Википедија

Petrova kuća

44° 14′ 49″ S; 20° 40′ 58″ Z / 44.24706° S; 20.68284° Z / 44.24706; -20.68284

Petrova Kuća je autentično rekonstruisana kuća šumadijskog stila. Nalazi se na Oplencu, u Topoli i predstavlja deo kompleksa Zadužbine kralja Petra I. Zadužbina je osnovana testamentom kralja Petra I Karađorđevića, napisanog u Kragujevcu 18. novembra 1914. godine.

Petrova kuća

U okviru kompleksa zadužbine, osim Petrove kuće, nalaze se: crkva Sv. Đorđa — mauzolej srpske kraljevske porodice, kraljevi vinogradi, Vinogradareva kuća[1], muzej „Kraljev podrum”[2][3], Karađorđev konak,[4] Karađorđeva kasarna[5][a].

Zakonom iz 1979. godine, crkva na Oplencu zajedno sa Karađorđevom Topolom proglašena je spomenikom kulture od izuzetnog značaja[7]. Zadužbinu godišnje poseti između 80 i 100 hiljada turista[b].

Istorija

uredi
Poslednja volja kralja Petra I
 
Polazeći u rat protiv Austrijanaca i nemajući vremena da potanko obrađujem nasledstvo svoga imanja, ja ostavljam moje papire i gotov novac mojoj deci, Aleksandru, Đorđu i Jeleni. Oni će to podeliti na troje među sobom bratski. Imanje u zemljištu u Beogradu pripada nasledniku prestola Aleksandru, kao i crkva na Oplencu, kod Topole. Crkva postaje kao zasebno pravna ustanova pod imenom: „Zadužbina kralja Petra”. Kralj će se svakad starati o toj zadužbini, a ostali članovi doma imaju pravo, po odobrenju kraljevom, uživati u toj zadužbini. Bolnica koju podižem u Topoli, predaje se državi na upotrebu dokle god bude bolnica državna. Ako bi se namera promenula, mesto se vraća zadužbini. Grlim srdačno moju dragu decu i preporučujem jim mir i ljubav.
Kragujevac
18. novembar 1914.[v]

Kada su započeli radovi na izgradnji crkve Sv. Đorđa, zapadno od nje je sazidana crkvena kuća, planirana za paroha crkve. Građena je od 1910—1912, po projektu arhitekte Koste J. Jovanovića, koji je projektovao i crkvu. Kuća je imala šest prostorija, a ispod je urađen podrum za privremeni smeštaj alata i građevinskog materijala. I ako je u prvom trenutku bila namenjena za stanovanje graditelja crkve, u nju se, međutim, prvi uselio kralj Petar I, sa svojom poslugom, kako bi nadgledao radove na crkvi. On je tu imao i svoj radni kabinet, a u lepo opremljenom salonu primao je goste. Iz tog razloga je prozvana „Petrova kuća”. Kralj je voleo da boravi u ovoj kući i uživao je u lepom pogledu, koji se odatle pruža na zadužbinu i ceo kraj[9].

Kralj je boraveći u ovoj kući vredno beležio ono što je rađeno, pa su njegove beleške iz dnevnika postale veoma dragocen dokument o radovima na Oplencu, ali takođe i o životu u Topoli u to vreme. U ovu kuću, tokom 1914. i 1915, navraćao je i regent Aleksandar I iz Kragujevca, gde je u to vreme bio smešten glavni štab i podnosio izveštaje i planove o vojnim operacijama. Kralj je stanovao u ovoj kući sve do jeseni 1915, kada je otpočelo povlačenje preko Albanije do Soluna.

Posle smrti kralja Petra 1921. godine, u taj objekat uselila se direkcija zadužbinskog imanja. Od 1935. kuća je služila kao kraljevski muzej venaca, poklona i relikvija, zbirka koja se tokom godinama uvećavala. Tu su bili izloženi mnogobrojni venci položeni na odar kralja Petra I, kao i kralja Aleksandra I, posle atentata 1934. Neki od ovih venaca izrađeni su od čistog zlata, srebra, bronze i drugih vrednih materijala.

Do početka Drugog svetskog rata, cela zadužbina je postojala kao zasebna institucija, koja se sama finansirala. Prostirala se na 142 hektara, sa dvadesetak objekata na tom prostoru i potpuno formiranom ekonomijom, koja je ostvarivala prihode za postojanje i finansiranje objekata podignutih u neprofitabilne svrhe. Posle 1947. kuća je bila zatvorena za javnost, njena imovina konfiskovana, rad Zadužbine se ugasio, a cela imovina je rasparčana. Mnogi vredni predmeti tada su odneti, dok je ceo kompleks bio prepušten propadanju.

Petrova kuća danas

uredi

Nakon više decenija započeto je obnavljanje Zadužbine kralja Petra I na Oplencu 1993. godine, u skladu sa svim važećim zakonima i aktima. Na njenom čelu se nalazi Upravni odbor, čijeg predsednika imenuje starešina Kraljevskog doma. Osnovna delatnost zadužbine je njena muzeološka delatnost i prezentacija spomeničkog nasleđa. Petrova kuća služi kao muzej-galerija, sa tematskom postavkom vezanom za dinastiju Karađorđević ili prezentaciju raznih kulturnih dešavanja u okviru kompleksa. U njoj su smeštene i kancelarije Zadužbine.

U kući se nalazi izložen niz dokumenata, unikatnih, kao i ličnih predmeta članova kraljevske porodice od vrednosti. Između ostalih eksponata, izloženi su[10][g]:

  • portreti članova porodice Karađorćević, stare fotografije i umetničke slike, čiji su autori veoma poznati slikari, kao npr. Paja Jovanović ili Uroš Predić,
  • venčani prsten kralja Aleksandra i Marije Karađorđević sa grbovima dve kraljevske kuće
  • „Tajna večera”, ikona izrađena u sedefu
  • sablja dimiskija, napravljena u Beču, od srebra i zlata. Na koricama sablje upisane su značajnije bitke u kojima je kralj Aleksandar učestvovao, balčak (drška) je od zlata sa inicijalima prestolonaslednika sa krunom i 42 brilijanta
  • sablja, poklon od Kozaka
  • ratni dnevnik kralja Petra I iz Prvog svetskog rata
  • vojna beležnica Aleksandra I iz Prvog svetskog rata
  • mozaik izrađen od čistog zlata i srebra, poklon jugoslovenske dijaspore u Francuskoj
  • pokloni ruskih vladara
  • srebrni escajg i tanjiri iz Petrovog dvorca, nekadašnjeg letnjikovca kod Han Pijeska,
  • đozluci po kojima je kralj Aleksandar I bio poznat
  • Zlatni ram sa fotografijom Kraljice Marije sa sinovima Tomislavom i Andrejom, rad poznate juvelirnice Karla Faberžea[13]
  • Maršalska palica (oznaka dostojanstva maršala rumunske vojske) Taj čin je rumunski kralj dodelio kralju Aleksandru prilikom njegove zvanične veridbe[13].

kao i niz drugih crkvenih i ličnih relikvija kraljevske porodice, što predstavlja samo deo predmeta, koji su u međuvremenu pronađeni i izloženi.

Direkcija zadužbine nastavlja i dalje sa neumornom potragom u nastojanju da povrati i izloži u muzeju predmete, koji pripadaju kraljevskoj porodici, jer se veruje da je samo deo uništen, dok se ostatak nalazi u rukama raznih kolekcinara, ustanova i u nekim drugim muzejima.

Tajna večera i Sanduk broj 23

uredi
 
Vojne beleške iz Prvog svetskog rata
Do 16. jula 1916. g. [d]
U operativnoj vojsci i pozadini 711.343
Od ovog broja:
Poginulih 45.861
Umrlih o rana i bolesti 68.458
Svega sahranjeno 114.319
Ostalo u Srbiji i primljenim evakuac 138.600
Nestalo kroz Albaniju, zarobljeno kroz sve vreme rata i propalo u povlačenju 306.603
Gubitaka ukupno 559.552
Došlo na Krf 151.821

Tajna večera je umetnički rad, neprocenjive vrednosti veličine 73,5 sa 67,5 centimetara izrađen u sedefu, ručni rad privatne radionice „Salsa” iz istočnog Vitlejema, iz grada Beit Sahur.[14][15] Na sredini donjeg dela okvira nalazi se natpis „Jerusalem”. Zbog biblijskog motiva rad je nazvan ikonom. Patrijarh Jerusalimske crkve, od 1897. do 1931, Damjan, je 1924. godine, poklonio dve ovakve ikone, jednu princu Aleksandru, a drugu manju je namenio Srpskoj patrijaršiji. Ova prva je zatim predata Zadužbini na čuvanje, zajedno sa drugim vrednim predmetima.

Posle atentata na kralja 9. oktobra 1934. godine u Marseju, Herman Gering (1883—1946), u svojstvu ličnog izaslanika Adolfa Hitlera i u ime Rajha prisustvovao je sahrani na Oplencu. Prema rečima upravnika Zadužbine, na vencu koji je Gering stavio na odar kralja Aleksandra pisalo je: „Našem velikom neprijatelju, Nemački rajh”. Prilikom te posete, Gering je bio fasciniran „Tajnom Večerom”.

Kasnije, nakon kapitulacije Kraljevine Jugoslavije, 17 sanduka dragocenosti kraljevske porodice, u opštem ratnom metežu, preneto je na Oplenac. Na Oplencu se već 3. maja 1941. našao Franc Nojhauzena (Franz Neuhausen)[đ], kao Geringov čovek od poverenja, boraveći već nekoliko godina u Beogradu, u pratnji stručnjaka za procenu umetničkih vrednosti i arhivske građe, izvršio je popis ovih sanduka. Zahvaljujući Nojhauzenu i njegovoj dobroj organizaciji, „Tajna večera” je dospela do Geringovog dvorca u Berlinu, da bi tamo upotpunila njegovu enormno vrednu kolekcionarsku zbirku nastalu u godinama munjevite pljačke dragocenosti i umetnina iz okupiranih zemalja Evrope.

Od popisanih sanduka na Oplencu, sadržaj njih 16, koji se odnosio na zlatno i srebrno posuđe, bio je vraćen u Beli dvor[e], dok je Nojhauzen odlučio da zadrži onaj, koji je bio označen brojem 23, sa najvrednijim sadržajem. Tako se dotični sanduk, sa vrednim stvarima, jedno vreme nalazio u Narodnoj skupštini, u kojoj je bila smeštena okupaciona civilna uprava za Srbiju[17], da bi kasnije bio predat Trezoru Narodne banke na čuvanje.

Povraćaj „Tajne večere” izvršen je uz mnogo napora i peripetija, preko tadašnjeg međunarodnog suda pravde 1947. godine. Presudnu ulogu u tome odigrali su Anton Topić Mimara, Titov poverenik za povraćaj umetnina, takođe veliki kolekcionar, kao i Slobodan Krstić, jedan od funkcionera Ozne, rodom iz Jermenovaca. Prema nezvaničnim podacima, Tito je takođe bio zainteresovan za ovu oplenačku ikonu, ali zahvaljujući insistiranju Aleksandra Rakovića, ikona je ipak uspela da ostane na Oplencu, što mu Tito, kažu, nikada nije zaboravio.

Sanduk broj 23 ostao je tajna sve do početka devedesetih godina prošlog veka, kada je ponovo osnovana Zadužbina Kralja Petra I. Prema nekim izvorima, zna se da je po završetku Drugog svetskog rata, deo predmeta, od umetničke vrednosti, raspoređen u dva sanduka, označenih brojevima 81 i 90[ž] i predat Narodnom muzeju, bez ikakvog popisa, ni dokumentacije. Jedan deo predatih stvari bio je izložen 1991. godine u muzeju, pod tematskim nazivom „Tražili ste — gledajte”.

Muzej Zadužbine kralja Petra I na Oplencu, od Narodnog muzeja je preuzeo sadržaj ovih sanduka i 6. juna 2003. godine otvorio izložbu u Petrovoj kući, pod nazivom „Tajna sanduka br. 23”[19], a izloženi su:

  • predmeti kraljice Marije: jedna zlatna dijadema[z], sa njenim pramenom kose, zlatan ram, rad poznate juvelirnice Karla Faberžea sa fotografijom kraljice sa sinovima Tomislavom i Andrejom, kutija za nakit sa zlatnim monogramom, srebrna kutija sa amajlijom, brojne agende
  • predmeti kralja Aleksandra: maršalska palica, sablja, kožna akt-tašna
  • porodični foto albumi, kraljičina korespondencija, dokumentacija i prepiska i drugo

što predstavlja samo deo originalnog sadržaja sanduka br. 23[21], dok je sudbina ostalih stvari, za javnost i dalje obavijena velom tajne.[i]

 
Kraljevske insignije koje je kralj Petar I Karađorđević nosio na krunisanju 8. septembra 1904. u Sabornoj crkvi i 17 dana kasnije na miropomazanju u manastiru Žiča

Vidi još

uredi

Napomene

uredi
  1. ^ Na internet portalu kraljevske porodice se nalazi šira lista objekata i dobara u okviru zadužbine[6], od kojih su neki vraćeni zadužbini, dok se oko nekih drugih vode sudski sporovi oko imovinsko-pravnih odnosa
  2. ^ Objavljena statistika važi za period od 1997—2007 i računata je prema broju prodatih ulaznica. Najveći broj poseta Zadužbinskom kompleksu ostvaren tokom 2001. godine – 118.784, ali je od tada u neprekidnom opadanju.[8]
  3. ^ Poslednja volja Kralja Petra I je dokument izložen u „Petrovoj kući“
  4. ^ Navedeni su samo neki od predmeta izloženih u Petrovoj kući. Neki eksponati, često gostuju u okviru nekih drugih postavki, kao npr. kruna kralja Petra I i plašt, koji se mogu videti u internet galeriji Petrove kuće na TO „Oplenac“ Topola[11], bila je u okviru postavke „Srpskih vladarskih insignija“[12]
  5. ^ Vojna evidencija je izložena u Petrovoj kući
  6. ^ Franc Nojhauzen (1877. do 1966) došao je u Jugoslaviju iz Bugarske i prvo se zaposlio u nekoj privatnoj livnici u Beogradu. Dolaskom Hitlera na vlast, on brzo postaje direktor „Lufthanze“, a zatim i Saobraćajnog nemačkog biroa, vođa Nemaca za Jugoslaviju i ceo Balkan, kao i organizator nemačke obaveštajne službe, lični prijatelj Geringa, jedan od prouzrokovača vazdušnog napada na Beograd, jer je to on tražio kao odmazdu za demoliranje Saobraćajnog biroa i, konačno, generalni punomoćnik za privredu u Srbiji, u kojem svojstvu je bio najmarkantnija figura nemačke okupatorske sile do početka 1944. godine. Po dolasku na položaj direktora „Lufthanze“, Nojhauzen počinje da radi intenzivno na obaveštajnom i političkom polju, a stara se prvenstveno da se približi nemačkoj narodnoj manjini i njenim organizacijama.[16]
  7. ^ Pismena izjava upravnika Kraljevskih dobara upućena Narodnoj banci takođe je izložena u Petrovoj kući
  8. ^ Sanduci 81 i 90 su izloženi u Petrovoj kući[18]
  9. ^ od ukupno pet koje je kraljica imala[20]
  10. ^ Veruje se da sadržaj sanduka 23 i dalje stoji zapečaćen u Trezoru Narodne banke

Reference

uredi
  1. ^ TO „Oplenac”, Topola — Vinogradareva kuća Arhivirano na sajtu Wayback Machine (24. mart 2012), Pristupljeno 8. april 2013.
  2. ^ TO „Oplenac”, Topola — Kraljev podrum Arhivirano na sajtu Wayback Machine (24. mart 2012), Pristupljeno 8. april 2013.
  3. ^ TO „Oplenac” Topola — Vile na Oplencu Arhivirano na sajtu Wayback Machine (24. mart 2012), Pristupljeno 8. april 2013.
  4. ^ Zadužbina Oplenac Arhivirano na sajtu Wayback Machine (12. decembar 2011), Pristupljeno 8. april 2013.
  5. ^ Večernje nosvosti — „Kasarni vožda opet stari sjaj”, Pristupljeno 8. april 2013.
  6. ^ Kraljevska porodica - „Oplenac“ Arhivirano na sajtu Wayback Machine (1. april 2008), Pristupljeno 8. april 2013.
  7. ^ Karađorđeva Topola sa Oplencom na listi spomeničkih prostorno kulturno-istorijskih celina, Pristupljeno 8. april 2013.
  8. ^ „Socio-ekonomska analiza opštine Topola“, Pristupljeno 8. april 2013.
  9. ^ Globus travel — Nasleđe juga Srbije Arhivirano na sajtu Wayback Machine (5. mart 2016), Pristupljeno 8. april 2013.
  10. ^ Politika — Blago sa Oplenca Arhivirano na sajtu Wayback Machine (25. februar 2011), Pristupljeno 8. april 2013.
  11. ^ TO „Oplenac“ Topola galerija - „Petrova kuća“ Arhivirano na sajtu Wayback Machine (22. april 2012), Pristupljeno 8. april 2013.
  12. ^ Politika - „Deo Karađorđevog topa u kruni kralja Petra Prvog“, Pristupljeno 8. april 2013.
  13. ^ a b Tajna sanduka br. 23 | Reportaže | Novosti.rs
  14. ^ Glas javnosti — Tajna večera od sedefa, Pristupljeno 8. april 2013.
  15. ^ „Tajna večera” na Oplencu („Politika”, 9. jul 2019)
  16. ^ „Lufthanza“, centrala Gestapoa, Pristupljeno 8. april 2013.
  17. ^ Dom Narodne skupštine Republike Srbije, Pristupljeno 8. april 2013.
  18. ^ fotografije iz Petrove kuće, Pristupljeno 8. april 2013.
  19. ^ Reporteri „Glasa” obišli „Zadužbinu kralja Petra Prvog” (4. jul 2003), Pristupljeno 8. april 2013.
  20. ^ Dijademe kraljice Marije, Pristupljeno 8. april 2013.
  21. ^ Fejsbuk — Istina o „Kraljevom zlatu”, Pristupljeno 8. april 2013.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Петрова_кућа&oldid=27375817”