Piščevi zapisi 1999—2000: Vreme zmija

Piščevi zapisi 1999—2000: Vreme zmija su zbirka odabranih dnevničkih zapisa Dobrice Ćosića koja se nadovezuje na Piščeve zapise 1992—1993. U najvećem delu ovih zapisa Ćosić se bavi NATO bombardovanjem Srbije i ratom na Kosovu, kao i političkom i ekonomskom situacijom u SRJ. Pogovor knjige napisala je piščeva ćerka i urednik njegovih sabranih dela Ana Ćosić-Vukić. Ova knjiga objavljena je 2009. godine. Ova knjiga je izazvala različite optužbe na račun pisca i polemike o tim optužbama.

Govor mržnje

Kontroverza u vezi sa ovom knjigom nastala je kada su Biljana Kovačević-Vučo, u ime Komiteta pravnika za ljudska prava (JUKOM), i Sonja Biserko, u ime Helsinškog odbora za ljudska prava, podnele Okružnom tužilaštvu u Beogradu krivičnu prijavu protiv Dobrice Ćosića, u kojoj se iznele tvrdnju da je izvršio krivično delo izazivanja nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti i krivično delo rasne i druge diskriminacije, kada je, na 211 strani knjige, misleći na Albance, napisao: "Taj socijalno, politički i moralni talog tribalnog varvarskog Balkana uzima za saveznika Ameriku i Evropsku uniju u borbi protiv najdemokratskijeg, najcivilizovanijeg, najprosvećenijeg balkanskog naroda - srpskog naroda."

Mnogobrojne javne ličnosti ustale su u odbranu Dobrice Ćosića i njegovog dela. Predsednik Srbije Boris Tadić je u emisiji "Utisak nedelje", na pitanje o tužbi protiv Ćosića rekao: "Dobricu Ćosića poznajem godinama i sve ono što sam o raznim narodima, i albanskom, sa njim ragovarao, nikada nije podrazumevalo nipodaštavanje, toga moram da budem svedok". Poznati režiser Emir Kusturica izjavio je: "Njihov cilj nije jedino on, na meti su i predsednik Tadić, ministar Jeremić, svi oni koji nikada neće priznati nezavisnost Kosova. Apsurd je napadati Ćosića i najpoznatijem socijaldemokrati, patrioti, čoveku koji je život posvetio građenju Srbije, pripisivati izmišljena nedela, u nemoći da bilo koga nagovore kako je priznavanje nezavisnosti Kosova prihvatljivo". Pisac Radovan Beli Marković rekao je ovim povodom: "Kada bi se, recimo, sa polica Gradske biblioteke Lajkovac, gde imam čast da svoj hleb zarađujem, uklonile knjige Dobrice Ćosića, kao i knjige o njegovim knjigama, nastala bi vapijuća praznina, u dušama čitalaca pogotovo, a drugi neka kažu: čime bi i kako ispunili prazninu koja bi nastala izopštenjem Ćosićevog dela iz srpske kulture, ili se u glavama pojedinih subjekata srpska kultura i ne uzima u račun". Poznati filozof Svetozar Stojanović je izjavio: "Čudi me od dve dame da one podnesu tužbu, kada je poznato da baš one tvrde da su Srbi kolektivni krivci kao nacija. Ako takvi izgredi nisu širenje mržnje, ja ne znam šta je to. Ako se pogleda tekst, Ćosić ne govori o albanskoj naciji, nego o jednom delu Albanaca koji su takvi kakvim ih je on opisao". Pisac Brana Crnčević rekao je: "Dobrici Ćosiću može da se pripiše svašta, ali nikako širenje mržnje. On je jedan od najvažnijih srpskih pisaca, bio je uključen u sve najvažnije političke događaje stare Jugoslavije i nove Srbije, apsolutno niko ne može da sumnja u njegove dobre namere. Mislim da bi bilo dobro da podnese kontratužbu, jer su njegovi argumenti mnogo ozbiljniji". Dobrilo Nenadić, poznati pisac, izjavo je: "Mislio sam da je vreme ždanovizma davno prošlo, jednom zasvagda, da se sudi knjigama i idejama. To je komično. Pisac ima pravo da kaže šta god, šta misli. Poznato je da je pisac Fransoa Vijon bio nekoliko puta osuđivan na smrt, pa postao klasik. Ćosić je klasik srpske književnosti. I tačka".

Mart 1999.

Dana 21. marta u podne Ćosić je posetio patrijarha Pavla. Patrijarh ga obaveštava o tome kako je protekla njegova poseta predsednicima Slovenije i Hrvatske Milanu Kučanu i Franji Tuđmanu. Zatim su prešli na neposredan razlog zbog koga je patrijarh pozvao Ćosića na razgovor: da bi čuo njegovo mišljenje o stavovima koje crkva treba da zastupa na sednici Svetog sinoda zakazanoj za 25. mart. Ćosić ga je savetovao da Sveti sinod uputi apel da se po svaku cenu pronađe kompromis u kosovskoj krizi, rekavši da puta ka miru i dobru nije samo jedan. Patrijarh mu se zahvalio na savetima i obavestio ga da će tražiti hitan sastanak sa Slobodanom Miloševićem. Iste večeri Ćosića je zvao Alfred Šerman, bivši savetnik Margaret Tačer i urednik “Dejli telegrafa”, rekavši mu da su Amerikanci odlučili da bombarduju Jugoslaviju i da okupiraju Kosovo, ali mu je izneo i svoje mišljenje da Srbi ne treba da kapituliraju, već da se bore i da „ubiju samo 20 Amerikanaca i NATO je poražen“, jer Šerman smatra da je Amerika „sila koja nema snagu da podnese ljudsku žrtvu“.

Dana 24. marta počelo je bombardovanje. Ćosić prve večeri bombardovanja silazi sa porodicom u podrum kuće.

Dana 25. marta Ćosićev prijatelj Sotiros Panajotis, advokat sa Rodosa, poziva telefonom Ćosića i moli ga da, sa porodicom, bude njegov gost na Rodosu dok se bombardovanje ne završi. Ćosić pita ćerku Anu i unuke Nikolu i Milenu za mišljenje, ali oni su odlučno protiv napuštanja zemlje dok traje rat. Drugi prijatelji pozivaju Ćosića da se preseli u centar Beograda kod njih, smatrajući da je tamo bezbednije, ali Ćosić i to odbija.

Dana 26. marta u Udruženju književnika Srbije održan je protestni skup pisaca, a Ćosić je prvi govornik. Kasnije tog dana, pošto je to godšnjica samoubistva pisca Branka Ćopića, Tanasije Mladenović, Dragan Nedeljković i Ćosić položili su cveće, ovlašćeni od banjalučke televizije, i u ime Krajišnika, izgovorili po nekoliko rečenica.

Dana 29. marta Ćosić odlazi na sahranu Darke Selimović, supruge njegovog pokojnog prijatelja Meše Selimovića, a u “Nedeljnom Telegrafu” izlazi njegov tekst o bombardovanju.

April 1999.

Ljubomir Tadić, Vasilije Krestić, Milorad Ekmečić, Nikša Stipčević i Dobrica Ćosić početkom meseca sastaju se sa delegacijom Intelektualnog foruma iz Banjaluke i razgovaraju o trenutnom stanju na Kosovu i u Bih

Ćosić je ogorčen na Miloševića: „Slobodan Milošević je i pristao na rat da ne bi kapitulirao. Izabrao je i rat i razaranje Srbije samo da ostane na vlasti. On je čvrsto odlučio da i posle izgubljenog rata i izgubljenog Kosova ostane predsednik, jer je branio Kosovo žrtvujući i Srbiju. On želi da nam bude Tito - doživotni predsednik. To se, ipak, neće dogoditi.“

Ćosić, u svom kabinetu u Akademiji, prima urednika francuskih novina „Figaro“, državnog savetnika Mari Garo i dva novinara i sa njima razgovara o kosovskoj krizi. Urednik Figaroa Alen Giotre zamolio je Ćosića da napiše apel francuskoj javnosti, što Ćosić prihvata i u tom apelu predlaže svoju staru ideju rešenja kosovskoj pitanja – podelu Kosova.

Filozof Mihajlo Marković se čudi svom prijatelju Ćosiću zbog pristajanja na podelu Kosova i smatra ga „malodušnikom i kapitulantom“. On smatra da će Srbi pobediti NATO pakt. Dobrica je svestan da Srbi ne mogu da dobiju rat: „Naš je spas u kapitulaciji; kapitulacija sada nije izdaja. Taj paradoksalni obrt u našoj sudbini nema ko da objavi. “

Ćosića posećuje stara poznanica Renata Flotau, dopisnica “Šigla”, koja ga obaveštava o srpskom proterivanju Albanaca sa Kosova. Dao je intervju i dopisnicima najvećih španskih listova, koji su saglasni sa njim da Amerika ne ratuje za ljudska prava Albanaca, nego za svoje strateške interese na Balkanu i Evropi.

Ćosić je ogorčen zločinima NATO pakta, a istovremeno uviđa: „ Srbofobija je nova globalna ideologija mržnje. Mi, Srbi, novi smo semiti. U stvari, mi smo metafora zločinačkog naroda. Jevreje, Turke, Nemce, Ruse, Engleze, Francuze, Holanđane, Špance, Portugalce, mrzeli su pojedini narodi, ili nekoliko naroda, oni potčinjeni, eksploatisani, poraženi u ratu. Nas mrzi više od milijardu ljudi, svi koji gledaju televiziju; nas mrze oni kojima nismo nikakvo zlo učinili; nas mrze oni koji nas ne poznaju, a mnogi koji ne znaju ni na kom je kontinentu ta Srbija. Mi smo simbol zla; mi smo sotona sveta.“

Maj 1999.

Patrijarh Pavle je ponovo pozvao Ćosića na razgovor. Ćosić je oduševljen patrijarhovim ponašanjem i naziva ga „živim svecem“: „Ne verujem da su njegovi učitelji jevanđelisti bili pobožniji od njega i sa manje grehova i grešnosti. Taj čovek je ovaploćenje Hristove vere. On je oličenje hrišćanina i hrišćanske religije. Nisam upoznao čoveka sa potpunijim skladom uverenja i življenja“.

Francuski premijer Lionel Žospen u govoru francuskom parlamentu pozitivno je govorio o Ćosićevoj ideji o podeli Kosova, ali Ćosić je uveren da je za nju dockan.

Slobodan Gavrilović, funkcioner Demokratske stranke, posećuje Ćosića i govori mu da je Zoran Đinđić doveo sebe u pitanje kao vođa Demokratske stranke napuštanjem zemlje. Gavrilović veruje da posle rata u Srbiji treba da nastane svenarodni politički demokratski pokret na čijem čelu bi bio Dobrica Ćosić, što Ćosić odbija, jer nije spreman da ostatak života posveti politici.

„Blic“ i „Danas“ objavljuju deo Ćosićevog intervjua švajcarskom „Tanu“ u kome se zalaže sa podelu Kosova.

Ćosića prijatelj sa Kosova obaveštava o proterivanjima Albanaca koje čini srpska vojska, a on zapisuje: “ Ne razumem ovakvo proterivanje Šiptara; smatram tu odluku ludačkom, fatalnom, antisrpskom. Ako je to zaista naredba Vrhovne komande i vrhovnog komandanta, onda njima u Beogradu treba suditi za ratne zločine i genocid nad Albanskim narodom.“

Na predlog Dinija, ministra spoljnih poslova Italije, Ćosić piše članak za rimske novine „Republika“ u kome izlaže svoju argumentaciju za podelu Kosova. Neki ministri francuske vlade, na čelu sa premijerom Žospenom, poslali su svog izaslanika da po njemu Ćosić pismeno izloži i obrazloži svoju koncepciju teritorijalnog razgraničenja sa Albancima na Kosovu, što je Ćosić prihvatio, nazvavši ga „Predlog za istorijski kompromis na Kosovu“.

General Pjer Mari Galoa javlja se Ćosiću. I on je ogorčen američkom i politikom NATO pakta, podržava Srbiju, upozoravajući Ćosića da je vrlo moguća i kopnena invazija NATO pakta.

Pisac radi na sabiranju i redigovanju za treću knjigu „Piščevih zapisa“.

Jun 1999.

Ćosić predlaže da on, Vasilije Krestić, Nikša Stipčević, Mladen Srbinović i Momčilo Ristić zahtevaju sastanak sa predsednikom Srpske akademije nauka i umetnosti Dejanom Medakovićem i da mu predlože da u ime grupe akademika traži sastanak sa predsednikom Miloševićem i prenese mu njihovo mišljenje da mora da prihvati zahteve Amerike i Evropske unije i „okonča dalje ubijanje i rušenje Srbije“.

Vojkan Mitić iz Niša, predsednik upravnog odbora holding kompanije Elektronske industrije, javlja Ćosiću da se u Nišu pojavilo mnogo zmija, koje su bombe i projektili isterali iz zemlje i šuma, pa su počele da gamižu gradom. Ovaj podatak kasnije je poslužio piscu kao inspiracija za naslov ove knjige dnevničkih zapisa.

Dana 7. juna Ćosiću se javlja Momčilo Trajković, vođa Srpskog pokreta otpora sa Kosova, i informiše ga da se Srbi spremaju za beg sa Kosova usled povlačenja srpske vojske i predstojećeg ulaska NATO pakta na Kosovo.

Dana 10. juna bombardovanje je prestalo, a dan kasnije Ćosić zapisuje: „Vojska se povlači sa Kosova, general Lazarević stoji mirno pored puta kojim prolazi motorizovana kolona i – patetično pozdravlja vojsku koja zasvagda napušta Kosovo! Vojnici iz oklopnih kola podigli ruke, pobednički, sa tri prsta pozdravljaju kamermane srpske televizije... „Politika“ donosi naslov na prvoj strani, krupnim slovima, „NAROD JE HEROJ“. Prenosi se govor predsednika Miloševića sa naglašenim patosom oslobodioca Kosova. Bezočna laž, sve do bezočnije laži ovog ideologizovanog, titoizovanog vlastodršca... “

Dana 25. juna održana je godišnja skupština Srpke akadamije nauka i umetnosti. Dobrica Ćosić, kao drugi govornik na skupštini, traži ostavku Slobodana Miloševića, sa čim se saglasila velika većina akademika. Sve svetske agencije, televizije, radio i novine prenele su vest da je Dobrica Ćosić, bivši predsednik Jugoslavije, tražio ostavku Slobodana Miloševića.

Ćosić, razočaran antisrpstvom u Crnoj Gori, prognozira: „Srbi će biti poturice i Gorski vijenac će doživeti svoje izvrnuto, paradoksalno značenje. Srbi će biti poturčenjaci, srpstvo će biti „nevjera“ koja će se proganjati. Povešće se pravi etnički rat protiv srpstva; crnogorstvo će pre kraja 21. veka biti nacionalnost jača od hrišćanske religije. Ili će se Crna Gora pocepati na albansku, muslimansku i srpsko-crnogorsku teritoriju, što je, takođe, realno.“

Jul 1999.

Početkom juna Ćosić, sa unucima Milenom i Nikolom, boravio je u Budimpešti, gde se sa izdavačem dogovarao o štampanju svojih Sabranih dela.

Ćosića prima patrijarh Pavle. Patrijarh ga obaveštava da je izgon Albanaca sa Kosova vršila OVK, a kasnije i srpske snage, a da je dosta Albanaca pobeglo i pred bombama NATO pakta. On poverava Ćosiću da je, još za vreme bombardovanja, posetio Miloševića i savetovao ga da podnese ostavku, što je Milošević odbio. Patrijarh je onda Miloševiću predložio da se formira „vlada nacionalnog spasa“, na šta je Milošević odgovorio da već postoji vlada nacionalnog jedinstva. Patrijarh se nije saglasio sa Ćosićem u vezi sa njegovim stavom o podeli Kosova.

Ćosiću ponovo telefonira Momčilo Trajković i obaveštava ga o situaciji na Kosovu i Metohiji: „Redom, od kuće do kuće, od stana do stana, Šiptari u Prištini čiste grad od Srba. Ubijaju, kidnapuju, siluju, tuku, pljačkaju... Od onih Srba koji su se posle bekstva iz Peći vratili svojim opljačkanim kućama osmoricu su zaklali.“

Na Svetoj gori umro je Ćosićev prijatelj kaluđer Mitrofan, za čiju je komemoraciju u Udruženju književnika Srbije Ćosić napisao prigodan tekst, koji je i NIN objavio.

Dana 19. jula opet ga je primio patrijarh Pavle na razgovor o Kosovu - albanskim zločinima i opstanku Srba u južnoj srpskoj pokrajini. Dugo su razgovarali i o opoziciji, a patrijarh je pitao Ćosića za savet da li da pozove vođe opozicije i savetuje ih da se ujedine kako ne bi došlo do nemira i građanskog rata. Ćosić ga je savetovao da to još ne čini, već da sačeka razvoj događaja i savetuje ih kada njegov savet bude neophodan, što, Ćosić prognozira, može biti već početkom septembra. Patrijarh se saglasio.

Dana 21. jula Ćosića je posetio bivši šef Generalštaba i jedan od vođa opozicije Momčilo Perišić, tražeći Ćosićevu podršku, koju mu je Ćosić, načelno, obećao, ali bez ikakvih uplitanja u organizaciju i vođstvo opozicije. Dan kasnije, kod Ćosića su se sastali Momčilo Perišić i Ćosićev prijatelj i član Demokratske stranke Miodrag Perišić i razgovarali nekoliko sati.

Dana 30. jula Ćosića je patrijarh Pavle pozvao na razgovor. Prepričao mu je svoj razgovor sa nemačkim kancelarom Šrederom, koji mu je obećao da će pomoći da se podignu i albanske i srpske kuće na Kosovu, ali da Srbiju, dok se ne demokratizuje, neće pomagati, što je patrijarha zabrinulo. Patrijarh je uveren da je patriotska obaveza predsednika Miloševića da podnese ostavku: „Njegova je obaveza da se žrtvuje za svoj narod. Ako mora da ide u Hag, neka ide. Čoveku je svejedno gde će svoju žrtvu priložiti za svoj narod.“ Posle ovog sastanka Ćosić zapisuje: „Ovo je doba moralnog pada srpskog naroda i njegove duboke duhovne krize. Patrijarh Pavle postaće donebesnik morala i duhovnih vrednosti. On će svojom veličinom da nas spase pred potomcima. Radostan sam što smem da zapišem: nas dvojica smo i prijatelji.“

Avgust 1999.

Ćosić je imao manju hiruršku intervenciju pod anstezijom, pa je jedno vreme proveo oporavljajuči se.

Krajem meseca Ćosić je posetio patrijarha Pavla, koji ga je pozvao da se sa njim posavetuje o tome šta Crkva treba da čini. Patrijarh ga je obavestio da je tražio sastanak sa Slobodanom Miloševićem, koji je to odbio, pa je patrijarha u pratnji mitropolita Amfilohija primio predsednik Srbije Milan Milutinović. Predložili su mu da on i Milošević podnesu ostavke. Milutinović je to odbio, uz tvrdnju da nije problem u njihovim ostavkama, nego u stavu prema Srbiji: „Treba samo izdržati. Amerika i Evropska unija moraju da promene politiku prema Srbiji“. Patrijarh se sa njim nije složio. Patrijarh Pavle je Ćosiću takođe ispričao svoj nedavni susret sa prestolonaslednikom Aleksandrom u Pećkoj patrijaršiji, koji mu je zamerio što se u crkvama ne moli za kraljevski dom i njega, na šta mu je patrijarh odgovorio: „Mi živimo u državi koja je republika. Mi ne možemo u molitvama da spominjemo Vas. U srpskim crkvama nije se molilo ni za Vašeg dedu kada je bio kralj“. Ćosić se saglasio sa patrijarhom.

Septembar 1999.

Novinar Žarić javlja Ćosiću da je on „jedini pisac u svetu kome su, za života, u tri navrata spaljivane knjige: 1968, 1981. i 1999.“ On mu saopštava: „Iz srpskih biblioteka, sa posebnim ritualom, izdvajaju se Ćosićeve knjige i spaljuju sa pucnjavom i divljačkim veseljem“.

Dana 19. septembra umro je Ćosićev prijatelj Pavle Ivić. Ćosić se, u ime SANU, od njega oprostio kratkim govorom na sahrani, a u dnevnik zapisuje: „Moj stari drug, moj veliki savremenik, koji mi je svagda bio intelektualna i moralna podrška, ode u nepovrat“.

Ćosić je završio rad na svojoj knjizi dnevnika Piščevi zapisi 1969—1980.

Oktobar 1999.

Ćosić provodi sedam dana na planini Zlatar kod prijatelja, gde radi na prikazu knjige Ljubomira Tadića „U matici krize“, kao i na odgovorima Bošku Ruđinčaninu na pitanja za njegovu knjigu „Zavičaj i Prerovo Dobrice Ćosića“, kao i na odgovorima Miodragu Petroviću iz Niša, koji je takođe radio na knjizi o susretima i razgovorima sa Dobricom Ćosićem.

Ruski pisac Aleksandar Zinovjev je boravio u Beogradu, otvarajući Sajam knjiga, pa ga je Ćosić ugostio na večeri. Tom prilikom je odbio da napiše predgovor njegovoj knjizi „Velika prekretnica“, priznavši da nema dovoljno znanja za tako nešto.

Dobrica je putovao i u Igalo da se sa Milanom Panićem dogovori o finansiranju njegovih Sabranih dela. Po povratku u Beograd, Ćosiću je na večeri bio Igor Mandić, poznati hrvatski pisac, za koga Ćosić izražava najdublje poštovanje.

Ćosić je ponovo razgovarao sa generalom Perišićem i savetovao mu ujedinjenje opozicije.

Novembar 1999.

Ćosić ima problem oko štampanja svojih Sabranih dela, jer je glavni finansijer štampanja Milan Panić, za režim u Srbiji „izdajnik“.

Sa ćerkom Anom i unukom Nikolom, Ćosić je ponovo boravio u Budimpešti, gde je sklopio ugovor o štampanju svojih Sabranih dela u 25 knjiga.

Dobrica je završio je poslednju redakciju prve knjige Piščevih zapisa: Piščevi zapisi 1951—1968.

Decembar 1999.

Ćosić se ne slaže sa podelom na dve Srbije: „Ja sam pisac srpskog jezika, jezika svih Srba. Ja imam jednu Srbiju. Svojim knjigama pripadam svim Srbima. I lopovima, i zlikovcima, i Miloševićevim i Šešeljevim pristalicama; i njihovim protivnicima; i mojim čitaocima i sledbenicima. Ja nemam pravo na podelu Srbije i izbor one Srbije i onih Srba koje smatram naprednim, hrabrim, pametnim, poštenim. Pisac kakav sam ja – nosi samo jednu, celu, svu naciju. Ja sam Srbin upravo one poražene, ozloglašene, propale Srbije. Ona mi je dala jezik, hleb, dužnost, značaj. Bez te cele Srbije ne bi bilo ni mene sadašnjeg, ni mojih knjiga. Krivice Srbije, moje su krivice. Jer sam odavno prisvojio njene žrtve, njenu hrabrost, njene podvige, njene vrednosti i vrline. I celokupno njeno stvaralaštvo.“

Svoje zapise u ovoj knjizi Ćosić završava zapisom od 1.1.2000. u kome se bavi ostavkom Borisa Jeljcina, i Vladimirom Putinom, a između ostalog piše: „Da li će taj Vladimir Vladimirovič Putin, ruski obaveštajac, biti obnovitelj ruske države i njene moći po primeru Petra Velikog, u šta ja verujem bez ijednog stvarnog razloga, da li će on vratiti moć i dostojanstvo velikom ruskom narodu, u šta verujem svojim romansijerskom maštom, ili će kao „američki čovek“ nastaviti jeljcinovski putem kriminalne kontrarevolucije, što, javlja mi se telefonom, zabrinuto sluti moj učitelj istorije profesor Milorad Ekmečić, Srbin koji najviše zna o srpskoj i evropskoj prošlosti – videće se“.

Vidi još

• Piščevi zapisi 1951—1968.
• Piščevi zapisi 1969—1980.
• Piščevi zapisi 1981—1991.
• Piščevi zapisi 1992—1993.
• Piščevi zapisi 1993—1999.