Odvajanje dece od roditelja

Različite situacije mogu razdvojiti roditelje od deteta na neko vreme, a tokom tih perioda nemoguće je da moduliraju brigu o svojoj deci. Potreba da zarade za život često odvaja roditelje od dece na nekoliko sati dnevno, tokom cele nedelje. Porodične bure, kao što su razvod, smrt jednog roditelja ili produženo bolovanje koje zahteva hospitalizaciju, takođe razdvajaju decu od roditelja.

Velike katastrofe – rat, poplave, oskudica – mogu izmestiti celu populaciju. Razvojni psiholozi dugo se interesuju za posledice odvajanja dece od roditelja. Oni nastoje da shvate kako odvajanje utiče na razvoj u vreme kada se desi, i kako može uticati na kasniji razvoj. Ovo znanje može omogućiti osmišljavanje uspešnih terapija za decu koja su pogođena takvim odvajanjima.

Privremena odvajanja od roditelja

Kada se o deci brinu osobe koje nisu deo porodice, tokom jednog dela svakog radnog dana, dok njihovi roditelji rade, može se reći da ta deca doživljavaju relativno blagi oblik odvajanja od roditelja. Mnogi istraživači su uvereni da različiti oblici dnevnog zbrinjavanja dece, ukoliko su visokog kvaliteta, nemaju trajne negativne efekte na kasniji razvoj dece. Međutim, neki tvrde da bez obzira na kvalitet, produženo dnevno zbrinjavanje dece mlađe od godinu dana ima trajne negativne efekte.

Drugi oblici odvajanja javljaju se kada mala deca moraju da budu hospitalizovana. Nekoliko studija procenjivalo je efekte hospitalizacije na kasniji emocionalni razvoj. Na primer, Rater je ispitivao 400 desetogodišnjaka da bi utvrdio da li je rana hospitalizacija uticala na njihov kasniji psihološki razvoj. Utvrdio je da jedna hospitalizacija koja traje do 8 dana, pre uzrasta od 5 godina, ne dovodi do emocionalnih ili bihejvioralnih poremećaja koji se mogu uočiti na uzrastu od 10 godina.

Međutim, pokazalo se da su ponovljene hospitalizacije bile povezane sa problemima u ponašanju i delikvencijom u kasnijem detinjstvu. Kao što je ranije istaknuto, mora se biti oprezan pri tumačenju rezultata istraživanja u kojima su razlike u iskustvu prirodne, a ne rezultat eksperimentalne manipulacije. Zbog toga je i Rater razmatrao i druga moguća objašnjenja ovih nalaza. Na primer, kasniji psihološki problemi mogu biti rezultat stresa zbog dugotrajne bolesti, a ne odvajanja deteta od roditelja. Na drugu mogućnost ukazala su istraživanja u kojima je utvrđeno da deca koja su više puta hospitalizovana češće dolaze iz socijalno i ekonomski ugroženih porodica, nego deca koja nisu bila hospitalizovana. Negativni efekat ponovljenih hospitalizacija može biti manje odraz poremećenih socijalnih odnosa usled odvajanja, a više odraz hronično teških životnih uslova ili lošeg zdravlja.

Traumatičniji oblici odvajanja često se dešavaju u vreme ratova. Tokom ranih 40-tih godina dvadesetog veka, nemačke vazduhoplovne snage sprovele su kampanju intenzivnog bombardovanja civilnog stanovništva Londona i drugih engleskih gradova. Veliki broj engleske dece je tada poslato da žive u sigurnijem okruženju na selu, kod rođaka, u hraniteljskim porodicama ili u drugim oblicima organizovanih specijalnih grupa za život dece, dok su njihovi roditelji ostajali u gradovima. U jednom istraživanju, praćene su reakcije jedne grupe takve dece uzrasta od nekoliko meseci do 4 godine. Ustanovljeno je da su mnoga deca bila uznemirena odvajanjem od roditelja. Međutim, kada su ova deca ispitivana 20 godina kasnije, nisu utvrđeni slučajevi mentalnih poremećaja; njihovo ponašanje kao zrelih osoba, bilo je u normalnim okvirima.

Produženo odvajanje od roditelja

Ekstremni oblik separacije doživljavaju deca koja početak života provedu u institucijama za nezbrinutu decu, jer su im roditelji mrtvi ili ne mogu da brinu o njima. Pošto te institucije imaju detaljne podatke o zbrinutoj deci, izučavanja dece odrasle u institucijama pružaju najsistematičnije podatke o uticaju postojanja više staratelja i loših uslova na kasniji socijalni i intelektualni razvoj.

Deca iz sirotišta

Deca iz Avganistana dok čekaju negu.

Klasično longitudinalno istraživanje dece odrasle u sirotištu sproveo je Denis sa kolegama u sirotištu u Libanu. Deca su dovedena u sirotište ubrzo nakon rođenja. Od kada su bila tamo, dobijala su malo pažnje; bio je po jedan staratelj na svakih desetoro dece. I sami staratelji su odrastali u sirotištima do svoje 6. godine, kada su prebačeni u drugu instituciju. Prema Denisu, staratelji su poklanjali malo pažnje individualnim potrebama dece ili njihovim temperamentima. Retko su pričali sa decom, nisu reagovali na njihove retke vokalizacije i retko su se igrali sa njima tokom kupanja, oblačenja, presvlačenja ili hranjenja. Umesto toga, ostavljali su bebe da po ceo dan leže na leđima u krevetima, a odojčad da sedi u ogradici samo sa jednom loptom za igru. Štetni efekti ovog niskog nivoa stimulacije i ljudskog kontakta bili su evidentni nakon godinu dana. Iako su na uzrastu od 2 meseca deca bila normalna, na osnovu mera sa skale za odojčad, Denis je utvrdio da je njihov intelektualni razvoj bio upola sporiji kada ih je testirao sa godinu dana.

Dalja razvojna sudbina ove dece zavisila je od njihove dalje nege. Ona koja su bila usvojena pokazala su neverovatan napredak. Deca koja su usvojena pre 2. rođendana normalno su funkcionisala kada su bila testirana 2 ili 3 godine nakon usvajanja, a ona koja su bila usvojena tokom naredne 4 godine, pokazivala su samo znake blage zaostalosti u intelektualnom funkcionisanju. Deca koja su ostala institucionalizovana bila su daleko lošija. Sa 6 godina, devojčice su premeštene u jednu instituciju, a dečaci u drugu. Institucija za devojčice bila je nalik prvom sirotištu, sa malo stimulativnog iskustva i bukvalno bez posvećivanja pažnje pojedinačnom detetu. Kada su ove devojčice testirane, na uzrastu od 12 do 16 godina, utvrđeno je da su toliko intelektualno zaostale da ne bi bile u stanju da funkcionišu u modernom društvu. Jedva su mogle da čitaju, nisu znale da gledaju na sat, nisu znale da okrenu sedam brojeva na telefonu ili da vrate kusur u prodavnici. Ishod za dečake je bio značajno drugačiji. Institucija u koju su prebačeni pružala im je mnogo više intelektualne stimulacije i raznovrsnije iskustvo nego što su imali u sirotištu. Štaviše, imali su česte kontakte sa zaposlenima u instituciji, koji su dolazili iz okolnih zajednica.

Kao posledica toga, kada su testirani na uzrastu od 10 do 14 godina, dečaci su pokazali značajan oporavak u odnosu na početni intelektualni zaostatak. Iako je njihovo postignuće na standardizovanim testovima bilo ispod normi i niže od postignuća usvojene dece, bilo je u okvirima koji su im omogućavali funkcionisanje u društvu.

Deca odgajana u dobro opremljenim institucijama

Deca beskućnici.

Crna slika dobijena u Denisovom istraživanju podstakla je dalja istraživanja dece odrasle u institucijama za zbrinjavanje, sa ciljem da se utvrdi da li su negativni efekti koje je on utvrdio posledica posebnih oblika institucionalne nege. U jednom istraživanju ispitivano je 65 engleske dece radničkog porekla, koja su od rođenja do druge godine odgajana u institucijama za napuštenu decu. Institucije su bile vrlo kvalitetne. Deca su dobro hranjena, osoblje dobro obučeno, bilo je puno igračaka i knjiga. Međutim, smenjivanje i raspored osoblja onemogućavao je formiranje bliskih ličnih odnosa između dece i odraslih.

Istraživači su utvrdili da je o svakom detetu, do njegove druge godine, brinulo 24 vaspitača. Do uzrasta od 4½ godine, o svakom detetu je brinulo čak 50 vaspitača. Ovakva situacija nije pogodovala razvoju one vrste intimnog znanja i staranja za koje se pretpostavlja da leže u osnovi brižnog staranja. Istraživači su procenjivali razvojni status dece na uzrastu od 4½ i 8 godina, i ponovo kada su imala 16 godina.

Deca su grupisana u tri kategorije:

1. Deca koja su ostala u institucijama.
2. Deca koja su vraćena porodicama nakon uzrasta od dve godine.
3. Deca koja su usvojena na uzrastu od 2 do 8 godina.

Radi poređenja, istraživači su procenjivali i grupu dece iz radničkih porodica koja su uvek živela u svojoj porodici. Napuštanje institucije imalo je pozitivne efekte na decu, kao što je ukazivalo i Denisovo istraživanje. Ali, koliko razlike je pravilo, zavisi od vrste sredine u koju su deca otišla, i koji je aspekt psihološkog funkcionisanja posmatran. Jedan od iznenađujućih nalaza je bio da deca koja su vraćena svojim biološkim porodicama nisu napredovala kao deca koja su bila usvojena. Usvojena deca su imala viša postignuća na standardizovanim testovima intelektualnog funkcionisanja, i bila su uspešnija u čitanju.

Kvalitet odnosa između usvojene dece i njihovih staratelja, takođe je bio bolji. Skoro sva usvojena deca razvila su uzajamnu afektivnu vezanost sa starateljima, bez obzira na uzrast kada su usvojena. To nije bio slučaj sa decom koja su vraćena svojim biološkim roditeljima. Što su bila starija kada su napustila instituciju, manja je bila verovatnoća da razviju uzajamnu afektivnu vezanost.

Jedan od razloga zašto su usvojeničke porodice mogle biti bolje od bioloških jeste u tome što mnoge porodice koje su uzele natrag decu nisu bile srećne što ih imaju. Mnoge majke su prihvatale odgovornost samo zato što su deca bila njihova. Deca su se često vraćala u porodice gde je bilo druge dece koja su zahtevala majčinu pažnju, ili u porodice sa očuhom koji nije bio zainteresovan za njih. Suprotno tome, većina roditelja koji su usvajali decu bili su stariji parovi bez dece, koji su ih želeli i poklanjali im dosta pažnje. Takođe, većina porodica u kojima su deca usvojena bila je finansijski u boljem položaju nego što su bile biološke porodice dece.

Jedna oblast u kojoj je zabeleženo da je većina institucionalizovane dece zaostajala u odnosu na kontrolnu grupu, jesu njihovi socijalni odnosi u školi. Obe grupe prethodno institucionalizovane dece ocenjene su kao »preterano prijateljske«. Imala su »skoro neutaživu želju za pažnjom odraslih i probleme u formiranju dobrih odnosa sa vršnjacima«. Zašto su ova deca imala teškoće u socijalnim odnosima u školi ali ne i kod kuće, nije jasno. Možda su im rana iskustva u instituciji umanjila sposobnost formiranja vršnjačkih odnosa. Drugo objašnjenje je da su naučili stilove interakcije koji su bili prikladni za instituciju, ali neadekvatni van nje.

Hraniteljske porodice obezbeđuju alternativu životu u institucijama. Deca u jednom istraživanju su živela sa porodicom Tarner u Santa Feu, Novi Meksiko. Kada su deca ponovo ispitivana na uzrastu od 16 godina, utvrđeni su slični obrasci. Deca koja su vraćena biološkim roditeljima pokazivala su visoku stopu asocijalnog ponašanja. Ona koja su usvojena u nove porodice, nisu, ali čak i ona deca koja su razvila normalnu afektivnu vezanost sa starateljima imala su teškoće u odnosima sa vršnjacima i društvom u celini, kada su bili tinejdžeri.

Napredak kod većine dece koja su napustila institucije za zbrinjavanje govori protiv teorije o postojanu kritičnog perioda za razvoj afektivne veze samo tokom ranog odojaštva. Iako je uređenje engleskih institucija onemogućavalo formiranje emocionalnih veza između dece i staratelja, većina dece koja su usvojena u nove porodice razvila je afektivnu vezanost sa svojim novim roditeljima, iako su bila starija od dve godine. U isto vreme, ovo istraživanje potvrđuje ideju da karakteristike sredine u kojoj dete kasnije živi određuju da li će, ili ne, nedostatak rane afektivne vezanosti biti trajni problem, pošto su deca koja su vraćena u ravnodušne biološke porodice ređe obrazovala afektivne veze.

Izolovana deca

Divlje dete po imenu Viktor.

Najekstremniji zabeleženi slučajevi zanemarivanja su oni kada su deca bila odvojena ne samo od roditelja, već od ljudi uopšte. Tokom poslednjih 200 godina, otkriveno je nekoliko slučajeva ove takozvane divlje dece, od kojih je najpoznatije divlje dete, Viktor. Ovakva deca uvek su izazivala pažnju javnosti, jer je sama ideja da je tako malo dete prepušteno samo sebi u prirodi, više nego dramatična. Ali, obično su nepoznati uslovi njihove izolacije kao i uslovi u kojima su živela pre izolacije. Posledično, retko je moguće izvući čvrste zaključke o efektima njihovog iskustva tokom izolacije.

Međutim, postoji nekoliko dobro dokumentovanih slučajeva dece koja su bila izolovana u ranom detinjstvu zbog roditelja sociopata. Pošto javne službe sada vode zapise o rođenju i druge zdravstvene beleške, ima dovoljno podataka o ranom životu ove dece, koji omogućavaju izvođenje solidnijih zaključaka o razvojnim posledicama njihovih bizarnih uslova života. Jarmila Koluhova je zabeležila jedan od ovakvih slučajeva u Čehoslovačkoj. Dečake, identične blizance, rodila je 1960. godine majka normalne inteligencije, koja je umrla brzo nakon porođaja. Kad su imali godinu i po dana, njihov otac se ponovo oženio, ali je maćeha pokazala aktivan odbacujući stav prema njima. Dečaci su bili primorani da žive u malom, mračnom sobičku, bez odgovarajuće hrane i kretanja. Deci nije bilo dozvoljeno da ulaze u ostatak kuće gde je nova porodica živela, a kod njih su retko dolazili.

Za njih se saznalo kada su imali 6 godina. Bili su nenormalno mali i bolovali su od rahitisa. Jedva su govorili, nisu prepoznavali poznate objekte na fotografijama i bili su prestravljeni novim zvucima i svetlima oko njih. Dečaci su premešteni u instituciju gde su smešteni sa mlađom decom u bezbednom okruženju, i gde su dobro zbrinuti. Pod ovim novim uslovima, dečaci su brzo počeli da dobijaju na težini, pokazali su aktivno interesovanje za sredinu i naučili da govore. Kada su prvi put testirani sa 8 godina, njihova izmerena inteligencija bila je dosta ispod prosečne. Ali, postepeno njihovo postignuće se popravljalo sve dok, na uzrastu od 14 godina, obojica nisu pokazali savršeno normalnu inteligenciju.

Čak više zanemareno dete bila je Dženi, koja je zaključana sama u sobi pre nego što je imala dve godine. Više od 11 godina, Dženi je provodila dane vezana za nošu, a noći vezana u vreći za spavanje. Niko nije govori sa njom. Kada joj je otac donosio hranu ili dolazio da je veže za spavanje, režao je na nju kao zver i grebao je noktima. Kada je oslobođena iz ovih užasnih uslova, Dženi je bila stvorenje za žaljenje.

Iako je imala 13 godina, imala je samo 27 kilograma i bila je visoka 145 centimetara. Retko je proizvodila bilo kakav zvuk i nije umela da održava higijenu. Nije umela normalno da hoda; umesto toga, vukla je stopala i ljuljala se sa jedne na drugu stranu. Baterija psiholoških testova pokazala je da je Dženi imala neverovatnu sposobnost opažanja i mišljenja o prostornim odnosima, iako je jedva mogla da govori.

Dženi se nije toliko oporavila, kao blizanci. Naučila je da kontroliše creva i hoda normalno, ali nikada nije razvila normalan govor. Takođe je naučila raznovrsna socijalna ponašanja. Kada je otkrivena, nije pokazivala nikakve emocije kada bi je ljudi napustili; na kraju, ipak se vezala za druge ljude koji su živeli na njenom rehabilitacionom odeljenju u bolnici. Razvila je načine da zadrži svoje posetioce i pokazivala uznemirenost kada bi otišli. Studije izolovane dece ostavljaju malo mesta za sumnju da teška izolacija može ozbiljno poremetiti normalan razvoj, ali takođe pokazuju da ekstremna rana uskraćenost nege i normalne interakcije sa sredinom nije nužno pogubna za dalji razvoj. Na sreću, ovi slučajevi su dovoljno retki da ne možemo znati koliko teška izolacija deteta treba da bude, i koliko dugo da traje, da bi dovela do nepovratnih štetnih posledica. Mali broj ovih slučajeva, takođe otežava procenu efekata izolacije na različite aspekte razvoja. Emocionalni, intelektualni i fizički razvoj mogu biti pogođeni izolacijom, ali efekti verovatno nisu isti.

Studije ekstremne izolacije pokrenule su važno pitanje, na koje nije odgovoreno, kako interakcija uslova izolacije i predispozicija izolovanog deteta određuje granice njegovog kasnijeg oporavka? Na primer, da li je važno to što su blizanci Koluhove imali jedan drugog za društvo? Da li je Dženina sposobnost prostornog mišljenja posebna intelektualna sposobnost koja bi se ispoljila bez obzira na izolaciju, ili se razvila kao posledica njene nepokretnosti i socijalne izolacije? Odgovori na ovakva pitanja pomogli bi nam da razumemo osetljivost za razvojne poremećaje dece odgajane u manje ekstremnim, ali ipak nepovoljnim uslovima, kao i faktore koji omogućavaju njihov oporavak uprkos ovim uslovima.

Ranjivost i otpornost

Deca u Kabulu, Avganistan.

Čak i u vreme relativnog mira i napretka, za veliki broj odraslih život je prava borba. Reagujući na različite pritiske, oni stvaraju manje od optimalne sredine za svoju decu. Baš zato što ove situacije nisu ekstremne, mogu trajati godinama i postati stalno svojstvo porodične sredine koja oblikuje razvoj dece. Na kraju, to može doprineti delikventnom ponašanju, neuspehu u školi i problemima u mentalnom zdravlju. Rater je sa kolegama sproveo istraživanje velikog obima o rasprostranjenosti psihijatrijskih poremećaja među 150 engleskih porodica. Utvrdili su da su četiri faktora, uzeta zajedno, čvrsto povezana sa problemima u ponašanju i psihijatrijskim poremećajima tokom detinjstva:

1. Porodični sukobi.
2. Socijalna devijantnost roditelja, bilo kriminalne ili psihijatrijske prirode.
3. Loš socijalni status, uključujući niske prihode, neodgovarajući smeštaj, i veliki broj dece bliskog uzrasta.
4. Loša školska sredina, uključujući veliki broj smena i odsustvovanja zaposlenih, odsustva učenika, i veliki procenat učenika iz porodica lošeg ekonomskog statusa.

Nijedan od ovih faktora zasebno nije bio povezan sa psihijatrijskim poremećajima u detinjstvu. Ali, ako su bar dva bila prisutna istovremeno - na primer, ako jedan roditelj ima poremećaj ličnosti i porodica ima male prihode – rizik da će dete imati psihijatrijskih problema povećavao se 400 procenata. Naglasak koji su Rater i kolege stavili na kumulativnu prirodu rizičnih faktora, potkrepljen je sve većim brojem istraživanja.

Mnoga istraživanja su pokazala da kombinacija bioloških, socijalnih i ekoloških faktora, koji deluju tokom izvesnog vremena, dovodi do ozbiljnih razvojnih problema. Istovremeno, sva ova istraživanja su utvrdila i značajne individualne razlike među decom koja žive u visokostresnim uslovima. Neka od ove dece snalaze se bolje u takvim uslovima nego druga. Ovo zapažanje navelo je psihologe da kod dece tragaju za izvorima takve otpornosti pri suočavanju sa teškoćama.

Karakteristike porodice

Porodica je osnovni sistem podrške za dete. Očekivalo bi se da su razlike u vrsti podrške koju porodice pružaju deci, povezane sa sposobnošću dece da odolevaju pretnjama po svoj razvoj. Ova ideja našla je potvrdu u velikom broju raznovrsnih istraživanja. Mnogi načini na koje karakteristike porodice utiču na faktore rizika i otpornost dece mogu se videti u rezultatima ambiciozne longitudinalne studije velike, rasno mešovite grupe dece rođene na havajskom ostrvu Kauai. Statistički, ova deca su imala veliku verovatnoću da imaju razvojne probleme jer su poticali iz porodica sa niskim primanjima, stopa prevremenih porođaja i teškoće tokom porođaja bile su učestalije od proseka, a njihove majke su imale malo formalnog obrazovanja.

Istraživači su utvrdili da su sledeći uslovi smanjili rizik od razvojnih teškoća:

• Porodica nema više od četvoro dece.
• Više od dve godine razdvaja praćeno dete od sledećeg starijeg ili mlađeg brata / sestre.
• Majci su bile dostupne druge osobe za pomoć oko bebe (otac, roditelji, starija deca).
• Posao majke, čak i kad je bila zaposlena van kuće, nije bio preteran.
• Dete je dobjalo značajnu količinu pažnje od osoba koje su se o njemu brinule tokom odojaštva.
• Brat/sestra su pomagali oko bebe ili se o njoj brinuli tokom detinjstva.
• Porodica je obezbeđivala strukturu i pravila tokom adolescencije.
• Porodica je bila kohezivna.
• Dete je imalo neformalnu, višegeneracijsku mrežu rođaka i prijatelja tokom adolescencije.
• Kumulativni broj hronično stresnih životnih događaja tokom detinjstva i adolescencije nije bio veliki.

Karakteristike zajednice

Ritual sa dečacima u Malaviju.

Uopšteno, deca iz siromašnih zajednica češće pate od razvojnih teškoća, nego deca iz bogatih zajednica. I druge karakteristike zajednice u kojoj dete živi, takođe utiču na verovatnoću da će razviti probleme. Na primer, deca koja žive u siromašnim naseljima u gradu imaju značajno veći rizik za razvoj psiholoških poremećaja, nego deca koja žive u relativno siromašnim malim gradovima ili seoskim oblastima.

Utvrđeno je da faktor koji umanjuje dejstvo negativnih karakteristika zajednice jeste jačina socijalne mreže podrške koju čine rođaci i socijalne službe. Na primer, utvrđeno je, da je socijalna podrška za roditelje bazirana na zajednici, koju je obezbeđivala Nacionalna zdravstvena služba u Engleskoj, značajno povećavala količinu i kvalitet interakcija maloletnih majki sa bebama. Ove majke su se ponašale na način koji je doprinosio zdravijim razvojnim ishodima, prema kriterijumima koje smo ranije opisali.

Sada se malo zna o faktorima van kuće koji pomažu da se za decu ublaže stresni i deprivirajući uslovi života. Jedan faktor koji izgleda pravi razliku je škola. Deca iz ugroženih i nesložnih porodica ređe razvijaju psihološke probleme ako pohađaju školu sa pažljivim i osetljivim osobljem, i boljim školskim postignućima.

Karakteristike deteta

Dvoje dece dok se igraju sa psom, 19. vek, Felisite Buden.

Nijedna temperamentalna crta uočljiva u odojaštvu, kao što je nivo aktivnosti ili distraktivnosti, sama ne može da predvidi psihološko prilagođavanje u zrelom dobu. Međutim, prema nalazima longitudinalne studije, mlade zrele osobe koje pate od psihijatrijskih poremećaja se često razlikuju od psihološki zdravih zrelih osoba po profilu temperamenta iz vremena odojaštva.

Utvrđeno je da odojčad okarakterisana kao „teška“ – koja ispoljavaju neredovnost bioloških funkcija, negativne reakcije na nove situacije i ljude, i česta negativna raspoloženja – češće imaju psihološke probleme kao odrasli. Međutim, da li je težak temperament faktor rizika zavisi od kulturnih uslova. Jedno istraživanje pruža dramatične dokaze da temperamentalne karakteristike koje se smatraju teškim u jednoj kulturi, mogu biti suštinske za razvoj u drugoj. U istraživanju, 48 majki beba starih 4 do 5 meseci iz plemena Masai (Istočna Afrika) odgovaralo je na upitnik o temperamentu odojčeta. U vreme kada je rađeno istraživanje, Masaizemlja je bila pogođena teškom sušom i mnogo ljudi je napuštalo svoja rodna sela u potrazi za hranom. Kada su se istraživači vratili nekoliko meseci kasnije, da sprovedu prateće istraživanje sa 10 najtežih i 10 najlakših beba, izdvojenih na osnovu prethodnog testiranja, mogli su da nađu samo 13 porodica, 7 iz grupe „lakih“ i 6 iz grupe „teških“. Pored toga, utvrdili su da je 5 od 7 „lake“ dece umrlo. Od 6 teške dece, petoro je bilo živo.

Druga istraživanja dala su dodatne dokaze da karakteristike deteta mogu da utiču na sposobnost deteta da preživi teške uslove. Na osnovu dokumenata socijalnih, zdravstvenih i psihijatrijskih službi i obrazovnih institucija, kao i intervjua i testova ličnosti, utvrđeno je da su deca koja su najbolje podnosila uslove života tokom prve dve decenije, bila ona koju su njihove majke opisale kao „vrlo aktivnu“ i „socijalno responzivnu“, kada su bili odojčad. Izveštaje majki potvrdili su nezavisni posmatrači, koji su zabeležili da su ova deca ispoljavala „izraženu autonomiju“ i „pozitivnu socijalnu orijentaciju.“ Kada su ispitivana tokom druge godine života, ova deca su imala posebno dobre rezultate na različitim testovima, uključujući i mere motornog i jezičkog razvoja.

Transakcioni modeli razvoja

Iako podaci iz istraživanja razvojnih rizika pokazuju da nekoliko faktora povećava verovatnoću dugotrajnih razvojnih teškoća, takođe pokazuju da bi i razmatranje jednog faktora u izolaciji bila greška. Različiti uticaji na razvoj izgleda da deluju u kombinaciji. U jednom istraživanju je utvrđeno da su deca okarakterisana kao „teška“, češće nego ona „laka“ patila od razvojnih problema kada su njihovi roditelji bili u sukobu, a porodicu su pritiskali i drugi problemi.

Istraživači su ukazali da temperamentalno „teška“ deca povlače mnogo varnica u svojim porodicama tokom perioda stresa, što dodatno otežava njihovu inače tešku situaciju, dok su „laka“ deca u stanju da ostanu van sukoba. Drugo objašnjenje je da se „laka“ deca ne uzbuđuju zbog iskustava, kao što su porodične svađe, koja teško pogađaju „tešku“ decu. Nekoliko istraživača je razvilo modele koji naglašavaju međudejstvo među različitim faktorima koji deluju na razvoj. Ovi transakcioni modeli utvrđuju načine na koje karakteristike deteta i karakteristike detetove sredine međusobno deluju tokom vremena, određujući razvojne ishode.

Međutim, rana institucionalizacija nije nužno vodila do trajnih teškoća. Žene odgajane u instituciji, kojima su muževi pružali podršku, bile su podjednako uspešne u roditeljstvu kao i žene iz kontrolne grupe. Ovi pozitivni rezultati naveli su istraživače na zaključak da institucionalizacija tokom odojaštva i detinjstva, i nedostatak jakih afektivnih veza koji idu s tim, ne osuđuju nužno žene da postanu loše majke. Ako se uobičajeni sled posledica prekine i uspostavi interakcija pozitivnih faktora, uslediće normalno ponašanje.

Profili mladih muškaraca odgajanih u institucijama, na sličan način su pokazivali da pozitivno kasnije iskustvo smanjuje rizik od dugoročnih teškoća. Jedna posebno interesantna polna razlika je u tome što su muškarci češće nego žene nalazili partnera koji im je pružao podršku, i podizali decu u očuvanoj porodici, zaustavljajući prenošenje njihovog negativnog ranog iskustva na sledeću generaciju.

Oporavak od deprivacije

Harlovljevi nalazi dobijeni u eksperimentu sa rezus makakijima su ponovo razmatrani.

Rastući broj dokaza da dugotrajne posledice rane socijalne ili intelektualne deprivacije zavise u značajnoj meri od kasnijih uslova, podstakao je potragu za principima uspešne intervencije. Ključni element u svakom pokušaju da se otklone razvojni problemi jeste uklanjanje iz nepovoljne sredine, ali takva promena sama po sebi nije dovoljna za oporavak. Kada su deca u Libanu premeštena iz sirotišta u bolje institucije, nisu dostigla normalan nivo razvoja. Devojčice nisu pokazivale nikakav napredak, a iako su dečaci pokazivali neki napredak, on ni u kom slučaju nije bio potpun. Slično tome, kada je Dženi premeštena iz svoje izolacije, ona se oporavila u nekoj meri, ali ne do nivoa koji se smatra normalnim za njen uzrast.

Ovi nalazi pokreću pitanje o uslovima koji su neophodni za oporavak nakon rane deprivacije. Istraživanja sa majmunima, kombinovana sa raštrkanim studijama ljudskih subjekata, ukazuju šta može doprineti oporavku (Eksperiment Hari Harlova).

Afektivno vezivanje

Za više informacija pogledajte: Afektivno vezivanje

Odojče i njen otac.

Osnovna strategija izučavanja dugoročnih posledica različitih obrazaca afektivnog vezivanja jeste procenjivanje afektivne vezanosti dece neposredno pre prvog rođendana i zatim ponovo, nekoliko godina kasnije. Podaci u vezi sa kasnijim razvojnim ishodima različitih obrazaca afektivne vezanosti su mešoviti. Na primer, u jednom istraživanju utvrđeno je da sigurno vezana deca, na uzrastu od dve godine, sarađuju sa svojim majkama u teškim zadacima rešavanja problema na efikasniji način nego deca koja ispoljavaju neki od anksioznih obrazaca vezivanja. Sigurno vezana deca, takođe, postižu veće skorove na bebi-skalama. Ona su znatiželjnija, uspešnije se igraju sa vršnjacima na uzrastu od 3½ godine, i imaju bolje odnose sa nastavnicima. U posebno obimnom istraživačkom projektu utvrđeno je da se na osnovu klasifikacije afektivne vezanosti tokom odojaštva, može predvideti kvalitet interakcija između desetogodišnje dece i njihovih i vršnjaka i nastavnika. Deca koja su u odojaštvu procenjena kao sigurno vezana bila su socijalno veštija, stvarala su više prijateljstava, ispoljavala veće samopouzdanje i bila manje zavisna od druge dece, i prema izveštajima nastavnika i prema procenama posmatrača. S druge strane, Bejts, Mezlin i Frenkl nisu pronašli vezu između obrasca afektivne vezanosti u „nepoznatoj situaciji“ sa 12 meseci, i problema u ponašanju sa 3 godine. Čak i u istraživanjima koja su utvrdila opšti odnos između nesigurne vezanosti i kasnijih problema u ponašanju, često je postojao veliki broj izuzetaka. Ove nedoslednosti u nalazima odražavaju složenost predviđanja razvoja uopšte.

Istraživači koji veruju da obrasci afektivne vezanosti ostaju dosledni tokom razvoja, veruju da afektivna vezanost deteta za primarnog roditelja služi kao model za sve kasnije odnose. Ovo viđenje slično je Frojdovom. Bretertone, na osnovu Bolbijeve formulacije, smatrao da odojče izgrađuje unutrašnji radni model odnosa prema ljudima, a zatim ga koristi da otkrije šta da radi svaki put kada se nađe u novoj situaciji. Sve dok se ljudi sa kojima su u interakciji ponašaju na način koji im omogućava da uspešno primene svoj unutrašnji radni model, može se očekivati da će ga deca koristiti u svim svojim odnosima.

Prema istraživačima, koji veruju da deca pokušavaju da ponove oblike interakcije koji su tipični kod kuće – u Bretertonovim terminima, da primene svoj unutrašnji radni model – može se očekivati da će ova deca nastojati da budu blizu vaspitača. Ako vaspitač vidi takvo ponašanje kao ljubaznost, saradnju i želju za učenjem, deci će ovaj unutrašnji radni model biti uspešan. Tako će se isti obrazac interakcije nastaviti, a možda će ga vaspitač čak ojačati. Ali, pretpostavimo da vaspitač tumači takvo ponašanje kao preterano zavisno. On može urediti za takvu decu da pomažu mlađima, stidljivijoj deci, obezbeđujući im tako nove oblike socijalne interakcije. Kao rezultat, unutrašnji radni model dece će se promeniti i njihove kasnije interakcije sa drugima će se razlikovati od ranijih obrazaca. Ovde vidimo i kako unutrašnji radni model odnosa može stvoriti kontinuitet u socijalnim interakcijama tokom vremena, i zašto može biti teško predvideti da li će se obrasci interakcija odojčeta održati i kasnije u životu. Stepen kontinuiteta će zavisiti od prirode početnog unutrašnjeg radnog modela i obima u kome se on pokaže adaptivan u brojnim kontekstima u kojima će se deca naći kasnije u životu.

Kognitivni razvoj

Mnogo decenija istraživači su verovali da se na osnovu individualnih razlika u intelektualnom razvoju odojčadi ne mogu predvideti kasnija postignuća, da postoji malo kontinuiteta u kognitivnim procesima od odojaštva ka kasnijem životu. Nakon pregleda brojnih istraživanja u kojima su korelirani rezultati na bebi-skalama sa rezultatima na kasnijim testovima, Kop i Mekol su jednoglasno zaključili „da se na osnovu testova zadatih tokom prvih 18 meseci ne može predvideti IQ u detinjstvu, u bilo kom korisnom ili interesantnom stepenu“.

Korelacije između standardizovanih psiholoških testova sposobnosti dece i testova kognitivnih sposobnosti za starije uzraste, značajno se popravljaju za decu stariju od 24 meseca. Ipak, testovi zadati na uzrastu od 3, 4 i 5 godina nisu dovoljno prediktabilni za kasnije ponašanje, osim ako njihovo funkcionisanje značajno odstupa od normi. U skorije vreme, psiholozi su donekle uspešniji u pokazivanju da se na osnovu individualnih kognitivnih karakteristika merenih u odojaštvu, mogu predvideti kasnije intelektualne sposobnosti. Ključna razlika između ranijih (generalno neuspešnih) i skorijih istraživanja je u tome što ranija istraživanja nisu zahvatala iste psihološke procese na oba uzrasta kada su deca testirana; standardizovani testovi za mlađe uzraste počivaju pretežno na senzomotornoj sferi, dok se testovi intelektualnih sposobnosti starije dece fokusiraju na pojmovnu sferu.

Nekoliko savremenih psihologa tvrdi da je moguće pokazati umeren stepen kontinuiteta od odojaštva tokom detinjstva, kada se uzmu u obzir odgovarajuća ponašanja i kada se pažljivo mere. Jedna linija u prilog tvrdnji o kognitivnom kontinuitetu između odojaštva i detnjstva, dolazi iz istraživanja brzine kojom odojčad obrađuje vizuelne informacije. Na primer, utvrđeno je da odojčad koja se naglo habituira na ponovljene događaje, kasnije ispoljava karakteristike koje psiholozi povezuju sa naprednim intelektualnim razvojem u ranom detinjstvu. Na primer, ova deca češće brzo istražuju svoju okolinu, igraju se na razvijenije načine, uspešna su na različitim zadacima rešavanja problema i formiranja pojmova.

Druga tehnika počiva na sklonosti nekih beba da gledaju u nove stimuluse. Utvrđeno je da deca koja pokazuju jaku sklonost ka skeniranju novih slika češće nego deca nezainteresovana za skeniranje, postižu bolje rezultate na testovima intelektualnog i jezičkog razvoja na uzrastu od 2 i 3 godine.