Opšte-zemaljski zakonik pruskih država

Standardna

Pravne oblasti u Nemačkom carstvu

Opšte zemaljski zakonik pruskih država predstavlja veoma obiman i specifičan zakonik, kojim je kodifikovano čitavo materijalno pravo. Zakonik je nastao u apsolutnoj monarhiji i poneo je pečat prirodnopravnog učenja.

Istorija

Razvoj i nastanak

Samuel fon Coceji, projekat des Corporis Juris Fridericiani, 1752

Pruska država se rasprostirala u istočnim delovima Nemačke, gde je još od XV veka vladala nemačka dinastija Hoencolerna. Zemlja se ukrupnila početkom XVII veka, kada su se spojile Istočna Pruska i Brandenburg. Jedan od problema je bila razdvojenost države i nepovezanost državne teritorije. To je dovelo do stalnog ratovanja Pruske, u nastojanjima da objedini svoju teritoriju. Vojnu moć države, a potom i apsolutizam, zasnovao je kurfirst Fridrih Fihelm u drugoj polovini XVII veka, šireći Prusku na račun drugih nemačkih državnica. Na samom početku XVIII veka Pruska postaje kraljevina (1701), a kralj Fridrih Vilhelm I (1713-1740) je, žrtvujući sve ostalo, stvorio snažnu vojnu mašinu, u kojoj je vladalo načelo "Slušati, a ne misliti". Iako je u istoriji ostao upamćen kao tvorac pruskog militarizma, za njega se vezuje i početak rada na kodifikaciji prava. Njegov osnovni cilj je bio da pojednostavi i unificira administraciju na teritorijama na kojima je vladao. Zato je još 1714. godine naredio da se započne rad na racionalizaciji prava. Pred kraj svoje vladavine preduzeo je još radikalniju reformu: radi suzbijanja pravnog partikularizma, odlučio je da se objavi opšte pravo, zasnovano na pandektnom usus modernus.

Celokupno delo i reforme Fridriha Vilhelma I je nastavio njegov sin Fridrih II Veliki (1740-1786). Ipak, za razliku od svog oca on je militarizam i apsolitizam zaogrnuo u prosvetiteljsku formu, družeći se sa najvećim naprednim intelektualcima svog doba, uključujući i Voltera. Izvršio je reforme u sudstvu, proglasio versku toleranciju, širio je školstvo, ali je pritom i vodio snažnu osvajačku politiku. U njegovo vreme Pruska je skoro udvostručila svoju teritoriju (preotevši Šleziju od Austrije, osvojivši delove poljskih baltičkih teritorija, itd.).

Fridrih Veliki je 1746. godine dao zadatak svome kancelaru da obezbedi unifikaciju i stavranje prava " zasnovanog na razumu", čija bi primena bila opštevažeća u celoj državi, doduše još uvek kao supsidijerni izvor prava uz prava pojedinih provincija. Zadatak je podrazumevao da odredbe budu maksimalno precizne. Kancelar je završio veliki deo posla - sastavio je deo o licima, deo o stvarima, pa i deo o obligacijama. Sve to je trebalo da bude sastavni deo jednog budućeg zakonika - Corpus iuris Fridericiani. Međutim, smrt kancelara je sprečila da se posao dovede do kraja.

Posao je 1780. preuzeo sledeći kancelar, ali ga je poverio pravniku Karlu Gotlibu Švarcu (Carl Gottlieb Schwarz). Smernice su ostale iste: zakonik treba da bude jasan svima i što detaljniji, tako da je svaki građanin u njemu mogao naći rešenje za svoj problem, bez velikog učešća advokata.

Osnovni izvori kodifikacije su bili usus modernus Pandectarum (opšte nemačko privatno pravo, koje je nastalo pod uticajem domaćeg partikularnog prava na recipirano rimsko pravo), običajno pravo i sudska praksa pruskih sudova. Ubrzo nakon toga je kralj umro, a slava da se zakonik vezuje za njegovo ime je pripala njegovom nasledniku, Fridrihu Vilhemu II. Po njegovom naređenju posao na kodifikaciji je konačno završen. Tako je 1794. godine objavljen Pruski opšte zemaljski zakonik (Allgemeines Landrecht fur die Preussischen Staaten, skraćeno: ALR).

Sadržina zakonika

Pruski Landreht, kako se često skraćeno naziva, imao je preko 17000 paragrafa i obuhvatio je ne samo privatno , već i javno pravo, koje je uključivalo krivično pravo, ustavno pravo, pa čak i odnose prema crkvi i feudalnim privilegijama. Sastavljači zakonika su težili da materiju izlože prirodnim redom, koji je ljudskom razumu lako shvatljiv. Podelili su je po srodnosti na delove i naslove i to tako da se od opšteg ide ka posebnom i da se najpre izloži pravilo, pa tek potom izuzeci od pravila. Opšte zemaljsko pravo ima dva dela, od kojih prvi deo obuhvata dvadeset i dva, a drugi dvadeset naslova. U prvom delu obrađeno je privatno pravo, ali ne celo, dok drugi deo obuhvata javno pravo, ali istovremeno i neke delove materije privatnog prava. Prva tri naslova prvog dela zakonika glase: 1. O licima i njihovim pravima uopšte; 2. O stvarima i njihovim pravima uopšte; 3. O činjenjima i pravima koja iz njih proističu. Četvrti, peti i šesti naslov su posvećeni izjavama volje, ugovorima i nedopuštenim činjenjima. Sedmi naslov posvećen je državini, osmi svojini uopšte uzev, a potom su svi naslovi od devetog, pa zaključno sa osamnaestim, posvećeni svojini, a posebno njenom sticanju. U tom okviru je pod dvanaestim naslovom obrađeno nasledno pravo. Čitava ta grana shvaćena je kao sticanje svojine usled činjenice smrti. Svi naslovi do kraja prvog dela zakonika posvećeni su takođe ustanovama stvarnog prava.

Na početku drugog dela zakonika nalazi se porodično pravo koje je obrađeno u četiri naslova. Za ovim dolaze naslovi u kojima je uređeno pravo koje se tiče odnosa između gospodara i slugu, kao i ono o raznim udruženjima uopšte. Od sedmog do desetog naslova obrađeno je pravo različitih staleža: seljaka, građana, plemića i činovnika. Jedanaesti naslov posvećen je crkvi, a dvanaesti školstvu. Potom dolazi nekoliko naslova posvećenih državnom pravu, finansijama i državnim dobrima. Za ovim je u tri naslova uređeno državno staranje o podanicima, starateljstvo i tutorstvo, kao i zavodi za siromašne i zadužbinsko pravo. Poslednji dvadeseti naslov drugog dela nosi naslov "O zločinama i kaznama" i predstavlja potpun krivični zakonik.

Veliki obim zakonika je direktna posledica zahteva da bude veoma detaljan i da nedvosmisleno reguliše najčešće životne pravne situacije, pa zalazi i u takve detalje da određuje koliko puta dnevno majka treba da doji dete (a da otac odlučuje kada će prestati dojenje), kada bračni drug ima pravo da odbije vršenje bračnih dužnosti, itd. Veoma izražena kazuističnost je dobrim delom odgovarala i nekadašnjem srednjovekovnom načinu normiranja.Za razliku od dotadašnjih nemačkih zakonskih tekstova, njegov stil je lako razumljiv. Time je dao primer budućim zakonicima, naročito austrijskom. Međutim, sadržinski, njegov uticaj na kasnije moderne kodifikacije nije mogao biti velik, jer je on ipak reflektovao jedno drugo vreme i drugačije odnose. Ipak, u njemu je prvi put velikim delom došao do izražaja koncept prirodnog prava, što je bio uvod u novo poglavlje evropske pravne istorije.

Pored obima i sadržine, treći krupan razlog zbog kog se ovaj Zakonik ne može smatrati prvom modernom kodifikacijom građanskog prava je nepostojanje pravne jednakosti: pravni položaj je često zavisio od staleške pripadnosti, pa tako npr. pravo na razvod braka zbog uvrede od strane muža, žena ima samo ukoliko je plemkinja ili bogata građanka.

Upotreba

Tumačenje upotrebe Zakonika su kontradiktorna. Neki tumače zakone poznate po tome što su jednostavni za čitanje i tumačenje, bez mnogo apstraktnosti, koji su radije svakodnevno regulisanje zakona, a drugi napominju da iako je Zakonik bio napisan na nemačkom, koristio neverovatno kazuistički i neprecizan jezik, što otežava pravilno razumevanje i upotrebu u praksi.

Nakon druge podele Poljske, proglašen je na pridruženim teritorijama kao supsidijarni zakon koji je imao za cilj da ubrza proces njihove integracije sa Pruskom.

Landrecht je bio tipičan primer zakona prelaznog perioda između feudalizma i kapitalizma, gde su stare moderne institucije feudalnog prava (uređenja, odvojena imovina, klasne podele, plemićke privilegije, podređenost seljaka) pored modernih (definicija vlasništva). Prestao je da funkcioniše nakon što je sistem reformisan ( Štain-Hardenbergove reforme) i uklonjeni su feudalni ostaci.

Spoljašnje veze

• Nemački puni tekst: Allgemeines Landrecht für die Preußischen Staaten (01.06.1794), Einleitung (Introduction), Erster Theil (I. Part), Zweyter Theil (II. Part), od:OpinioIuris: Die freie juristische Bibliothek preuzeto 3. marta 2013.
• Nemačke verzije PDF teksta, preuzeto 3. marta 2013.