Википедија

Oto Barić

Oto Barić (Otto Barić; Ajzenkapelu kod Klagenfurta, 19. jun 1933 — Zagreb, 13. decembar 2020) bio je hrvatski fudbaler i trener.[1][2][3]

Oto Barić
Lični podaci
Datum rođenja (1933-06-19)19. jun 1933.
Mesto rođenja Klagenfurt, Austrija
Datum smrti 13. decembar 2020.(2020-12-13) (87 god.)
Mesto smrti Zagreb, Hrvatska

Trenerska karijera uredi

1970-ih do 1980-ih uredi

Barić je trenersku karijeru započeo 1969. u zapadnonemačkom klubu Germania Viesbaden i nakon jedne sezone prešao u austrijski klub Vaker Inzbruk, gde je proveo naredne dve sezone i osvojio dve uzastopne titule šampiona lige pre nego što je prešao u LASK Linc godine. jula 1972. godine. Posle dve sezone u Lincu, nastavio je da trenira hrvatski klub NK Zagreb i tamo je proveo dve sezone pre nego što je u julu 1976. prešao u Dinamo Vinkovci.

Krajem 1970-ih bio je i selektor amaterske reprezentacije Jugoslavije, ekipe koju su činili igrači Druge jugoslovenske lige, i sa timom je između 1976. i 1978. godine osvojio dve regionalne i jednu kontinentalnu titulu. U isto vreme, proveo je skoro četiri sezone u vinkovačkom Dinamu pre nego što se vratio u Austriju u martu 1980. da bi trenirao Šturm iz Graca. Proveo je sezonu i po u Šturmu, a zatim je bio nezaposlen godinu dana pre nego što je počeo da trenira Rapid Beč u julu 1982. Vodio je Rapid do tri titule šampiona u austrijskoj Bundesligi 1982, 1983. i 1987. godine, kao i do tri titule u Kupu Austrije 1983, 1984. i 1985. godine. 1985. je takođe vodio Rapid do finalnog meča Kupa pobednika kupova, ali je izgubio titulu porazom od Evertona rezultatom 3–1.[4][5]

Barić je otišao iz Rapida u nemački klub FK Štutgart u leto 1985. i trenirao tim do marta 1986. godine. Posle tri meseca bez posla, vratio se u Rapid u junu 1986. i nastavio da trenira tim u naredne dve sezone, osvojivši još jednu titulu u Kupu Austrije 1987. godine. Nakon što je napustio Rapid u junu 1988. godine, bio je nezaposlen pet meseci da bi na kraju nastavio da radi kao glavni trener Šturma iz Graca između novembra 1988. i juna 1989.[6]

1990-ih uredi

Nakon što je napustio Šturm, Barić je postao glavni trener SK Vorvarts Štajr, još jednog tima austrijske Bundeslige, za sezonu 1990/91. U julu 1991. godine angažovao ga je Austrija Salcburg Predvodio je Austriju Salcburg do dve uzastopne titule šampiona u austrijskoj Bundesligi 1994. i 1995. godine, a uspeo je i da se kvalifikuje za UEFA Ligu šampiona 1994. godine, čime je Austrija Salcburg postao prvi austrijski klub kome je to uspelo. Tim je završio treći u svojoj grupi iza Ajaks Amsterdam i FK Milana. U prethodnoj sezoni 1993–94, vodio je klub do dvomeča finala Kupa UEFA, ali je izgubio titulu od Intera iz Milana 2–0. Trenirao je ekipu Salcburga do avgusta 1995. godine, a potom je otišao zbog razlika u mišljenjima između njega i nekih igrača.[7][8]

Kratko vreme je ostao bez posla nakon što je napustio Austriju Salcburg, a zatim je radio kao pomoćni trener u reprezentaciji Hrvatske do kraja Evropskog prvenstva 1996. godine. U julu 1996. postao je glavni trener zagrebačkog Dinama i doveo klub do titula u Prvoj ligi Hrvatske iu Kupu Hrvatske u samo jednoj sezoni u kojoj je trenirao tim. U junu 1997. napustio je Dinamo u turski klub Fenerbahče, gde je radio do marta 1999. godine. Barić je tada bio nezaposlen nekoliko meseci nakon što je napustio Fenerbahče, a potom se vratio svojoj međunarodnoj karijeri kao selektor reprezentacije Austrije između 1999. i 2001. godine, odustajući od svoje pozicije nakon što Austrija nije uspela da se kvalifikuje za finale Svetskog prvenstva 2002. godine.[9]

2000-te uredi

U januaru 2002. je četiri meseca bio trener Austrije Salcburg, a potom dva meseca bio bez posla do jula 2002. kada je imenovan za selektora hrvatske reprezentacije nakon što je njegov prethodnik Mirko Jozić smenjen zbog neuspešne kampanje reprezentacija u finalu Svetskog prvenstva 2002.[10]

Reprezentacija Hrvatske uredi

U julu 2002. Barić je potpisao dvogodišnji ugovor sa Hrvatskim fudbalskim savezom i dobio zadatak da reprezentaciju Hrvatske dovede u finale UEFA Eura 2004. Njegov prvi meč kao menadžer na klupi Hrvatske bio je prijateljski meč protiv Velsa 21. avgusta 2002. u Varaždinu. Utakmica je završena nerešenim rezultatom 1:1, što je bilo prilično razočaranje. Njegov takmičarski debi u kvalifikacionoj sesiji za Evropsko prvenstvo bio je još manje uspešan sa remijem bez golova protiv Estonije, a mesec dana kasnije tim je izgubio 2-0 od Bugarske.

Sa smanjenim šansama za plasman na završni turnir, Hrvatska je sada morala da dobije što više utakmica. Početak 2003. godine bio je uspešan, sa impresivnom pobedom od 4-0 nad solidnom Belgijom kod kuće u Zagrebu, nakon čega su usledile tri uzastopne pobede, dva puta protiv Andore i jednom protiv Estonije. Tim je morao da ostvari pobedu u gostima protiv Belgije da bi obezbedio barem mesto u plej-ofu, ali to nije uspeo izgubivši sa 2–1. Ipak, pobedili su u poslednjoj utakmici protiv Bugarske rezultatom 1–0 i osvojili drugo mesto zbog bolje gol-razlike od belgijskog tima. U plej-ofu, Hrvatska je pobedila Sloveniju sa 2-1 ukupnim rezultatom i plasirala se u finale Portugala.[11]

Hrvatska je u finalu bila uvučena u tešku grupu sa braniocem titule Francuskom, Engleskom i Švajcarskom, a prolazak u četvrtfinale je bio relativno malo verovatan. Tim je sve svoje nade polagao na uvodnu utakmicu protiv Švajcarske, ali nije uspeo da pobedi pošto je meč završen nerešenim rezultatom. Drugi meč protiv Francuske počeo je loše za hrvatski tim pošto su na poluvremenu gubili sa 1:0 nakon što je Igor Tudor postigao autogol, ali je snažan početak drugog poluvremena i golovi Milana Rapaića i Dada Prše doveli do 2 : 1. u prvih sedam minuta. Ipak, Francuska je izjednačila golom Davida Trezegea dvanaest minuta kasnije i konačan rezultat je bio 2–2. Hrvatska je morala da pobedi Englesku u poslednjoj utakmici u grupi da bi se plasirala u četvrtfinale i uspela je da ostvari dobar početak kada je Niko Kovač postigao prvi gol posle samo četiri minuta, ali je Engleska uspela da promeni vođstvo od 2:1 do kraja utakmice. prvo poluvreme golovima Pola Skoulsa i Vejna Runija u poslednjih pet minuta. U drugom poluvremenu Engleska je povela sa 3–1 uz još jedan gol Runija, a hrvatske šanse da još jednom dovedu u vođstvo bile su svedene na minimum. Hrvatska je uspela da smanji vođstvo Engleske kada je Igor Tudor postigao gol za 3–2, ali je trebalo samo šest minuta pre nego što je Frenk Lampard postigao poslednji gol na meču, doveo Englesku do pobede od 4–2 i eliminisao trećeplasiranu Hrvatsku iz grupe. turnir. Iako se u takvom takmičenju očekivala eliminacija hrvatskog tima, Bariću nije produžen ugovor i on je otišao sa mesta selektora hrvatske reprezentacije u julu 2004.[12][13]

Reprezentacija Albanije uredi

Nakon skoro dve godine bez posla, Barić se vratio trenerskom poslu pošto je u junu 2006. imenovan za selektora reprezentacije Albanije, nakon što Hans-Peteru Brigelu nije produžen ugovor sa timom. Barić je kao selektor Albanije ostao do Evropskog prvenstva 2008. u nadi da će prvi put odvesti tim na završni turnir. Za razliku od svog prethodnika, Barić je živeo u Tirani da bi pomno pratio albansku prvu ligu i njene igrače.[14]

Debitovao je nerešenim rezultatom 2–2 protiv Belorusije 2. septembra 2006. Zatim je Albanija izgubila 2-0 na svom terenu od Rumunije, ali remi protiv Bugarske i Slovenije, i pobeda 6-0 u ukupnom zbiru protiv Luksemburga, pokazali su dobar rad selektora. Albanija bi možda čak i pobedila sa Holandiju u Tirani da autogol holandskog defanzivca Melkiota nijr poništio sudija. Izostavio je kapitena ekipe Igli Tarea iako je bio igrač Lacija. Ali on je dokazao da je ova odluka ispravna jer je tim uspeo da prođe zaista dobro bez njega. Kvalifikaciona kampanja za Evropsko 2008. završila je neuspešeno za Albaniju, nakon dva teška poraza od Belorusije (2–4 kod kuće) i Rumunije (1–6 u Bukureštu). Iako je Barić bio suspendovan na ova dva meča i oba nije vodui on, već njegov pomoćnik, nije mogao da prihvati ponašanje svog igrača i najavio je povlačenje iako je nekoliko dana ranije pristao na produženje ugovora.[15]

Smrt uredi

Barić je preminuo od posledica Kovida 19 u KBC-u Dubrava u Zagrebu 13. decembra 2020. godine u 87. godini[16][8][17]

Menadžerska statistika uredi

Izvor:[18][19]

Tim Od Do Rekordi
Pobede Pobede  Nerešeno  Procenat pobede
NK Lokomotiva Zagreb 1964 1967
Opel Riselshajm 1967 1969
Germanija Bisbaden 1969 1970
Vaker Inzbruk 1. januar 1971 31. decembar 1971 24 20 22 036.36
FK LASK Linc 1972 1974 24 20 22 036.36
NK Zagreb 1974 1976
Amaterska reprezentacije Jugoslavije 1974 1979 6 1 1 075.00
HNK Cibalija 1976 1979
FK Šturm 1. jul 1980 30. jun 1982 34 18 27 043.04
FK Rapid Beč 1. jul 1982 30. jun 1985 86 36 15 062.77
FK Štutgart 1. jul 1985 4. mart 1986 13 6 9 046.43
FK Rapid Beč 1. jul 1986 11. septembar 1988 85 33 21 061.15
FK Šturm 1. oktobar 1988 30. jun 1989 14 6 8 050.00
Vorvats Štejr 28. jul 1990 3. maj 1991 9 11 13 027.27
FK Red bul Salcburg 11. jul 1991 29. avgust 1995 105 48 38 054.97
Kroacija Zagreb 6. jun 1996 2. jun 1997 34 5 2 082.93
Fenerbahče 1997 1998 24 9 8 058.54
FK LASK Linc 29. jul 1998 4. decembar 1998 11 2 6 057.89
Fudbalska reprezentacija Austrije 13. april 1999 21. novembar 2001 7 6 9 031.82
Fudbalska reprezentacija Hrvatske jul 2002 jul 2004 11 8 5 045.83
Fudbalska reprezentacija Albanije 16. avgust 2006 21. novembar 2007 4 5 6 026.67
Укупно 491 234 212 052.40

Počasti uredi

Vaker Inzbruk

NK Zagreb

Jugoslavija

Rapid Beč

FK Red bul Salcburg

  • Austrijska Bundesliga: 1993–94, 1994–95.[20]
  • Superkup Austrije: 1994., 1995.[20]
  • Vicešampion Kupa UEFA : 1994.[20]

Kroacija Zagreb

Reference uredi

  1. ^ Sport.pl: Otto Barić zawieszony na trzy mecze
  2. ^ FutbalPortal.sk: Trenčín rokuje s trénerom Rehhagelom, v hre aj Chorváti a Petržela
  3. ^ Robert Bajruši (14. 9. 2004). „My son Niko will be the Croatian Zinedane Zidane”. Nacional. Arhivirano iz originala 28. 7. 2012. g. Pristupljeno 25. 7. 2012. 
  4. ^ Stipković, Branko (14. 12. 2020). „KAKO JE JNA UNIŠTILA IGRAČKU KARIJERU OTTA BARIĆA I PROMIJENILA POVIJEST: 'NIKAD SE NISAM OPORAVIO...'”. Sportske novosti (na jeziku: hrvatski). Pristupljeno 14. 12. 2020. 
  5. ^ „Otto "Maximale" Baric ist tot”. sksturm.at (na jeziku: nemački). SK Sturm Graz. 13. 12. 2020. Arhivirano iz originala 13. 12. 2020. g. Pristupljeno 14. 12. 2020. 
  6. ^ „Trauer um Otto Baric”. vfb.de (na jeziku: nemački). VfB Stuttgart. 13. 12. 2020. Pristupljeno 14. 12. 2020. 
  7. ^ „Ex-Teamchef Otto Baric ist tot”. salzburg24.at (na jeziku: nemački). 13. 12. 2020. Pristupljeno 14. 12. 2020. 
  8. ^ a b „Otto Baric dies at the age of 87”. de24.news. 14. 12. 2020. Pristupljeno 14. 12. 2020. 
  9. ^ „Otto Barić otkriva tajnu: Što je mislio o Šukeru na Euru 1996.”. Večernji list (na jeziku: hrvatski). 17. 12. 2015. Pristupljeno 14. 12. 2020. 
  10. ^ UEFA.com (12. 7. 2002). „Baric lands Croatia job”. UEFA.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 17. 11. 2020. 
  11. ^ Purić, Bojan (14. 7. 2002). „Tko je Otto Barić, novi izbornik?”. sportnet.rtl.hr (na jeziku: hrvatski). Pristupljeno 14. 12. 2020. [mrtva veza]
  12. ^ Pacak, Tomislav (23. 6. 2004). „Otto mora ottići”. sportnet.rtl.hr (na jeziku: hrvatski). Pristupljeno 14. 12. 2020. [mrtva veza]
  13. ^ „Croatia in coach search” (na jeziku: engleski). 30. 6. 2004. Pristupljeno 17. 11. 2020. 
  14. ^ „Baric on board for Albania”. uefa.com. Union of European Football Associations. 28. 6. 2006. Pristupljeno 14. 12. 2020. 
  15. ^ Frasheri, Dash (23. 11. 2007). „I am part of the "Kuqezi" History (interview)”. Albania Sport (na jeziku: albanski). Dash Frasheri. Arhivirano iz originala 11. 8. 2011. g. Pristupljeno 6. 8. 2010. 
  16. ^ „Odlazak velikog trenera: Umro je Otto Barić, imao je koronavirus”. Gol.hr (na jeziku: hrvatski). Pristupljeno 13. 12. 2020. 
  17. ^ „Austrijski mediji se opraštaju od Otta Maximalea”. Index.hr (na jeziku: hrvatski). 13. 12. 2020. Pristupljeno 14. 12. 2020. 
  18. ^ „Otto Baric - Stats - Titles won”. Footballdatabase.eu. Pristupljeno 16. 12. 2020. 
  19. ^ „Croatia - O. Barić”. int.soccerway.com. Pristupljeno 16. 12. 2020. 
  20. ^ a b v g d đ e ž z i j Grgić, Eva (13. 12. 2020). „Preminuo je bivši nogometni izbornik Otto Barić, imao je koronavirus” (na jeziku: hrvatski). Večernji list. Pristupljeno 14. 12. 2020. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ото_Барић&oldid=26061493”