Oskar Vajld

Oskar Vajld (engl. Oscar Wilde), rođen u Dablinu, 16. oktobra 1854. kao Fingal O'Flaetri Vilis (engl. Fingal O'Flahertie Wills), bio je irski književnik. Rođen je dve godine nakon svog starijeg brata Vilijama, a umro je u Parizu, 30. novembra 1900. Pohađao je „Triniti koledž” u Dablinu od 1871. do 1874. godine. Dobio je stipendiju za „Magdalen koledž” u Oksfordu, koji je počeo da pohađa 1875. godine.

Oskar Vajld
Oskar Vajld
Lični podaci
Puno ime	Fingal O'Flaetri Vilis
Datum rođenja	(1854-10-16)16. oktobar 1854.
Mesto rođenja	Dablin, Ujedinjeno Kraljevstvo
Datum smrti	30. novembar 1900.(1900-11-30) (46 god.)
Mesto smrti	Pariz, Francuska
Obrazovanje	Magdalen College, Trinity College Dublin
Književni rad
Najvažnija dela	Slika Dorijana Greja
Zvanični veb-sajt

Najveći uticaj na Oskara Vajlda kao umetnika u to vreme su imali Svinbern, Volter Pejter, i Džon Raskin. Na Oksfordu je zbog svog ekscentričnog ponašanja imao problema sa profesorima.

Tokom 1875/1876. godine Vajld je objavio poeziju u nekoliko književnih časopisa. Godine 1876. ponovo se našao u Irskoj zbog smrti oca. Kasnije je nastavio sa objavljivanjem poezije i 1878. je dobio Nagradu za englesku književnost. Napustio je Oksford i otišao je u London, gde je polako stekao popularnost među književnicima. Stekavši popularnost kao književnik i esteta, 1882. godine je otišao da predaje u Americi. Posle povratka iz Amerike živeo je nekoliko meseci u Parizu. Godine 1884, se oženio sa Konstans Lojd u Londonu i dobio sinove Sirila i Vivijana. Tokom tih godina, Vajld je radio kao novinar, a pored toga je i dalje pisao poeziju i drame.

Godine 1890, objavio je svoje najčuvenije delo, roman Slika Dorijana Greja. U to vreme je Vajld doživeo najveću slavu.

U leto 1891. godine upoznao je lorda Alfreda Daglasa, s kojim započinje ljubavnu aferu i spoznaje svoju homoseksualnost. U to vreme postaje alkoholičar, a njegova slava počinje polako da se gasi. 1895. godine je osuđen na dve godine prinudnog rada zbog „nakaznog ponašanja”. Posle povratka iz zatvora, seli se u Pariz, gde je umro 30. novembra 1900. godine, napušten od svih.

Zanimljivosti iz života

Kuća Oskara Vajlda u Dablinu

Oskar Vajld je šokirao London svojim talentom. Kada ga je na premijeri jedne njegove drame publika ogromnim aplauzom izmamila na binu, izašao je pušeći cigaretu, što je u to vreme bilo drsko ponašanje. Zatim je zahvalio publici na „inteligentnom prijemu ove predivne drame, vidim da vam se svidela skoro koliko i meni”.

Skromnost mu nije bila vrlina, što je potvrdio izjavom: „Na putovanja uvek nosim svoj dnevnik. U vozu mi je potrebno senzacionalno štivo”. Kada se 3. januara 1882. godine iskrcao u Ameriku, na carini je teatralno izjavio: „Nemam ništa da prijavim osim svog genija”. „Volim London!”, rekao je jednom, „Komponovan je od divnih idiota i briljantnih ludaka, baš onako kako društvo treba da izgleda”.

Verujući da ništa nije tako uspešno kao preterivanje, bio je sklon uživanjima u jelu i piću, novcu, zabavama. Satima je mogao da zabavlja publiku smišljajući priče „u letu”, vesele prirode, zabavan, duhovit, dečačkog duha. „Želim da probam sve plodove iz svetske bašte!”, izjavio je nadahnuto, ne znajući da će mu ta želja doći glave. Naime, otišlo je predaleko onda kada je četrdesetogodišnji Oskar Vajld, srećno oženjen i otac dva sina, spoznao svoju homoseksualnost zahvaljujući sedamnaestogodišnjem zavodniku Robiju Rosu. Ros je do kraja ostao njegov najverniji prijatelj, ali ne najveća ljubav.

„Jedna od najvećih romansi viktorijanskog doba bila je ljubavna veza između Oskara Vajlda i mladog lorda Alfreda Daglasa, zvanog Bouzi. Bouzi je najpre bio očaran romanom Slika Dorijana Greja. Dvostruko mlađi od Vajlda, dekadentni lord anđeoskog lica, zaveo je pisca i postao njegova najveća ljubav i uzrok njegove propasti. Bouzijev otac, markiz od Kvinsberija, autoritaran i uticajan, rešio je da uništi Vajlda, podigavši tužbu protiv njega. Iako je mladi lord bio veća opasnost od Vajlda nego obratno. Vajldu je sudija zbog „nakaznog ponašanja” izrekao najgoru moguću kaznu – dvogodišnji prinudni rad. Bouzi je Vajlda uvukao u krug mlade eskort gospode, sa kojima ce sastajao s vremena na vreme, a koje je Bouzijev otac kasnije potplatio da svedoče na sudu o Vajldovom ponašanju. Zatvoren je 25. maja 1895, a pušten 18. maja 1897. godine. Viktorijanski London je tada okrenuo leđa Oskaru Vajldu, lordu reči, dotadašnjem najomiljenijem žitelju. Od najpoznatijeg viktorijanskog pisca postao je najpoznatiji viktorijanski kriminalac. Njegova porodica je posle sudskog skandala emigrirala u Švajcarsku, promenivši prezime u Holand. Žena ga je jednom posetila u zatvoru.

„Ja sam Irac po rođenju, Englez po odgoju, osuđen da koristim jezik Šekspira”. Zaljubljen u život i večiti optimista, do svoje 40. godine nije proveo ni jedan dan nesrećno. Govorio je da se ljudi procenjuju po svom izgledu, u zrelim godinama izgledao je kao dečak. U Parizu ne samo da se oblačio po pariskoj modi, nego je i svoje dugačke negovane pramenove kose ukovrdžavao. Kovrdže mu je i mama negovala u detinjstvu. Ignorišući činjenicu da je Oskar dečak, oblačila ga je u čipke i odgajala kao devojčicu sve do devete godine. Možda bi i nastavila s tim, ali je Oskar bio veoma krupan za svoj uzrast, a u međuvremenu je dobio i sestru. Za mlađu sestru je bio emotivno vezan mnogo više nego za starijeg brata. Sestra mu je umrla još kao devojčica, a Oskar je čuvao njen uvojak kose celog života u kutijici.

Oskarov otac je bio lekar i arheolog, veoma uspešan u svemu čime se bavio. Za razliku od svog sina, hobi su mu bile žene, pa je pored zakonite dece imao još nekoliko nezakonitih. Nikad potpuno pijan, retko sasvim trezan, važio je za najprljavijeg Dablinca. Oskarova majka je bila neurotični nacionalista, pričljiva, a njen hobi je bilo objavljivanje rodoljubive poezije pod pseudonimom „Speranca”. Uvek je lagala da je pet godina mlađa. Jedan Vajldov biograf je primetio: „Jadno dete iz ovakvog braka”.

Kao mladić je rekao: „Potpuno sam siguran da ću biti slavan, ili bar ozloglašen”. Bio je u kratkom periodu i jedno i drugo. Prva godina zatvora ga je uništila je i duhovno i telesno. U Londonu ga odjednom niko više nije spominjao. To ga je duhovno ubijalo: „Samo je jedna stvar gora od toga da svi o tebi pričaju, a to je – da prestanu!”. Teški uslovi života u zatvoru uništili su mu zdravlje. Posle zatvora živeo je samo još tri godine, uglavnom u siromaštvu i izbegavan, objavljujući novinske članke pod pseudonimom „Sebastijan Melmut” u Parizu. Nije odoleo još jednom susretu sa Bouzijem, ali njihov zajednički život u Francuskoj trajao je veoma kratko. Umro je od meningitisa, bez novca, bez publike, bez glamura. U pohabanoj pariskoj hotelskoj sobi mrzeo je tapete na zidu, a na samrti je rekao: „Jedno od nas će morati da ode”.

Zatočeništvo

Oskar Vajld je zatvoren 25. maja 1895. i pušten je 18. maja 1897. godine. Prvo je boravio u Njugejt zatvoru, potom u Vandsvort zatvoru u Londonu.

Sećanje na pisca

Stogodišnjica smrti slavnog dendija bila je obeležena istovremeno u Parizu, Londonu i Dablinu. Ambasadori Irske i Ujedinjenog Kraljevstva digli su u Parizu čaše sa skupocenim šampanjcem u čast genija, a katolički sveštenik je održao dirljivi govor o nekad izgubljenom sinu koji je ponovo nađen.

U Londonu je lord Daglas, unuk Vajldovog najpoznatijeg ljubavnika Bouzija, svirao polku na klaviru za predsednicu Irske Meri Mekalis. Irska predsednica je svečano otvorila londonsku izložbu o Oskaru Vajldu u Britanskoj biblioteci. Troškove oko Vajldove izložbe u Londonu pokrila je komapnija Taitinger koja proizvodi šampanjac. U Dablinu je komemoracija prošla najskromnije – okupljanjem nekoliko desetina ljubitelja ispred Vajldove rodne kuće, gde je danas prometna stanica metroa.

Interesantno je da su i Dablin i London tek nedavno podigli spomenik Oskaru Vajldu. U Londonu je spomenik 1998. godine ponosno otkrio britanski sekretar za kulturu Kris Smit, inače otvoreni homoseksualac. On je zahvalio Vajldu što je dao svoj život da bi danas zaživelo društvo koje toleriše različitosti. Na spomeniku su uklesane Vajldove reči: „Svi smo mi u provaliji, samo neki gledaju u pravcu zvezda”. U Dablinu je Vajldov spomenik poznat po skupocenom žadu od kojeg je vajar napravio Oskarov kaput. Mermerni Oskar Vajld ležerno se naslonio na kamen u Merion parku, gledajući preko drveća u svoju kuću u kojoj je proveo najsrećnije godine detinjstva. Jedna polovina njegovog lica izražava osmeh, a druga bol.

Bibliografija

Priče

• Srećni princ (1888)
• Sebični džin (1888)
• Odani prijatelj (1888)
• Neobična raketa (1888)
• Zločin lorda Artura Sevila (1891)
• Duh iz Kentervila (1891)
• Mladi Kralj (1891)
• Ribar i njegova duša (1891)
• Zvezdani dečak (1891)

Poeme u prozi

• Umetnik (1894)
• Sledbenik (1894)
• Gospodar (1894)
• Učitelj mudrosti (1894)

Roman

• Slika Dorijana Greja (1891)

Drame

• Vera ili Nihilisti (1880)
• Vojvotkinja od Padove (1883)
• Saloma (1894)
• Lepeza gospođe Vindermer (1893)
• Žena bez značaja (1894)
• Idealni muž (1899)
• Važno je zvati se Ernest (1899)
• Florentinska tragedija

Literatura

• Vajld, Oskar Vajld. Slika Dorijana Greja. Beograd : JRJ, 2017. str. 235—236. ISBN 978-86-7609-777-7. 
• Breen, Richard (2000). Oxford, Oddfellows & Funny Tales. London: Penny Publishing Limited. ISBN 978-1-901374-00-1. 
• Belford, Barbara (2000). Oscar Wilde: A Certain Genius. New York: Random House. ISBN 978-0-679-45734-3. 
• Clayworth, Anna (leto 1997). „'The Woman's World': Oscar Wilde as Editor: 1996 Vanarsdel Prize”. Victorian Periodicals Review. 30 (2): 84—101. JSTOR 20082977. 
• Coakley, Davis (1994). Oscar Wilde: The Importance of Being Irish. Dublin: Town House. ISBN 978-0-948524-97-4. 
• Cox, Devon (2015). The Street of Wonderful Possibilities: Whistler, Wilde and Sargent in Tite Street. London: Frances Lincoln. ISBN 9780711236738. 
• Ellmann, Richard (1988). Oscar Wilde. New York: Vintage Books. ISBN 978-0-394-75984-5. 
• Foldy, Michael, S (1997). The Trials of Oscar Wilde Deviance, Morality and Late-Victorian Society. Yale University Press. ISBN 978-0-300-07112-2. CS1 održavanje: Višestruka imena: spisak autora (veza).
• Igoe, Vivien (1994). A Literary Guide to Dublin: Writers in Dublin, Literary Associations and Anecdotes. London: Methuen. ISBN 978-0-413-67420-3. 
• Holland, Merlin; Rupert Hart-Davis, ur. (2000). The Complete Letters of Oscar Wilde. New York: Henry Holt and Co. ISBN 978-0-8050-5915-1. 
• Holland, Merlin, ur. (2003). The Complete Works of Oscar Wilde. London: Harper Collins. ISBN 978-0-00-714436-5. 
• Holland, Merlin (2004). The Real Trial of Oscar Wilde. HarperCollins. ISBN 978-0-00-715805-8. 
• Hyde, H. Montgomery. Famous Trials: Oscar Wilde. Baltimore: Penguin Books. 
• Hyde, H. M. (1964). Oscar Wilde: The Aftermath. New York: Farrar Straus Ltd. 
• Kiberd, Declan (1996). Inventing Ireland: The Literature of a Modern Nation. Cambridge, MA: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-46363-9. 
• Kiberd, D. (2000).Irish Classics. Granata. ISBN 978-1-86207-459-0..
• Kilfeather, Siobhán Marie (2005). Dublin, a Cultural History. New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-518202-6. 
• Mason, Stuart (1914; new ed. 1972) Bibliography of Oscar Wilde. Rota pub; Haskell House Pub. ISBN 978-0-8383-1378-7..
• Morley, Sheridan (1976). Oscar Wilde. London: Weidenfeld & Nicolson. str. 39. ISBN 978-0-297-77160-9. 
• Raby, Peter, ur. (1997). The Cambridge Companion to Oscar Wilde. London: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-47987-5. 
• Ransome, Arthur (1912). Oscar Wilde: A Critical Study. New York: Mitchell Kennerly. 
• Ross, Alex. 8 August 2011 "Deceptive Picture: How Oscar Wilde painted over “Dorian Gray”" The New Yorker. Retrieved 3 August 2011.
• Stern, Simon (2017). „Wilde's Obscenity Effect: Influence and Immorality in the Picture of Dorian Gray”. The Review of English Studies. 68 (286): 756—772. doi:10.1093/res/hgx035. 
• Sandulescu, C. George, ur. (1994). Rediscovering Oscar Wilde. Gerrards Cross, England: C. Smythe. ISBN 978-0-86140-376-9. 
• Beckson, Karl E. (1998). The Oscar Wilde Encyclopedia. AMS Studies in the Nineteenth Century, no. 18. New York: AMS Press. ISBN 978-0-404-61498-0.  Detailed reference work on Wilde, the majority of entries discuss his works; his biography, times, and contemporary literary movements are also covered.
• Ellmann, Richard (1988). Oscar Wilde. New York: Alfred A. Knopf, Inc. ISBN 978-0-394-55484-6. .
• Gal, Michalle. Aestheticism: Deep Formalism and the Emergence of Modernist Aesthetics. Peter Lang AG International Academic Publishers, 2015.
• Ghosal, Sukriti. Theorist Under-rated: Oscar Wilde the Critic. New Delhi, Sarup Book Publishers (P) Ltd. 2015. ISBN 978-93-5208-004-5..
• Harris, Frank (1916). Oscar Wilde: His Life and Confessions. New York: Printed and published by the author. 
• Holland, Merlin, ur. (2003). Irish Peacock and Scarlet Marquess: The Real Trial of Oscar Wilde. London: Fourth Estate. 
• Mendelssohn, Michèle (2007). Henry James, Oscar Wilde and Aesthetic Culture. Edinburgh: Edinburgh University Press.
• Sturgis, Matthew (2018). Oscar: A Life. London: Head of Zeus Ltd. ISBN 9781788545976. .

Spoljašnje veze

• Biografija Oskara Vajlda i govor koji je održao na svom suđenju 1885. godine [1]
• Robijaš sa brojem 33 („Večernje novosti“, 5. jun 2012)
• The Oscar Wilde Society (UK)
• Record of Wilde's indictment and conviction – official Old Bailey website.
• Details including court transcriptions of the trials of Wilde
• Oscar Wilde in America including The American Lecture Tour 1882
• References to Oscar Wilde in historic European newspapers
• „Archival material relating to Oscar_Wilde”. UK National Archives. 
• Archival material at Leeds University Library
• Wilde texts from University College Cork, electronic texts, including a selection of his journalism
• The Oscar Wilde Collection – text of Wilde's poetry, plays and fiction
• Oskar Vajld na sajtu Projekat Gutenberg (jezik: engleski)
• Oskar Vajld na sajtu Internet Archive (jezik: engleski)
• Oskar Vajld na sajtu LibriVox (jezik: engleski)
• Works by Oscar Wilde at The Online Books Page
• Works by Oskar Vajld at Open Library
• Oscar Wilde Papers and Research Guide at the Harry Ransom Center
• "Impressions of America"
• Oscar Wilde Arhivirano na sajtu Wayback Machine (7. oktobar 2020) at the British Library
• Historical Image of Ruskin Street; Oscar Wilde was encouraged to carry out road improvements in this Oxfordshire village by the art critic John Ruskin
• The photographs of Oscar Wilde taken by Napoleon Sarony in New York, 1882 (complete).
• Oscar Wilde na sajtu NPG (jezik: engleski)