Pesme o Lusi

Pesme o Lusi (engl. The Luсу poems) niz je od pet pesama koje je napisao engleski romantičarski pesnik Vilijam Vordsvort (1770–1850) između 1798. i 1801. godine. Sve osim jedne su objavljene tokom 1800. godine, u drugom izdanju Lirskih balada. Napisane u saradnji sa Semjuelom Tejlorom Kolridžom, Lirske balade su ujedno i jedno od najznačajnijih izdanja i prekretnica u ranom engleskom romantičarskom pokretu. U Pesmama o Lusi, Vordsvort je želeo da napiše izvornu englesku poeziju i da u nju unese apstraktne ideale lepote, prirode, ljubavi, žudnje i smrti.

Vilijam Šuter, portret Vilijama Vordsvorta, 1798. Prvi poznati portret Vordsvorta, naslikan iste godine kada je on napisao prvu verziju Pesama o Lusi.

Pesme su napisane u kratkom periodu dok je pesnik živeo u Nemačkoj. Iako se pesme pojedinačno bave raznovrsnim temama, kao pesme sve se usredsređuju na pesnikovu čežnju za druženjem sa prijateljem Kolridžom, koji je ostao u Engleskoj, i sve veću netrpeljivost prema njegovoj sestri Doroti, koja je putovala sa njim u inostranstvo. Vordsvort ispituje pesnikovu neuzvraćenu ljubav prema idealizovanom liku Lusi, engleskoj devojci koja je umrla mlada. Tema njene smrti je veoma opteretila pesnika u ovim pesmama i prožela pesme melanholičnim, tužnim tonom. Među učenim ljudima se dugo raspravljalo o tome da li je Lusi bila stvarna devojka ili samo plod pesnikove mašte. Uopšteno govoreći, Vordsvort nikada nije otkrio detalje o njenom poreklu ili identitetu. Neki naučnici  smatraju da je lik Lusi baziran na ličnosti njegove sestre Doroti, a neki je vide kao mešavinu stvarnog i izmišljenog lika. Većina kritičara se slaže da je ona suštinski književno sredstvo pomoću koga je pesnik stvarao, promišljao i kojim se izražavao.

„Pesme o Lusi“ se sastoje od „Čudne su me spopadale strasti“, „Stanovala je gde nema staza“, „Među strancima sam putovao“, „Tri leta je rasla od sunca i vode“, „Na duh mi san je stavio pečat“. Iako su u modernim antologijama poezije predstavljane kao serijal pesama, Vordsvort ih nije grupisao niti tražio da se objavljuju zajedno i po nekom zadatom redosledu. On je ove pesme opisao kao „eksperimentalne“ u  predgovoru oba izdanja Lirskih balada, iz 1798. i 1800, i u periodu između 1798. i 1799. ih znatno revidirao, izmenivši tematski fokus u njima. Tek su posle njegove smrti 1850. kritičari i izdavači počeli da tretiraju ove pesme kao učvršćenu grupu; od tada su u antologijama ove pesme uglavnom predstavljene kao jedna celina.

Pozadina

Lirske balade

Glavni članci: Lirske balade i rani život Vilijama Vordsvorta

Naslovna strana prvog izdanja Lirskih balada

1798. Vordsvort i Semjuel Tejlor Kolridž zajednički objavljuju Lirske balade, i još nekoliko drugih pesama, zbirku stihova koje su njih dvojica zasebno napisali. Knjiga je postala veoma popularna i objavljena je masovno; generalno se smatra glasnikom pokreta romantizma u engleskoj književnosti. U njoj, Vordsvortu je cilj da koristi svakodnevni jezik u svojim kompozicijama, kako je navedeno u predgovoru izdanju iz 1802, i da pritom taj jezik oboji tonovima mašte kako bi obične stvari čitaocu bile predstavljene u neobičnom svetlu.

Susret dva pesnika postavio je temelje intenzivnog i dubokog prijateljstva, delimično zasnovanog na zajedničkom preziru za veštačku dikciju poezije toga doba. Počevši od 1797. godine, njih dvojica su živeli blizu jedan drugog u Samersetu, što je učvrstilo njihovo prijateljstvo. Vordsvort je verovao da je njegov život pre susreta sa Kolridžom bio jednoličan i nezanimljiv, i da njegova poezija nije mnogo značila. Kolridž je uticao na Vordsvorta, a njegova pohvala i podsticaj inspirisali su Vordsvorta da obilato piše. Doroti, Vordsvortova sestra, u pismu iz marta 1798. godine govori o Kolridžovom uticaju na njenog brata: „Njegove sposobnosti se svakodnevno proširuju, on sastavlja poeziju sa mnogo više lakoće nego ranije, posebno u pogledu mehanizma pisanja, a ideje mu dolaze brže nego što ih može izraziti. “Sa svojom novom inspiracijom, Vordsvort je verovao da može pisati poeziju koja se može porediti sa poezijom Džona Miltona. On i Kolridž planiraju da sarađuju, ali nikada nisu krenuli dalje od međusobno razmenjenih predloga i dopisa.

Kada je Vordsvortu istekao ugovor o najmu Kuće Olfokston, dvojica prijatelja su dobila priliku da žive zajedno. Oni su osmislili plan da se nastane u Nemačkoj sa Doroti i Kolridžovom suprugom Sarom. Iako su živeli zajedno u Hamburgu kratko vreme, grad je bio preskup za njihove budžete. Kolridž je uskoro pronašao smeštaj u gradu Raceburgu u Šlezvig-Holštajnu, koji je bio jeftiniji, a ipak društveno živahan. Međutim, osiromašeni Vordsvort nije mogao da priušti da prati Kolridža niti da obezbedi život sebi i svojoj sestri u Hamburgu; pa su se zbog toga preselili u Goslar, u nemačkoj Donjoj Saksoniji.

Odvajanje od Kolridža

Semjuel Tejlor Kolridž

Između oktobra 1798. i februara 1799, Vordsvort je radio na prvom nacrtu „Pesme o Lusi“, uz brojne druge stihove. Kolridž tek treba da se pridruži bratu i sestri u Nemačkoj, a Vordsvortovo odvajanje od prijatelja vodi ga ka depresiji. Tri meseca nakon njihovog rastanka, Vordsvort završava prve od „Pesama o Lusi“: "Čudne su me spopadale strasti", "Stanovala je gde nema staza", i " Na duh mi san je stavio pečat". One su se prvi put pojavile u pismu za  Kolridža decembra 1798, u kojem je Vordsvort napisao da su "Stanovala je gde nema staza" i "Čudne su me spopadale strasti"„ rimovane pesmice koje će vas, nadam se, zabaviti“. Vordsvort  je okarakterisao pesme na ovaj način kako bi ublažio razočaranje koje bi Kolridž možda osetio kad primi ove dve pesme umesto obećanog trodelnog filozofskog epa Pustinjak.

Vordsvortova zavist procurila  je u njegovim pismima kada je opisivao Kolridža i njegove nove prijatelje kao privilegovane dokoličare koji mogu pričati i pričati celi dan. Iako je Vordsvort tražio emotivnu podršku od svoje sestre, njihov odnos je ostao napet tokom celog boravka u Nemačkoj. Odvojen od svojih prijatelja i prisiljen da živi isključivo u društvu sestre, Vordsvort je koristio „Pesme o Lusi“ da bi dao oduška svojim osećanjima.

Lusin identitet

Vordsvort nije otkrio inspiraciju za lik Lusi, i tokom godina tema je izazvala razne spekulacije među istoričarima književnosti. Malo biografskih podataka se može izvući iz pesama – teško je odrediti čak i Lusine godine. Sredinom 19. veka, Tomas de Kvinsi (1785-1859), autor i prijatelj, napisao je da je pesnik „uvek sačuvao misterioznu tišinu na temu „Lusi“, u više navrata je aludirao ili apostrofirao u svojim pesmama, a ja sam čuo, iz glasina što su ih širili ljudi Hoksheda, neke gomile tragičnih priča, koje bi, na kraju krajeva, mogle da budu prazna polubajka, tanak i vremenom obogaćen materijal“.

Kritičar Herbert Hartman veruje da je Lusino ime uzeto kao „opšte neo-arkadijsko mesto“ i tvrdi da ona nije ni osmišljena da bi predstavljala neku stvarnu osobu. Po mišljenju jednog Vordsvortovog biografa, Meri Murmen (1906-1994), „identitet“ Lusi je dugi niz godina predstavljao problem kritičarima. Ali, Vordsvort je pesnik pre nego što je biograf, i ni Lusi niti njena kuća, niti njegov odnos sa njom nisu nužno u striktnom smislu istorijski. Ipak, kao što su Lirske balade sve bile „utemeljene na činjenici“ na neki način, i kao što je Vordsvortov um bio u suštini faktički, bilo bi ishitreno reći da je Lusi potpuno izmišljena.

V. Kroubent, 1907, portret Doroti Vordsvort iz kasnijeg perioda života (nacrt sa fotografije

Murmen ukazuje na to da Lusi može da predstavlja Vordsvortovo romantično interesovanje za  Meri Hačinson, ali se pita zašto bi ona bila predstavljena kao neko ko je umro. Moguće je da je Vordsvort mislio na Margaret Hačinson, Merinu sestru koja je umrla. Međutim, nema dokaza da je pesnik voleo bilo koga od Hačinsonovih osim Meri. Veća verovatnoća je da je Margaretina smrt uticala na stvaranje pesama, ali nije predstavljala osnov za lik Lusi.

Godine 1980, Hanter Dejvis tvrdio je da su pesme napisane za pesnikovu sestru Doroti, ali je takođe smatrao da je aluzija na Doroti kod Lusi „bizarna“. Pre njega, književni kritičar Ričard Matlak je pokušao da objasni vezu između Lusi i Doroti, i napisao je da Doroti predstavlja finansijski teret Vordsvorta, koji je uticao na njegovo prisilno odvajanje od Kolridža. Vordsvort, depresivan zbog odvajanja od svog prijatelja, u ovom tumačenju, izražava kako svoju ljubav prema sestri, tako i fantazije o tome da će ostati bez nje.

Kroz pesme, naratorova mešavina tuge i antipatije prati poricanje i krivicu; njegovo negiranje veze Lusi-Doroti i nedostatak narativne odgovornosti za Lusinu smrt dozvoljavaju mu da pobegne od preispitivanja svoje želje za smrću sestre. Nakon što je Vordsvort započeo „Pesme o Lusi“, Kolridž je napisao: „Pre nekoliko meseci, Vordsvort mi je preneo jedan vrlo uzvišeni epitaf / da li je utemeljen u stvarnosti, ne mogu reći.“- Verovatno je u nekim mračnim stanjima svesti zamišljao trenutak u kom bi njegova sestra mogla da umre. Međutim, moguće je da se Vordsvort jednostavno plašio njene smrti i da to nije želeo, čak ni podsvesno.

Razmišljajući o značenju i vrednosti Lusinog identiteta, pesnik, esejista i književni kritičar Frederik Majers (1843-1901) u 19. veku je zapazio:

Ovde se radi o tome da je uspomena na neku emociju kod njega podstakla stihove o„Lusi“. O istoriji te emocije on nam nije ništa rekao; stoga izbegavam da se raspitujem o tome, pa čak i da spekulišem. Da se pesnik u datom slučaju poneo časno, u to ne sumnjam; ali ko je ikad o takvim tajnama saznao sve ispravno? i ko bi uopšte želeo da sazna?  Najbolje je ne dirati svetilište svih povređenih srca i poštovati privatnost ne samo živih nego i mrtvih. Ovo su gotovo jedine pesme o kojima Vordsvort u svojim autobiografskim spisima nije ništa rekao.“

Književni stručnjak Karl Kreber (1926-2009) tvrdi da „Lusi poseduje dvostruko postojanje: njeno stvarno, istorijsko postojanje i njeno idealizovano postojanje u pesnikovom umu. U pesmi, Lusi je stvarna i idealizovana, ali njena stvarnost je relevantna samo u onoj meri u kojoj pokazuje značaj stvarne devojke.“Hartmen ima isti pogled: po njegovom mišljenju, Lusi je viđena „u potpunosti kroz pesnikov pogled, pa ovaj modalitet može biti pesnikov lični“, ali zatim on tvrdi da „ona pripada kategoriji duhova koji još uvek moraju postati ljudski...pesnik je opisuje kao umiranje u tački u kojoj bi ona trebalo da postane ljudsko biće.“ Književni istoričar Kenet Džonson zaključuje da je Lusi stvorena kao oličenje Vordsvortove muze i da pesme u celini predstavljaju „pozivanje muze za koju se pesnik plaši da je umrla. Kao epitafi, pesme nisu tužne – to je vrlo neprikladna reč da se opišu, već usplahireno pokazuju postojanje svesti o tome šta bi takav gubitak značio za govornika“.

Naučnik Džon Mahoni primećuje da je za razumevanje pesama manje važno to da li Lusi ima za cilj da predstavi Doroti, Meri ili nekog drugog; bitna je činjenica da ona predstavlja "skriveno biće koje izgleda da nema mane i koje je samo na svetu. "Pored toga, ona je predstavljena kao beznačajna u javnoj sferi, ali od krajnjeg značaja u privatnoj sferi; u "Tri leta je rasla od sunca i vode" to se manifestuje kroz Lusino poređenje sa skrivenim cvetom i sjajnom zvezdom. Ni Lusi ni Vordsvortovi drugi ženski likovi „ne postoje kao nezavisna samosvesna ljudska bića sa umovima koji su jednako sposobni kao i pesnikov“ i „retko im je dozvoljeno da govore za sebe“.

Pesme

„Pesme o Lusi“ su pisane sa tačke gledišta jednog ljubavnika koji već dugo gleda na predmet svoje naklonosti izdaleka, a koji je sada pogođen njenom smrću. Ipak, Vordsvort je strukturirao pesme na takav način da one ne govore o jednoj osobi koja je umrla; umesto toga, napisane su o liku koji predstavlja izgubljenu pesnikovu inspiraciju. Lusi je Vordsvortova inspiracija, a pesme u celini su, prema biografu Vordsvorta Kenetu Džonsonu, „pozivanje muze za koju se pesnik plaši da je umrla“. Lusi je zastupljena u svih pet pesama kao bespolna; mala je verovatnoća da je pesnik ikada realistično video nju kao moguću ljubavnicu. Umesto toga, ona je predstavljena kao ideal i predstavlja Vordsvortovu frustraciju zbog njegove odvojenosti od Koleridža; aseksualne slike odražavaju uzaludnost njegove žudnje.

Glas Vordsvorta polako nestaje iz pesama kako one odmiču i njegov glas je potpuno odsutan iz pete pesme. Njegova ljubav funkcioniše na podsvesnom nivou i on se više veže za Lusi kao za duha prirode nego kao za ljudsko biće. Pesnikova tuga je tajna i on ne može u potpunosti da objasni njen izvor. Kada je Lusin ljubavnik prisutan, on je potpuno uronjen u međuljudske odnose i ljudske aspekte prirode, a smrt njegove voljene je potpuni gubitak za ljubavnika. Kritičar iz 20. veka Spenser Hol tvrdi da pesnik predstavlja „krhku vrstu ljudske prirode“.

„Čudne su me spopadale strasti“

Glavni članak: Čudne su me spopadale strasti

"Čudne strasti" je verovatno najstarija pesma i vrti se oko fantazije o  Lusinoj smrti. Tu se opisuju put naratora ka Lusinoj kućici i njegove misli na tom putu. Kroz celu pesmu, kretanje meseca je suprotstavljeno kretanju govornika. Pesma sadrži sedam strofa, relativno složenu strukturu koja naglašava njegov ambivalentan stav prema zamišljenoj Lusinoj smrti. Stalne promene u perspektivi i raspoloženju odražavaju njegove sukobljene emocije. Prva strofa, u kojoj su upotrebljene dramatične fraze kao što su "Čudne su me spopadale strasti" i "Usuđivati se da kažem", u suprotnosti je sa primirenim tonom ostatka pesme. Kao lirska balada, „Čudne su me spopadale strasti“ se razlikuje od tradicionalne forme balade, koja naglašava neuobičajenu radnju, i umesto toga fokusira se na raspoloženje.

Prisustvo smrti se oseća kroz pesmu, iako se eksplicitno pominje samo u poslednjem stihu. Mesec, simbol voljene, tone sve vreme kako pesma odmiče, sve dok u potpunosti ne nestane u pretposlednjoj strofi. Da govornik povezuje Lusi sa mesecom je jasno, iako njegovi razlozi nisu jasni. Mesec ipak igra značajnu ulogu u radnji pesme: dok ljubavnik zamišlja kako mesec lagano tone iza Lusine kućice, on je oduševljen njegovim kretanjem. Od pete strofe, govornik je obuzet transom mesečara i deluje kao da je zaspao, iako je i dalje zagledan u mesec (stihovi 17-20).

Svesno prisustvo naratora ne postoji u sledećoj strofi, koja se odvija na način koji književni teoretičar Džefri Hartman opisuje kao „pokret koji se približava i nikad sasvim ne dođe do kraja“. Kada se mesec iznenada spusti iza kućice, narator se budi iz svog sna, a misli se okreću ka smrti. Lusi, voljena, sjedinjena je sa pejzažom u smrti, dok se slika opčinjavajućeg meseca koji nestaje koristi da oslika ideju gledanja dalje od voljene osobe. Postoji i mračnija mogućnost tumačenja – da stanje sna predstavlja ispunjenje ljubavnikove fantazije o smrti voljene. U momentima kad tone u san dok se približava kući svoje voljene, ljubavnik pokazuje sopstvenu nespremnost da bude sa Lusi.

Vordsvort je napravio brojna prerađena izdanja za svaku od Pesame o Lusi. Najranija verzija „Čudne su me spopadale strasti“ pojavljuje se u pismu Doroti za Koleridža u decembru 1798. Ovaj nacrt sadrži mnoge razlike u izražavanju i ne uključuje strofu koja se pojavila u konačnoj objavljenoj verziji. Novi stihovi usmeravaju priču prema „ljubavnikovo uvo samo“, nagoveštavajući da samo drugi ljubavnici mogu razumeti vezu između meseca, voljene i smrti voljene. Vordsvort je takođe uklonio iz zaključne strofe stihove:

I told her this; her laughter light

Is ringing in my ears;

And when I think upon that night

My eyes are dim with tears.

(Rekoh joj ovo; smeh vedar njen

još mi zvoni u glavi;

a kada te noći setim se,

u oku mi suza se javi.)

Ova konačna strofa izgubila je značaj kada su napisane i ostale pesme u seriji, a prerađeno izdanje je omogućilo da se pesma završi sa nagoveštajem nastavka i pomoglo da se čitaoci uključe u priču o Lusi. Od ostalih promena, važan je samo opis kretanja konja: „Moj konj je sa mukom gazio“ postaje „Ubrzanim tempom približio se moj konj“ što u prerađenoj verziji povećava otvorenost naratora ka fantaziranju i snevanju.

„Stanovala je gde nema staza“

Glavni članak: Stanovala je gde nema staza

„Stanovala je gde nema staza“ prikazuje Lusi koja živi u samoći blizu izvora reke Dav. Prema književnom kritičaru Džofriju Durantu pesma prikazuje „rast, savršenstvo i smrt“. Da bi preneo dostojanstvenu, netaknutu prirodu svog lika, Vordsvort koristi jednostavan jezik, uglavnom jednosložne reči. U uvodnom katrenu opisuje izolovano i nedirnuto područje gde je Lusi živela, kao i njenu nevinost i lepotu, koju upoređuje sa skrivenim cvetom u drugoj strofi. Pesma počinje opisnim a ne narativnim načinom pripovedanja, a tek od stiha „ Kada je Lusi prestala da bude“ čitalac saznaje da je lik pesme umro. Književni teoretičar Mark Džouns opisuje ovaj efekat „završenim pre nego što je i počeo“, dok je prema piscu Margaret Olifant (1828–1897) Lusi „mrtva pre nego što smo uopšte i čuli o njoj“.

Lusini „neotkriveni načini“ su simboli njene fizičke izolacije i nepoznati detalji o njenim mislima i životu. Treći katren je napisan sa namerom da uhvati jednostavnost koju narator vidi u Lusi; njena ženstvenost je opisana devičanskim terminima. Ovo je privuklo kritike onih koji, prema rečima književnog kritičara Džona Vulforda, u njoj vide žensku ikonu „koju Lusi predstavlja time što je osuđena na smrt i što joj je porečeno stvarno ili simboličo ostvarenje majčinstva“. Da bi izazvale „lepotu tela i duha“, par komplementarnih ali paradoksalnih slika su upotrebljene u drugoj strofi: usamljena, skrivena ljubičica smeštena uz javno vidljivu Veneru, amblem ljubavi i prvu zvezdu večeri. Kritičar Klint Bruks se pita se da li Lusi više liči na ljubičicu ili na zvezdu (1906–1994) i zaključuje da Vordsvort gleda na nju kao na „jedinstvenu zvezdu koja preovlađuje njegovim svetom, ne aroganto kao sunce, već slatko i skromno“. Za Vordsvorta Lusina privlačnost je bliža ljubičici i leži u njenoj usamljenosti i naklonjenosti prema prirodi.

Vordsvort je od antikvara i crkvenjaka Tomasa Persija (1729-1811) nabavio primerak knjige Relikvije stare engleske poezije (1765), u Hamburgu, nekoliko meseci pre nego što je počeo da piše serijal. Uticaj tradicionalne engleske narodne balade je evidentan u metru, ritmu i strukturi. „Stanovala je“ prati varijaciju baladnih strofa a4–b3–a4–b3 i u skladu sa baladnom tradicijom saopštava dramatičnu priču. Kako je Durant primetio, “Pomisliti da su pesme o Lusi napisane u konvencijama ljubavne lirike  znači zanemariti njihovu srtukturu, u kojoj je, kao i u tradicionalnoj baladi priča ispisana što je kraće i hrabrije moguće“. Kenet i Voren Ober upoređuju uvodni stih „Stanovala je“sa tradicionalnom baladom  "Ketrin Džofri" i primećuju sličnosti u ritmu i strukturi, kao i u temi i liku:

„Ketrin Džofri“  

There livd a lass in yonder dale,

And doun in yonder glen, O.

And Katherine Jaffray was her name,

Well known by many men, O.        

(Tamo je živelo devojče u ondašnjoj dolini          

I dole u ondašnjoj klisuri

I Ketrin Džofri je njeno ime

Dobro poznato mnogim ljudima.)

„Stanovala je gde nema staza“

Stanovala je gde nema staza           

U udaljenoj dolji  

Bez ikog da je pohvali vazdan  

I malo njih da je voli;  (stihovi 1-4)       

Narator pesme nije toliko zainteresovan za posmatranje Lusi, koliko za razmišljanje o njoj i razmatranje svojih zapažanja. Kroz pesmu tuga i ekstaza su isprepletene, što se naglašava znacima uzvika u 2. i 3. stihu. Kritičar Karl Vudring piše da se „Stanovala je“ i Lusin serijal mogu čitati kao elegija, kao „trezna meditacija[e]“ o smrti. Vudring je smatrao da pesme imaju „ekonomiju i opšti napev epitafa u grčkoj mitologiji... ako su sve elegije ublažavanje smrti, pesme o Lusi su takođe razmišljanje o jednostavnoj lepoti, koju udaljenost čini slađom, a smrt čuva na odstojanju."

Prva verzija pesme "Stanovala je" sastojala je se od dve dodatne strofe koje su izostavljene iz prvog izdanja. Revizije isključuju mnoge slike, ali naglašavaju žalost koju je narator doživeo. Originalna verzija je počela sa cvetnim slikama, koje su kasnije izbačene:

Moja nada beše daleko od grada,

Odgajena na samotnom vresu;

Imala je usne crvene k’o ruža

Kao vitice loze spletenu kosu.

Četvrta strofa, koja je takođe kasnije uklonjena, uključivala je i objašnjenje kako je Lusi umrla: „Ali spor nemir zaustavio je njen procvat i na ravnici je umrla.“

„Među strancima sam putovao“

Glavni članak: Među strancima sam putovao

Poslednja „Lusina pesma“ koja je napisana, “Među strancima sam putovao“, jedina nije bila uključena u drugo izdanje Lirskih balada. Iako je Vordsvort tvrdio da je pesma pisana dok je još bio u Nemačkoj, zapravo je napisana tokom aprila 1801. godine. Dokaz za ovo dolazi iz pisma koje je Vordsvort napisao Meri Hačinson 1802. godine, i u kojem „Putovao sam“ spominje kao novonastalu pesmu. Naložio je svom štamparu da postavi „Putovao sam“ odmah posle „Na duh mi san je stavio pečat“ u Lirskim baladama, ali pesma je izostavljena. Kasnije je objavljena u Pesmama u dva toma 1807. godine.

Pesma je često tumačena kao deklaracija Vordsvortove ljubavi prema svojoj zemlji Engleskoj i njegove odlučnosti da ne živi više u inostranstvu:

Prošao san je – zbogom tišini!

Neću natrag da plovim.

Ostaću ovde, jer mi se čini

da te sve više volim. (stihovi 5-8)

Prve dve strofe govore o ličnom iskustvu pesnika, a patriotsko čitanje bi prikazivalo njegovu zahvalnost i ponos na engleski pejzaž. Međutim, ostaje mogućnost da Vordsvort govori o Engleskoj kao o fizičkoj, a ne političkoj celini, objašnjenje koje dobija snagu zbog povezanosti pesme sa drugim pesmama o Lusi.

Lusi se pojavljuje samo u drugoj polovini pesme, gde je povezana sa engleskim pejzažom. Zato se čini da se priroda pridružuje pripovedaču u žalosti za njom, a čitalac je uvučen u tu zajedničku tugu.

Iako je "Putovao sam" napisana dve godine nakon drugih pesama u serijalu, u njoj postoje odjeci ranijih stihova, kako u tonu tako i u jeziku. Vordsvort ne daje nagoveštaj o Lusinom identitetu, iako je u predgovoru Lirskih balada izjavio da su sve pesme "zasnovane na činjenicama". Da bi razumeli osnov Lusinog lika nije neophodno tumačiti pesmu i razumeti osećanje koje ona prenosi. Slično tome, ne može se dobiti nikakav uvid iz određivanja tačne geografske lokacije "izvora Dav"; u svojoj mladosti, Vordsvort je posetio izvore istog imena u Darbiširu, Dolini Svetog Patrika i Jorkširu.

„Tri leta je rasla od sunca i vode“

Glavni članak: Tri leta je rasla od sunca i vode

„Tri leta je rasla od sunca i vode“ sastavljena je između 6. oktobra i 28. decembra 1798. godine. Pesma prikazuje odnos između Lusi i prirode, kroz složen kontrast slika. Antitetičan spoj reči „sunce i voda“, "zakon i nagon", "zemlja i nebo", "planuti i obuzdati" – korišćen je da probudi suprotne sile bitne za budućnost. Sukob između prirode i čovečanstva je opisan, budući da i priroda i čovečanstvo pokušavaju da za sebe uzmu Lusi. Pesma sadrži i epitalamij i elegijske karakteristike; Lusi je prikazana kao udata za prirodu, dok je njen ljudski ljubavnik ostavljen sam da žali u saznanju da ju je smrt odvojila od čovečanstva.

„Na duh mi san je stavio pečat“

Glavni članak: Na duh mi san je stavio pečat

Napisana suzdržanim jezikom, pesma “Na duh mi san je stavio pečat“ sastoji se od dve strofe, a svaka ima četiri stiha. Prva strofa je izgrađena na ravnom, uspavljujućem pokretu u kojem figurativni jezik prenosi maglovitu sliku devojke koja je “mirna i ne oseća dodir zemaljskih dana“. Druga strofa održava miran i istovetan ton kao i prva strofa, ali služi da naruši osećanje večnog, otkrivajući da je Lusi umrla i da smirenost u prvoj strofi predstavlja smrt. U odgovoru naratora na njenu smrt nedostaju gorčina i praznina. Umesto toga, on nalazi utehu u činjenici da je ona sada izvan životnih suđenja i „konačno ... u neživoj zajednici sa zemaljskim prirodnim elementima zemlje“. Beživotne stene i kamenje prikazano u završnom stihu saopštavaju konačnost Lusine smrti.

Grupisanje u serijal

Iako pesme o Lusi dele stilske i tematske sličnosti, Vordsvort nije predstavio ovih pet pesama kao jedinstven skup, već su to uradili književni kritičari. Sastavljanje je prvobitno predložio kritičar Tomas Pauel 1831. godine, a kasnije ga je podržala Margaret Olifant u eseju iz 1871. godine. Zlatni trezor iz 1861, koji je sastavio Frensis Palgrejv (1788-1861), sadrži samo četiri pesme i izostavlja pesmu "Čudne su me spopadale strasti". Sledeći put su se pesme pojavile kao komplet od pet pesama u kolekciji Vordsvortovih pesama koju je sastavio pesnik i kritičar Metju Arnold (1822-1888).

Grupisanje i redosled „Pesma o Lusi" bili su predmet debate u književnim krugovima. Različiti kritičari su pokušali da dodaju i druge pesme u grupu; među onima koje su predložene tokom godina su: „Među svim divnim stvarima“ [“Among all lovely things”], „Lusi Grej“ [“Lucy Gray”], „Iznenađen radošću“ [“Surprised by joy”], „Kaže se da su neki umrli zbog ljubavi” [“Tis said, that some have died for love” ], „Luiza“ ["Louisa"], „Predosećanja“ [“Presentiments”], „Bila je fantom radosti“ [“She was a Phantom of delight”], „Danski dečak“ ["The Danish Boy"], „Dva aprilska jutra“ [„The Two April Mornings“], „Mladoj dami“ [„To a Young Lady“] i „Napisano u vrlo ranoj mladosti“ [„Written in Very Early Youth”]. Nijedna od predloženih pesama nije bila prihvaćena. Pet pesama uključenih u „Lusin kanon“ fokusiraju se na slične teme, kao što su priroda, lepota, razdvajanje i gubitak, a većina prati istu osnovnu formu balada. Književni teoretičar Mark Džouns nudi opštu karakterizaciju pesme o Lusi kao „neimenovane lirske balade koja ili spominje Lusi ili je uvek stavljena uz drugu pesmu u kojoj se ona spominje, pesme koja izričito spominje njenu smrt ili se može tumačiti kao prikaz njene smrti,- o kojo govori Lusin ljubavnik.“

U svim pesmama se spominje Lusino ime osim u pesmi „Na duh mi san je stavio pečat“. Odluka da ovu pesmu uključi je delom zasnovana na odluci Vordsvorta da je stavi u neposrednu blizinu pesme „Čudne su me spopadale strasti“  i odmah nakon pesme „Stanovala je“ u okviru Lirskih balada. Pesnik je poslao „Među strancima“ svojoj prijateljici iz detinjstva, a kasnije supruzi, Meri Hačinson, sa napomenom u kojoj je navedno da bi trebalo da bude „pročitana nakon ’Stanovala je’“. Kolridžov biograf Dž.D. Kempbel zabeležio je da je Vordsvort naložio da se „Među strancima sam putovao“  uključi odmah nakon „Čudne su me spopadale strasti “, što ukazuje na vezu između pesama. Ipak, pitanje uključivanja je dodatno iskomplikovano Vordsvortovim povlačenjem ovih uputstava i njegovim izostavljanjem pesme "Među strancima sam putovao” iz dva naredna izdanja Lirskih balada.

Lirske balade iz 1815. godine organizovale su pesme u Pesme zasnovane na naklonosti („Čudne su me spopadale strasti“, „Stanovala je gde nema staza“ , „Među stranciima sam putovao“) i Pesme mašte („Tri leta je rasla od sunca i vode“ i “Na duh mi san je stavio pečat“). Ovaj aranžman je omogućio da dve pesme zasnovane na snu („Čudne su me spopadale strasti“ i „Na duh mi san je stavio pečat“) uokvire kolekciju i predstave niz govornikovih različitih iskustava tokom dužeg pripovedanja. U pogledu hronologije, „Među strancima sam putovao“ je poslednja napisana pesma i na taj način služi kao simboličan zaključak – i emocionalno i tematski – za „Pesme o Lusi“.

Interpretacija

Priroda

Prema rečima kritičara Normana Lakeja, Vordsvort je izgradio svoju reputaciju kao „pesnik prirode“. Rani radovi, kao što je „Tinterska opatija“, mogu se posmatrati kao ode njegovom doživljaju prirode. Njegove pesme se mogu posmatrati i kao lirske meditacije o osnovnom karakteru prirodnog sveta. Vordsvort je rekao da mu je je, kao mladiću, priroda uzburkala „apetit, osećaj i ljubav“, ali do vremena kada je napisao Lirske balade, izazvala je „još uvek tužnu muziku čovečanstva“.

Pet pesama o Lusi često se tumače kao predstavljanje suprotnih stavova Vordsvorta o prirodi, kao i meditacije o ciklusu života. One opisuju različite odnose između čovečanstva i prirode. Na primer, Lusi se može posmatrati kao veza između čovečanstva i prirode, kao „granično biće, delom duh prirode a delom ljudsko biće, ali nijedno ni drugo u potpunosti. Ona nas podseća na tradicionalnu mitsku osobu koja živi, ontološki, posredni život ili posreduje različitim domenima postojanja.“ Iako pesme izazivaju osećaj gubitka, takođe nagovještavaju savršenost Lusinog života – odgajana je u prirodi i preživljava u sećanjima drugih. Po mišljenju američkog pesnika i pisca Dejvida Ferija (1924) postala je „ne toliko ljudsko biće, koliko neka vrsta pregleda prirode“, dok je „njena smrt, na kraju krajeva, ispravna, jer se u smrti ona spojila  sa prirodnim procesima koji su je i naterali na smrt i fantastično oplemenili na taj način“.Klint Bruks piše da „Čudne su me spopadale strasti“ predstavljaju „Prirodnu najnežniju korist“, „Tri leta“ dualnost prirode, a “Na duh mi san“ spoj prirodnih predmeta. Drugi kritičari misle da pesma „Stanovala je“ zajedno sa „Među strancima sam putovao“ predstavlja prirodno „starenje i nestanak“. Mahoni gleda na „Tri leta“ kao na opis muške, dobrotvorne prirode slične božanstvu. Iako priroda oblikuje Lusi tokom vremena i ona je posmatrana kao deo prirode, pesma se naglo preokreće nakon njene smrti. Lusi izgleda večno, kao i sama priroda. Bez obzira_na to, ona postaje deo okolnog pejzaža u životu, a njena smrt samo potvrđuje ovu vezu.

Pesme predstavljaju prirodu kao silu sa smenjivanjem dobra i zla. Ponekad je prikazana kao nezainteresovana za bezbednost čovečanstva. Hal tvrdi: „U svim ovim pesmama priroda izgleda kao da će da izda srce koje je voli“. Slike koje su iskorišćene da izazovu ove ideje služe da odvoje Lusi od svakodnevne realnosti. Književni teoretičar Fransis Ferguson (rođen 1947.) primećuje da „poređenja sa cvećem i metafore postaju prepreke pre nego pomoć u maštovitoj vizuelizaciji žene; cveće se ne nalazi samo na Lusijinim obrazima, već se proširuje kako bi je celu apsorbovalo ... Čini se da je opis izgubio kontakt sa svojim ciljem – opisom Lusi.“

Smrt

Pesme koje je Vordsvort napisao dok je bio u Goslaru fokusiraju se na mrtve i na umiranje. „Pesme o Lusi“ prate ovaj trend i često ne uspevaju da naprave razliku između života i smrti. Svaka stvara dvosmislenost između uzvišenog i ničega, dok pokušavaju da usklade pitanje kako preneti smrt devojke koja je intimno povezana s prirodom. Opisuju obred prelaska iz nevinog detinjstva u korumpiranu zrelost i prema Hartmanu „fokusiraju se na smrt ili radikalnu promenu svesti koja je izražana u polumističnoj formi; one su zapravo Vordsvortov najbliži pristup ličnom mitu“. Narator je pogođen Lusinom smrću i uzvikuje u „Stanovala je“  kako „Meni to teško pada“. Ipak, u pesmi „Na duh mi san je stavio pečat“ narator je pošteđen traume spavanjem.

Čitaočevo iskustvo o Lusi se filtrira kroz percepciju naratora. Njena smrt sugeriše da priroda može donositi bol svima, čak i onima koji su je voleli. Prema britanskom klasičnom i književnom naučniku H. V. Garodu (1878–1960) “Istina je, kao što verujem, da između Lusinog savršenstva u prirodi i njene smrti, za Vordsvorta, uopšte nema tragične antiteze“. Hartman proširuje ovo gledište kako bi proširio pogled na smrt i prirodu ka umetnosti uopšte: „živa Lusi očigledno je duh čuvar, ali ne samo na jednom mestu, već na svim engleskim mestima ... dok mrtva Lusi ima svu prirodu za svoj spomenik. Serijal je duboko humanizovana verzija smrti grčkog boga Pana, oplakivanje propadanja engleskog prirodnog osećaja. Vordsvort se boji da je sam duh koji predsedava njegovom poezijom prolazan i mislim da odbija da napravi razliku između njegove smrti u sebi samom i njegovog istorijskog nestanka“.

Kritička procena

Poeme su prvo spomenute u pismu upućenom Kolridžu u decembru 1798. godine, koje je poslala Doroti. Za „ Čudne su me spopadale strasti“ ona je napisala: "Ova sledeća pesma je moja omiljena, tj. moja, Dorotina ...“. Prvo spominjanje bilo koje od „Pesama o Lusi“ (van beleški Vilijama ili Doroti) se dešava nakon smrti Kolridževog sina Berklija, nakon aprila 1799. godine. Kolridž je tada živeo u Nemačkoj, a vest je primio u pismu od svog prijatelja Tomasa Pula, koji je u saučešću spomenuo Vordsvortovu pesmu  “Na duh mi san je stavio pečat“:

Kasnije je esejista Čarls Lem (1775-1834) pisao Vordsvortu 1801. godine da mu kaže da je „Stanovala je“ jedna od njegovih omiljenih pesama iz Lirskih balada. Takođe je romantičarski pesnik Džon Kits (1795-1821) pohvalio pesmu. Piscu H. K. Robinsonu (1775-1867), „Stanovala je“ dala je „snažan efekat gubitka nekog vrlo mračnog predmeta koji oseća osoba koja je tom predmetu nežno privržena – kontrast između primetne snage strasti i beznačajnosti predmeta je divno omišljen“.

Osim reči i mišljenja u pismima, postoji samo nekoliko objavljenih savremenih osvrta. Pisac i novinar Džon Stodart (1773-1856), u prikazu Lirskih balada, opisuje pesme „ Čudne su me spopadale strasti “ i „Stanovala je gde nema staza“ kao „najizvanrednije primerke nerešive, ali neodoljive patetičnosti“. Anonimni prikaz Pesama u dva toma 1807. godine izražava manje pozitivno mišljenje o „Stanovala je“: “Za još jednim nizom ravnih stihova o Lusi sledi Oda dužnosti“. Kritičar Frensis Džefri (1773-1850) naveo je sledeće za pesmu „Čudne su me spopadale strasti “ - „Gospodin Vordsvort je međutim smatrao za prikladno da sastavi stihove u kojima će obimnu temu ilustrovati jednom pomisli. Ljubavnik odlazi da vidi svoju voljenu jedne lepe večeri, gledajući ceo put u Mesec: kada je došao do vrata: „Milosti! molih, nesrećnik ti si“, /Ako je Lusi mrtva! “ I tu se pesma završava!“ Za „Na duh mi san je stavio pečat“, prijatelj Vordsvorta Tomas Pauel napisao je da pesma „stoji samostalno i bez utvrđenog naslova, ali mi znamo, iz uvida obožavalaca gospodina Vordsvorta, da je to nastavak drugih dubokih pesama koje joj prethode, i o jednoj je Lusi, koja je mrtva. Međutim, iz sadržaja, autor nas obaveštava da se radi o “Na duh mi san je stavio pečat“ jer je ovo stvarni naslov koji je pristao da da, kako bi nas poštedeo bolnog razmišljanja o čemu se radi“.

Mnogi viktorijanski kritičari su cenili emocije „Pesama o Lusi“ i fokusirali se na „Čudne su me spopadale strasti“. Džon Vilson, lični Vordsvortov i Kolridžov prijatelj, opisao je pesmu 1842. godine kao „snažno patetičnu“. 1849. godine, kritičar Prečasni Frensis Džejkoks, pod pseudonimom “Pastor Frank”, zapazio je da „Čudne su me spopadale strasti"  sadrži istinski jaka osećanja. „Premešteni smo u centar naše duše pomoću tuge iskazane na ovaj način, bez perifraze ili rečite agonije, bez okolišanja neobavezanog i nametljivog, ukratko bez izveštačenosti osećanja. Oplakivač daje reči tuge... Ali on to čini rečima, onoliko koliko ih ima; koliko je silna njihova lepota!” Nekoliko godina kasnije Džon Rajt, proučavalac Vordsvorta, opisao je savremeno opažanje da “Čudne su me spopadale strasti” ima “duboku, ali pokorenu i tihu toplinu“. Drugi kritičari naglasili su važnost pesme „Stanovala je gde nema staza“, uključujući škotskog pisca Vilijama Angusa Najta (1836-1916), koji je opisao pesmu kao “dvanaest stihova bez premca“.

Na početku dvadesetog veka književni kritičar Dejvid Reni je pohvalio pesme kao celinu: „čudna mala divna grupa, koja udiše strast nepoznatu Vordsvortu i o kojoj nam on – spreman da govori o postanku svojih pesama – ništa nije rekao... Pustite pesnika da sačuva neke svoje tajne: ne moramo mu zavirivati u privatnost kada je poezija tako lepa kao ova; kad postoji takvo slavlje devojčinstva, ljubavi i smrti... Pesnikovo osećanje gubitaka je uzvišeno u svojoj savršenoj jednostavnosti. Pronalazi harmoniju a ne neprijatnost u kontrastu između iluzije ljubavi i činjenice smrti“. Kritičari su se kasnije fokusirali na značaj Vordsvortovih poetskih tehnika. Durant je tvrdio da su vredne pažnje četiri „Pesme o Lusi“ koje su se pojavile u izdanju Lirskih balada iz 1800. godine, zato što najjasnije prikazuju uspeh Vordsvortovog eksperimenta. Alan Grob (1932-2007) se manje fokusira na jedinstvo koje pesme predstavljaju i veruje da se „glavni značaj pesama o „Metjuu“ i „Lusi“, osim njihovog suštinskog dostignuća, značajnog kao što jeste, nalazi u nagoveštaju prisustva klice nezadovoljstva čak i u periodu naizgled sigurne vere koja pravi uređeniju sekvencu događaja u istoriji Vordsvortovih sećanja, i ukazuje na razvijanje obrazca a ne na hronološki prelaz između etapa“.

Parodije i aluzije

„Pesme o Lusi“ su ismevene mnogo puta nakon objavljivanja. Parodije su uglavnom imale nameru da izruguju  pojednostavljenu tekstualnu složenost i namerne dvosmislenosti u poeziji. Takođe su dovodile u pitanje način na koji su mnogi kritičari iz 19. veka nastojali da uspostave definitivan način čitanja. Prema Džonsu, takve parodije su komentarisane na „metakritički“ način i one same predstavljaju alternativni način kritike. Među najpoznatijim je jedna od Semjuel Tejlor Kolridžovog sina Hartlija Koleridža (1796-1849), pod nazivom „O Vilijamu Vordsvortu“ ili jednostavno „Imitacija“, kao verzija iz 1827. godine koja je objavljena za časopis Inspektor („Živeo je tamo gde nema staza / da vode na Rajdalsko jezero, / Poeta koga niko nije imao pohvaliti / I tek ga je njih malo čitalo“,  stihovi 1-4). Parodija se takođe pojavljuje 1888. godine u tumačenju u stilu misterije sa ubistvom, iz pera viktorijanskog autora Semjuela Batlera (1835-1902). Batler je verovao da je Vordsvortova  fraza „Meni to teško pada“ previše sažeta i primetio je da pesnik „vodi računa o tome da ne objasni prirodu razlike koju će mu Lusina smrt doneti... Površni čitalac smatra da mu je žao što je mrtva ... ali on to nije rekao“. Međutim, nema svako delo koje se odnosi na "Pesme o Lusi" nameru da ih ismeva; spisateljica i esejistkinja Meri Šeli (1797-1851) oslanja se na ove pesme kako bi se osvrnula na romantičarsku sliku ženstvenosti i revidirala je.

Kompozicije

„Pesme o Lusi“ (sa izuzetkom “Među strancima sam putovao“ ali sa „Među svim divnim stvarima“) komponovao je za klavir kompozitor  Najdžela Dod. Prvi put su izvedene u Crkvi Svetog Džordža na Brandon Hilu, u Bristolu, u oktobru 1995, na koncertu koji označio dvestogodišnjicu prvog susreta Vordsvorta i Kolridža.

Muzička interpretacija i snimanje

Urađena je muzika za pesmu, a pesmu je snimio orkestralni pop bend Božanstvena Komedija; pesma se nalazi na njihovom albumu Oslobođenje.

Literatura

• Živanović, Nikola "Pesme o Lusi". Pismo, Časopis za svetsku književnost, broj 104/105
• Abrams, M.H. "The Romantic Period". The Norton Anthology of English Literature: Volume 2A. New York: W. W. Norton & Company. (7th изд.). 2000. ISBN 978-0-393-97490-4. 
• Alexander, John. Reading Wordsworth. London: Routledge, 1987.
• Alexander, Meena (1989). Women in Romanticism. Savage, MD: Barnes & Noble Books. ISBN 978-0-389-20885-3. 
• Bateson, F. W. Wordsworth: A Re-Interpretation. London: Longmans, 1954.
• Beatty, Frederika. William Wordsworth of Dove Cottage. New York: Bookman Associates, 1964.
• Beer, John (1978). Wordsworth and the Human Heart. New York: Columbia University Press. ISBN 978-0-231-04646-6. 
• Blades, John (2004). Wordsworth and Coleridge: Lyrical Ballads. New York: Palgrave Macmillan. ISBN 978-1-4039-0480-5. 
• Branch, Lori (2006). Rituals of Spontaneity: Sentiment and Secularism from Free Prayer to Wordsworth. Waco: Baylor University Press. ISBN 978-1-932792-11-9. 
• Bristow, Joseph. "Whether 'Victorian' Poetry: A Genre and Its Period". Victorian Poetry 42.1 (Spring 2004): 81–109.
• Brooks, Cleanth. "Irony as a Principle of Structure". Literary Opinion in America. Ed. Morton D. Zabel. 2nd ed. New York: Harper, 1951.
• Butler, Samuel. "Quis Desiderio ...?". The Humor of Homer and Other Essays. Ed. R. A. Streatfeild. London: A. C. Fifield, 1913. 99–109.
• Coleridge, Samuel Taylor. Collected Letters of Samuel Taylor Coleridge Volume I. Edited by Earl Leslie Griggs. Oxford: Clarendon Press 1956.
• Davies, Damien Walford. "Lucy's Trodden Ways". Essays in Criticism 47.1 (1997): 62–70.
• Davies, Hunter (1980). William Wordsworth. New York: Atheneum. ISBN 978-0-689-11087-0. 
• De Quincey, Thomas. "Lake Reminiscences; By the English Opium-Eater". Tait's Edinburgh Magazine Vol. 6. Eds. Tait William and Christian Johnstone. Edinburgh: W. Tait, 1839.
• Douglas, Wallace W. "Wordsworth as Business Man". PMLA 63.2 (June 1948): 625–641.
• Durrant, Geoffrey (1969). William Wordsworth. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-07608-1. 
• Eilenberg, Susan (1992). Strange Power of Speech: Wordsworth, Coleridge and Literary Possession. New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-506856-6. 
• Ferguson, Frances (1977). Wordsworth: Language as Counter-Spirit. New Haven: Yale University Press. ISBN 978-0-300-02063-2. 
• Ferry, David. The Limits of Mortality. Middletown: Wesleyan University Press, 1959.
• Ford, Boris. From Blake to Byron: The Pelican Guide to English Literature Vol. 5. Harmondsworth: Penguin, 1957.
• Fry, Paul H. (1995). A Defense of Poetry. Stanford: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-2531-6. 
• Garrod, H. W. The Profession of Poetry and Other Lectures. Oxford: Clarendon, 1929.
• Gilbert, Allan H; Allen, Gay Wilson; Clark, Harry Hayden (1962). Literary Criticism, Pope to Croce. Detroit: Wayne State University Press. ISBN 978-0-8143-1158-5. 
• Gill, Stephen. William Wordsworth: A Life. Oxford: Clarendon, 1989.
• Grob, Alan (1973). The Philosophic Mind: A Study of Wordsworth's Poetry and Thought 1797–1805. Columbus: Ohio State University. ISBN 978-0-8142-0178-7. 
• Hall, Spencer. "Wordsworth's 'Lucy' Poems: Context and Meaning". Studies in Romanticism 10 (1971): 159–75.
• Hamilton, Walter. Parodies of the Works of English & American Authors. New York, NY: Johnson Reprint Corp, 1967. Originally published: London: Reeves & Turner, 1884–1889.
• Harper, George McLean. William Wordsworth, His Life, Works, and Influence. University of Michigan: C. Scribner's Sons, 1916.
• Hartley, Coleridge. "Imitation". The Inspector. Vol II. London: Effingham Wilson, 1827.
• Hartman, Geoffrey. Wordsworth's Poetry 1787–1814. New Haven: Yale University Press, 1967.
• Hartman, Geoffrey (1987). The Unremarkable Wordsworth. Minneapolis: University of Minnesota Press. ISBN 978-0-8166-1175-1. 
• Hartman, Herbert. "Wordsworth's 'Lucy' Poems: Notes and Marginalia". PMLA 49.1 (March 1934): 134–142.
• Hayden, John (1992). William Wordsworth and the Mind of Man. New York: Bibli O'Phile Publishing. ISBN 978-0-942104-04-2. 
• Hirsch, Edward (1998). „Five Acts: A COLUMN”. The American Poetry Review. 27 (3): 35—47. JSTOR 27782690. 
• Jeffrey, Francis. "Review of Poems by George Crabbe." Edinburgh Review 12 (April 1808): 131–151.
• Johnston, Kenneth (1998). The Hidden Wordsworth: Poet, Lover, Rebel, Spy. New York: W. W. Norton & Company. ISBN 978-0-393-04623-6. 
• Jones, Mark (1995). The 'Lucy Poems': A Case Study in Literary Knowledge. Toronto: The University of Toronto Press. ISBN 978-0-8020-0434-5. 
• Knight, William. The Life of William Wordsworth. Edinburgh: William Paterson, 1889.
• Kroeber, Karl. The Artifice of Reality: Poetic Style in Wordsworth, Foscolo, Keats, and Leopardi. Madison: University of Wisconsin, 1964.
• Lacey, Norman. Wordsworth's View of Nature. Cambridge: Cambridge University Press, 1948.
• Mahoney, John L. (1997). William Wordsworth: A Poetic Life. New York: Fordham University Press. ISBN 978-0-8232-1715-1. 
• Margoliouth, Herschel. Wordsworth and Coleridge 1795–1834. London: Oxford University Press, 1966.
• Matlak, Richard. "Wordsworth's Lucy Poems in Psychobiographical Context". PMLA93. 1 (January 1978): 46–65.
• Mellor, Anne (1993). Romanticism and Gender. New York: Routledge. ISBN 978-0-415-90111-6. 
• Moorman, Mary. William Wordsworth A Biography: The Early Years 1770–1803. London: Oxford University Press, 1968.
• Murray, Roger N. Wordsworth's Style: Figures and Themes in the Lyrical Ballads of 1800. Lincoln: University of Nebraska Press, 1967.
• Myers, Frederic William Henry. Wordsworth. New York: Macmillan, 1906. OCLC 20516404.
• Ober, Kenneth and Ober, Warren. "Samuil Marshak's Translations Wordsworth's "Lucy" Poems". Germano-Slavica 15 (Annual 2005): 171–181.
• Oliphant, Margaret. "A Century of Great Poets, from 1750 Downwards. No. III. – William Wordsworth". Blackwood's Edinburgh Magazine 110 (September 1871): 299–326.
• Parson, Frank. "On Wordsworth's 'Lucy'". People's and Howitt's Journal (November 1849): 292–294.
• Powell, Thomas. "Literary Characters. No. III. Mr. Wordsworth." Fraser's Magazine 3 (June 1831): 557–566.
• Rannie, David. Wordsworth and His Circle. New York: G. P. Putnam's Sons, 1907.
• Robinson, Henry Crabb. Henry Crabb Robinson on Books and Their Writers. Ed. Edith J. Morley. London: Dent, 1938.
• Robson, Catherine (2001). Men in Wonderland: The Lost Girlhood of the Victorian Gentleman. Princeton: Princeton University Press. ISBN 978-0-691-00422-8. 
• Rolfe, William J. William Wordsworth, Select Poems of William Wordsworth. New York: American Book, 1889.
• Sisman, Adam (2006). The Friendship: Wordsworth and Coleridge. London: Harper Press. ISBN 978-0-00-716052-5. 
• Slakey, Roger L. "At Zero: A Reading of Wordsworth's 'She Dwelt among the Untrodden Ways'". Studies in English Literature, 1500–1900 12. 4 (Autumn 1972): 629–638.
• Taaffe, James. "Poet and Lover in Wordsworth's 'Lucy' Poems". The Modern Language Review 61.2 (April 1966): 175–179.
• Wilson, John. Critical and Miscellaneous Essays. Vol. 3. Philadelphia: Carey and Hart, 1842.
• Woodring, Carl. Wordsworth. Boston: Houghton Mifflin, 1965.
• Woolford, John. "Robert Browning, Christina Rossetti and the Wordsworthian Scene of Writing". Wordsworth Circle 34.1 (2003): 30–35.
• Wordsworth, William (1991). Lyrical Ballads. Eds. R. L. Brett and A. R. Jones. New York: Routledge. ISBN 978-0-415-06388-3. 
• Wordsworth, William. The Letters of William and Dorothy Wordsworth. Vol 1. Eds. Ernest de Selincourt and Chester Shaver. Oxford: Clarendon, 1967.
• Wright, John. The Genius of Wordsworth. London: Longman, Brown, Green, and Longmans, 1853. OCLC 16633098.
• Wu, Duncan (1999). Romanticism: An Anthology (2nd izd.). Oxford: Blackwell. ISBN 978-0-631-22269-9. 

Spoljašnje veze

• Biography and Works of William Wordsworth