Pirotski komitski odred

Pirotski komitetski odred pod komandom Jovana Radovića dobio je u delokrug ceo pirotski okrug i istočni deo niškog okruga, jugoistočni deo vranjskog okruga. Odred je sarađivao sa vlasotinskom grupom, te ga Bugari nazivaju i "pirotsko-vlasotinski odred".

Prilikom stvaranja Pirotskog komitetskog odreda vojvoda J. Radović je uputio naredbu za organizovanje borbe protiv bugarske administrativne vlasti u rejonu pirotskog komandantstva. Kao osnovni povod za ustanak obeležava bugarski poziv za mobilizaciju srpskih boraca i mladeži. Ovaj poziv će naići na otpor od strane srpskih vojvoda i ustanika u celom srpskom kraljevstvu, zato je potrebna organizacija odreda. Osnovna jedinica organizacije je selo. U svakom selu je oformljena grupa od pet ljudi i jednog starešine. Zadatak tih grupa je da proverava količinu oružja i municije koje se nalaze u selu, kao i da ih dovode u ispravno stanje i održavaju. Služili su kao kanali za prenos pošte, naredbi i zapovesti organizacije. Pomagali su kuririma i ustanicima obezbeđujući im skrovišta i hranu. Krili su izbegle srpske zarobljenike. Stanovništvu su podizali moral i klonuli duh. Nabavljali su eksploziv i francuske ključeve za odvajanje šrafova na železničkim šinama. U svako doba su morali da imaju spremne konje i tovarni pribor, potreban za rezervu, odeću i druge stvari potrebnu ustanicima. Starešine u selu su prikupljale stanovništvo pogodno za borbu. Te osnovne jedinice grupišu se u rejonske čete pod komandom određenih vojvoda. Tako su nastali Prokupljansko-Kuršumlijski-Toplički odred u kome je bilo glavno rukovodstvo pokreta, Lebanski ili Jablanički odred, Pirotski u koji ulazi i Vlasotinski, broji oko 1000 ustanika, ali prema bugarskim podacima imali su samo 300 pušaka, Sokobanjski odred koji se odvojio od Kuršumlijskog, Ibarsko-Kopaonički odred, Blackijiski odred i tako dalje.

Vojvoda Jovan Radović sa 25 odabranih ljudi, jezgrom budućeg Pirotskog komitetskog odreda, dobio je zadatak „da bude na drumu Lebane – Leskovac.“ Svi odredi ulaze u borbu, ali bez usaglašenosti dejstava, pojedinačno, u različitim delovima dana, na međusobno udaljenim sektorima, s nejednakim stepenom angažovanosti i sukobljavajući se s neprijateljskim jedinicama koje su slučajno susreli, mada je Glavni štab 24. februara pre podne objavio opšti ustanak. Toga dana J. Radović javlja komandantu Centralnog komiteta vojvodi K. Pećancu da je oslobodio dva Srbina koje je bugarska patrola vodila na suđenje u Leskovac „ali su ih moji junaci stigli na pola sahata pred Leskovcem“. Na kraju se oseća ponos i cinizam vojvode: “Razjurena konjica bugarska u mrak je stigla u varoš, ali ne preduzimaju nikakve mere protiv nas, valjda stoga što smo braća?! Slava Bogu, nismo imali nijednog gubitka.“ Tokom sukoba sa Bugarima zarobljeno je osam bugarskih vojnika, tri su ranjena, deset zarobljenih konja. Međutim, nisu Bugari bili toliko pasivni, već u sledećem pismu od 27. 2. 1917. godine J. Radović javlja Pećancu da je stigao u Leskovac jedan bataljon vojnika iz Sofije koji preti stanovništvu kako će doći jedna divizija Turaka koji su „kiseli na Srbite, pa će sve da potepaju Komite“. Iako javlja da je u Leskovcu bilo toga dana 150 Nemaca i 50 Bugara koji su slabo naoružani, ništa nije preduzimano.

Radović je dakle pobornik borbene linije, za razliku od Pećanca. Imenovanje Jovana Radovića i Toška Vlahovića za komandante kod Pirota i u Krajini, Pećanac je posle rata objasnio time da je većina bila za ustanak i „da bi se stvar rasplinula“ on je u istočne krajeve uputio „najvatrenije pobornike za ustanak“.

Pećanac je nameravao da prodre u okolinu Pirota i u Krajinu, kuda odlaze po jedna četa od po 25 ljudi sa zadatkom da organizuje posebne odrede za čija su sedišta bila naznačeni Pirot i Zaječar. Stoga K. Pećanac naređuje voj. Radoviću da svom snagom napadne Sićevačku klisuru, prugu Niš-Pirot, pobuni tamošnji narod.

Međutim, narednim izveštajem J. Radović nam otkiva svu slabost ustanka. Pored toga što se hvali kako je rasterao Bugare iz Orašačke, Kalotničke, Šišavačke i Kruševačke opštine i da od toga dana nema nijednog Bugarina po selima, „narod je sa oduševljenjem primio oslobođenje.“ Zadovoljan je kako organizacija napreduje, i kako su suzbijene bugarske rekvizicije od strane njegovog odreda. Na kraju svog izveštaja Radović nam otkriva najveći nedostatak pokreta: „Od dana moga prelaska, od Vas ne dobih nikakav izveštaj, niti naređenja, kao ni o tamošnjoj akciji. Molim za češći izveštaj i potrebna naređenja, prema potrebama i uspehu naše akcije u unutrašnjosti i na frontu. Da li je više snage neprijateljske dolazilo ili ne, po mome odlasku? Kakav je uspeh? Šta je oslobođeno?“ ove poslednje reči u izveštaju nam otkrivaju da pored toga što nije bilo nikakvog napada na Sićevačku klisuru, do voj. Radovića nije ni stiglo ovo naređenje. Komunikacija između odreda i Centralnog komiteta bila je jalova i nefunkcionalna. Ovo nam definitivno potvrđuje njegovo sledeće pismo koje počinje: „Od dana moga prelaska pa do ovoga časa ne dobih od Vas niti izveštaja, pa sam poslao naročitog kurira 28. februara (13. marta, nov.kal.) da Vam se lično javi s mojim pismom.“ Iz istog izveštaja saznajemo da je Pirotski komitetski odred imao uspešnih akcija u Vlasotincu i kod Morave, što je ulilo poverenje stanovništva u ovaj pokret: „kada su videli da ne žalim život za njih, svuda su mi lojalni, gde god se pojavim. Mnogo je učinilo i paljenje kuća izdajicama, koji su pobegli na podvorenje Baja-Ganji.“ Ustanici su tih dana primenjivali odmazdu nad bugarskim stanovništvom, na taj način što su slali odrede u Bugarsku: „Preduzeo sam najhitnije mere da se zapale nekoliko sela s one strane granice stare Bugarske, da bih parirao ovo što oni rade ovde“. Ovih nekoliko izveštaja potvrđuju nam tvrdnju da su odredi radili samostalno, akcije preduzimali po sopstvenom nahođenju i datoj situaciji, bez plana i jedinstva u organizaciji, bez međusobne podrške i zaštite.

Teror protiv stanovništva je korišćen kao osnovno sredstvo kojim se pokušavala slomiti gerila.

Gerila i, štaviše, ustaničko htenje odoleli su vojnom porazu velike bune i strahotnom neprijateljevom teroru, nadživeli su teška iskušenja. Topličko-jablaničko-kopaonička oblast se i nadalje potvrđivala kao istorijsko središte okupirane Srbije upravo zato što je pokret oružanog otpora u njoj pokazivao izuzetnu žilavost. Iz nje je oružana borba prenesena na desnu obalu Morave u, grubo određen, trougao Vlasotince – Sokobanja – Pirot, a ukorenila se i u dolinu donjeg toka Zapadne Morave i u oblast koja leži severnije od ove reke; takođe se osetila i u području zapadnih okruga. Pirotski komitetski odred četovao je u oblasti oko Soko Banje. U borbi iznad Poružnice, 8. maja 1917. godine napadnuta je cela četa Bugara i naterana je na bekstvo prema Soko Banji, dok ih je J. Radović sa ostatkom odreda čekao u zasedi. Posle tri sata borbe Bugari su se dali u bekstvo tako „da su bez kapa dolazili u Soko Banju, noseći svoje mrtve i ranjene.“ Isto je ovako prošla i druga četa koja je dolazila iz Aleksinca preko Bovana.  Vojvoda Toško Vlahović je 26. 6. 1917. godine sa 22 dobrovoljca prešao Južnu Moravu i prebacio se na teren Istočne Srbije. U strahu od žestokih bugarskih represalija, narod okolnih niških i pirotskih sela nije oduševljeno dočekao komite. Ovaj je odred vodio borbu protiv jedne bugarske čete nedaleko od Pirota, u rejonu sela Šestigabar. Posle kraćeg puškarenja sa bugarskim zaštitnicima, odred probija neprijateljski obruč i izbija na svrljiške planine, odstupajući po najvećoj vrućini. U to vreme se proneo glas da se po Staroj planini nalazi stotine komita.

U aprilu i maju vojvoda Radović je četovao na desnoj obali Južne Morave, usamljen i lišen svake veze sa ostalim vođama.

Moral u narodu već je uveliko opao, znao je to i J. Radović, jer narod više ne prijavljuje krivce za zloupotrebe: „jer narod ne sme izneti svoju tužbu protiv Krivaca iz bojazni da docnije od Krivaca ne budu pečeni, derani i najzad ubijeni.“

Sigurno je da je jedan od važnijih uzroka stalne i raznovrsne krize pokreta otpora bio u slabosti središta njegove organizacije. Važnost ovog središta je bila utoliko veća što Pećanac nije imao nikakvu vezu s Vrhovnom komandom na Solunskom frontu i nikakvi nalozi ili pomoć nisu dolazili odnekud sa strane.

Istočno od Morave je već bio vojvoda Jovan Radović i tu je činio prava čuda s obzirom na okolnosti: preotimao je srpske mladiće koje su mobilisane vodili u Bugarsku, zarobljavao i razoružavao bugarske žandarme i po nekog nemačkog vojnika, tukao se s poterama, vršio prepade, gladovao, bolovao, nosio se sa sve češćom malodušnošću u redovima svojih ljudi. Izdržavao je bez opreme, hrane i vesti iz središta pokreta. Ipak je početkom avgusta odlučio da se vrati u Toplicu, gde je Pećanca sreo 5. avgusta, prvi put posle tačno pet i po meseci.

Ubrzo se rastaju i Jovan Radović povlači se u Prolom da nađe skrovište.

Pred savezničkim nadiranjem s juga, Bugarska je vrlo brzo pokleknula, položila oružje i potpisala primirje 30. septembra 1918. godine. Time su prestale da postoje Moravska vojnoinspekcijska oblast i Makedonska vojnoinspekcijska oblast.

Pećanac, Radović i Vlahović su se ubrzo povezali i najpre ustremili ka jugu, ka Peći, onda ka Crnoj Gori.

Radović i Vlahović su na čelu odreda, koji su i dalje nosili imena Pirotski i Jablanički, maršovali prema Crnoj Gori, s tim što je Radović preuzeo komandu umesto obolelog Pećanca. Podržani svuda od crnogorskih komita i ustanika ušli su kao oslobodioci, a profesor Jovan Radović je izveo pravi vojni podvig kada je s malobrojnom četom i uglavnom golorukim narodom oslobodio Nikšić i zarobio veliki garnizon 2. novembra 1918. godine. Kasnije su obojica vojvoda krenula u Hercegovinu, pa u Bosnu, gde je vojvoda Jovan Radović iznenada umro, u Sarajevu, verovatno otrovan. K. Pećanac je tvrdio da su J. Radovića otrovale pristalice kralja Nikole Petrovića.