Википедија

Opsada Soluna (676—678)

Opsadu Soluna (676—678) izvršila su okolna slovenska plemena tokom prve arapske opsade Carigrada. Opsada je završena neuspehom, a prvorazredan izvor za ovaj događaj jesu "Čuda Svetog Dimitrija" nepoznatog autora.

Opsada Soluna
Deo Vizantijsko-slovenskih ratova
Vreme676 - 678
Mesto
Solun
Ishod Vizantijska pobeda
Sukobljene strane
Sloveni Vizantija

Pozadina uredi

Sloveni se pojavljuju na Dunavskoj granici Vizantijskog carstva već u vreme vladavine Justinijana I (527—565)[1]. Tokom narednih nekoliko decenija oni upadaju u Trakiju i Ilirik, a ponekad služe i kao plaćenici u vizantijskoj vojsci[2][3]. Od 560-tih godina slovenske zajednice padaju pod vlast Avarskog kaganata. Napadi na Vizantiju postaju češći i masovniji i rezultiraju stalnim naseljavanjem, pogotovo nakon što Avari uspevaju da zauzmu utvrđene grčke gradove. Carstvo gubi kontrolu nad delovima Balkanskog poluostrva. Dok su Vizantinci 580-tih godina bili zaokupljeni ratom na istoku protiv Persijanaca, Avari i Sloveni sve dublje prodiru na Balkansko poluostrvo i dopiru čak do južne Grčke. Istovremeno nastaju velika slovenska naselja na poluostrvu[4]. Nakon sklapanja mira sa Persijom, car Mavrikije je nizom kontranapada uspeo da povrati teritorije koje su u prethodnim decenijama zauzeli Sloveni i Avari, ali je predah bio kratkotrajan. Nakon uzurpacije vlasti od strane Foke 602. godine i početka novog rata sa Persijom, Balkan je prepušten na milost i nemilost Avarima, a Dunavska granica trajno je probijena[5].

Do 610-tih godina Solun, drugi po veličini grad Vizantijskog carstva, bio je okružen velikim brojem slovenskih naselja što je, prema vizantologu Džonu Van Antverp Fajnu, pretvorio grad u "grčko ostrvo u slovenskom moru"[6]. Prva knjiga "Čuda Svetog Dimitrija" beleži pokušaje Slovena da zauzmu Solun već u to vreme. Prvi napad slovenskog vođe Ksacona desio se oko 615. godine, da bi već 617. godine usledila prva neuspešna opsada Soluna od strane Avara i Slovena[7]. Sredinom 7. veka na Balkanu se stvaraju jake političke tvorevine koje su Vizantinci nazivali Sklavinijama. Konstans II je 658. godine vodio kampanju u Trakiji tokom koje je mnoge Sklavinije podvrgao vizantijskoj vlasti i prilikom čega je veliki broj Slovena preseljen u Malu Aziju[8].

Uvod u opsadu uredi

 
Sveti Dimitrije, mozaik iz 7. veka.

Druga knjiga "Čuda Svetog Dimitrija" pominje izvesnog Perbunda, kralja Rinhina, kao moćnog slovenskog vladara koji je poznavao grčki jezik i koji je jedno vreme živeo u Solunu, pa je čak nosio vizantijsku odeću[9][10]. Prema "Čudima Svetog Dimitrija", mir između Slovena i Vizantinaca prekinut je onda kada su Grci saznali da Perbund planira da napadne Solun. Eparh Soluna je o tome izvestio vizantijskog cara koji je naredio da se Perbund uhapsi. Eparh je izvršio naređenje, uhapsio Perbunda, okovao ga i poslao u Carigrad[11][12][13].

Rinhini, zajedno sa Strimonjanima koji su živeli u susednoj Strimonskoj dolini, bili su razjareni hapšenjem Perbunda. Zajednička delegacija slovenskih plemena, uključujući i solunske izaslanike, otišla je u vizantijski glavni grad da pregovara sa carem, prema rečima vizantologa Pavla Lemerlea, koji ilustruje veoma bliske odnose između Carigrada i varvara. Navodi "Čuda" jasno pominju krivicu Perbunda za koju je vlada zatražila pomilovanje, ali ne i oslobođenje. Car je obećao da će osloboditi Perbunda nakon završetka rata sa Persijancima. Zadovoljni, izaslanici su se vratili kućama[14][15]. Perbund je, međutim, uspeo da pobegne zahvaljujući pomoći carskog prevodioca koji je bio zadužen za komunikaciju sa Slovenima. Pokrenuta je velika hajka na slovenskog vođu, a car je upozorio zvaničnike Soluna da preduzmu mere za odbranu grada od moguće opsade, kao i da dopreme dovoljnu količinu hrane. Posle četrdeset dana, Perbund je pronađen sakriven na imanju prevodioca kod Bizija. Prevodilac je pogubljen, a Perbund vraćen u zatvor u Carigrad. Posle još jednog neuspešnog pokušaja bekstva, Perbund je javno objavio svoju nameru da pobuni slovenska plemena i zauzme Solun. Nakon tog priznanja, on je pogubljen[16][17][18].

Po prijemu vesti o pogubljenju Perbunda, Rinhini su podigli pobunu, a ubrzo su im se pridružili i Strimonjani i još jedno susedno pleme, Sagudati. Mnoga susedna slovenska plemena nisu se priključila pobuni, a neki, poput Velegezita, pokazali su se spremnima da pruže pomoć Grcima[19].

Opsada Soluna uredi

Koalicija slovenskih plemena opsela je Solun, blokirajući ga sa kopna. Strimonjanima je dodeljen sever grada, Rinhinima jug, Sagudatima zapad. Poharana je okolina grada; sva stoka je pokradena, poljoprivreda zaustavljena, kao i pomorski saobraćaj. Svako ko se odvažio da napusti sigurnost gradskih zidina bio je ubijen ili zarobljen[20][21]. Istoričar Florin Kurta kaže da su Sloveni bolje organizovali ovu opsadu nego bilo koju do tada, sa vojskom specijalnih strelaca i ratnika naoružanim kopljima, štitovima i mačevima[19].

Solun nije mogao očekivati ozbiljniju pomoć cara koji se morao suočiti sa arapskom pretnjom, te zbog toga štedeti snage[22][23]. Situacija je bila pogoršana odlukom vlasti da prodaju deo žita stranim brodovima u luci jedan dan pre nego što je opsada započela. Anonimni autor "Čuda" kritikuje gradske vlasti zbog pohlepe i kratkovidosti, čija je posledica izbijanje gladi ubrzo nakon početka opsade. Takođe, Solunu je nedostajala voda, a glad je izazvala velika stradanja stanovništva, što je detaljno opisano u "Čudima"[24].

 
Zidine Soluna.

Situaciju je donekle olakšao dolazak pomoći koju je poslao car, od deset naoružanih brodova. To je bilo sve što je car mogao da pruži opsednutim Solunjanima u situaciji kada je vodio rat protiv Arabljana. Međutim, prema autoru "Čuda", mornari su koristili situaciju da Solunjanima prodaju žito koje su doneli po vrlo visokim cenama. Nove snage nisu uspele da deblokiraju Solun. Skupština grada donosi odluku da pošalju deset brodova, zajedno sa svim mogućim plovnim objektima, Velegezitima, da pokušaju da dobave hranu za opsađene[25]. Sloveni su saznali za ove namere i odlučili da iskoriste odsustvo velikog broja branioca da napadnu grad[26]. Oni su zatražili pomoć još jednog plemena, Draguvita, ali je učešće ovih Slovena u opsadi Soluna slabo poznato. Sloveni su 25. jula započeli odlučan napad na grad[27][28].

Prema autoru "Čuda", prva čudesna intervencija Svetog Dimitrija spasla je grad tako što je navela Strimonjane da se zaustave u svom napadu i vrate tri kilometra dalje od gradskih zidina. Pravi razlog odstupanja nije poznat, ali su kao napadači ostali jedino Rinhini i Sagudati[29]. Tokom tri dana (25-27. jul) Sloveni su izvršili niz napada na gradske zidine, ali su odbijeni, prema "Čudima", uz pomoć samog Svetog Dimitrija koji je više puta odbio napade. Sloveni su 27. jula napustili opsadu i povukli se. Nekoliko dana kasnije se vratila ekspedicija koja je iz Tesalije donela pšenicu i sušeno povrće. Sloveni su nastavili blokadu grada, uprkos neuspešnim napadima i opskrbi hranom[30]. Njihovi napadi išli su duž egejske obale, čak do Mramornog mora[31].

Slovenski napadi trajali su sve dok car, oslobođen rata sa Arabljanima, nije pokrenuo vojsku preko Trakije. U tom trenutku su, prema izvorima, pod Solunom bili samo Strimonjani. Strimonjani su pripremili jak otpor, ali su odlučno poraženi od carske vojske. Solunjani su opljačkali slovenska naselja u potrazi za hranom. Car je sa sobom poneo i tovar žita kojim je nahranio Solunjane. Sloveni su zatražili mirovne pregovore, čiji se ishod u izvorima ne pominje[32].

Hronologija uredi

 
Konstans IV, mozaik u bazilici Svetog Apolinarija u Klasi.

Kako "Čuda" ne sadrže hronološke podatke, sem pominjanja "petog indikta", vreme opsade Soluna dugo je bilo nepoznato nauci. Mnogi istoričari sledili su stav austrijskog naučnika Tafela iz 19. veka koji je događaje vezane za opsadu Soluna smestio u 634. godinu. Međutim, vizantijski car Iraklije (610—641) tada nije bio u Carigradu, niti je otpočeo rat sa Arabljanima[33]. Helena Bibesku i Halina Kapesova predložile su drugačiju hronologiju. Perbund bi po njima bio uhapšen 644. godine, nakon čega je usledila dvogodišnja opsada Soluna. Carev kontranapad padao bi u 648/9. godinu[34]. Šarl Dil i drugi koji su sledili njegovo mišljenje, identifikovali su potonju kampanju Konstansa II u 657-8. godinu[35]. Henri Gregori predložio je 692. godinu kao godinu glavnih borbi, ali su Vizantinci i Arabljani sklopili konačan mir godinama ranije. Konstantin Jireček i František Dvornik identifikuju opsadu sa kampanjom koju je pokrenuo Justinijan II (685-695, 705-711), u 687/8. godinu[36][37].

Hronologija koja je danas uglavnom prihvaćena[38] ustanovljena je od strane Paula Lemerlea u kritičkom izdanju "Čuda Svetog Dimitrija". Ona se oslanja na brojne navode: veliko vreme koje je proteklo od prethodnih opsada, cara Justinijana koji sigurno nije predvodio pohod, rat sa Arabljanima koji je okončan 662. godine zbog Prve Fitne. Kao rezultat njegovog postupka, ostale su godine 676-677. kada se Carstvo, pod Konstantinom IV (668—685) suočilo da opsadom Carigrada (674—678) koju su izveli Umajadi. Peti indikt odgovara ovakvoj hronologiji[39]. Perbund bi bio uhapšen početkom 676. godine, a opsada otpočela na leto iste godine i kulminirala velikim napadom na Solun jula 677. godine[40][41]. Opsada je okončana na leto 678. godine, nakon što je propala i arapska opsada Carigrada[41].

Reference uredi

  1. ^ Curta 2001, str. 76
  2. ^ Curta 2001, str. 78–79, 84–86, 91.
  3. ^ Fine 1991, str. 28–29
  4. ^ Fine 1991, str. 29–31
  5. ^ Fine 1991, str. 32–41
  6. ^ Fine 1991, str. 31
  7. ^ Fine 1991, str. 41–44
  8. ^ Fine 1991, str. 65–66
  9. ^ Curta (2001), pp. 61–62.
  10. ^ Lemerle 1981, str. 111–114
  11. ^ PmbZ, Perbundos (#5901)
  12. ^ Lemerle 1981, str. 111–113
  13. ^ Stratos 1978, str. 84–85
  14. ^ Lemerle 1981, str. 114
  15. ^ Stratos 1978, str. 85
  16. ^ PmbZ, Perbundos (#5901).
  17. ^ Lemerle 1981, str. 114–116
  18. ^ Stratos 1978, str. 85–86
  19. ^ a b Curta 2001, str. 112
  20. ^ Stratos 1978, str. 87
  21. ^ Lemerle 1981, str. 117, 119.
  22. ^ Lemerle 1981, str. 117
  23. ^ Stratos 1978, str. 86
  24. ^ Lemerle 1981, str. 117–119
  25. ^ Lemerle 1981, str. 121
  26. ^ Lemerle 1981, str. 120–121
  27. ^ Stratos 1978, str. 86, 87.
  28. ^ Lemerle 1981, str. 122–123
  29. ^ Lemerle 1981, str. 123
  30. ^ Lemerle 1981, str. 123–124
  31. ^ Lemerle 1981, str. 125–126
  32. ^ Lemerle 1981, str. 127–128
  33. ^ Stratos 1978, str. 88
  34. ^ Stratos 1978, str. 88–89
  35. ^ Stratos 1978, str. 89
  36. ^ Stratos 1978, str. 90
  37. ^ Fine 1991, str. 71
  38. ^ Korres 1999, str. 144
  39. ^ Lemerle 1981, str. 128–132
  40. ^ Lemerle 1981, str. 132
  41. ^ a b Stratos 1978, str. 90–91

Literatura uredi

  • Barišić, Franjo (1953). Čuda Dimitrija Solunskog kao istoriski izvori [The Miracles of Demetrius of Salonica as Historical Sources] (na jeziku: Serbo-Croatian). Belgrade. 
  • Breckenridge, J. D. (1955). „The "Long Siege" of Thessalonika: its date and iconography”. Byzantinische Zeitschrift. 48: 116—122. doi:10.1515/byzs.1955.48.1.116. 
  • Chrysanthopoulos, Epameinondas (1953). Τὰ Βιβλία Θαυμάτων τοῦ Ἁγίου Δημητρίου, τὸ Χρονικὸν τῆς Μονεμβασίας καὶ αἱ σλαβικαὶ ἐπιδρομαὶ εἰς τὴν Ἑλλάδα. Ἱστορικὴ µονογραφία [The Books of Miracles of Saint Demetrius, the Chronicle of Monemvasia and the Slavic Raids into Greece. Historical Monograph] (na jeziku: Greek). Athens: Apostoliki Diakonia of the Church of Greece. 
  • Curta, Florin (2001). The Making of the Slavs: History and Archaeology of the Lower Danube Region, c. 500–700. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-1-13942888-0. 
  • Fine, John Van Antwerp (1991). The Early Medieval Balkans: A Critical Survey from the Sixth to the Late Twelfth Century. Ann Arbor, MI: University of Michigan Press. ISBN 978-0-472-08149-3. 
  • Korres, Theodoros (1999). „Παρατηρήσεις σχετικές με την πέμπτη πολιορκία της Θεσσαλονίκης από τους Σλάβους (676—678)” [Observations concerning the fifth siege of Thessalonica by the Slavs (676—678)]. Vyzantiaka. 19: 137—166. 
  • Lemerle, Paul (1981). Les plus anciens recueils des miracles de saint Démétrius et la pénétration des Slaves dans les Balkans [The oldest collections of the miracles of Saint Demetrios and the penetration of the Slavs in the Balkans] (na jeziku: French). II. Paris: Centre National de la Recherche Scientifique. 
  • Prosopographie der mittelbyzantinischen Zeit
  • Stratos, Andreas N. (1978). Byzantium in the Seventh Century, Volume IV: 668–685. Amsterdam: Adolf M. Hakkert. ISBN 9789025606657. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Опсада_Солуна_(676—678)&oldid=26961001”