Википедија

Otadžbinski front (Austrija)

Политичка партија у Аустрији (1933-1938)

Otadžbinski front (nem. Vaterländische Front) bila je desničarska, konzervativna, nacionalistička i korporativna vladajuća politička organizacija Savezne Države Austrije. Tvrdili su da su bili nestranački pokret sa jedinim ciljem da ujedine sve narode Austrije, prevazilazeći političke i društvene podele.[1] Otadžbinski front je osnovao 20. maja 1933. hrišćansko-socijalistički kancelar Engelbert Dolfus, i to kao jedinu zakonski dozvoljenu stranku u zemlji. Otadžbinski front je organizovan po uzoru na italijanski fašizam, osim što je Otadžbinski front bio u potpunosti usklađen sa Katoličkom crkvom i nije zastupao nikakvu rasnu ideologiju, kao što je to kasnije činio italijanski fašizam. Zagovarao je austrijski nacionalizam i nezavisnost od Nemačke na osnovu zaštite katoličkog verskog identiteta Austrije od onoga što su smatrali nemačkom državom kojom dominiraju protestanti.[2]

Otadžbinski front
Vaterländische Front
VođaEngelbert Dolfus
Osnovana20. maj 1933.
Raspuštena13. mart 1938.
PrethodnikHrišćanska socijalna partija,
Landbund,
Hajmver
SedišteBeč
 Austrija
Omladinski ogranakMladi Austrijanci (Österreichisches Jungvolk)
Broj članova3,000,000 (1937)
IdeologijaAustrijski Konzervativizam,
Austrijski Nacionalizam,
Desni Populizam,
Politički Katolicizam,
Klerofašizam.
Boje  Crvena   Zelena   Bela
Zastava stranke

Ostale zastave:

Otadžbinski front, koji je bio snažno povezan sa austrijskim katoličkim sveštenstvom, apsorbovao je Dolfusovu Hrišćansko-socijalnu partiju, agrarni Landbund i desničarsku paravojnu organiziaciju Hejmver, koji su svi bili protiv marksizma, lese-fer kapitalizma i liberalne demokratije. Dolfus je uspostavio autoritarni i korporativni režim. Tada je Savezna Država Austrija na nemačkom jeziku označena kao Štendeštat (nem. Ständestaat - „korporativna država“). Otadžbinski front je promovisao ovaj oblik vladavine i društva po ugledu na katolički društveni svetonazor Pape Pija XI iz 1931. godine (Quadragesimo anno).[3][4] Front je zabranjivao i progonio sve svoje političke protivnike, uključujući komuniste, socijaldemokrate — koji su se borili protiv njega u kratkom građanskom ratu u februaru 1934. Progonili su i austrijske naciste koji su se zalagali da se Austrija pridruži Nemačkoj.[5] Kancelara Dolfusa ubili su nacisti u julu 1934. Na mestu vođe Otadžbinskog fronta i na mestu kancelara Austrije postavljen je Kurt Šušnig. Šušnig je vladao sve dok ga ojačani nacisti nisu naterali da podnese ostavku 11. marta 1938. Austriju je sledećeg dana anektirala nacistička Nemačka.

Otadžbinski front je održavao kulturnu i rekreativnu organizaciju, pod nazivom „Novi život“ (nem. Neues Leben), sličnu nemačkoj Snaga kroz radost (nem. NC Gemeinschaft Kraft durch Freude).[6] Otadžbinski front je u svom savezu uključio i „Savez vojnika jevrejskog fronta“ (nem. Bund Juedischer Frontsoldaten), koja je bila najveća od nekoliko jevrejskih odbrambenih paravojnih jedinica aktivnih u Austriji u to vreme.[7]

Uloga Otadžbinskog fronta bila je sporna tačka u posleratnoj austrijskoj istoriografiji. Dok mnogi istoričari smatraju da je on eksponent austrijske i katoličko-klerikalne varijante fašizma – nazvane „austrofašizam“ – i čine ga odgovornim za neuspeh liberalne demokratije u Austriji, konzervativni autori ističu zasluge Otadžbinskog fronta u odbrani austrijske nezavisnosti i opozicije nacizmu.[8]

Podrška i opozicija

uredi

Dok je cilj Fronta bio da ujedini sve Austrijance, zamenjujući sve političke partije, društvene i ekonomske interesne grupe (uključujući i sindikate), uživao je podršku samo pojedinih delova društva. Otadžbinski front je svoju podršku dobijao od:

  • Katoličke crkve,
  • Austrijske birokratije,
  • Austrijske vojske,
  • Seoskih zemljoposednika,[9]
  • Zemljoradnika (posebno u zapadnoj Austriji),[10]
  • Nekih lojalista Dinastiji Habsburg,
  • Značajnog dela velike jevrejske zajednice Beča,[11]
  • Katoličkih studentskih bratstava (Cartell-Verband). [12]

Uprkos svojoj samoidentifikaciji kao ujedinjujućoj sili, u stvarnosti su se frontu suprotstavili austrijski nacisti i socijaldemokrate. Podrške socijaldemokaratima bile su jake u Beču i u industrijskim gradovima, a najviše je dolazila od sindikalnih radnika i partijske paravojne organizacije Republikanskog odbrambenog saveza (nem. Republikanischer Schutzbund), čiji je ustanak iz februara 1934. (ili „Austrijski građanski rat“) ugušen za svega nekoliko dana. Austrijski nacisti, koji su do tada dominirali postojećim pan-nemačkim nacionalističkim pokretom u Austriji, bili su podržani od strane dela sekularne, urbane srednje i niže srednje klase, uključujući državne službenike i radnike u javnom sektoru, profesionalce, nastavnike i studente. Međutim, nisu uživali masovnu privrženost kao u Nemačkoj.[13][14][15][16]

Istorija

uredi

Nakon Prvog svetskog rata i raspada Austro-Ugarske zapečaćenog Ugovorom iz Sen Žermena iz 1919. godine, tri politička tabora kontrolisala su sudbinu Prve austrijske republike:

Nemački nacionalisti su bili organizovani u Narodnoj stranci Velike Nemačke i u Landbundu. Od 1921. Hrišćansko-socijalna partija je formirala koalicionu vladu sa nemačkim nacionalistima; Kancelar Ignjac Zajpel, zagovornik katoličkog društvenog svetonazora, zastupao je ideju o „korporativnoj državi" koja bi nadjačala parlamentarni sistem, na osnovu povelja Rerum novarum (lat. Rerum novarum; O novim stvarima, 1891) Pape Lava XIII i Kuadragesimo anno (lat. Quadragesimo anno; U četrdesetoj godini, 1931) Pape Pija XI.

Stvaranje

uredi
 
Dolfus na skupu Otadžbinskog fronta u Beču, 11. septembra 1933. godine.

Dana 10. maja 1932. godine, hrišćansko-socijalni političar Engelbert Dolfus je imenovan za kancelara Austrije od strane predsednika Vilhelma Miklasa. Dolfus je formirao još jednu desničarsku vladu zajedno sa Landbundom i Hajmatblokom ( političkom organizacijom paravojnih snaga Hajmvera). Dolfus je vanrednim dekretima izvojevao tanku većinu svoje vlade u parlamentu, a 15. marta 1933. je sprečio okupljanje Nacionalnog saveta Austrije. Dva meseca kasnije, kancelar Dolfus je osnovao Otadžbinski front kao simbiozu njegove Hrišćansko-socijalne partije, snaga Hajmvera i drugih desničarskih grupa, sa ciljem da okupi sve „lojalne Austrijance pod jednu zastavu".

Vlada je 30. maja 1933. zabranila Republikanski odbrambeni savez, pa su tada paravojne trupe Socijaldemokratske partije; Komunističke partije i Austrijske nacističke partije postale zabranjene. Od 12. februara 1934. preostale snage Republikanskog odbrambenog saveza su se pobunile protiv ove zabrane, što je izazvalo austrijski građanski rat protiv trupa Hajmvera i austrijskih oružanih snaga. Nakon gušenja pobune, i Socijaldemokratska partija je proglašena nelegalnom i raspuštena. Socijaldemokratski zvaničnici poput gradonačelnika Beča Karla Zajca su zamenjeni političarima Otadžbinskog fronta.

Korporativno stanje

uredi
 
Miting Otadžbinskog fronta, 1936. godine

Savezna Država Austrija je 1. maja proglašena jednopartijskom državom pod autoritarnim vođstvom Otadžbinskog fronta. Nakon toga, organizacija je imala monopolski položaj u austrijskoj politici. Dolfus je ostao njen neprikosnoveni vođa sve do njegovog ubistva tokom nacističkog julskog puča 25. jula 1934. Nasledio ga je Ernst Ridiger Štarhemberg, dok je dotadašnji ministar pravde Kurt Šušnig postao kancelar.

Šušnig je 1936. preuzeo i rukovodstvo Otadžbinskim frontom. Front je proglašen javnopravnom korporacijom i jedinom legalnom političkom organizacijom u Austriji. Njegov simbol je bio krst sa štakama (nem. Kruckenkreuz),[17] a zvanični poklič je bio: Esterajh![18] ("Austrija!") ili Front hajl! ("Živeo front!").[19] Partijska zastava je usvojena kao druga državna zastava Austrije. Iako je članstvo bilo obavezno za državne zvaničnike, Front nikada nije postao masovni pokret. Do kraja 1937. imao je 3 miliona članova (od tadašnjih 6,5 miliona stanovnika Austrije); međutim, nikada nije mogao da dobije podršku svojih političkih protivnika, niti iz krugova socijaldemokrata, niti od austrijskih nacista.

Anšlus

uredi
 
Kamion sa pristalicama Šušniga (slika na posterima) u kampanji za nezavisnost Austrije, mart 1938. (neposredno pre Anšlusa )

Šušnig je tvrdio da su Austrijanci Nemci i da je Austrija „nemačka država“, ali se snažno protivio Anšlusu i strastveno je želeo da Austrija ostane nezavisna od Nemačke.[20]

Šušnigova vlada morala je da se suoči sa sve većim pritiskom svog moćnog suseda nacističke Nemačke pod Adolfom Hitlerom, inače rođenim u Austriji. Sudbina države bila je zapečaćena kada se italijanski diktator Benito Musolini približio nemačkim nacistima. Da bi ublažio tenzije, Šušnig je 11. jula 1936. zaključio sporazum, nakon čega je nekoliko zagovornika julskog puča 1934. pušteno iz zatvora. Provereni nacisti poput Edmunda Glajza-Horstenaua i Gvida Šmita pridružili su se Šušnigovom kabinetu, dok je Artur Zajs-Inkvart dobio funkciju državnog savetnika, iako je Austrijska nacistička partija ostala nelegalna.

Hitler je 12. februara 1938. pozvao Šušniga u svoju rezidenciju u Berghofu, sa zahtevom da se legalizuje Nacistička partija u Austriji i da se zameni austrijski šef generalštaba Alfred Janša sa Francom Bemeom kako bi se otvorio put za invaziju Vermahta. Šušnig je morao da imenuje Zajs-Inkvarta za ministra unutrašnjih poslova, i tako podstakne političko aktiviranje austrijskih nacista.

Shvativši da je u škripcu, Šušnig je najavio referendum o austrijskoj nezavisnosti. U nadi da će povećati verovatnoću glasova „za“, pristao je da ukine zabranu socijaldemokrata i njima bliskih sindikata u zamenu za njihovu podršku referendumu. Ovaj potez je došao prekasno. Šušnig je konačno bio primoran da podnese ostavku pod pritiskom Nemačke 11. marta, a nasledio ga je Zajs-Inkvart. Otadžbinski front je odmah zabranjen nakon Anšlusa i pripajanja Austrije Nemačkoj, dva dana kasnije.

Posle Drugog svetskog rata, 1945. godine, bivši pripadnici Otadžbinskog fronta poput Julijusa Raba i Leopolda Figla osnovali su konzervativnu i hrišćansko-demokratsku Austrijsku narodnu partiju (OVP) koja je postala jedna od dve glavne stranke Druge austrijske republike. Za razliku od Otadžbinskog fronta, OVP je bila potpuno posvećena demokratiji i manje je stavljala naglasak na religiju.[21]

Dodatna literatura

uredi
  • Irmgard Bärnthaler: Die Vaterländische Front: Geschichte und Organisation. Europa-Verlag, Wien / Frankfurt am Main / Zürich. 1971. ISBN 3-203-50379-4.
  • Ludwig Reichhold: Kampf um Österreich. Die Vaterländische Front und ihr Widerstand gegen den Anschluß 1933–38. 2. Auflage. Österreichischer Bundesverlag, Wien . 1985. ISBN 3-215-05466-3.
  • Emmerich Tálos, Wolfgang Neugebauer (Hrsg.): Austrofaschismus: Politik – Ökonomie – Kultur; 1933–1938 (= Politik und Zeitgeschichte. 1). 5. Auflage. Lit, Münster . 2005. ISBN 3-8258-7763-9.
  • Hubert Stock: »… nach Vorschlägen der Vaterländischen Front«. Die Umsetzung des christlichen Ständestaates auf Landesebene, am Beispiel Salzburg. Wien / Köln / Weimar . 2010. ISBN 978-3-205-78587-3.

Izvori

uredi
  1. ^ Thuswaldner, Gregor (2006). „Dollfuss, Engelbert (1892–1934)”. Ur.: Domenico, Roy Palmer; Hanley, Mark Y. Encyclopedia of Modern Christian Politics. Greenwood Press. str. 174. 
  2. ^ Atsuko Ichijō, Willfried Spohn.
  3. ^ Pyrah (2008). Enacting Encyclicals? Cultural Politics and 'Clerical Fascism' in Austria. str. 162. 
  4. ^ Binder, Dieter A. (2009). The Christian Corporatist State: Austria from 1934 to 1938. Austria in the Twentieth Century. Transaction Publishers. str. 75. 
  5. ^ Binder (2009). The Christian Corporatist State. str. 73. 
  6. ^ Pyrah (2008). Enacting Encyclicals? Cultural Politics and 'Clerical Fascism' in Austria. str. 160. 
  7. ^ Unknown, Unknown. „Modern Era >> Anti-Semitism”. Jewish Communities of Austria. National Fund of the Republic of Austria for Victims of National Socialism. Arhivirano iz originala 26. 01. 2021. g. Pristupljeno 20. 11. 2009. 
  8. ^ Tálos, Emmerich; Neugebauer, Wolfgang (2014). „Vorwort”. Austrofaschismus: Politik, Ökonomie, Kultur, 1933-1938 (7th izd.). Lit Verlag. str. 1—2. 
  9. ^ Kirk, Tim (2003). Fascism and Austrofascism. The Dollfuss/Schuschnigg Era in Austria. str. 15. 
  10. ^ Kitschelt, Herbert (1997). The Radical Right in Western Europe: A Comparative Analysis. Michigan University Press. str. 165. 
  11. ^ Bukey, Evan Burr (2000). Hitler's Austria: Popular Sentiment in the Nazi Era, 1938-1945 . University of North Carolina Press. str. 14. ISBN 9780807825167. 
  12. ^ Pyrah (2008). Enacting Encyclicals? Cultural Politics and 'Clerical Fascism' in Austria. str. 162. 
  13. ^ Kirk, Tim (2003). Fascism and Austrofascism. The Dollfuss/Schuschnigg Era in Austria. str. 15. 
  14. ^ Kitschelt, Herbert (1997). The Radical Right in Western Europe: A Comparative Analysis. Michigan University Press. str. 165. 
  15. ^ Payne (1995). A History of Fascism . str. 248. ISBN 9781857285956. 
  16. ^ Morgan, Philip (2003). Fascism in Europe, 1919-1945 . Routledge. str. 72. 
  17. ^ Jelavich, Barbara (1987). Modern Austria: Empire and Republic, 1815-1986 . Cambridge University Press. str. 200. 
  18. ^ Kriechbaumer, Robert, ur. (2005). Österreich! und Front Heil!: aus den Akten des Generalsekretariats der Vaterländischen Front; Innenansichten eines Regimes. Böhlau Verlag. str. 142. 
  19. ^ Schreiber, Horst (2008). Nationalsozialismus und Faschismus in Tirol und Südtirol: Opfer, Täter, Gegner. StudienVerlag. str. 42. 
  20. ^ Ryschka, Birgit (1. 1. 2008). Constructing and Deconstructing National Identity: Dramatic Discourse in Tom Murphy's The Patriot Game and Felix Mitterer's In Der Löwengrube. Peter Lang. ISBN 9783631581117 — preko Google Books. 
  21. ^ Fichtner, Paula Sutter (2009). Political Parties. Historical Dictionary of Austria (Second izd.). Scarecrow Press. str. 233. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Отаџбински_фронт_(Аустрија)&oldid=26966701”