Opsada Pirne

Opsada Pirne (engl. Siege of Pirna) bila je jedna od prvih bitaka sedmogodišnjeg rata (1756-1763). Nakon pruske invazije Saksonije, glavnina saksonske vojske povukla se u utvrđeni logor u Pirni, u nameri da sačeka dolazak saveznika - Austrijanaca. Pokušaj Austrijanaca da sa 8.000 vojnika deblokiraju Pirnu nije uspeo. Iznureni Saksonci predali su se 16. oktobra. Fridrih ih je potom uvrstio u svoju vojsku.

Opsada Pirne
Deo Sedmogodišnjeg rata
Opsada Pirne.
Vreme 2. septembra-16. oktobra 1756. Mesto na reci Labi, 20 km jugoistočno od Drezdena, Nemačka Ishod Pruska pobeda Teritorijalne promene Prusi osvojili čitavu Saksoniju.
Sukobljene strane
Saksonija Habsburška monarhija	Prusko kraljevstvo
Komandanti i vođe
Fridrih Rutovski Maksimilijan Braun	Fridrih II Veliki
Jačina
19.000 8.000	66.000
Žrtve i gubici
19.000 zarobljenika	neznatni

Pozadina

Uzroci sedmogodišnjeg rata

Agresivna politika Pruske za vladavine Fridriha Velikog bila je, pre svega usmerena na slabljenje Austrije i ograničavanje vlasti carice Marije Terezije, da bi se pruskoj hegemoniji otvorio put u Nemačku.. Ahenskim mirom iz 1748. (nakon Rata za austrijsko nasleđe 1740-1748) Pruska je dobila Šleziju, ali se te bogate pokrajine Austrija nije htela odreći. Fridrih je težio da osvoji i Saksoniju, čijem bi izbornom knezu, kao nadoknadu, dao Češku koju bi prethodno oteo oa Austrije. Nameravao je, takođe, da se domogne poljske Pomeranije i Kurlandije. Trađeći saveznika na kontinentu za rat protiv Francuske, Velika Britanija je našla pogodnog partnera u Pruskoj, sa kojom je 16. januara 1756. zaključila Vestminstersku Konvenciju. Time je Pruska napustila svog dotadašnjeg saveznika Francusku, i stala na stranu Velike Britanije koja se obavezala da podrži ostvarenje pruskih osvajačkih planova u Evropi. Napuštena od Pruske, Francuska se okrenula svom doskorašnjem protivniku Austriji, s kojom je 1. maja 1756. u Versaju sklopila odbrambeni savez.

Evropa 1748. godine.

Da bi oslabila moć pruskog kralja i smanjila opasnost od pruske agresije, a istovremeno ostvarila pretenzije na Istočnu Prusku, Poljsku i Kurlandiju, Rusija je u decembru 1756. prišla francusko-austrijskom sporazumu, a 19. maja 1757. sklopila je savez sa Austrijom. Ostale evropske zemlje svrstale su se prema svojim interesima: na jednoj strani bile su Pruska, Velika Britanija, kasnije i Portugalija, a na drugoj Austrija, Francuska, rusija, Švedska, Poljska, a o 1762. Španija i Kraljevina Dveju Sicilija. Severnonemačke države (Hanover, Hesen-Kasel, Braunšvajg) bile su na strani Pruske, a većina južnonemačkih (Saksonija, Bavarska, Falačka) podržavae su Austriju. Svaka država-članica evropske koalicije, imala je u odnosu na Prusku svoje posebne ciljeve, koji se međusobno nisu mogli usaglasiti: Austrija je težila da Pruskoj nanese potpun poraz, a Francuska samo da oslabi njenu moć; obe su se, istovremeno, bojale jačanja rusije. To je uticalo na tok i ishod rata.

Suprotstavljene snage

Suprotstavljene države u sedmogodišnjem ratu.

Pruska i Engleska

Od rata za špansko nasleđe (1710-1714) do Sedmogodišnjeg rata učinjen je veliki napredak u organizaciji, naoružanju, taktici i upotrebi oružanih snaga vodećih evropskih zemalja. Bolja izvežbanost, pokretljivost, tehnička i taktička preimućstva, omogućili su pruskoj vojsci da se u sedmogodišnjem ratu uspešno nosi sa snagama nadmoćnije koalicije. Pred početak Sedmogodišnjeg rata pruska vojska imala je 126.000 ljudi, a početkom 1757. taj broj je porastao na 147.000 ljudi operativne vojske (132 bataljona, 213 eskadrona i 368 topova). Saveznik Pruske, Velika Britanija, posle Ahenskog mira svela je svou vojsku na 18.000 ljudi.

Koalicija protv Pruske

Ruska vojska, posle reformi cara Petra Velikog i pobede i iskustva iz severnog rata protiv Švedske (1700-1721), bila je ravnopravna sa vojskama vodećih evropskih država. Popuna je vršena regrutovanjem vlastitih građana, od kojih su stvarane i starešine, pa je postepeno prerastala u nacionalnu armiju. Nedostatke u obuci i opremi nadoknađivala je boljom organizacijom, moralom i izdržljivošću svojih vojnika. Uoči Sedmogodišnjeg rata ukupno je imala 318.000 ljudi, ali su se samo garda (3 pešadijska puka i konjički puk) i operativna vojska (50 pešadijskih pukova i 32 konjička puka, sa ukupno 174.000 ljudi) mogli upotrebiti za operacije van zemlje.

Austrijska vojska, posle poraza u ratu za austrijsko nasleđe, brzo se oporavila. Pred sedmogodišnji rat imala je oko 150.000 vojnika (54 pešadijska puka i 40 konjičkih pukova i 32 čete artiljerije formirane u 4 brigade). Postojale su tehničke trupe, šajkaška flotila na Dunavu i saperske jedinice. Za ratne operacije Austrija je upotrebila i jedinice Vojne krajine iz Hrvatske i Slavonije, čija je ukupna jačina pred sedmogodišnji rat iznosila 34.000 pešaka i 6.000 husara.

Francuska vojska, iscrpljena mnogim ratovima, razdirana korupcijom i sektaštvom, popunjena 0-30% stranim najamnicima, izgubila je osobine najbolje vojske u Evropi. U rat je ušla sa oko 213.000 vojnika (245 bataljona i 233 eskadrona), ali je 1761. dostigla svoj maksimum sa 280-290.000, uključujući i 166.000 ljudi milicije. No operacije protiv Velike Britanije na moru i u kolonijama, ograničile su angažovanje francuske vojske u Evropi.

Oružane snage ostalih država učesnica u sedmogodišnjem ratu bile su daleko slabije: Švedska je imala 17.000 ljudi, a južnonemačke države oko 54.000 ljudi (od toga Saksonija 21.000).

U operacijama protiv Pruske koalicija evropskih država angažovala je samo nekoliko desetina hiljada vojnika više od Pruske, iako su mogućnosti koalicije (90 miliona prema 5 miliona stanovnika) bile daleko veće.

Operacije tokom 1756. godine

Da bi preduhitrila svoje prve, još nedovoljno pripremljene protivnike - Saksoniju i Austriju, Pruska je krajem avgusta počela protiv njih ratne operacije. Računajućida će do kraja godine zauzeti Saksoniju i stvoriti prostranu operacijsku osnovicu za dejstva prema Češkoj, Fridrih Veliki je glavnim snagama (66.000 vojnika) krenuo u tri kolone sa linije Hale - Bunclau (Boleslavjec) i 29. avgusta prešao saksonsku granicu. Za zaštitu Istočne Pruske ostavio je feldmaršala Hansa Levalta (nem. Hans von Lehwaldt) sa 20.000, a Šlezije feldmaršala Kurta Šverina sa 27.000 vojnika. Pomeraniju je štitilo 8.500 vojnika.

Opsada

Nakon upada glavnine pruske vojske u Saksoniju (29. avgusta 1756), saksonska vojska (oko 19.000 vojnika) pod feldmaršalom Fridrihom Rutovskim (nem. Friedrich Rutowski), ne pružajući otpor najezdi, povukla se 2. septembra 1756. u utvrđeni logor kod Pirne, gde je nameravala da sačeka dolazak svojih saveznika - Austrijanaca. Nakon što je 10. septembra zauzeo Drezden, da bi uštedeo sopstvene i saksonske gubitke, pruski kralj Fridrih Veliki blokirao je Saksonce u Pirni da bi ih glađu primorao na predaju.

Pokušaj deblokade i kapitulacija

Kod Lobozica (Lovosice) došlo je 1. oktobra do sudara između dela pruske vojske pod feldmaršalom Džemsom Kitom (engl. James Francis Edward Keith), koga je Fridrih Veliki isturo prema Ausigu (nem. Aussig, Ustji nad Labem), i austrijske vojske pod feldmaršalom Braunom, koji je krenuo preko Budina (Budinje nad Ohržom) da veže glavne pruske snage na levoj obali reke Labe, kako bi se na desnoj obali mogao spojiti sa Saksoncima. Iako je bio odbačen od Lobozica na Budin, feldmaršal Braun ipak je prebacio 8.000 ljudi preko Labe i uputio ih prema Bad Šandauu u susret saksoncima, ali oni nisu mogli probiti prusku blokadu. Pošto se Braun nije usudio da sam napadne da sam napadne nadmoćnije pruske snage, saksonska armija u pirni je 16. oktobra kapitulirala, a Fridrih Veliki je njene jedinice stavio pod komandu pruskih oficira i uključio ih u svoju vojsku.

Posledice

Kako je situacija pruske vojske u Češkoj bila nepovoljna sve dok dok se Prag nalazio u austrijskim rukama, Fridrih Veliki je početkom oktobra povukao vojsku u Saksoniju i Šleziju, gde je prezimila.

Literatura

• Nikola Gažević, Vojna enciklopedija (knjiga 6), Vojnoizdavački zavod, Beograd (1973), str. 691