Википедија

Parada ponosa u Moskvi

Parada ponosa u Moskvi (ruski - Moskovskiй Geй-Praйd) je festival koji okuplja lezbijke, gejeve, biseksualce i transrodne osobe (LGBT). Planirano je da se održava svakog maja, godišnje od 2006. godine u ruskoj prestonici Moskvi, ali je zabranjena od strane Gradske uprave Moskve, na čelu sa gradonačelnikom Jurijem Luškovim do 2010. godine. Parada ponosa 2006, 2007. i 2008. godine bila je praćena homofobičnim napadima, a 2009. godine napadi su izbegnuti jer je parada promenila mesto dešavanja u poslednjem trenutku. Organizatori ovih parada bili su Nikolaj Aleksejev i Ruski LGBT projekt ljudskih prava Gejrusija.ru. U junu 2012. godine, sudovi u Moskvi doneli su stogodišnju zabranu parade ponosa.[3]

Moskovski Međunarodni festival parade ponosa[1]
Logo Slovenske parade ponosa[2]

Parada ponosa u Moskvi 2006. godine uredi

Vlasti Moskve su 2006. godine zabranile paradu ponosa. Šef bezbednosti Moskve, Nikolaj Kulikov, izjavio je u intervjuu za radio stanicu da će konferencija i festival Parade ponosa biti zabranjeni zbog negativnih stavova ruskog stanovništva prema njemu: "svi javni izrazi (od strane gejeva i lezbijki) moraju biti zabranjene [...] Oni krše naša prava. Mi imamo svoje tradicije, mnoge verske grupe su nam rekle da su protiv ove parade ponosa."[4] Glavni muftija centralnog duhovnog upravljanja Rusije za muslimane, Talgat Tadžhudin, zastupao je nasilje prema bilo kojim protestantima: "Paradu ne bi trebalo dozvoliti, a ako i dalje izlaze na ulice, onda ih treba tući. Seksualne manjine nemaju prava zato što su prešli granicu. Alternativna seksualnost je zločin protiv Boga ". Ruski pravoslavni vernici su ga podržavali u ovim stanovima, izjavivši da je homoseksualnost "greh koji uništava ljudska bića i osuđuje ih na duhovnu smrt".

Dana 27. maja, nekoliko desetina ruskih lezbijskih, gej, biseksualnih i transrodnih protestanata, u pratnji ruskih i stranih podržavaoca, uključujući i članove evropskog parlamenta i Volkera Beka, člana Bundestaga, nastojali su da održe dva uzastopna protestna mitinga nakon što je sud prihvatio zabranu gradonačelnika Jurija Luškova za marš kojim je planirano da tog dana obeleže 13. godišnjicu diskriminacije homoseksualnosti u Rusiji. Parada se održala po planu, ali je bilo nekoliko napada i na kraju je je reagovala i policija. Postojala su dva glavna sukoba, prvi je nastao kada su se aktivisti približili grobnici nepoznatog vojnika u blizini Kremlja, u pokušaju da polože venac. Prema Hjuman rajts voču, na oba događaja, stotine antigej demonstranata, uključujući skinhede i nacionaliste, napali su aktiviste, mnoge su premlaćivali i udarali, dok su bacali projektile i izgovarali homofobične slogane. Policija je zakasnelo intervenisala, neštiteći aktiviste, čime je pogoršavala nasilje. Volker Bek je bio napadnut i ranjen, a napadači nikada nisu uhapšeni. Prema aktivisti Piteru Tatčelu, "odmah nas je napalo oko 100 fašističkih nasilnika i verskih fanatičara koji su počeli da nas guraju, udaraju i šutiraju".[5] Među povređenim učesnicima bili su nemački član bundestaga, Volker Bek i Merlin Holand, unuk Oskara Vajlda.[6]

Ruski LGBT projekt ljudskih prava Gejrusija.ru je sponzorisao dokumentarni film koji prikazuje događaje koji su se odvijali oko prve parade ponosa u Moskvi. Dokumentarni film "Parada ponosa 06", čiji je producent Nikolaj Aleksejev, predstavlja živopisni iskaz borbe za slobodom okupljanja u Rusiji.

Parada ponosa u Moskvi 2007. godine uredi

Parada ponosa u Moskvi 2007. godine održana je 27. maja. Na konferenciji za novinare i na protestu ispred Skupštine grada prisustvovalo je nekoliko vernih aktivista, među kojima su bili Marko Kapato, Vladimir Luksuria, Piter Tatčel, Volker Bek, Ričard Ferbra i pop duo muzička grupa t.A.T.u.. I ovaj put, anti-gej ekstremisti su napravili nasilne sukobe. Po drugi put, policija nije uspela da zaštiti gej aktiviste. Italijanskog poslanika Marka Kapata je udario anti-gej aktivista, a zatim je Marko zatvoren kada je zatražio policijsku zaštitu. Britanski aktivista Piter Tatčel i ruski gej lider Nikolaj Aleksejev takođe su bili zatvoreni.[7] Tatčel i Bek su dobili udarce u lice od strane protestanata.[8] Prema Tatčelu: "Policija je stajala u blizini i nije učinila ništa. Na kraju su se umešali. Uhapšen sam dok su moji napadači oslobođeni."[9]Između osam i deset aktivista uhapšeno je zbog učešća na mitingu.[8]

Cela Evropa je osudila postupanje vlasti oko parade. Gradonačelnik Rima Valter Veltroni rekao je: "Ono što se desilo u Moskvi ostavlja vas bez govora: da upotrebite ili čak tolerišete nasilje protiv onih koji mirno demonstriraju u cilju priznavanja njihovih ljudskih i građanskih prava predstavlja tužan znak".[9] To je osudio i Bertrand Delanoe, gradonačelnik Pariza.

Parada je centralni događaj u dokumentarnom filmu J. Hika 2008. godine "Istok/Zapad - Seks & Politika", koji prati organizaciju Parade i potiskivanje vlasti.

Parada ponosa u Moskvi 2008. godine uredi

 
Fotografija Moskovske Parade ponosa 2008, 1. juna 2008.[2]
 
Fotografija Moskovske Parade ponosa 2008, 1. juna 2008.[2]

Organizatori su prijavili pet marševa na različitim lokacijama svakog dana tokom maja, ali je gradonačelnik Moskve zabranio svih 155 događaja rekavši da će "ugroziti javni red i izazvati negativnu reakciju kod većine stanovništva". Predsednik Rusije Dmitrij Medvedev pozvao je Prefektura Centralne administrativne oblasti Moskve i rekao mu da odobri Paradu ponosa, ali je ovlašćenje odbijeno.[10] Organizatori su predstavili Evropskom sudu za ljudska prava, sve zabrane marševa, nakon što su izgubili na ruskim sudovima. Događaj je održan u nedelju 1. juna na dve lokacije: Prva, flešmob protest koji je okupio oko trideset aktivista LGBT-a koji je vodio Nikolaj Aleksejev ispred kipa poznatog ruskog muzičkog kompozitora Čajkovskog, a na drugoj su otkrili baner, sa trećeg sprata zgrade ispred gradske skupštine Moskve, na kome je pisalo "Prava za gejeve i lezbijke. Homofobija gradonačelnika Luškova trebalo bi da bude gonjena".[11][12] Trik aktivista je urodio plodom. Dok su bili u mogućnosti da organizuju flešmob proteste bez opasnosti da ih iko napada ili da budu uhapšeni na drugoj lokaciji, simbolično su protestovali ispred Gradske skupštine i izbegavali sukobe sa demonstrantima.

Parada ponosa u Moskvi 2009. godine je bila domaćin prvoj Slovenskoj paradi ponosa uredi

 
Pres konferencija Slovenske parade ponosa 2009. godine [1]
 
Nikolaj Aleksejev na Slovenskoj paradi ponosa 16. maja 2009. godine. Dva policajca OMON-a su zaustavila Nikolaja Aleksejeva i njegovu nevestu, transseksualnog aktivistu iz Belorusije i zatražili njegova dokumenta pre hapšenja obojice.[1]

Moskovska parada ponosa 2009. godine održana je 16. maja 2009. godine, istog dana kada je bilo finale takmičenja za pesmu Evrovizije koje se održalo u Moskvi, a uoči Međunarodnog dana borbe protiv homofobije. Parada je nazvana "Slavenska parada ponosa", jer je imala za cilj da promoviše gej prava i kulturu širom čitavih slovenskih regiona Evrope. Grupa od 15 beloruskih aktivista koju je predvodio Sergej Androsenko, vođa Gejbelorusa, Piter Tatčel i Andi Tajer bili su jedini stranci koji su učestvovali u paradi, svi ostali aktivnisti vili su iz Rusije i Belorusije.[13] Iako je moskovska vlada imala istoriju odbijanja zahteva za odobrenje takvih parada,[14] bilo je rečeno da će, kao i prethodnih godina, parada nastaviti da se održava bez obzira na sve.[13]

Na kraju, zvaničnici Moskve su uskratili održavanje parade, ali je Nikolaj Aleksejev pohvalio odluku, uzimajući u obzir rizik koji se mora preduzeti "u suprotnom će homofobi i autoritarci pobediti".[15] Moskovski zvaničnici su dali izjave u vezi sa ovim pitanjem, navodeći da će se demonstranti tretirati "teško"[16] i da će se suočiti sa "teškim merama" od strane policijske službe.[15] Protest je prvobitno najavljen da će se održati u Novopuškinskom Skveru u centru Moskve, ali organizatori su u poslednjem trenutku promenili lokaciju na "Vrapčeva brda" u blizini Moskovskog državnog univerziteta, na popularnom mestu za svadbene fotografije kako bi se izbegli napadi kao i prethodnih godina.

Parada je imala motom "Gej jednakost - Nema kompromisa"; postavljajući priznavanje istopolnih brakova. Aktivisti su uhapšeni u roku od nekoliko minuta, dok ih je snimala televizijska ekipa, među kojima je i "Raša tudej" (koja se finansira iz budžeta), među njima je uhapšen i Nikolaj Aleksejev i aktivista za ljudska prava Piter Tatčel, koji su uzvikivali da "to pokazuje da ruski narod nije slobodan" i odvela ih je policija.[17] Trupe OMONa su bile "nepotrebno nasilne", rekao je Piter Tatčel.[18] U suprotnosti sa ruskim zakonom, aktivisti su bili pritvoreni preko noći. Beloruski aktivisti su oslobođeni oko 2 ujutro.[19] Nikolaj Aleksejev je bio zadržan preko noći u zatvoru i bio je saslušavan satima.[traži se izvor]

Neke EU ambasade (Velika Britanija, Švedska, Holandija, Finska), koje su organizatori pozivali da nadgledaju događaje na licu mesta, zaključili su da nisu pronašli bilo kakve osnove za diplomatske akcije. Aktivisti su to prokomentarisali: "To pokazuje da je ambasadama EU lakše da deluju u manjim zemljama kao što je Letonija u kojoj je nekoliko ambasada EU dalo podršku, ali što se tiče Rusije, stvari su drugačije".

Samuel Žbogar, ministar spoljnih poslova Slovenije i predsedavajući Komiteta ministara Saveta Evrope, izrazio je zabrinutost zbog akcije protiv organizatora Slovenske parade ponosa u Moskvi u istoj noći: "Prema ustanovljenim sudskim praksama Evropskog suda za ljudska prava, miroljubive demonstracije ne mogu biti zabranjene jednostavno zbog postojanja neprijateljskih stavova prema aktivistima ili uzroka za koje se zalažu. Činjenica da ovo nije prva godina kada se takva situacija razvija, to je nešto čime treba da se bavi predsedavajući Komiteta ministara Saveta Evrope", zaključeno je u saopštenju.[20] Nikolaj Aleksejev je pisao premijeru Slovenije u aprilu 2009. godine, tražeći od njega da reši probleme sa ruskim vlastima.

Parada ponosa u Moskvi 2010. godine uredi

Parada ponosa u Moskvi 2010. godine je održana 29. maja 2010. godine. Očekivano, Parada ponosa je zabranjena peti put zaredom. Grupa Gejrusija uputila je bezuspešno žalbu na odluku pred sudom pre marta meseca.[traži se izvor] Organizatori su se obratili stranim ambasadama za političku podršku, kao što je bio slučaj 2010. godine u Vilnjusu i Bukureštu. "Obratili smo se ambasadorima država EU i ambasadorima Kanade, SAD i Australije u Moskvi sa zahtevom da se održi javna akcija na teritoriji ambasade", rekao je Aleksejev.[21][22]

Dana 27. maja 2010. godine održala se konferencija za štampu, na konferenciji su govorili Nikolaj Aleksejev, Nikolaj Baev, Volker Bek, Piter Tatčel, Luis-Žorž Tin, Marija Efremenkova i Endi Tajer.[traži se izvor]

Slovenska parada ponosa 2010. godine uredi

Aktivisti iz Rusije i Belorusije su 15. maja 2010. organizovali drugu Slovensku paradu ponosa u Minsku, Belorusija.[23][24][25][26]

Parada ponosa u Moskvi 2011. godine uredi

Aktivisti su se ponadali da će 6. godišnja parada ponosa biti uspešna. Evropski sud za ljudska prava 2010. kaznio je Rusiju sa 40.000 američkih dolara za kršenje i povredu ljudskih prava za odgovore od 2006. do 2008. godine. S druge strane, novi gradonačelnik Moskve Sergej Sobjanjin odbio je peticiju parade u februaru i ponovio svoj stav dva dana pre parade 2011. godine, 28. maja 2011. godine. Organizator parade ponosa Nikolaj Aleksejev održao je događaj kako je bilo i planirano. Parada je trajala samo nekoliko minuta pre nego što je ultra-pravoslavna protestna grupa napala paradu. Moskovska policija uhapsila je preko 30 učesnika, uključujući trojicu istaknutih aktivista za gej prava: Amerikance Dana Čoija i Endi Tajera; i francuza Luis-Žorža Tina.[27]

Pogledi Jurija Luškova uredi

 
Jurij Luškov

Jurij Luškov, koji je bio gradonačelnik Moskve dok nije smenjen, do septembra 2010. godine, iz različitih razloga se dosledno suprotstavljao gej paradama u glavnom gradu. 2007. godine privukao je međunarodnu pažnju kada je rekao za paradu 2006. godine: "Prošle godine, Moskva je bila pod neprijatnim pritiskom da sankcioniše gej paradu, koja se ne može nazvati ništa osim satanskog. [...] Nismo dozvolili da se tada parada organizuje, pa je nećemo dozvoliti ni u budućnosti. "[28] Krivio je grupe, koje je optuživao da su primali grantove sa Zapada, zbog širenja onoga što je nazivao "ovakvom prosvetljenošću" u Rusiji..[28] "Smatramo da su neprihvatljive destruktivne sekte i propaganda istopolne ljubavi", rekao je na pokušaje promovisanja gej prava u Rusiji.[29] On se takođe zahvalio Aleksiju II, tadašnjem patrijarhu Ruske pravoslavne crkve, zbog njegove podrške u zabrani Parade ponosa 2006. godine.[28] Kao odgovor, organizatori parade ponosa su tužili Luškova za klevetu. Nikolaj Baev i Nikolaj Aleksejev zatražili su povlačenje izjave da je parada "satanistička" i zahtevali 2.000 rubalja (oko 80 dolara) kao naknadu štete. Gradski sud u Moskvi doneo je odluku 11. oktobra u korist Luškova. Odluka je glasila da Luškov "nije lično napadao Aleksejeva i Baeva, već samo gej paradu uopšte, i takođe da je Luškov izražavao lično mišljenje". Organizatori su planirali da ulože žalbu Evropskom sudu za ljudska prava.[30]

Na međunarodnoj konferenciji o AIDS-u u Moskvi 2008. godine, Luškov je rekao da će biti uporan u zabranjivanju parade ponosa, kako bi sprečio širenje HIV/AIDS-a. On je prokomentarisao: "Zabranili smo i nastavićemo da zabranjujemo ovu propagandu od strane seksualnih manjina, jer bi oni mogli da budu jedan od faktora u širenju HIVa [...] Neki od domaćih demokrata veruju da seksualne manjine mogu biti primarni indikator i simbol demokratije, ali mi ćemo zabraniti širenje ovih mišljenja i u budućnosti".[31]

Luškov je zbog svog stava dobio podršku različitih verskih grupa, uključujući Rusku pravoslavnu crkvu, glavnog rabina Berla Lazara i muslimanskog velikog muftiju Talgata Tadžuhdina.[32]

Pogledi aktivista uredi

Prava dodeljena ruskim Ustavom uredi

Aktivisti se pozivaju na svoje ustavno/građansko pravo na slobodu govora i slobodu okupljanja. Oba prava se nalaze u Ustavu Rusije (poglavlje dva, čl. 29 i 31), kao i u Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima (poglavlje 005, čl. 10 i 11), koji je ratifikovala Ruska Federacija 1998. godine. Oba prava se deklarišu kao ljudska prava u Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima (članovi 19 i 20).

Presuda koju je izrekao Evropski sud za ljudska prava uredi

Posle parade ponosa u Varšavi, Poljska, lokalno poznata kao Parada jednakosti, koju je zabranio tadašnji Gradonačelnik grada, Leh Kačinjski, organizatori te parade predstavili su slučaj pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu. Poljska, koju je zastupao Leh Kačinjski, međutim, je proglašena krivom od strane Evropskog suda za ljudska prava zbog kršenja osnovnih ljudskih prava, kao što je sloboda okupljanja sa svojim postupcima protiv Varšavske parade ponosa.[33] Sledeće parade ponosa u Varšavi su protekli kao mirniji događaji.[34]

Organizatori parade ponosa u Moskvi su bili sigurni da će odluka Evropskog suda za ljudska prava biti pozitivna. Do sada se u Evropskom sudu za ljudska prava nalazi 175 predmeta u toku rešavanja. Dana 17. septembra, Evropski sud za ljudska prava je dao Rusiji da do 20. januara 2010. godine, odgovori na zabrane marševa i parada u Moskvi 2006, 2007 i 2008. Kasnije, na zahtev ruskih vlasti, ovaj rok je produžen do 20. februara. Memorandum ruskih vlasti insistirao je na tome da su sve javne aktivnosti parade ponosa zabranjene u potpunosti u skladu sa zahtevima Evropske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama. Memorandumom je naznačeno da moskovske vlasti nisu mogle da garantuju bezbednost učesnika na javnim događajima u jer imaju protivljenje većine stanovništva. Takođe, Memorandum se odnosio na nekoliko odluka Evropskog suda pravde u vezi sa ograničenjem prava na slobodu izražavanja na osnovu kršenja "javnog morala", poduzete u 1970-im i 1980-im godinama.[35][36][37]

U svojoj prijavi Evropskom sudu za ljudska prava, podnosioci zahteva insistiraju na tome da je zabrana od 27. juna 2007. godine i njegova dalja potvrda u ruskim sudovima prekršila veliki broj članova Evropske konvencije, uključujući i član 11 (pravo na slobodu okupljanja), član 14 (zabrana diskriminacije) u vezi sa članom 11 i članom 13 (pravo na sudsku zaštitu).

Evropski sud za ljudska prava je 21. oktobra 2010. godine doneo presudu. Jednoglasna odluka je da je došlo do povrede članova 11, 13 i 14 Evropske konvencije o ljudskim pravima. Sud je naglasio da ako je ostvarivanje prava na mirno sazivanje i udruživanje od strane manjinske grupe uslovljeno njegovim prihvatanjem od strane većine, to bi bilo nekompatibilno s vrednostima Konvencije. Sud je doneo odluku da Rusija treba da isplati Nikolaju Aleksejevu 12.000 EUR u vezi sa nematerijalnom štetom i 17.510 EUR za sudske troškove i izdatke.[38]

Strategija vidljivosti uredi

Moskovska parada ponosa je aktivistima pružila širok pristup masovnim medijima i masivnu medijsku pokrivenost. Parada ponosa je 2009. godine je komentarisala: "Cilj je da se izazove u potpunosti sram kod vlade ako pokušaju da nas uhapse ili dozvole neofašistima da nas napadnu." - rekao je Edi Tajer nekoliko dana pre održavanja parade ponosa.[39]

Njegove reči o njegovom učešću na paradi: "Posle izrečene kazne ili dve pohvale hrabrosti ruskih i beloruskih LGBT aktivista, počeo sam da pričam o tome kako bi policijski napad na gej i lezbijska prava trebalo da bude briga svih Rusa, jer je to napad na njihove demokratske slobode. U tom trenutku, policajci OMOHa su me zgrabili i odvukli, što je bilo mnogo efikasnije od bilo kakvih reči koje sam mogao reći". Kasnije: "Četvrta godišnja parada ponosa u Moskvi imala je nekvalifikovani uspeh, a političke tačke njegovih organizatora su se emitovale širom sveta, što samo može pomoći u izolaciji anti-gej režima".[40]

Piter Tatčel je govorio o ciljevima medijske vidljivosti: "Ruski mediji su prošle nedelje mnogo izveštavali o gej problemima, što je znatno povećalo javnu svest i razumevanje za gej ljude. I polako rušimo homofobične stavove. Kroz ovakvu medijsku vidljivost, mi pomažemo u normalizaciji gej postojanja. Nakon naših sukcesivnih gej protesta u Moskvi od 2006. godine, ljudi su manje šokirani zbog homoseksualnosti. Dug put nas još čeka, ali postepeno osvajamo srca i umove, pogotovo među mlađim Rusima. (...) Isto je bilo tokom čitave istorije. Direktna akcija je bila i od strane radikalnih aktivista poput Mahatme Gandija i Martina Lutera Kinga koji su najjasnije i efektivnije preokrenuli nepravdu. Primenivši njihove taktike, koordinatori slovenačke parade ponosa, uhvatili su u koštac Ruske i Moskovske vlasti. (...) Sve u svemu, bila je PR katastrofa za rusku i moskovsku vlast, osiguravajući da će Pesma Evrovizije 2009 biti zauvek povezana sa policijskom brutalošću, homofobijom vlade i potiskivanjem mirnog protesta ".[41]

Umesto toga, Nikolaj Baev je u julu 2009. komentarisao moguće posledice "mirnog lobiranja": "U Viljnusu, litvanski Seimas, predstavničko telo građana i nosilac zakonodavne vlasti, je usvojio Predlog zakona o zabrani bilo kakve diskusije o homoseksualnosti u školama i svaka "gej propaganda " u medijima je postala nezakonita. Većina litvanskih poslanika su u utorak poništili svoj predsednički veto. (...) Takođe ove nedelje, ukrajinsko Ministarstvo kulture zabranilo je film Bruno zbog svoje "homoseksualne propagande". (...) Letonija i Poljska nisu ni manje homofobična društva nego Litvanija, Ukrajina i Rusija. Ali već početkom 2000. godine gej aktivisti iz Poljske i Letonije su izabrali apsolutno drugačiju strategiju vidljivosti LGBT-a. Prvo u Poljskoj, zatim u Letoniji, organizovane su Parade ponosa - najjači i najefikasniji gej događaji, kako u medijima, tako i u u politici. Latvijski i poljski aktivisti su uspostavili vrlo tešku pravnu i političku borbu protiv homofobičnih zabrana od strane lokalnih sudova i vlasti. Sada se Parade ponosa održavaju u Rigi, Varšavi i Krakovu. Istovremeno, ni u Letoniji niti u Poljskoj nisu usvojeni takvi sramni zakoni koji uvode homofobnu cenzuru kao što je uveo litvanski parlament".[traži se izvor]

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ a b v „www.moscowpride.ru/”. www.moscowpride.ru/. Arhivirano iz originala 31. 10. 2010. g. Pristupljeno 28. 9. 2010. 
  2. ^ a b v „www.gayrussia.ru/”. www.gayrussia.ru/. Arhivirano iz originala 26. 1. 2001. g. Pristupljeno 28. 9. 2010. 
  3. ^ Clemons, Steve (8. 6. 2012). „Not The Onion: Moscow Bans Gay Pride for Next 100 years”. The Atlantic. Pristupljeno 8. 6. 2012. 
  4. ^ Tatchell, Peter (24. 5. 2006). „Guardian”. The Guardian. London. Pristupljeno 21. 7. 2009. 
  5. ^ „Russia: Investigate Attacks on Gay Pride March”. Human Rights News. 2. 6. 2006. Arhivirano iz originala 03. 11. 2008. g. Pristupljeno 21. 7. 2009. 
  6. ^ „San Francisco Bay Times”. Pristupljeno 21. 7. 2009. 
  7. ^ Eggs and punches at Russia gay march by Mike Levy, BBC News, May 27, 2007.
  8. ^ a b „Sidney Morning Herald”. Smh.com.au. 28. 5. 2007. Pristupljeno 28. 9. 2010. 
  9. ^ a b „Sidney Morning Herald”. Smh.com.au. 28. 5. 2007. Pristupljeno 28. 9. 2010. 
  10. ^ „Russian President intervenes over Moscow Pride”. Arhivirano iz originala 12. 12. 2008. g. Pristupljeno 19. 8. 2009. 
  11. ^ YouTube footage of 2008 Moscow Pride
  12. ^ „Third Moscow Gay Pride to Take Place on 1 June”. gayrussia.ru. 30. 5. 2008. Arhivirano iz originala 2. 6. 2008. g. Pristupljeno 20. 7. 2009. 
  13. ^ a b „Slavic Gay Pride’ to be held in Moscow on Eurovision finals day”. mosnews.com. 30. 3. 2009. Arhivirano iz originala 18. 5. 2009. g. Pristupljeno 12. 5. 2009. 
  14. ^ Leonard, Peter (5. 5. 2009). „Russian gays risk Eurovision confrontation”. The Independent. London. Associated Press. Arhivirano iz originala 22. 01. 2010. g. Pristupljeno 12. 5. 2009. 
  15. ^ a b „UK rights activists defends banned Moscow Gay Pride parade”. mosnews.com. 12. 5. 2009. Arhivirano iz originala 18. 5. 2009. g. Pristupljeno 12. 5. 2009. 
  16. ^ „Eurovision: is the world's campest contest ready to get serious?”. Lesbilicious. 11. 5. 2009. Arhivirano iz originala 28. 11. 2009. g. Pristupljeno 12. 5. 2009. 
  17. ^ „Gay protest broken up in Moscow”. BBC News. 16. 5. 2009. Pristupljeno 16. 5. 2009. 
  18. ^ „Police Forcefully Break Up Gay Rights Protest”. gayrussia.ru. 19. 5. 2009. Arhivirano iz originala 26. 5. 2009. g. Pristupljeno 20. 7. 2009. 
  19. ^ „Police Forcefully Break Up Gay Rights Protest”. Arhivirano iz originala 26. 05. 2009. g. Pristupljeno 17. 9. 2009. 
  20. ^ „Slovenia Expresses Concern Over Moscow Gay Pride Parade”. Pristupljeno 21. 7. 2009. 
  21. ^ „Moscow Bans Gay Pride Parade for Fifth Year in a Row”. Pristupljeno 18. 6. 2010. 
  22. ^ „Third Moscow Gay Pride to Take Place on 1 June”. Arhivirano iz originala 1. 6. 2010. g. Pristupljeno 18. 6. 2010. 
  23. ^ „Moscow Pride '10  : May 27–29, 2009”. Arhivirano iz originala 18. 05. 2010. g. Pristupljeno 25. 8. 2009. 
  24. ^ „Riot Police Break Up Pride Events in Minsk”. Pristupljeno 15. 5. 2010. 
  25. ^ „Belarus bans gay pride, police beat defiant marchers”. Arhivirano iz originala 10. 06. 2010. g. Pristupljeno 15. 5. 2010. 
  26. ^ „Blogging from Belarus and Slavic Gay Pride marchers”. Arhivirano iz originala 18. 5. 2010. g. Pristupljeno 15. 5. 2010. 
  27. ^ „Dozens arrested in Moscow gay rights parade clashes”. CNN. 28. 5. 2011. 
  28. ^ a b v „''Moscow bans 'satanic' gay parade''”. BBC News. 29. 1. 2007. Pristupljeno 28. 9. 2010. 
  29. ^ „Sidney Morning Herald”. Smh.com.au. 30. 1. 2007. Pristupljeno 28. 9. 2010. 
  30. ^ „San Francisco Bay Times”. Sfbaytimes.com. Pristupljeno 28. 9. 2010. 
  31. ^ „365gay.com”. 365gay.com. Arhivirano iz originala 5. 06. 2011. g. Pristupljeno 28. 9. 2010. 
  32. ^ Online, Catholic. „Catholic Online”. Catholic.org. Arhivirano iz originala 6. 6. 2011. g. Pristupljeno 28. 9. 2010. 
  33. ^ „CASE OF BĄCZKOWSKI AND OTHERS v. POLAND, Verdict”. Pristupljeno 21. 7. 2009. [mrtva veza]
  34. ^ „Warsaw 2010 : The first EuroPride in Eastern Europe”. Europride Committee. Arhivirano iz originala 04. 10. 2009. g. Pristupljeno 20. 7. 2009. 
  35. ^ „European Court of Human Rights Gives Russia Four Months to Answer Moscow Gay Prides Bans”. Arhivirano iz originala 24. 2. 2012. g. Pristupljeno 8. 10. 2009. 
  36. ^ „ECHR Search portal communicated cases”. Pristupljeno 8. 10. 2009. 
  37. ^ „text of the Memorandum Russian authorities in Russian”. Pristupljeno 2. 3. 2010. 
  38. ^ ECHR. „judgement done by the ECHR” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 19. 7. 2011. g. Pristupljeno 3. 11. 2010. 
  39. ^ „Gay Pride in Moscow: Report from Andy Thayer, a Chicago Activist”. Pristupljeno 21. 7. 2009. 
  40. ^ „Behind the Scenes – Story Of 2009 Gay Pride in Moscow by Andy Thayer”. Pristupljeno 21. 7. 2009. 
  41. ^ „Slavic Pride: Thank You Mayor Luzhkov by Peter Tatchell”. Pristupljeno 21. 7. 2009. 

Spoljašnje veze uredi

 
Parada ponosa u Moskvi na Vikimedijinoj ostavi.


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Парада_поноса_у_Москви&oldid=27413951”