Plakozoe
Plakozoe (Placozoa) su tip najprostijih višećelijskih životinja koje nemaju tkiva i organe. Jedina pronađena i opisana vrsta plakozoa je trihoplaks (lat. Trichoplax adhaerens). Otkrio ju je 1883. godine istraživač Šulc (Schulze) u akvarijumskoj vodi uzetoj iz Jadranskog mora[1] Ime vrste adherens dobila je po tome što lepo prianja za površine čak i staklene. Nešto kasnije je opisana još jedna vrsta (Treptoplax reptans), pronađena u Tirenskom moru, ali njeno postojanje nije ponovno potvrđeno. Tako, trihoplaks ostaje jedina dokazana vrsta ovog tipa životinja. Ova vrsta je rasprostranjena u svim tropskim i suptropskim morima i okeanima, u oblastima blizu kopna — koralnim grebenima ili slanim mangrovama[2].
| Plakozoe | |
|---|---|
| |
| Trichoplax adhaerens | |
Naučna klasifikacija 
| |
| Domen: | Eukaryota |
| Carstvo: | Animalia |
| Potcarstvo: | Parazoa |
| Tip: | Placozoa Grell, 1971 |
| Tipska vrsta | |
| Trichoplax adhaerens | |
| Porodice | |
Plan građe tela plakozoa uredi
Trihoplaks neodoljivo podseća na višećelijsku amebu time što prilikom kretanja menja oblik tela. Veličina tela se kreće do 4 mm u prečniku i ono je spljošteno u leđno-trbušnom pravcu i asimetrično. Plakozoe su na ćelijskom nivou organizacije, ne poseduju ekstracelularni matriks (koji bi ćelije organizovao u tkiva), bazalnu laminu, digestivnu duplju, niti definisane organe.
Njihovo telo se sastoji od slojeva epitelijalnih ćelija:
- leđnog (dorzalnog)
- trbušnog (ventralnog)
- središnjeg, koji se nalazi između prethodna dva sloja i u njemu se nalaze šupljine, prostori između ćelija, ispunjene tečnošću.
Za dorzalni i vetralni sloj se prvo smatralo da odgovaraju ektodermu i endodermu, ali je kasnije utvrđeno da oba sloja imaju isto poreklo. Oba sloja izgrađuju ćelije sa bičevima koje su međusobno različite.
Ćelije središnjeg sloja su vlaknaste i najviše diferencirane. Pored jedra one sarže i druge ćelijske organele: endoplazmatični retikulum, Goldžijev aparat, specifično građene mitohondrije. Mikrotubule i mikrofilamenti u vlaknastim ćelijama omogućavaju ameboidno kretanje trihoplaksa.
Novija istraživanja ukazuju i na naznake regionalne organizacije tela — tj. na funkcionalno razlikovanje centralnog dela tela od perifernih margina (ivica). Naime, u ćelijama periferije dolazi do ekspresije određenih gena (npr. Secp1, Trox-2), koji nisu eksprimirani u ćelijama centralnog dela[3].
Razmnožavanje se kod trihoplaksa obavlja se na dva načina — bespolno i polno. Bespolno razmnožavanje odvija se deobom tela. Pri polnom razmnožavanju, potrebno je obrazovovati spermatozoide i jajne ćelije. Tipični životinjski spermatozoidi nisu nikada pronađeni kod trihoplaksa. Spermatozoidima se smatraju delovi fragmentisanog tela. Polno razmnožavanje nikada nije dokumentovano/ispraćeno u laboratoriji, ali je primećeno brazdanje oplođene jajne ćelije.
Ekologija trihoplaksa[2] uredi
Trihoplaks vodi bentosni i pelagični način života u morima. Često se nalazi u mikroekosistemima sa crvenim algama, pojedinim trepljarima i člankovitim crvima. Herbivor je (hrani se jednićelijskim algama) i u uslovima akvarijumskog uzgoja i posmatranja nije primećeno predatorsko ponašanje ove vrste, ali je ishranu obogatila termički obrađenom hranom za ribe. Nijedan predator nije napao trihoplaksa — svi koji su došli u kontakt sa ovom vrstom, naglo su se okretali i odlazili od nesuđenog plena, ili su se paralisali, ili uginuli (neki polipi). Otrovnost/nejestivost trihoplaksa možda leži u prisustvu sjajnih loptica u dorzalnom epitelu.
Genetičke osobenosti plakozoa uredi
Molekularno-genetička istraživanja ukazuju na genetičku raznovrsnost ove morfološki jedinstvene vrste. Moguće je razlikovati osam grupa (klada) na osnovu četiri genetička markera[4]. Ove grupe su označene sa H1-H8, i za većinu nije moguće ustanoviti biogeografski jedinstven region rasprostranjenja[4].
Haplodni broj hromozoma je 6, sa ukupnom masom DNK od 80fg po ćeliji, što je najmanji sadržaj jedarne DNK među životinjama. Mitohondrijalni genom trihoplaksa je sa druge strane najveći među mitohondrijama životinjskog carstva, usled postojanja velikih unutargenskih „spejsera“, nekoliko introna i velikog broja proteinskih gena[5]. Ovako uređen mitohondrijalni genom sličniji je genomu hoanoflagelata i gljiva nego ostalih životinja[5].
Filogenija plakozoa uredi
Dugo posle otkrića za trihoplaks se smatralo da je larva nekih dupljara da bi tek 1971.g. bilo otkriveno da ima sposobnost polnog razmnožavanja čime je dokazano da se radi o odrasloj životinji, a ne larvi. Citogenetička i molekularnogenetička istraživanja potvrđuju da nije u pitanju životinja srodna dupljarima[4].
Jedno od široko rasprostranjenih mišljenja biologa bilo je o filogenetskoj srodnosti i zajedničkoj klasifikaciji sa sunđerima u parazoe koje predstavljaju jednu slepo završenu evolucionu liniju. Prema drugom mišljenju, plakozoe se izdvajaju u posebnu grupu fagocitelozoe (Phagocitelozoa) pošto sa sunđerima nemaju nikakvih sličnosti. Jedno je sigurno, plakozoe imaju veliki značaj kao prelazne forme za razumevanje toka evolucije od jednoćelijskih protozoa ka eumetazoama. Bütschli (1884) i Grell (1971, 1981) smatraju da postoji mogućnost da su tako izgledale prvobitne metazoe. Usled svoje specifičnosti, genom plakozoa (trihoplaksa) je trenutno u finalnom procesu sekvenciranja. Sličnost mitohondrijalnog genoma sa genomima najbližih srodnika metazoa, postavlja tip plakozoa u samu osnovu filogenetskog stabla životinja[5].
Reference uredi
- ^ Schulze, F.E. 1883. Über Trichoplax adhaerens. Physik. Abh. Kgl. Akad. Anz. 6, 92–97.
- ^ a b Pearse, V. B.; Voigt, O. (2007). „Field biology of placozoans (Trichoplax): Distribution, diversity, biotic interactions”. Integrative and Comparative Biology. 47 (5): 677—692. PMID 21669749. doi:10.1093/icb/icm015.
- ^ Pharyngula » Evolution, development, and random biological ejaculations from a godless liberal
- ^ a b v Oliver V., Collins A.G., Pearse V.B., Pearse J.S., Ender A., Hadrys H., Schierwater B. 2004. Placozoa — no longer a phylum of one. Current Biology 14 (22): R944-R945.
- ^ a b v Dellaporta, Stephen L.; Xu, Anthony; Sagasser, Sven; Jakob, Wolfgang; Moreno, Maria A.; Buss, Leo W.; Schierwater, Bernd (2006). „Mitochondrial genome of Trichoplax adhaerens supports Placozoa as the basal lower metazoan phylum”. PNAS. 103 (23): 8751—8756. PMC 1470968
. PMID 16731622. doi:10.1073/pnas.0602076103 .
Dodatna literatura uredi
- Dogelj, V, A: Zoologija beskičmenjaka, Naučna knjiga, Beograd, 1971.
- Krunić, M: Zoologija invertebrata 1, Naučna knjiga, Beograd, 1977.
- Krunić, M: Zoologija invertebrata 2, Naučna knjiga, Beograd, 1979.
- Krstić, Lj: Čovek i mikrobi, Draganić, Beograd, 2003.
- Mariček, magdalena, Ćurčić, B, Radović, I: Specijalna zoologija, Naučna knjiga, Beograd, 1986.
- Matoničkin, I, Habdija, I, Primc - Habdija, B: Beskralješnjaci - bilogija nižih avertebrata, Školska knjiga, Zagreb, 1998.
- Marcon, E, Mongini, M: Sve životinje sveta, IRO Vuk Karadžić, Beograd, 1986.
- Petrov, I: Sakupljanje, preparovanje i čuvanje insekata u zbirkama, Biološki fakultet, Beograd, 2000.
- Radović, I, Petrov, Brigita: Raznovrsnost života 1 - struktura i funkcija, Biološki fakultet Beograd i Stylos Novi Sad, Beograd, 2001.
- Ratajac, Ružica: Zoologija za studente Poljoprivrednog fakulteta, PMF u Novom Sadu i MP Stylos Novi Sad, 1995.
- Biblioteka Planeta Zemlja i život na njoj: Čovek i životinjski svet, ZUNS i Srpsko biološko društvo, Beograd, 1987.
