Pedologija (dete)
Ovaj članak sadrži spisak literature, srodne pisane izvore ili spoljašnje veze, ali njegovi izvori ostaju nejasni, jer nisu uneti u sam tekst. |
Pedologija (grč. pais, paidos - dete, logos - nauka) je nauka koja se bavi proučavanjem ponašanja i razvoja deteta, i ne treba da se meša sa pedagogijom, koja je nauka ili veština podučavanja.
Počeci ovog trenda u psihologiji i pedagogiji datiraju s kraja 18. veka izdvajanjem grane psihologije koja bi trebalo da bude baza za pedagogiju, padagoška psihologija ili „eksperimentalna pedagoška psihologija“, „eksperimentalna pedaogija“ ili „eksperimentalno vaspitanje“.
Termin „pedologija“ je 1893. godine predložio američki istraživač Oskar Krisman. Na kraju 19. veka, pedologija kao komprehensivno proučavanje deteta je postala aktivna u Evropi kao pokušaj da se stvori studija dece u smislu prirodne nauke. Godine 1909. profesor Kazimir Tvardovski je osnovao Pedološko društvo u Lvivu (Austrougarska) (sada Ukrajina). Godine 1910. slično društvo je osnovano u Krajovu. Godine 1911. održan je prvi Svetski kongres pedologa u Briselu, Belgiji na kom su učestvovali naučnici iz 22 zemlje.
Prvi svetski rat je zaustavio razvoj pedologije u Evropi.
Kako se ova nauka nikada nije u potpunosti razvila, ne postoje opšte ustanovljena shvatanja u vezi sa tim šta ova pedologija podrazumeva i koje metode koristi.
Počeci i razvoj uredi
Termin pedologija je prvi upotrebio američki pedagog O. Krisman krajem 19. veka, sa značenjem nauke o psihičkom i fizičkom razvoju deteta, od rođenja do potpune zrelosti. Pedologija se, takođe, u američkim enciklopedijama određivala i kao nauka o detetu u celini, njegovom životu, razvoju, stvarnom biću.
Daljem razvoju pedologije doprineo je američki psiholog Stenli Hol početkom 20. veka svojim istraživanjima o mladima u doba puberteta i adolescencije. Sa samim početkom 20. veka pedologija kao nauka se pojavljuje i na tlu Rusije i biva prihvaćena od strane poznatih ruskih psihologa V. M. Behtjareva i A. P. Ničajeva. Upravo ovi psiholozi doprinose popularizaciji pedologije u Rusiji, ali i celoj Evropi, što kao posledicu ima brojne kongrese pedologa (1906. i 1909. godine) i mnogo novih pedoloških istraživanja. Nakon Oktobarske revolucije 1917. godine pedologija postaje osnova zvanične prosvete Sovjetskog Saveza. Jedan od najizrazitijih zastupnika pedologije u Sovjetskom Savezu bio je P. P. Blonski, koji je napisao dva dela na ovu temu - Pedologija i Pedologija i škola. Pedologija dalje uzima maha u SSSR-u, pa se 1927. i 1928. godine održava više konferencija i kongresa pedologa, počinje sa štampom časopis Pedologija 1928. godine, a aktivno se uključuju i drugi ruski teoretičari, A. B. Zalkind i M. J. Basov. Pedologija čak počinje da se shvata kao nauka koja vrši sintezu svih znanja do kojih se dolazi u drugim posebnim naukama o detetu i čoveku (psihologiji, sociologiji, antropologiji).
Od 1936. godine pedologija biva osuđena kao izopačavanje nauke o detetu, rad pedologa se zabranjuje i oni se izbacuju iz škola, pedološki istraživački centri se zatvaraju, časopisi zabranjuju, a knjige podvrgavaju kritici. Jedan od najvećih kritičara pedologije bio je u to vreme poznati sovjetski pedagog A. S. Makarenko, koji je ismejavao rad, shvatanja i zahteve pedologa. Odavde kreće gašenje i konačni kraj pedologije u SSSR-u, ali i uopšte.
Glavne ideje uredi
Pedolozi su polazili od stava da razvoj deteta zavisi od dva faktora: od nasleđa i od društvene sredine, i oba ova faktora su konstantna i nepromenljiva. Nasleđe je, po pedolozima, jako bitno jer je ono neka vrsta sudbine za svako dete, s obzirom da geni koje dete donosi rođenjem imaju presudnu ulogu u razvoju. Svako dete je proizvod dejstva faktora nasleđa i sredine i na njih se ne može uticati spolja. Ni jedan drugi faktor razvoja ličnosti (kao npr. vaspitanje, svesna delatnost, sopstvena aktivnost) nema nikakav uticaj na prva dva faktora, pa samim tim ni na razvoj deteta.
Pedolozi su se bavili proučavanjem telesne konstitucije deteta, umnim razvojem, uslovima života u porodici i sredini itd. , pri čemu su koristili mnoge testove i merili IQ - koeficijent inteligencije. Oni su ovim istraživanjima došli do važnih saznanja o detetu, ali njihov cilj je bio upoznavanje deteta i razumevanje njegovog razvoja, a ne pronalaženje metoda i sredstava za uticanje na razvoj.
S obzirom da je pedologija bila zasnovana biologistički, nativistički i shvaćena sociologistički, ona je u jednom trenutku bila smatrana korisnijom i pouzdanijom od pedagogije. Pedološka saznanja su uticala na grupisanje dece po sposobnostima i stepenu razvijenosti u vaspitanju: teška deca i umno zaostala deca su išla u specijalna odeljenja i odvajana su od normalne dece. Osnove za organizaciju nastave i rada pedoloških škola bile su dečja interesovanja i tempo razvoja.
Literatura uredi
- Depaepe, M. (1985). "Science, technology and paedology: The concept of science at the Faculte Internationale de Pedologie in Brussels (1912-1914)." Scientia Paedogica Experimentalis, 1, 14-28.
- Depaepe, M. (1992). "Experimental Research in Education 1890-1940: historical processes behind the development of a discipline in western Europe and the United States." Aspects of Education, Journal of the Institute of Education, University of Hull, 42. str. 67-93.
- Depaepe, M. (1993). "Zum Wohl des Kindes? Pädologie, pädagogische Psychologie und experimentelle Pädagogik in Europa und den USA, 1890-1940." Leuven: Universitaire Pers/Weinheim: Deutscher Studienverlag.
- Potkonjak, Nikola. HH vek - ni vek deteta, ni vek pedagogije: ima nade... XXI vek. Savez pedagoških društava Vojvodine, Novi Sad.
- Cenić, S., Petrović, J. (2005). Vaspitanje kroz istorijske epohe. Učiteljski fakultet Vranje.