O propasti i osvajanju Britanije

O propasti i osvajanju Britanije (lat. De excidio et coquestu Britanniae) je hronika ili propoved velškog monaha Gildasa iz sredine 6. veka, pisana na latinskom jeziku. To je najraniji pisani izvor o anglosaksonskom osvajanju Britanije.^[1]

Britanija u Gildasovo vreme, oko 540. godine.

Pozadina

Ako je verovati legendi čiji se tragovi mogu uočiti u pisanim delima koja obrađuju ovu temu, izgleda da je u kratkom periodu bezvlašća koje je nastupilo u Britaniji nakon povlačenja Rimljana, jedan od sitnih provincijskih vladara pozvao u pomoć Saksone da bi se lakše izborio za prevlast. Činjenica je da su germanski varvari prvi put pregazili Britaniju između 441. i 443. godine. Jedan deo pobeđenih Brita tom prilikom prelazi morem u tadašnju Armoriku, sada Bretanju, i osniva u njoj svoja naselja. Među te izbeglice dolazi kasnije Gilda, kome su njegovi sledbenici dali nadimak ,, mudri “ (sapiens), monah aristokratskog porekla i, za svoje doba, izuzetno obrazovan čovek. On nam je ostavio prve podatke o osvajanju Britanije, čiji je bio savremenik.^[1]

Delo

Tema

Gildino delo O propasti i osvajanju Britanije (lat. De excidio et coquestu Britanniae), nastalo oko 547. godine, pisano je po ugledu na latinske hrišćanske istorijske traktate iz tog perioda kakve su pisali sveti Ambrozije, Sinesije iz Kirene, Silvijan iz Marselja. U tim traktatima se varvarski napadi objašnjavaju kao kazna božja za grehe i poroke Rimljana, uključujući tu i hrišćane. „ Rimljani su protiv sebe samih bili gori neprijatelji nego što su bili njihovi spoljni neprijatelji, jer su se sami uništavali još više mada su ih varvari već bili slomili “ – piše Silvijan oko 440. godine. Upravo to je tema Gildinog traktata, koji neki smatraju hronikom, a koji je, u stvari, jedna vrsta propovedi, tzv. homilija^[a] , upućena velškim kraljevima, u kojoj ih on ogorčeno napada zbog nemorala, nesloge i političke kratkovidosti, uz mnogo odgovarajućih biblijskih citata.^[1]^[2]

Kompozicija

Tekst su današnji izdavači podelili na tri dela:

Uvod - u kome pisac, po običaju onoga vremena izražava skromnost svojih mogućnosti i namera,^[2]
Istorija - gde se, uz odgovarajući biblijski tekst ukratko prikazuje istorija Brita do, približno izračunato, 490. godine, tj. bitke kod Badona,^[2] i
Epistola ili poslanica, upućenu neimenovanim kraljevima Velsa. Ova „epistola“ – koja sadrži moralne pouke i savete, četvorostruko je duža od „uvoda“ i „istorije“ zajedno, a osim toga, iz celog teksta se vidi da Gilda nije imao nameru da piše istoriju, jer na mnogo mesta protivureči sam sebi, izostavlja mnoštvo istorijskih činjenica i, krajnje dosledno, nigde ne spominje imena. Očigledno je da mu ta „ istorija “ služi samo kao argument za tezu da su Briti vlastitom ludošću i taštinom prokockali svoj opstanak na zemlji i u „ božjem carstvu “ koje će uslediti, pa su stoga odgovarajuće moralne pouke tema od prevashodnog značaja.^[1]

Stil

Uprkos Gildinom veoma emotivnom, žučnom i na mahove haotičnom načinu izlaganja, kao i očiglednoj pristrasnosti u prikazivanju događaja, ostaje činjenica da je to jedini dokument o anglosaksonskom osvajanju Britanije koji je napisao savremenik tih događaja, koji ipak nije mogao da izmisli nešto čega nije bilo i koji je, ilustrujući svoje argumente, možda i nesvesno zabeležio poneku legendu od književnog značaja.^[1] Primer:

,, ... tada stiže iznenadna vest da neprijatelji sa severa^[b] nameravaju da preduzmu novo, još strašnije osvajanje. U isto vreme zaraza i pomor opustošiše zemlju. Tada su svi kraljevi savetnici bili zaslepljeni, kao i sam oholi tiranin^[v] i pozvaše stoga ogavne Saksone (...) Odgovorivši na poziv, Saksoni stigoše u tri broda i u početku se nastaniše, po naređenju zlosrećnog tiranina, u istočnom delu ostrva. Njihovo uspešno doseljavanje navede i ostale da pođu njihovim putem. Praveći se da će se upustiti u opasne bitke u korist Brita, zatražiše sledovanja. Pošto su ih dobili, umukli su neko vreme, ali najzad ipak stadoše da se žale da im je premalo dalo i zapretiše, ukoliko /on/ prema njima ne bude izdašniji, da će mu opustošiti celu zemlju. A to na kraju, uz pomoć novih pridošlica i učiniše, i opustošiše svu zemlju, od mora do mora. Neki od stanovnika izgiboše, neki se predadoše u ropstvo, neki pobegoše preko mora, a neki se posakrivaše u planinama. “ ^[1]^[2]

Gilda očigledno ne štedi epitete, što mu pomaže da što bolje izrazi vlastiti moralizatorski stav. Retorsko nabrajanje u poslednjoj rečenici („ neki... neki “), jasno pokazuje uticaj usmene tradicije na koju se oslanja.^[1]

Napomene

^ Homilija (grč. ὁμιλία – ,, skupština, zbor “, engl. homily) je najstariji i najjednostavniji oblik propovedi koji se sastoji od objašnjavanja jednog dela Svetog pisma kroz praktične moralne pouke i savete. Razlikuje se od propovedi (grč. λόγος „ reč, govor “ engl. sermon) po tome što prati redosled biblijskog teksta i nema formu retorskog iskaza. Propoved je namenjena javnom nastupu sa govornice (lat. orado), homilija ne mora imati tu namenu.
^ Gilda najverovatnije misli na Pikte – S. J.
^ Vortigern? – S. J.

Reference

^ ^a ^b ^v ^g ^d ^đ ^e Dekanić – Janoski, Sonja (1998). KRITIČKA ISTORIJA STARE ENGLESKE KNjIŽEVNOSTI. Beograd: Filološki fakultet. str. 16—17.
^ ^a ^b ^v ^g „Gildas, O uništenju Britanije”.

Literatura

Sonja Dekanić – Janoski, KRITIČKA ISTORIJA STARE ENGLESKE KNjIŽEVNOSTI, Drugo izdanje, Filološki fakultet, Beograd (1998)

[2] Homilija (grč. ὁμιλία – ,, skupština, zbor “, engl. homily) je najstariji i najjednostavniji oblik propovedi koji se sastoji od objašnjavanja jednog dela Svetog pisma kroz praktične moralne pouke i savete. Razlikuje se od propovedi (grč. λόγος „ reč, govor “ engl. sermon) po tome što prati redosled biblijskog teksta i nema formu retorskog iskaza. Propoved je namenjena javnom nastupu sa govornice (lat. orado), homilija ne mora imati tu namenu.

[4] Gilda najverovatnije misli na Pikte – S. J.

[5] Vortigern? – S. J.

[:0-1] v ^g ^d ^đ ^e Dekanić – Janoski, Sonja (1998). KRITIČKA ISTORIJA STARE ENGLESKE KNjIŽEVNOSTI. Beograd: Filološki fakultet. str. 16—17.

[:1-3] v ^g „Gildas, O uništenju Britanije”.

[1]

[a]

[2]

[b]

[v]