Википедија

Pera Dobrinović

српски глумац и редитељ

Petar Pera Dobrinović (Beograd, 11. jun 1853 — Novi Sad, 21. decembar 1923) bio je glumac i reditelj Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu i Narodnog pozorišta u Beogradu.

Petar Pera Dobrinović
Pera Dobrinović 2007. godine
Puno imePetar Dobrinović
Datum rođenja(1853-06-11)11. jun 1853.
Mesto rođenjaBeograd, Kneževina Srbija
Datum smrti21. decembar 1923.(1923-12-21) (70 god.)
Mesto smrtiNovi Sad, Kraljevina SHS

Mladost uredi

Pera Dobrinović rođen je u Beogradu, u porodici berberina Jovana Dobrinovića. Njegov otac je do Bune 1848. u Sremskim Karlovcima imao vlastitu berbersku radnju, a potom je prešao u Beograd, gde je nastavio berberski zanat, radeći i kao „hirurg“.[a] Posle osnovne škole završio je tri razreda gimnazije, što je po očevom mišljenju bilo dovoljno za berberina, pa je postao šegrt u njegovoj radnji,[1] gde je kao kalfa radio i kasnije slavni glumac Toša Jovanović. Jovanović je, zagrejan odmalena za glumu, napustio berberski zanat i dobio angažman u Narodnom pozorištu. Na njegovu preporuku, marta 1870. godine Pera Dobrinović upisuje tadašnju prvu srpsku glumačku školu.[2] Glumu je učio kod glumca Alekse Bačvanskog, a predavali su mu i Jovan Đorđević, Jovan Bošković i dr. U školi je proveo nepunu godinu dana, a kad je ona 7. novembra 1870. ukinuta Đorđević mu je, kao tadašnji upravnik, izdao dekret kojim je primljen za privremenog člana Narodnog pozorišta.[3]

Pozorišna karijera uredi

 
Portret Pere Dobrinovića (ulje na platnu), koji je naslikao Uroš Predić 1921. Slika je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine.
 
Pera Dobrinović u kostimu Frima u "Očaranom knezu" L. Pleca, oko 1886. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine.

Nezadovoljan svojim statusom u Narodnom pozorištu od februara do jula 1872. glumi je u putujućem pozorištu Laze Popovića, a potom je do 10. juna 1873. ponovo u Narodnom pozorištu. Kada je pozorište, zbog finansijske krize, 10. juna 1873. privremeno zatvoreno Pera Dobrinović je bio među glumcima koji su ostali bez posla. Tada se pridružuje trupi Dimitrija Kolarevića, koja je davala predstave u beogradskoj Pivari, a prelazila je i u Zemun. Pera je već tada zapažen kao dobar komičar.[3] Na poziv Antonija Hadžića, tadašnjeg upravnika Srpskog narodnog pozorišta, dolazi sa Dimitrijem i Draginjom Ružić u Vršac, gde pozorište u tom trenutku gostuje i tu 25. avgusta 1873. dobija angažman u ovom pozorištu. Godine 1884. ženi se Jelisavetom - Jecom Dobrinović, jednom od ćerki sveštenika Luke Popovića iz Vranjeva. Ovom ženidbom Pera ulazi u čuvenu „umetničku dinastiju” pop-Luke Popovića.[b] Posle Jecine smrti Pera se ženi mlađom koleginicom, takođe glumicom ovog pozorišta, Zorkom Đurišić, čime se udaljava od ovog uticajnog kruga.[11] Pera Dobrinović u Srpskom narodnom pozorištu ostaje do 1. decembra 1912. godine. Početkom 1913. se, željan promene, sa svojom trećom suprugom Sarom vraća u Beograd, gde nije dugo igrao jer je izbio Prvi svetski rat. Krajem 1915, u jeku najžešćih borbi, njih dvoje su iz Skoplja izbegli u Grčku. U Atini su nastupali u teatru „Dimotikon“. Krajem 1916. boravili su kratko vreme u Rimu, a 1917. su nastupali i u Nici, u Francuskoj. Po završetku Prvog svetskog rata Sara se odrekla glumačke karijere da bi se potpuno posvetila mužu, tako da je on mogao da nastavi da igra. U beogradsko Narodno pozorište se vratio 2. maja 1919. i u njemu je igrao i režirao do kraja života. Pedesetogodišnjicu glumačkog rada proslavio je 2. marta 1923. u komadima Čikina kuća I. I. Mjasnickog i Don Pijetro Karuzo R. Braka.[3]

Bio je glumac raskošnog talenta iako nije imao prirodnih predispozicija za uloge scenskih heroja. Bio je mali rastom, debeo, okrugao, imao noge kao u deteta. Njegove oči su bile krupne i buljave ali divne, radoznale, svetle, svako ih je voleo i bez snebivanja stajao pred njima. Glas mu je bio zvonak, nešto pocepan i rezak, umeo je njime u oktavama da žonglira, da šapće i grmi. U svim ulogama davao je kako je tačno zapazio Milan Grol - ono što je najveće u glumačkoj veštini. Igrao je tragične i komične uloge domaćeg i stranog repertoara među koji su poznate po svom bogatstvu i raznolikosti: Kir Janja (Sterija), Jago (Šekspir, Otelo), Ričard III (Šekspir), Mita Kradić (Tot, Seoska lola), Pantelija (Okrugić - Sremac, Saćurica i Šubara), Štancika (Trifković, Izbiračica) i dr.[12]

Rad na filmu uredi

Godine 1922. Pera Dobrinović režirao je kratki propagandni film protiv alkoholizma Tragedija naše dece[13] i u njemu igrao ulogu pijanog oca koji zlostavlja porodicu. To je jedini snimak Dobrinovićeve glume, a film se čuva u Jugoslovenskoj kinoteci.[3]

Smrt velikog glumca uredi

Dana 21. decembra 1923. godine Pera Dobrinović je došao u novi Sad da obeleži 50-ogodišnjicu umetničkog delovanja i 70-ogodišnjicu života ulogom Jovana u Ljubavnom pismu, istom rolom kojom je i započeo karijeru u Srpskom narodnom pozorištu. Dok ga je novosadska publika nestrpljivo očekivala, on se u garderobi u velikoj nervozi šminkao. Imao je problema i sa okom, jer ga je u jednoj ranijoj prilici povredila zatrovana boja od šminke. I srce mu je tih dana popuštalo, a trebalo je ponovo da izađe pred svoju vernu publiku. Prijateljima je uzbuđeno rekao: „Ja ovo neću preživeti“, što se i desilo. Umro je od srčane kapi u garderobi, maskiran, spreman da na znak zvona izađe na scenu. U Novom Sadu je 22. decembra 1921. priređen veličanstveni ispraćaj njegovih posmrtnih ostataka. Povorka se sporo kretala ka Železničkoj stanici, usput su sve radnje bile zatvorene, zastave izvešane na pola koplja, a narod je nemo stajao na trotoarima. Petar—Pera Dobrinović sahranjen je na beogradskom Novom groblju.[3] Njegova udovica Sara je umrla 1938.[14]

Sećanja uredi

 
Pismo Pere Dobrinovića učitelju Maksi Panteliću, Kikinda, 21. oktobra 1910. Pismo je rukopisna građa Pozorišnog muzeja Vojvodine.

Pera Dobrinović je prvi srpski glumac kojem je podignut javni spomenik i to 1982. godine ispred zgrade Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu (rad Milanka Mandića). U foajeu ovog pozorišta nalazi se i njegova bista (rad Sretena Stojanovića, 1951). Dvadesetih godina 20. veka portretisao ga je Uroš Predić i taj portret, ulje na platnu, nalazi se u Pozorišnom muzeju Vojvodine u Novom Sadu.[3] Jedna novosadska ulica, nosi njegovo ime.[15] Ime ovog velikog glumca nose i ulice u Zrenjaninu[16] i Kragujevcu.[17]

Napomene uredi

  1. ^ U to vreme berberi su se bavili i vađenjem zuba i stavljanjem pijavica obolelima od visokog pritiska.
  2. ^ Brojna porodica ovog sveštenika je srpskom pozorištu dala sedam čuvenih imena, pet kćeri i dva sina. Svoj život su pozorištu posvetili Ljubica Kolarović, Katica Popović, Draginja Ružić, Jelisaveta - Jeca Dobrinović, Sofija Vujić, Laza i Paja Popović. O deci popa Luke može se reći da su svi bili talentovani za pozornicu, a iznad svega vredni i ambiciozni. Služili su svima za primer. Oni su posebno dobrodošli srpskom pozorištu, baš u najtežem periodu, periodu njegovog nastajanja. Zajedno sa snajama i zetovima, među kojima su bili, osim Pere i Dimitrije Ružić, Dimitrije Kolarović[4] i Lazina žena Marija Adelshajm-Popović[5] ova „umetnička dinastija” je jedno vreme sačinjavala gotovo polovinu trupe Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu[6] i predstavljali su moćan i veoma uticajan porodični krug, ne samo u glumačkoj družini nego i u organima Društva za Srpsko narodno pozorište.[7] Glumačku tradiciju nastavili su i unuci prote Luke: Zorka Todosić, Emilija Popović[8], Milka Marković[9] i Luka Popović.[10]

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ "Politika", Beograd 8. aprila 1939. godine
  2. ^ "Politika", 25. feb. 1923, str. 5
  3. ^ a b v g d đ „DOBRINOVIĆ Petar-Pera”. Enciklopedija Srpskog narodnog pozorišta. Srpsko narodno pozorište. Pristupljeno 14. 2. 2017. 
  4. ^ Stojanović, Olja (2016). Zorka Todosić : 1864-1936 (PDF). Beograd: Muzej pozorišne umetnosti Srbije. ISBN 978-86-80629-87-2. COBISS.SR 226043148
  5. ^ „ADELSHAJM-POPOVIĆ Marija”. Enciklopedija Srpskog narodnog pozorišta. Srpsko narodno pozorište. Pristupljeno 18. 1. 2017. 
  6. ^ „Tajne ljubavi čuvenih Srba (6): Greh sa svastikom”. Vesti on-line. Pristupljeno 10. 1. 2017. 
  7. ^ „DOBRINOVIĆ Zorka”. Enciklopedija Srpskog narodnog pozorišta. Srpsko narodno pozorište. Pristupljeno 14. 1. 2017. 
  8. ^ Blažić, Mirjana. „Gosti iz Prošlosti”. Radio Beograd 1. RTS. Pristupljeno 12. 1. 2017. 
  9. ^ „Maksimović Vujić, Sofija”. Srpski biografski rečnik. [Knj.] 5, Kv-Mao (PDF). Novi Sad: Matica srpska. 2011. ISBN 978-86-7946-085-1. Pristupljeno 13. 1. 2017. COBISS.SR 266200327
  10. ^ MEČKIĆ, LAZAR. „Luka Popović”. NBO - Novi Bečej On-line. Архивирано из оригинала 17. 03. 2022. г. Приступљено 18. 1. 2017. 
  11. ^ „ДОБРИНОВИЋ Зорка”. Енциклопедија Српског народног позоришта. Српско народно позориште. Приступљено 18. 1. 2017. 
  12. ^ Волк 2006
  13. ^ „Tragedija nase dece”. IMDb. Приступљено 14. 2. 2017. 
  14. ^ "Политика", 14. дец. 1938
  15. ^ „Ulica Pere Dobrinovića, Novi Sad, Južno-Bački”. PlanPlus - NS. Приступљено 14. 2. 2017. 
  16. ^ „Ulica: Pere Dobrinovića, Zrenjanin”. Zrenjanin mapa. Приступљено 14. 2. 2017. 
  17. ^ „Ulica Pere Dobrinovića, Kragujevac, Šumadijski”. PlanPlus - NS. Архивирано из оригинала 15. 02. 2017. г. Приступљено 14. 2. 2017. 

Литература uredi

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Пера_Добриновић&oldid=27550581”