih helikoptera Ka-27 (najčešće 18 komada) i Ka-25 (3 komada). Avionsko gorivo namenjeno vazduhoplovnoj grupi na nosaču, bilo je smešteno u brodskim rezervoarima kapaciteta 1.200 t.
Zbog njihove specifične siluete nosače aviona klase Kijev bilo je vrlo lako prepoznati. Brodovi građeni po Projektu 1134 bili su dugački 273,7 m (249,5 m na vodenoj liniji). Širina trupa na vodenoj liniji bila im je 32,7 m, a maksimalna širina palube 53 m. Pri standardnom deplasmanu gaz im je bio 9,5 m, a pri punom narastao bi na 12 m. Nosači izgrađeni po Projektu 1143 Krečjet imali su standardni deplasman od 36.576 t i puni od 43.500 t.
Iako je glavni zadatak nosača klase Kijev bio protivpodmornička borba, projektanti su ipak odlučili da ugrade dovoljno snažan pogon koji je omogućavao maksimalnu brzinu od čak 32 nautička čvora. Ta odluka je tim čudnija jer brzina nosača nije uticala ni na manevar uzletanja aviona Jak-38, koji su zbog specifičnosti svoje konstrukcije morali da uzleću vertikalno. Da bi se osigurala dovoljna snaga za postizanje tako visoke maksimalne brzine morao je biti ugrađen pogonski sistem koji se sastojao od 8 parnih kotlova loženih naftom, koji su parom napajali četiri velike parne turbine. Svaka turbina je pokretala jedan brodski propeler. Ukupna snaga pogonskog postrojenja bila je 200.000 KS. U brodske rezervoare je stalo 7000 tona nafte, što je bilo dovoljno da se pri brzini krstarenja od 18 čvorova preplovi 13.000 nautičkih milja.
Posadu nosača klase Kijev činilo je 1.200 oficira i mornara i još 400 pripadnika vazduhoplovne grupe.
Vazdušna grupa uredi
Sovjetska ratna mornarica je već pedesetih godina prošlog veka počela da razmatra mogućnost upotrebe borbenih aviona s brodova. Kao najjednostavnije rešenje nametnula se upotreba aviona s vertikalnim poletanjem i sletanjem. Zbog toga su tokom šezdesetih godina svi veći sovjetski avionski projektni biroi intenzivno eksperimentisali s mogućnošću projektovanja takve vrste aviona. Nakon svih tih pokušaja, na kraju je za operativnu upotrebu odabran Jakovljev Jak-36 kojeg je NATO savez označio kao Fordžer. Jak-38 je prvi put operativno upotrebljen na nosaču Kijev i ubrzo se pokazao kao totalni promašaj. Avion dugačak 15 m i raspona krila 7 m imao je čak tri motora. Glavni motor potiska 65,7 kN služio je i za letenje i za vertikalno poletanje i sletanje, dok su dva manja motora (potiska 31,8 kN) smeštena odmah iza pilotske kabine služila samo za vertikalno poletanje i sletanje. Maksimalna brzina Jak-a 38 bila je 1050 km/h, a maksimalni dolet 1.300 km. Nije imao radar te je mogao da nosi samo projektile vazduh-vazduh s infracrvenim sistemom navođenja. Praksa je pokazala da je bio upotrebljiv isključivo za izviđačke zadatke, jer su mu karakteristike u vazdušnoj borbi bile katastrofalne, neuporedivo gore od tadašnjih američkih palubnih lovaca. Bez obzira na to Jak-38 je ipak omogućio Sovjetskoj ratnoj mornarici da stekne uvid u sve probleme upotrebe aviona na nosačima.
Za protivpodmorničku borbu, ali i za navođenje protivbrodskih vođenih projektila, na nosačima klase Kijev korišćeni su helikopteri Kamov Ka-27. Reč je o relativno malom helikopteru dužine 11,3 m i mase 11 t. Kako bi mu dali što veću nosivost, i istovremeno povećali sigurnost tokom leta nad morem, ugradili su mu dva turbovratilna motora TV3-117VMA svaki snage 2.200 KS. Maksimalna brzina helikoptera je 270 km/h, a brzina krstarenja 230 km/h. Operativni radijus delovanja je 800 km ili dva do dva i po sata leta. Kako su Ka-27 namenili i za protivpodmorničku borbu i za otkrivanje brodova i navođenje protivbrodskih projektila na njih, opremili su ga i radarom i uranjajućim sonarom i sonarnim plutačama. Za protivpodmorničku borbu mogao je biti naoružan jednim lakim vođenim torpedom ili raketnim torpedom, sa deset nevođenih dubinskih bombi PLAB 250-120 ili sa dve velike dubinske bombe OMAB. Najubojitije oružje kojim je bio naoružan helikopter Ka-27 je bio torpedo APR-2E. Ovaj tip torpeda je sposoban da napadne podmornice koje plove na dubini od 600 m brzinom od 43 čvora. Vrlo velika brzina od čak 62 čvora ostvaruje se uz pomoć raketnog motora koji radi i pod morem, ali samo jedan do dva minuta. Zbog toga se torpedo APR-2E mora izbaciti što bliže cilju. Torpedo je dugačak 3,7 m i ima prečnik tela 350 mm. Masa mu je 575 kg, od čega na bojevu glavu otpada čak 100 kg. Aktivni sistem samonavođenja navodno može da otkrije podmornicu na udaljenosti 1.500 m.
Iako su se helikopteri Ka-27 pokazali uspešnim u svojim zadacima, nosači klase Kijev su ukrcavali i starije helikoptere Ka-25. To je prvi sovjetski helikopter razvijen za borbu protiv podmornica i brodova, a u operativnu upotrebu je ušao 1967. godine. Ka-25 je mali helikopter dužine 9,75 metara i mase 7,2 tona. Da bi mu dali što veću nosivost a istovremeno povećali sigurnost tokom leta nad morem, ugradili su mu dva turbovratilna motora Glušenkov GTD 3 BM, svaki snage 905 KS. Maksimalna brzina helikoptera je 220 km/č. Operativni radijus delovanja je 200 km ili jedan i po do dva sata leta. Kako su Ka-25 namenili i za protivpodmorničku borbu i za otkrivanje brodova i navođenje protivbrodskih projektila na njih, opremili su ga i radarom i uranjajućim sonarom i sonarnim plutačama. Za protivpodmorničku borbu mogao je biti naoružan dubinskim bombama ili lakim vođenim torpedima kao što je APSET-95. Taj je torpedo je namenjen borbi protiv podmornica na dubinama između dva i 400 m. Električni pogon omogućava mu maksimalnu brzinu od 40 čvorova, i domet do 20 km. Dugačak je 3,845 m i ima prečnik tela 400 mm. Masa mu je 720 kg, od čega na bojnu glavu otpada 60 kg.
Protiv-vazdušno naoružanje uredi
Protiv-vazdušno naoružanje na nosačima Kijev i Minsk sastojalo se od dva dvostruka lansera PVO raketnog sistema 4K60 Štorm (SA-N-3) i dva dvostruka lansera PVO raketnog sisema (SA-N-4).
PVO raketni sistem 4K60 Štorm prvi je put ugrađen na protivpodmorničkim krstaricama klase Moskva, pa je postavljen i na nosače klase Kijev. To je jedini PVO raketni sistem koji je u Sovjetskom Savezu razvijen isključivo za korišćenje s ratnih brodova. Razvoj je počeo početkom šezdesetih godina prošlog veka i bio je veoma brz. Kako je od početka projektovanja bio namenjen isključivo za brodove, dobio je i sekundarnu namenu za borbu protiv brodova. Projektovan kao zamena za PVO raketni sistem Volga-M (SA-N-1), zadržao je neke sličnosti sa svojim prethodnikom. Između ostalih i u načinu navođenja na ciljeve. Na srednjem delu putanje leta projektil je navođen upravlačkim sistemom pomoću radioveze. U završnoj fazi leta, neposredno pred napad, projektil je na cilj navođen poluaktivnim radarskim sistemom.
Jedan od osnovnih zahteva bio je povećanje dometa u odnosu na sistem Volga-M. Da bi se to postiglo, napravljen je projektil dužine 6,1 m i prečnika tela 60 cm. Bojeva glava imala je masu 845 kg. Iskorišćen je raketni motor sa čvrstim gorivom koji je projektil mase 845 kg ubrzavao do brzine od 2,8 Maha. Projektil je mogao da dejstvuje u dometu od minimalno 3 do maksimalno 30 kilometara i u visinskom rasponu od 100 do 25.000 metara. Naknadno je razvijen projektil 4K65 koji je u osnovi identičan projektilu 4K60, osim što je dobio snažniji raketni motor. Zahvaljujući njemu domet je povećan na 55 km. Nosači klase Kijev dobili su dva dvostruka lansera B-187, jedan smešten na pramcu iza pramčanog topa, a drugi na zadnjem delu komandnog mosta. Lanseri su raspolagali sa ukupno 72 projektila.
Za navođenje na ciljeve korišćen je radarski sistem Grom koji se sastojao od dve okrugle antene prečnika 4 m smeštene jedna pored druge i dve okrugle antene prečnika 1.8 m smeštene iznad njih. Još jedna mala okrugla antena smeštena je između dve velike. Celi sistem se pokretao po horizontali i vertikali. Maksimalni domet bio mu je 60 km i mogao je da prati ciljeve u rasponu visine od 100 do 25. 000 metara. Na nosačima klase Kijev uz svaki lanser je postavljen po jedan sistem Grom, prvi na prednjem delu komandnog mosta, odmah iza komandnog mosta. Drugi je postavljen na zadnji deo komandnog mosta, odmah iza dimnjaka.
Nosači Kijev i Minsk dobili su dva dvostruka lansera PVO raketnog sistema Osa-M (SA-N-4 Geko). Reč je o tada veoma modernom PVO sistemu s poluaktivnim radarskim vođenjem, koji je nastao na temelju kopnenog PVO sistema 9K33 Osa. Maksimalna brzina rakete označene kao 9M33M3 je 2.4 Maha, a maksimalni efikasni domet 15 kilometara. Minimalni domet je 1.500 metara, što je posebno važno kada se gađaju protivbrodski vođeni projektili. Ciljevi se mogu gađati u rasponu visina od 10 do 13.000 metara. Dvostruki lanser je standardno opremljen sa 20 raketa. Specifičnost lansera je da se pre lansiranja prvo mora podići iz spremišta. Dužina projektila je 3.1 m, a prečnik 0.21 m. Masa u trenutku lansiranja je 130 kg, od čega na bojevu glavu otpada 13 kg. Sistem navođenja je komandni, uz pomoć radarskog i termovizijskog praćenja cilja i projektila.
Na nosaču Novorosijsk ugrađen je PVO raketni sistem Kinšal (SA-N-9) namenjen bliskoj protivraketnoj odbrani. Taj sistem koristi projektil Fakel 9M330 dugačak 2.9 m, prečnika 235 mm i težine u trenutku lansiranja 167 kg. Efektivan domet projektila kreće se u dometu od 1-12 km, a visine na kojima je smrtonosan za svoje ciljeve kreću se od 10 do 6.000 metara. Bojeva glava je fragmentirana i ima težinu od 15 kg. Projektili se lansiraju iz sistema za vertikalno lansiranje START PU 3S95E, koji se sastoji od četiri rotirajuća bubnja (modula) kapaciteta 8 projektila. Projektili su se na cilj usmeravali pomoću sistema za navođenje MR-350 (CROSS SWORD), čije su dve antene postavljene na početak, a dve na kraj komandnog mosta.
Zadatak otkrivanja ciljeva na vrlo velikim udaljenostima dodeljena je radaru MR-600 čija je velika antena postavljena na krov komandnog mosta. Taj 3D radar je mogao da otkrije ciljeve veličine lovca na udaljenostima većim od 550 km. Radar MR-600 pokazao se kao vrlo pouzdan i efikasan pa će se posle ugrađivati na gotovo sve velike ratne brodove Sovjetske ratne mornarice. Kao dopunsko/rezervni radarski sistem za otkrivanje ciljeva u vazduhu i na površini mora koristio se radar Top Stir.
Protivbrodsko naoružanje uredi
Za brodove namenjene protivpodmorničkoj borbi, nosači klase Kijev imali su izuzetno jako protivbrodsko naoružanje koje se sastojalo od četiri dvostruka lansera protivbrodskih vođenih projektila P-500 Bazalt 4K80 (СС-Н-12 Sandbox) smeštenih na pramcu broda, koji su prvi put viđeni na brodovima ove klase, a kasnije će ih dobiti i raketne krstarice klase Slava. Svaki nosač je raspolagao s ukupno 16 projektila Bazalt, osam u lanserima i osam u skladištu. Osnovna namena tih projektila bila je potapanje američkih nosača aviona na nuklearni pogon. Zanimljivo je da na Zapadu dugo nisu postojale fotografije projektila 4K80, već samo njegovi crteži. Projektil je dugačak 11.7 metara i prečnika tela 0.88 m. Masa u trenutku lansiranja mu je 4.600 kg. Masa bojeve glave je 1.000 kg, a projektil može da se opremi i sa nuklearnom bojevom glavom snage 350 kT. Maksimalni domet mu je 500 km, pa se za otkrivanje ciljeva i usmeravanje projektila na njih koriste helikopteri Ka-25 i Ka-27, kao i mornarički avion Tupoljev Tu-95. Nakon lansiranja projektil se penje na visinu između 10 i 15 kilometara i dostiže brzinu od 2.5 Maha. Nakon što se približi cilju spušta se na visinu od 50 metara i usporava na 0.8 Maha. Tada se uključuje sistem za radarsko samonavođenje na ciljeve i usmerava projektil prema cilju. Nakon neposredog prilaska cilju projektil se obrušava na njega velikom brzinom. Razorna moć bojne glave od 1.000 kg dovoljna je da izbaci iz stroja i američke nuklearne nosače aviona, kao i da potopi sve ostale savremene ratne brodove.
Artiljerijsko naoružanje uredi
Krmeni deo nosača klase Kijev namenjen je za smeštaj i opremanje letne grupe. Artiljerijsko naoružanje na nosačima klase Kijev sastojalo se od dva dvostruka topa AK-726 kalibra 76.2 mm. Jedan top je stavljen na pramac broda, a drugi na završetak komandnog mosta. Artiljerijski sistem AK-726 nastao je kao zamena za zastarele artiljerijske sisteme manjeg kalibra. Razvoj je započeo 1954, da bi već 1959. bio dovršen prvi prototip. Vatrena ispitivanja su obavljena tokom 1960. godine. Serijska proizvodnja je pokrenuta 1963, i napravljeno je oko 105 komada. Cevi tog topa hlađene su tako da se u pauzama između ispaljenja granata u cevi ubrizgavala voda. Da bi se na taj način ohladila cev, trebalo je oko dva do tri minuta. Brzina paljbe bila je 45 granata u minuti po cevi. Maksimalni efektivni domet protiv ciljeva na moru i kopnu je 15.700 metara. Maksimalna visina dejstva bila mu je 11.000 m. Cela kupola težila je 25,24 tone, pa se taj top mogao ugraditi samo na veće ratne brodove. Da bi mogao da dejstvuje protiv brzo pokretnih ciljeva, opremljen je hidrauličnim sistemom pokretanja koji je omogućavao pokretljivost kupole od 30 stepena u sekundi po visini i 35 stepena u sekundi po smeru. U slučaju otkaza hidraulike kupola se mogla pomerati i ručno. Elevacija cevi kretala se između + 85 do - 10 stepena. Kupola se mogla okretati do 164 stepena po smeru. Upravljanje sistemom AK-726 bilo je potpuno automatizovano preko Fut-B nišanskog sistema. Podatke o cilju obezbeđivao je MR-105 radar. Nišanski sistem je omogućavao automatsko navođenje topova protiv ciljeva u vazduhu koji su leteli brzinama između 350 i 650 metara u sekundi i na visinama od 500 do 6.000 metara.
Kako su nosači klase Kijev bili glavni površinski brodovi Sovjetske ratne mornarice, očekivalo se da će, u slučaju rata biti prvi izloženi udaru neprijateljskih protivbrodskih vođenih projektila, zbog čega je posebna pažnja posvećen bliskoj protivraketnoj odbrani. Zbog toga su bili opremljeni sa čak osam topova AK-630. Četiri topa postavili su na krmeni deo, po dva na svaki bok. Dva topa postavljena su na levi bok, ispred sletne palube, a preostala dva na početak komadnog mosta. Tako je svaki nosač, barem teoretski, bio zaštićen od napada protivbrodskih projektila sa svih strana. Svaka kupola je imala jedan top sa šest rotirajućih cevi brzine paljbe do 5.000 granata u minuti. Efektivni domet mu je do udaljenosti od 4.000 m. Za usmeravanje njihove paljbe prema ciljevima svaki par topova je dobio po jedan sistem za upravljanje vatrom A-213 Vimpel-A. Oni su opremljeni radarom i televizijskim i termovizijskim sistemom otkrivanja i praćenja ciljeva. Sistem može da otkrije i prati ciljeve u vazduhu do udaljenosti od 4.000 m i ciljeve na površini mora do 5.000 m. Optički sistem može da otkrije veći ratni brod na udaljenosti od čak 75 km.
Reference uredi
- ^ Podaci o tehničkim karakteristikama se razlikuju od izvora do izvora, prva cifra je podatak iz The Directory of Modern Military Weapons a druga sa sajta www.fas.org
Literatura uredi
- Napomena: Ovaj tekst ili jedan njegov deo je preuzet sa veb sajta hrvatskog časopisa Hrvatski vojnik. Vidi dozvolu.
Knjige
- The Directory of Modern Military Weapons, Greenwich Editions, 1999. pp. 386.
- The Soviet War Machine, Salamander books Ltd.. 1980. ISBN 978-0-86101-052-3. str. 108.
- An Illustrated Guide to Aviation and Aircraft Carriers, Salamander books Ltd.. 1983. ISBN 978-0-86101-172-8. str. 42.
- Suvremene ratne flote svijeta, Branko Perović, Istarska naklada 1986. pp. 342.
internet
- Članak na sajtu saveza američkih naučnika Arhivirano na sajtu Wayback Machine (2. januar 2010) (jezik: engleski)
- Istorija razvoja sovjetskih nosača aviona (jezik: engleski)
- Nosači aviona klase Kijev (jezik: engleski)
Spoljašnje veze uredi
- Članak o brodovima klase Kijev Arhivirano na sajtu Wayback Machine (28. april 2009) (jezik: ruski)
- Istorija broda Kijev (jezik: ruski)
- Projekt 1143 Kijev Arhivirano na sajtu Wayback Machine (4. januar 2009) (jezik: ruski)