Википедија

Pakao

према многим религијским схватањима, пребивалиште грешника и место страдања и патње

Za druge upotrebe, pogledajte Pakao (višeznačna odrednica).

Pakao, prema mnogim religijskim shvatanjima, je prebivalište grešnika i mesto stradanja i patnje. Većina drevnih religija poznavala je koncept mesta koje je odvajalo dobre od zlih ili žive od mrtvih (npr. sumorno Hadovo podzemno kraljevstvo u grčkoj mitologiji, ili hladno i mračno podzemlje Nilfhajma ili Hela u norveškoj mitologiji). Hrišćanski teolozi ga opisuju kao poslednje mesto u kome se nalaze đavoli i demoni. Pakao je takođe definisan kao kompletna i završna podela Božije ljubavi i milosti prema grešnicima koji su odbacili moralne standarde i izabrali da žive grešnički život. Čistilište, u katolicizmu je mesto čišćenja za grešnike koji su zaslužili spas, ali nisu okajali grehe počinjene u životu na Zemlji. Nasuprot čistilištu, pakao je smatran večnom kaznom, bez šanse za iskupljenje i spas onih koji su u njemu.

Dante i Vergilije u paklu - Vilijam-Adolf Bugro

Politeizam uredi

Afrika uredi

Pakao svahili mitologije naziva se kuzimu, a verovanje u njega se razvilo u 7. i 8. veku pod uticajem muslimanskih trgovaca na istočnoafričkoj obali.[1] Zamišljen je kao veoma hladno mesto.[1] Religija Serer odbacuje opšti pojam raja i pakla.[2] U religiji Serer, prihvatanje od strane predaka koji su odavno otišli je najbliže svakom raju koliko mu može prići. Odbacivanje i postajanje lutajućom dušom je neka vrsta pakla za prelaznika. Duše mrtvih moraju da krenu u Janiv (sveto prebivalište duše). Samo oni koji su živeli svoje živote na zemlji u skladu sa Sererovim doktrinama moći će da pređu ovo neophodno putovanje i tako budu prihvaćeni od predaka. Oni koji ne mogu da pređu put postaju izgubljene i lutajuće duše, ali ne gore u „paklenoj vatri“.[2][3]

Prema mitologiji Joruba, ne postoji paklena vatra. Zli ljudi (krivi na primer za krađu, vradžbinu, ubistvo ili okrutnost[4]) su ograničeni na Orun Apadi (raj ulomaka), dok dobri ljudi nastavljaju da žive u carstvu predaka, Orun Baba Eni (raj naših očeva).[5]

Drevni Egipat uredi

 
U ovoj sceni iz Knjige mrtvih ~1275. p. n. e., srce mrtvog pisara Hunefera je odmereno na vagi Maat u odnosu na pero istine, od strane Anubisa sa psećom glavom. Tot sa glavom ibisa, pisar bogova, beleži rezultat. Ako mu je srce lakše od pera, Huneferu je dozvoljeno da pređe u zagrobni život. Ako ne, poješće ga Amit sa krokodilskom glavom.[6]

Sa usponom kulta Ozirisa tokom Srednjeg kraljevstva, „demokratizacija religije“ je čak i njegovim najskromnijim sledbenicima ponudila perspektivu za večni život, pri čemu je moralna sposobnost postala dominantan faktor u određivanju podobnosti osobe. Nakon smrti, osoba se suočila sa presudom suda od četrdeset dvoje božanskih sudija. Ako su vodili život u skladu sa propisima boginje Maat, koja je predstavljala istinu i ispravan život, osoba je bila dobrodošla u nebeska polja trske. Ako bi osoba proglašena krivom, bačena je u Amit, „žderača mrtvih“ i osuđena na ognjeno jezero.[7] Takva osoba prvo podleže strašnoj kazni, a zatim biva uništena. Ovi prikazi kazne su možda uticali na srednjovekovnu percepciju pakla preko ranih hrišćanskih i koptskih tekstova.[8] Očišćenje za one koji se smatraju opravdanim pojavljuje se u opisima „Ostrva plamena“, gde ljudi doživljavaju trijumf nad zlom i ponovno rođenje. Prokleto potpuno uništenje u stanje nebića postoji, ali nema nagoveštaja večnog mučenja; vaganje srca u egipatskoj mitologiji može dovesti do uništenja.[9][10] Priča o Kamvesu opisuje mučenje bogatog čoveka, kome je nedostajalo milostinje, kada umre i upoređuje to sa blagoslovenim stanjem siromaha koji je takođe umro.[11] Božansko pomilovanje na presudi je uvek ostajalo centralna briga starih Egipćana.[12]

Pakao u raznim religijama uredi

 
Prikaz pakla u Angkoru
 
Vizija pakla iz Danteove Božanstvene komedije
 
Ilustracija pakla

Hrišćanstvo uredi

Pravoslavlje uredi

Za pravoslavne hrišćane, pakao je mesto samoizgnanstva, gde po sopstvenom izboru odlaze oni koji su odbacili Hrista odnosno, izabrali dela tame. Prema Teofilaktu Ohridskom pakao nije kazna kojom Bog kažnjava čoveka da bi zadovoljio svoje uvređeno dostojanstvo (kako je tvrdio srednjevekovni rimokatolički bogoslov Anselmo Kenterberijski). U svom delu Tumačenje svetog jevanđelja po Mateju, Teofilakt dalje navodi: ,,Sv. Irinej Lionski kaže: “Onima koji se udalje od Boga po svom ličnom izboru, Bog dopušta odvajanje od Njega, koje su oni svojevoljno izabrali. Ali odvajanje od svetlosti je tama…” Drugim rečima, Bog nije mučitelj, već čovekoljubac, ali oni koji su odstupili od Boga, u onom svetu i Njegovu ljubav i svetlost će doživljavati kao mučenje i kaznu, jer će Bog posle Sveopšteg Vaskrsenja biti svuda i u svemu. Zato Sv. Vasilije kaže: “Zla u paklu ne dolaze od Boga, nego od nas samih.”

Sv. Isak Sirin misli upravo na to kada kaže: “Kažem, oni koji se muče u paklu, muče se jer ne mogu da podnesu da ih neko žarko voli… Potpuno je netačno mišljenje da su grešnici u paklu lišeni Božije ljubavi. Ljubav je plod poznanja istine, prema tome Ljubav je podarena svima jednako. Ali ljubav ima dvojaki učinak: ona je mučna za grešnike, dok je uživanje za one koji su živeli u skladu sa njom”."[13]

Druge hrišćanske crkve i denominacije uredi

Nepravoslavni hrišćani vide pakao kao večnu kaznu za one koji ne veruju u Isusa Hrista kao njihovog spasioca i koji čine velike grehe u životu na Zemlji. Izuzeci su nekad oni koji nisu verovali u Isusa Hrista ali su imali olakšavajuće okolnosti (mladost, neznanje, mentalnu bolest i drugo). Većina Hrišćana veruje da se odlazak u pakao desi odmah po nastupanju smrti, dok drugi veruju da se to dešava nakon Sudnjeg dana.

Neke denominacije hrišćanstva, kao npr. Jehovini svedoci, veruju da tradicionalna predstava o paklu nema utemeljenja u Svetom pismu i da je nespojiva sa Bogom ljubavi i pravde. Veruju da je grčki hades, odnosno hebrejski šeol o kojem govori Sveto pismo u stvari zajednički grob čovečanstva, stanje nepostojanja, simbolično počivalište u kojem umrli čekaju uskrsenje, te da mrtvi nisu svesni ničega[14].

Islam uredi

Muslimani veruju u džehenem (arap. جهنم), koji je sličan hebrejskom gehenu. U Kur'anu, svetoj knjizi islama, nalaze se doslovni opisi užarenog pakla, kao i raja (Jannah) poput cvetnog vrta u kome će uživati istinski vernici. Takođe, raj i pakao su podeljeni u više nivoa, zavisno od loših dela počinjenih u životu (gde je kazna određena zavisno od težine greha), a dobra dela zavisno od toga koliko je pojedinac verovao u Boga (Alaha) na Zemlji. U Kur'anu se u jednakoj meri spominje i pakao i raj. Kur'an takođe govori da neki koji su osuđeni na pakao nisu osuđeni zauvek, već na određeni period. Kada dođe Sudnji dan, bivšim osuđenicima će biti suđeno i odlučeno da li će ući u raj ili ne.

Različiti nazivi za pakao u islamskoj religiji: al-Jahim, al-Hutamah, Jahannam, al-Nar, Hawiah, Saqor, Sijjin, al-Wail.

Judaizam uredi

Gehena (hebr. גהנם) se spominje u rabinskoj literaturi. Ponekad je to prevedeno kao pakao ali ih ne veže obavezno isto značenje. Termin Gehena (ponekad i Gehenom) je originalno uzet iz imena doline (Gai'ben-Hinom- suva dolina Hinomovog sina) u Jerusalimu, u koga su se bacali pokloni koji su namenjeni Hramu, ali nisu prihvaćeni. U Judaizmu, Gehena nije pakao, nego više čištilište gde se osobi sudilo na osnovu dela koje je počinio u životu. Kabala je opisuje kao „čekaonicu“ za sve duše, i dobre i zle. Većina smatra da ljudi nisu u Geheni zauvek, već najduže 12 meseci. Ukoliko je osoba dobra, njegova duša se penje u Olam Habah (često povezano sa rajem), a ukoliko je loša, ponovno se rađa.

Kineske i japanske religije uredi

Opis pakla je veoma složen u kineskim i japanskim religijama. Vladar pakla mora da rešava i politička pitanja, kao što to čine Zemaljski vladari. Pakao je predmet mnogih narodnih priča, u kojima ljudi u paklu mogu ponovno umreti. Kinesko viđenje pakla ne uključuje obavezno dugu patnju onih koji su u njemu. Oni smatraju da je pakao sličan današnjoj kontroli pasoša ili imigracijskoj kontroli. Na sahrani, oni spale i „čekovnu knjižicu za pakao“ sa umrlim. Sa ovom knjižicom, umrli može podmititi vladara pakla i potrošiti novac sa knjižice u paklu ili u raju.

Hinduizam uredi

U Hinduizmu postoje kontradikcije da li pakao (Narak) postoji ili ne. Za neke je to samo metafora za savest. Ali u Mahabharati se spominje da su Pandavas i Kauravas otišli u pakao. On je takođe opisan u Puranasu i ostalim pisanim dokumentima. Veruje se da ljudi koji počine „paap“ (greh) odu u pakao i budu kažnjeni za grehe koje su učinili. Bog, Yama, koji je takođe Bog smrti, je kralj pakla. Chitragupta, čuvar zapisnika o gresima, pročita grehe i Yama odredi kaznu. Ove kazne uključuju ubacivanje u ključalo ulje, prženje u vatri, mučenje korišćenjem raznih oružja i dr. Osobe koje okaju svoje grehe, ponovno su rođeni u skladu s njihovom karmom. Niko nije savršen i zato svi moraju imati makar jedan zabeležen greh.

Budizam uredi

U Budizmu postoje razna verovanja o paklu. Većina škola Theravāda, Mahāyāna i Vajrayāna priznaju razne oblike pakla (kao što su hladni i vreli pakao), koja su mesta velike patnje za one koji čine loša dela. Boravak u paklu je privremen. Onima koji imaju previše negativne karme su reinkarnirani tu, gde ostaju dok se ta karma ne potroši, a tad se rađaju u drugom okruženju, kao što su ljudski lik, gladni duhovi, životinje i drugo...

Književnost uredi

Jedno od najvećih književnih dela koje govori o ovoj temi je Danteov „Pakao“, prvi deo Božanstvene komedije. On ga je podelio na 9 krugova i u njih svrsao sve izdajnike, kradljivce itd...

Arheolozi tvrde da su pronašli „kapije pakla“, ulaz u podzemni svet, po grčkim i rimskim legendama.[16]

Reference uredi

  1. ^ a b Crisafulli, Chuck; Thompson, Kyra (2010). Go to Hell: A Heated History of the Underworld. Simon and Schuster. str. 75. ISBN 978-1451604733. Pristupljeno 5. 8. 2015. 
  2. ^ a b Thiaw, Issa Laye, "La religiosité des Seereer, avant et pendant leur islamisation", [in] Éthiopiques, no. 54, volume 7, 2e semestre 1991
  3. ^ Gravrand, Henry, "La civilisation sereer, vol. II: Pangool, Nouvelles éditions africaines, Dakar. 1990. ISBN 2-7236-1055-1. str. 91–128. (Jaaniw, variation: "Jaaniiw")
  4. ^ Asante, M. K.; Mazama, A.: Encyclopedia of African religion, vol. 1. Thousand Oaks: SAGE Publications. 2009. ISBN 978-1-4129-3636-1. str. 238..
  5. ^ Ogunade, R.: African Eschatology and the Future of the cosmos, www.unilorin.edu.ng.
  6. ^ „Egyptian Book of the Dead”. Egyptartsite.com. Arhivirano iz originala 26. 9. 2012. g. Pristupljeno 18. 8. 2012. 
  7. ^ Religion and Magic in Ancient Egypt, Rosalie David, p. 158–159, Penguin, 2002. ISBN 0-14-026252-0.
  8. ^ The Essential Guide to Egyptian Mythology: The Oxford Guide, "Hell", p161-162, Jacobus Van Dijk, Berkley Reference, 2003. ISBN 0-425-19096-X.
  9. ^ The Divine Verdict, John Gwyn Griffiths, p233, BRILL, 1991. ISBN 90-04-09231-5.
  10. ^ See also letter by Prof. Griffith to The Independent, 32 December 1993 „Letter: Hell in the ancient world”. Independent.co.uk. 18. 9. 2011. Arhivirano iz originala 1. 9. 2012. g. Pristupljeno 28. 10. 2017. 
  11. ^ The Civilization of Ancient Egypt, Paul Johnson, 1978, p. 170; see also Ancient Egyptian Literature, Miriam Lichtheim, vol 3, p. 126
  12. ^ "Egyptian Religion", Jan Assman, The Encyclopedia of Christianity, p77, vol2, Wm. B Eerdmans Publishing, 1999. ISBN 90-04-11695-8.
  13. ^ Ohridski, Teofilakt. „Tumačenja svetog jevanđelja po Mateju”. 
  14. ^ Šta su šeol i had? - Zvaničan sajt Jehovinih svedoka, Pristupljeno 25. 12. 2018.
  15. ^ Grupa dvojki Arhivirano na sajtu Wayback Machine (28. oktobar 2009), Pristupljeno 17. 4. 2013.
  16. ^ Arheolozi pronašli „kapije pakla“ (B92, 2. april 2013)

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Pakao na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Пакао&oldid=27553094”