Osmanov mač
Osmanov mač (osm. tur. Taklid-i Seyf; tur. Osman'ın Kılıcı)[1] važan je državni mač, koji se koristio tokom ceremonije ustoličenja (tur. Kılıç alayı) sultana u Osmanskom carstvu.[2] Mač je dobio ime u čast Osmana I, osnivača Osmanske dinastije. Praksa je počela kada je Osman bio sam opasan mačem Islama od strane njegovog učitelja i tasta Šejha Edebalija.[3] Ovo je bila važna ceremonija, koja je održana u roku od dve nedelje od uspona na presto sultana. Bila je održana u grobu kompleksa u Ejupu, na Zlatnom Rogu vodotokova u prestonici Carigradu. Iako je put od palate Topkapi (gde je sultan boravio) do Zlatnog Roga bio kraći, sultan bi brodom odlazio tamo. U Ejupovom kompleksu grobnica sagrađenoj od strane Mehmeda II u čast Abu Ejub el Ansari, pratioca Muhameda, koji je umro za vreme prve opsade Carigrada u 7. veku. Opasavanje mačem se, dakle, održavalo na mestu koje se smatralo svetim i povezivalo je presto sultana sa precima iz 13. veka i sa samim Muhamedom.[4]
Činjenica da se grb sa kojim je sultan dolazio na presto sastojao od mača imalo je veliki simbolički značaj: to je pokazalo da je dužnost sultana, prvenstveno ratnička. Osmanov mač je bio umotan oko novog sultanskog od strane Šarifa u Konji, a mevlevi derviš je bio pozvan u Carigrad za ovu svrhu. Takva privilegija bila je rezervisana za muškarce iz sufijskog reda iz vremena kada je Osman I utvrdio svoju rezidenciju u Konji 1299. godine, pre nego što je prestonica premeštena u Bursu, a zatim u Carigrad.[5]
Do kraja 19. veka, nemuslimanima je bio zabranjen ulaz u džamiju Ejup i njihovo prisustvo ceremoniji. Prvi koji je odstupio od ove tradicije je Mehmed V čija ceremonija opasavanja je bila otvorena za ljude različitih veroispovesti. Održana 10. maja 1909. godine, prisustvovali su joj predstavnici svih verskih zajednica prisutnih u carstvu, posebno Šejh-ul-Islam, grčki Patrijarh, glavni rabin i predstavnik jermenske Crkve. Činjenica da je nemuslimanima bilo dozvoljeno da prisustvuju ceremoniji je omogućilo Njujork tajmsu da napiše veoma detaljan izveštaj o tome.[6] Mehmedov brat i naslednik Mehmed VI, otišao je još dalje, dopuštajući da svečanost bude snimljena. On je bio poslednji vladajući osmanski sultan, i to je jedini takav obred, koji je ikada snimljen na filmu.[7]
Reference
uredi- ^ M'Gregor, J. (jul 1854). „The Race, Religions, and Government of the Ottoman Empire”. The Eclectic Magazine of Foreign Literature, Science, and Art. New York: Leavitt, Trow, & Co. 32: 376. OCLC 6298914. Pristupljeno 25. 4. 2009.
- ^ Hasluck 2007. str. 604–622
- ^ Bagley 1969. str. 2
- ^ Quataert 2005. str. 93
- ^ „Girding on the Sword of Osman”. The New York Times: 2. 18. 9. 1876. ISSN 0362-4331. Arhivirano iz originala (PDF) 08. 11. 2012. g. Pristupljeno 19. 4. 2009.
- ^ „New Sultan Breaks Moslem Traditions” (PDF). The New York Times: 4. 11. 5. 1909. ISSN 0362-4331. Pristupljeno 19. 4. 2009.
- ^ Abdullah Kirbaçoglu (cinematographer) (4. 7. 1918). Crowning of Mehmed VI as last Sultan of the Ottoman Empire in 1918. Amsterdam: MokumTV. Pristupljeno 19. 4. 2009.
Bibliografija
uredi- Bagley, Frank R. C. (1969). The Last Great Muslim Empires. Leiden: BRILL. ISBN 978-90-04-02104-4. OCLC 310742207. Pristupljeno 19. 4. 2009.
- Hasluck, Frederick William (2007) [First published 1929]. „XLVI. The Girding of the Sultan”. Ur.: Hasluck, Margaret. Christianity and Islam Under the Sultans. II. READ BOOKS. str. 604—622. ISBN 978-1-4067-5887-0. Pristupljeno 2. 5. 2009.
- Quataert, Donald (2005). The Ottoman Empire, 1700–1922 (2nd izd.). Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-83910-5. OCLC 59280221. Pristupljeno 18. 4. 2009.