Википедија

Opsada Jerevana (1804)

Opsada Jerevana, (prestonica moderne Jermenije) odvijala se od jula do septembra 1804. godine, tokom rusko-persijskog rata (1804–1813). Posle teškog napretka, Rusi pod Pavelom Cicijanovim opkolili su Jerevan. Iranske snage unutar Jerevanske tvrđave sprečile su Rusa da izvrši direktan napad, dok su oni izvan opkolili Ruse i presekli linije snabdevanja osvajača. Komandujući od strane krunskog princa Abasa Mirze i samog kralja Fat-Ali Šah Kajara (1797−1834), Iranci su uspešno odbranili grad i odbili ruski napad[4][5]. Cicijanov je, da bi spasio svoj ugled, prebacio krivicu na mnoštvo ljudi i stvari i namerno izostavio svoja vlastita nedela.

Opsada Jerevana (1804)

Jerevan 1796. godine
Vrijemejul — septembar 1804. godine
Mjesto
Jerevan
PovodRusko-persijski rat
Ishod Iranska pobeda
Sukobljene strane
Rusija Ruska Imperija Kadžarska monarhija
Komandanti i vođe
Pavel Cicijanov Fat Ali Šah Kajar
Abas Mirza
Muhamed Han Kajar
Jačina
3.000 do 20.000[1][2]
Gruzijski i Jermenski vojnici[2]		 6.000–7.000 ljudi u utvrđenju[3]
18,000 konjanika[2]

Pozadina uredi

Godine 1801. koristeći se političkim previranjima u Iranu, Rusi su prisvojili istočnu Gruziju, region koji je stolećima bio deo Irana[6] [7] [8]. Godine 1802. Pavel Cicijanov imenovan je za novog vrhovnog komandanta Rusije na Kavkazu. Tvrdoglavi ruski imperijalista nije imao puno poštovanja ni prema stanovnicima Kavkaza ni prema Irancima. U januaru 1804. napao je Iran, opkolivši iranski grad Ganja. Nakon mesec dana je zarobio i bezobzirno se ponašao; do 3.000 Iranaca je masakrirano u tri dana pljačke[9][10]. To je pokrenulo Rusko-persijski rat u periodu od 1804–1813.

Nakon zauzimanja Ganje, Cicijanov je prešao u Jerevan[9]. U blizini Jerevana, njegova vojska se sukobila s vojskom krunskog princa i vrhovnog komandanta Abasa Mirze[3], a Cicijanov i njegovi ljudi su bili prisiljeni da se povuku. Nekoliko dana kasnije, Rusi su se vratili u Vagaršapat, gde su iznenadili iransku vojsku i porazili je. Zatim su ponovo marširali na Jerevan. Preživeli Iranci su se pregrupisali i pridružili se sledećoj odbrani Jerevana.

Opsada uredi

Krajem juna, Cicijanov je stigao pred Jerevan, sa vojskom od 3.000 do 20.000 ljudi, kao i gruzijskim i jermenskim pomoćnim snagama[2][1]. Rusi su napali, u pratnji teškog bombardovanja. Sam kralj (šah) bio je prisutan u odbrani i komandovao je trupama[11]. U vreme bitke Iranci su se i dalje borili sa svojom "tradicionalnom vojskom", uglavnom sastavljenom od lake artiljerije i pokretne konjice; još nisu pokrenuli program koji bi rezultirao stvaranjem vojske na modernim linijama[12].

Dok su Rusi opsedali, 6.000–7.000 iranskih vojnika koji su se držali unutar jerevanskog utvrđenja, iranske snage izvan citadele, oko 18.000 konjanika, zauzvrat su prekinuli liniju komunikacija osvajača i opkolili ih[13][2]. Iranci su se borili sa više hrabrosti i efikasnosti nego što su to očekivali Rusi[14]. Tokom opsade, sprečili su Ruse da dobiju zalihe i pojačanja, dok je jerevanov garnizon sprečio Ruse da izvrše direktne napade. Ruska artiljerija se još jednom pokazala efikasnom, sličnom susretu u Vagaršapatu, ali su Iranci uspeli da nanesu velike gubitke Rusima i sprečavali ih da napreduju ka tvrđavi. Da bi još više poremetili Ruse, spalili su mnoga polja žita. Cicijanov je zatim poslao odred od 200 vojnika kako bi pokupio zalihe koje je spremila nedavno uspostavljena vojna uprava u Tbilisiju. 6.000 iranskih vojnika uspelo je da opkoli odred, ubivši većinu njih i porobljavajući većinu preživelih.

Tokom Cicijanove kampanje, prva velika anti-ruska pobuna izbila je među lokalnim stanovništvom u novoosnovanoj Gruziji[15][14]. Razlozi za ustanak bili su nezadovoljstvo politikom Cicijanova, korupcija uprave Petra Ivanoviča Kovalenskog i ukidanje dinastije Bagrationi. U septembru, petorica šestorice generala Cicijanova zaključili su da je njegov plan propao i prisilili ga da prekine opsadu[16][17].

Posle opsade uredi

Rusi su pretrpeli teške gubitke[18]. Veliki procenat ljudi je poginulo ili su završili kao ranjenici a još hiljadu je postalo bolesno[19]. Ostali su oslabili jer su morali da žive i borili se pet nedelja na pola obroka. Čak i za vreme povlačenja, situacija je ostala teška za ruske vojnike. Među vojnicima je i dalje nedostajala hrana i voda, a pošto je velika količina njihovih životinja iz čopora umrla, bili su primorani da sami nose opremu. Štaviše, iranski pljačkaši su ih sledili, "bacajući zaostale ljude i zapalivši polja"[19].

Jerevanska opsada ostavila je guverneru Gruzije sa nedovoljnim trupama tokom perioda povećanog pljačka Lezgina. Cicijanov je izazvao dodatno pogoršanje među meštanima prisiljavajući lokalne seljake da rade pod "izuzetno teškim uslovima za poboljšanje puta preko planina"[20]. Ovo je doprinelo sve većem broju Gruzijaca koji su željeli obnoviti Bagrationis, kojima su Iranci davali vojnu podršku[20].

Čak je i Cicijanov bio svestan da je pao u Jerevanu[19]. Ovo je dalje uslovljeno činjenicom da Rusi nisu napisali zvanični izveštaj "o svojim žrtvama u borbi za opsadu kampanje u celini"[19]. Po povratku u Gruziju, Cicijanov je prijavio izveštaj Aleksandru Prvom (1801–1825)(1801–1825).[20]. Da bi spasio svoj ugled, krivio je neuspeh opsade svojih podređenih generala, iranskog guvernera Jerevana (Muhamad Kan Kajar), i "težak teren" koji je odvojio jerevanski kanat od Gruzije[21]. Cicijanov je izjavio da iranski guverner treba da bude "uništen" ako Rusija želi da postigne slavu i odgovarajući strateški položaj na Kavkazu. Međutim, osoba koja je najviše bila kriva, prema Cicijanovu, bio je general i knez Dmitrij Mihailovič Volkonski [20]. Prema Cicijanovu, "sramota" u Jerevanu bila je uzrokovana neuspehom Volkonskog da pokrene snabdevanje. Ono što on nije odlučio da prijavi je da je područje između Jerevana i Gruzije kontrolisano od strane Iranaca, koji su sprečili ruske kontingente da putuju između njih i da je Gruzija trebalo da svakog vojnika, koga je mogla prikupiti za provincijske mirovne operacije, regrutuje i stoga nije mogla poštedeti vojnika za pratnju zaliha. Aleksandar je toplo primio izveštaj; on je kasnije nagradio Cicijanova[20]. Nasuprot tome, nekoliko godina kasnije, kada je Cicijanov naslednik Ivan Gudovič bezuspešno opkolio Jerevan 1808. godine, Aleksandar je osudio njegovu ekspediciju kao "glupu" i poslao ga u penziju[20].

Cicijanova kampanja je dovela do toga da su brojne jermenske porodice napustile kanat i odselili se u Gruziju[22]. Iranska vojska, nakon uspešne odbrane, u skladu sa svojim uobičajenim protokolom, primila je naređenja da se raspuste za zimu sa instrukcijama da se u proleće 1805. ponovo sastave za nov rat i opsadu[23][17].

Reference uredi

  1. ^ a b Behrooz 2013, str. 55–56, 67.
  2. ^ a b v g d Kazemzadeh 1991, str. 332.
  3. ^ a b Atkin 1980, str. 120.
  4. ^ Atkin 1980, str. 99, 120.
  5. ^ Kettenhofen, Bournoutian & Hewsen 1998, str. 542–551.
  6. ^ Suny 1994, str. 59.
  7. ^ Kazemzadeh 1991, str. 330.
  8. ^ Axworthy 2010, str. 180.
  9. ^ a b Tucker 2010, str. 1035.
  10. ^ Behrooz 2013, str. 55.
  11. ^ Behrooz 2013, str. 56.
  12. ^ Behrooz 2013, str. 55–56.
  13. ^ Atkin 1980, str. 76, 120.
  14. ^ a b Atkin 1980, str. 76.
  15. ^ Rayfield 2013, str. 263.
  16. ^ Atkin 1980, str. 77, 120.
  17. ^ a b Tapper 1997, str. 152.
  18. ^ Atkin 1980, str. 120–121.
  19. ^ a b v g Atkin 1980, str. 121.
  20. ^ a b v g d đ Atkin 1980, str. 77.
  21. ^ Atkin 1980, str. 65, 77.
  22. ^ Bournoutian 2018, str. 19.
  23. ^ Tucker 2010, str. 1036.

Izvori uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Опсада_Јеревана_(1804)&oldid=26960952”