Okeanografija
Okeanografija (Okean + grčki γράφειν = pisati), takođe zvana okeanologija, nauka je o zemljinim okeanima i njihovim međusobno povezanim ekosistemima i hemijskim i fizičkim procesima.
- biološka okeanografija ili pomorska biologija je nauka o okeanskim biotima i njihovim ekološkim interakcijama;
- hemijska okeanografija je nauka o hemiji okeana;
- geološka okeanografija ili pomorska geologija uključuje tektoniku ploča i ostale nauke o okeanskom dnu;
- meteorološka okeanografija se bavi pitanjem kako atmosfera i okean međusobno deluju unutar hidrosfere;
- i fizička geografija koja se bavi fizičkim obeležjima okeana (kao što su talasi, struje pa i struktura temperature i slanosti).
Istorija okeanografije uredi
Ljudi su prvobitno stekli znanje o talasima i strujama mora i okeana u praistorijskim vremenima. Opažanja na plimama su zabeležili Aristotel i Strabon.[1] Rana istraživanja okeana bila su prvenstveno sprovođena radi kartografije i uglavnom su se ograničavala na njihove površine i na životinje koje su ribari prikupljali mrežama, iako su izučavani i dubinski zvukovi olovnog kabla.
Mada Huan Ponse de Leon 1513. godine prvi identifikovao Golfsku struju, i struja je već bila poznata pomorcima, Bendžamin Frenklin je izveo prvu naučnu studiju na njoj i dao joj je ime. Frenklin je merio temperature vode tokom nekoliko prelaza Atlantika i korektno je objasnio uzrok Golfske struje. Frenklin i Timoti Foldžer su objavili prvu mapu Golfske struje 1769–1770.[2][3]
Rana istraživanja okeana su bila ograničena na njegovu površinu i malobrojna stvorenja koja su ribari vadili u svojim mrežama. Međutim kada su Bougainvile i Kuk izveli svoja istraživanja u južnom Pacifiku u svojim su izveštajima spomenuli i mora koja su posetili. Ser Džejms Klark Ros je preduzeo 1840. prvo moderno merenje dubine mora, Čarls Darvin je objavio radnju o grebenima i oblikovanju atola, ali ipak postojanje ogromne strmine iza kontinentalnih šelfova nije otkriveno sve do 1849. Marejeva Fizikalna geografija mora iz 1855. je bio prvi udžbenik iz okeanografije. Polaganje severnoatlantskog telegrafskog kabla potvrdilo je prisutnost srednjookeanskog hrpta.
Nakon sredine 19. veka kada su naučna društva prolazila kroz poplavu novih terestričkih botaničkih i zooloških informacija, evropski istoričari prirode počeli su osećati nedostatak više nego anegdotskih znanja o okeanima. Počeci okeanografije kao kvantitativne nauke zapravo su započeli 1872. kada su Čarls Vajvil Tompson i Džon Marej krenuli u Challenger ekspediciju (1872—76). Ubrzo su ostali evropski i američki narodi poslali naučne ekspedicije (kao što su učinili mnogi privatni pojedinci i institucije), a osnovani su i instituti posvećeni proučavanju okeanografije. Četiri najvažnija u Sjedinjenim Državama su Okeanografski institut Skrips, Okeanografski institut Vuds Hole, Opservatorija Lamont-Dohertu, i Univerzitet vašingtonske škole okeanografije. Najvažnija nova institucija u Britaniji je Sautemptonski okeanografski centar.
Prva međunarodna okeanografska organizacija stvorena je 1901. pod imenom Međunarodno veće za istraživanje mora. Godine 1921, u Monaku je osnovan Međunarodni hidrografski ured (IHB). Kasnije je 1966. Kongres SAD stvorio Nacionalni savet za pomorska bogatstva i tehnički razvoj u čijoj je nadležnosti bilo istraživanje i proučavanje svih aspekata okeanografije. Takođe je omogućio da Nacionalni naučni zavod novčano podupre ljude koji su obavljali ta proučavanja na polju okeanografije.
Grane uredi
Studije okeanografije su podeljene u ovih pet grana:
Biološka okeanografija uredi
Biološka okeanografija istražuje ekologiju i biologiju morskih organizama u kontekstu fizičkih, hemijskih i geoloških karakteristika njihovog okeanskog okruženja.
Hemijska okeanografija uredi
Hemijska okeanografija je proučavanje hemije okeana. Dok je hemijska okeanografija prvenstveno zaokupljena proučavanjem i razumevanjem svojstava morske vode i njenih promena, okeanska hemija se prvenstveno fokusira na geohemijske cikluse. Centralna tema koju istražuje hemijska okeanografija je zakišeljavanje okeana.
Zakiseljavanje okeana uredi
Zakiseljavanje okeana opisuje smanjenje pH okeana, što je uzrokovano antropogenim emisijama ugljen-dioksida ( ) u atmosferu.[4] Morska voda je blago alkalna i imala je preindustrijski pH od oko 8,2. U novije vreme, antropogene aktivnosti su stalno povećavale sadržaj ugljen-dioksida u atmosferi; oko 30–40% dodatog CO2 se apsorbuje u okeanima, formirajući ugljenu kiselinu i snižavajući pH (sada ispod 8,1[5]) kroz zakišeljavanje okeana.[6][7][8] Očekuje se da će pH vrednost dostići 7,7 do 2100. godine.[9]
Važan element za skelete morskih životinja je kalcijum, ali kalcijum karbonat postaje rastvorljiviji pod pritiskom, tako da se karbonatne školjke i skeleti rastvaraju ispod dubine kompenzacije karbonata.[10] Kalcijum karbonat postaje rastvorljiviji pri nižem pH, tako da će zakiseljavanje okeana verovatno uticati na morske organizme sa krečnjačkim školjkama, kao što su ostrige, školjke, morski ježevi i korali,[11][12] i dubina kompenzacije karbonata će porasti bliže morskoj površini. Pogođeni planktonski organizmi će uključivati pteropode, kokolitoforide i foraminifere, svi od kojih su važni u lancu ishrane. U tropskim regionima, korali će verovatno biti ozbiljno pogođeni, jer postaju manje sposobni da grade svoje skelete od kalcijum karbonata,[13] što zauzvrat negativno utiče na druge stanovnike grebena.[9]
Smatra se da je trenutna stopa hemijske promene okeana bez presedana u geološkoj istoriji Zemlje, zbog čega nije jasno koliko će se morski ekosistemi prilagoditi promenljivim uslovima u bliskoj budućnosti.[14] Posebno zabrinjava način na koji će kombinacija acidifikacije sa očekivanim dodatnim stresorima viših temperatura okeana i nižih nivoa kiseonika uticati na mora.[15]
Srodne discipline uredi
Vidi još uredi
Reference uredi
- ^ „A History Of The Study Of Marine Biology ~ MarineBio Conservation Society” (na jeziku: engleski). 17. 6. 2018. Pristupljeno 2021-05-17.
- ^ 1785: Benjamin Franklin's 'Sundry Maritime Observations' Arhivirano 2005-12-18 na sajtu Wayback Machine
- ^ Wilkinson, Jerry. History of the Gulf Stream 1 January 2008
- ^ Caldeira, K.; Wickett, M. E. (2003). „Anthropogenic carbon and ocean pH” (PDF). Nature. 425 (6956): OS11C—0385. Bibcode:2001AGUFMOS11C0385C. PMID 14508477. S2CID 4417880. doi:10.1038/425365a. Arhivirano (PDF) iz originala 2007-06-04. g.
- ^ „Ocean Acidity”. EPA. 13. 9. 2013. Pristupljeno 1. 11. 2013.
- ^ Feely, R. A.; et al. (jul 2004). „Impact of Anthropogenic CO2 on the CaCO3 System in the Oceans”. Science. 305 (5682): 362—366. Bibcode:2004Sci...305..362F. PMID 15256664. S2CID 31054160. doi:10.1126/science.1097329.
- ^ Zeebe, R. E.; Zachos, J. C.; Caldeira, K.; Tyrrell, T. (4. 7. 2008). „OCEANS: Carbon Emissions and Acidification”. Science. 321 (5885): 51—52. PMID 18599765. S2CID 206513402. doi:10.1126/science.1159124.
- ^ Gattuso, J.P.; Hansson, L. (15. 9. 2011). Ocean Acidification. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-959109-1. OCLC 730413873.
- ^ a b „Ocean acidification”. Department of Sustainability, Environment, Water, Population & Communities: Australian Antarctic Division. 28. 9. 2007. Pristupljeno 17. 4. 2013.
- ^ Pinet, Paul R. (1996). Invitation to Oceanography. West Publishing Company. str. 126, 134—135. ISBN 978-0-314-06339-7.
- ^ „What is Ocean Acidification?”. NOAA PMEL Carbon Program. Pristupljeno 15. 9. 2013.
- ^ Orr, James C.; et al. (2005). „Anthropogenic ocean acidification over the twenty-first century and its impact on calcifying organisms” (PDF). Nature. 437 (7059): 681—686. Bibcode:2005Natur.437..681O. PMID 16193043. S2CID 4306199. doi:10.1038/nature04095. Arhivirano iz originala (PDF) 25. 6. 2008. g.
- ^ Cohen, A.; Holcomb, M. (2009). „Why Corals Care About Ocean Acidification: Uncovering the Mechanism”. Oceanography. 24 (4): 118—127. doi:10.5670/oceanog.2009.102
. hdl:1912/3179.
- ^ Hönisch, Bärbel; Ridgwell, Andy; Schmidt, Daniela N.; Thomas, E.; et al. (2012). „The Geological Record of Ocean Acidification” (PDF). Science. 335 (6072): 1058—1063. Bibcode:2012Sci...335.1058H. PMID 22383840. S2CID 6361097. doi:10.1126/science.1208277. hdl:1983/24fe327a-c509-4b6a-aa9a-a22616c42d49.
- ^ Gruber, N. (18. 4. 2011). „Warming up, turning sour, losing breath: ocean biogeochemistry under global change”. Philosophical Transactions of the Royal Society A: Mathematical, Physical and Engineering Sciences. 369 (1943): 1980—96. Bibcode:2011RSPTA.369.1980G. PMID 21502171. doi:10.1098/rsta.2011.0003 .
Literatura uredi
- Hamblin, Jacob Darwin (2005). Oceanographers and the Cold War: Sisciples of Marine Science. University of Washington Press. ISBN 978-0-295-98482-7.
- Steele, J.; K. Turekian; S. Thorpe. (2001). Encyclopedia of Ocean Sciences. San Diego: Academic Press. (6 vols.). ISBN 978-0-12-227430-5.
- Sverdrup, Keith A.; Duxbury, Alyn C.; Duxbury, Alison B. (2006). Fundamentals of Oceanography. McGraw-Hill. ISBN 978-0-07-282678-4.
- Lang, Michael A., Ian G. Macintyre, and Klaus Rützler, eds. Proceedings of the Smithsonian Marine Science Symposium. Smithsonian Contributions to the Marine Sciences, no. 38. . Washington, D.C: Smithsonian Institution Scholarly Press. 2009..
- Boling Guo, Daiwen Huang. Infinite-Dimensional Dynamical Systems in Atmospheric and Oceanic Science, World Scientific Publishing. 2014. ISBN 978-981-4590-37-2.. Sample Chapter
- Russell, Joellen Louise. [1], 2000, Regents of the University of California.
- Morrissey J and Sumich J (2011) Morrissey, John; Sumich, James (2012). Introduction to the Biology of Marine Life. Jones & Bartlett Publishers. ISBN 9780763781606. Jones & Bartlett Publishers. ISBN 9780763781606.
- Mladenov, Philip V., Marine Biology: A Very Short Introduction, 2nd edn (Oxford, 2020; online edn, Very Short Introductions online, Feb. 2020), http://dx.doi.org/10.1093/actrade/9780198841715.001.0001, accessed 21 Jun. 2020.
- DOE (1994). „5” (PDF). Ur.: A.G. Dickson; C. Goyet. Handbook of methods for the analysis of the various parameters of the carbon dioxide system in sea water. 2. ORNL/CDIAC-74. Arhivirano iz originala (PDF) 25. 05. 2011. g. Pristupljeno 27. 05. 2023.
Spoljašnje veze uredi
- NASA Jet Propulsion Laboratory – Physical Oceanography Distributed Active Archive Center (PO.DAAC). A data centre responsible for archiving and distributing data about the physical state of the ocean.
- Scripps Institution of Oceanography. One of the world's oldest, largest, and most important centres for ocean and Earth science research, education, and public service.
- Woods Hole Oceanographic Institution (WHOI). One of the world's largest private, non-profit ocean research, engineering and education organizations.
- British Oceanographic Data Centre. A source of oceanographic data and information.
- NOAA Ocean and Weather Data Navigator. Plot and download ocean data.
- Freeview Video 'Voyage to the Bottom of the Deep Deep Sea' Oceanography Programme by the Vega Science Trust and the BBC/Open University.
- Atlas of Spanish Oceanography by InvestigAdHoc.
- Glossary of Physical Oceanography and Related Disciplines by Steven K. Baum, Department of Oceanography, Texas A&M University
- Barcelona-Ocean.com . Inspiring Education in Marine Sciences
- [2]. A source of oceanographic live data (buoy monitoring) and education for South African coasts.
- Oceanography on In Our Time at the BBC.