Википедија

Planinarenje

Planinarenje (takođe alpinizam)[2] je set aktivnosti koje obuhvataju uspon uz planinu, pri čemu je jedan od glavnih ciljeva osvajanje vrha. Aktivnosti vezane za planinarenje obuhvataju tradicionalne spoljno penjanje, pešačenje, skijanje, i prelaženje preko ferata.[3][4][5][6] Penjanje u sali, sportsko planinarenje i penjanje po stenama se obično isto tako smatraju planinarenjem.[7]

Alpinizam
Alpinisti
Nematerijalno kulturno nasleđe
RegionItalija, Švajcarska, Francuska
Svetska baština Uneska
Unesko oznaka01471
Datum upisa2019
Lokacija upisahttps://ich.unesco.org/en/RL/alpinism-01471
Penjač na poslednjih nekoliko koraka na 6.160 m (20.210 ft)[1] Ajlandskom vrhu u Nepalu, 2004
Durmitor, Crna Gora.
Stara planina, Srbija .
Vlaške planine, Srbija .

Za razliku od većine sportova, planinarstvu nedostaju široko primenjena formalna pravila, propisi i upravljanje; planinari se pridržavaju velikog broja tehnika i filozofija kada se penju na planine.[8] Brojni lokalni alpinistički klubovi podržavaju planinare ugošćujući resurse i društvene aktivnosti. Savez alpskih klubova, Međunarodna federacija za penjanje i planinarenje (UIAA), je svetska organizacija za planinarenje i penjanje, priznata od strane Međunarodnog olimpijskog komiteta.[9]

Nematerijalno kulturno nasleđe uredi

Alpinizam u Austriji, Italiji i Švajcarskoj je upisan 2019. godine na Uneskovu Reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva.[10]

Alpinizam je tradicionalna fizička praksa koju karakteriše zajednička kultura. Ta zajednička kultura se sastoji od poznavanja planinskog okruženja, istorije prakse i povezanih vrednosti, kao i specifičnih veština. Sem tih elemenata neophodno je znanje o prirodnom okruženju, promenljivim vremenskim uslovima i prirodnim opasnostima. Alpinizam kao veština se zasniva i na estetskim aspektima: alpinisti teže elegantnim pokretima penjanja, kontemplaciji pejzaža i harmoniji sa prirodnim okruženjem. Ova praksa razvija etičke principe koji su zasnovani na posvećenosti svakog pojedinca, kao što je neostavljanje trajnih tragova za sobom i preuzimanje obaveze pružanja pomoći među sobom. Suštinski deo alpinističkog načina razmišljanja je i osećaj timskog duha, koji čini nit povezivanja alpinista.[10]

Planinarenje i planinari uredi

Veliki broj planinara ima različite motive, a uglavnom su to: izazov, uživanje u netaknutoj prirodi i druženje. Planinarenje često zahteva dobru kondiciju, jer ono obuhvata penjanje, silaženje, nošenje ranca itd. Iskustvo je potrebno za korišćenje karte, kompasa, visinomera, i druge opreme. Osnovna planinarska oprema podrazumeva cipele, jaknu, ranac. Spisak opreme za ozbiljnije planinarske ekspedicije je dugačak. On pored hrane i vode podrazumeva penjačku opremu (pojas, prusik, karabineri, cepin, dereze, šlem, štapovi...), opremu za prenoćište (šator, vreća, podloga), ostalu opremu (naočare za sunce, ski naočare, baterijska lampa, kompas...) Za vreme uspona i silaska može doći do nepredviđenih okolnosti. Planinari moraju biti psihički pripremljeni da i u najtežim okolnostima (magla, vetar, sneg, kiša, nedostatak vode i hrane, povrede, kvarovi opreme...) ostanu pribrani, pomognu drugima i bezbedno privedu akciju kraju.

Visinska bolest uredi

Glavni članak: Visinska bolest

Cilj viskogorstva je osvajanje vrhova visokih planina. Najčešće se pod tim podrazumevaju vrhovi preko 2000 metara nadmorske visine. Pri penjanju na visoke planine dolazi do promena u organizmu, pre svega zbog toga što vazdušni pritisak opada sa povećanjem nadmorske visine.

Visina (u metrima) Atmosferski pritisak (u milibarima)
0 1013
1000 899
2000 795
3000 701
4000 616
5000 540
6000 472

Izvor: Međunarodna avio organizacija (International Civil Aviation Organization)

Kao posledica manjeg pritiska, krv je manje zasićena kiseonikom nego na manjim visinama. Organizam se može donekle prilagoditi ovim uslovima. Srce kuca brže, povećava se krvni pritisak. Međutim, na većim visinama, organizam se teže prilagođava. Tako nastaje visinska bolest. Simptomi visinske bolesti su: glavobolja, nesanica, gubitak apetita, mučnina, povraćanje, gubitak mokrenja itd. Načini borbe protiv visinske bolesti su: biti u što boljoj kondiciji, piti puno tečnosti, jesti dobro, dobro se aklimatizovati. Aklimatizacija je postepeno privikavanje organizma na veliku visinu. Planinari najčešće pokušavaju da se aklimatizuju po metodu „gore - dole“ koji podrazumeva takozvane aklimatizacione uspone: penjanje na veće visine u toku dana, a zatim spuštanje i noćenje na manjoj visini. Tek posle jednog ili više aklimatizacionih uspona, definitivno se nastavlja dalje ka vrhu.

Vrhovi preko 8000 m uredi

 
Vrh Gašerbrum 2, Himalaji.
Glavni članak: Vrhovi preko 8000 m

Postoji 14 planinskih vrhova viših od 8000 m. Mnogi planinari pokušavaju da osvoje „Sedam vrhova“, odnosno sve vrhove za koje važi da su najviši vrh kontinenta na kom se nalaze. Retki su oni koji pokušavaju da osvoje svih 14 vrhova viših od 8000 m. Svi ovi vrhovi se nalaze na Himalajima i to u četiri zemlje: Nepalu, Pakistanu, Kini i Indiji. Težina se ovde ne ogleda samo u tome što su stene sa južne strane veoma strme, a klima sa severne strane surova, već i u činjenici da je vazduh veoma razređen. Zbog toga veliki broj penjača koristi boce sa kiseonikom, koji, opet, predstavljaju dodatni teret za nošenje.

 
Putokazi za turiste i planinare na Staroj planini

Istorijat uredi

Kao neki od najranijih planinarskih uspona u istoriji zabeleženi su pojedinačni usponi Rastka Nemanjića na Atos (verovatno 1191. godine), Dantea i Petrarke u 14. veku. Jedan od okidača intenzivnijeg razvoja planinarenja bio je pokret povratka čoveka prirodi čiji je nosilac bio Žan Žak Ruso (1712-1778).

Prva planinarska organizacija osnovana je u Londonu 1857. godine pod nazivom Alpinistički klub (Alpine club). Nakon toga ovakvi klubovi osnivaju se u Austriji, Švajcarskoj, Italiji, Francuskoj itd. Širenju pokreta organizovanog planinarenja doprineo je i kolonijalizam. Kolonijalne sile, pre svega Velika Britanija, šireći svoje teritorije i uticaj šire i „kulturu” organizovanog odlaska u planine radi njihovog upoznavanja i „osvajanja” vrhova.

Planinarenje, kao sport i pokret, organizovano je i razvija se na nacionalnom i internacionalnom planu. Povećanjem broja nacionalnih udruženja i klubova u svetu, nastala je potreba za razvojem saradnje na međunarodnom nivou. Kao posledica te potrebe 1928. godine formirana je Međunarodna planinarska federacija - UIAA (Union Internationale des Association d'Alpinisme, engl. International Mountaineering and Climbing Federation), sa sedištem u Bernu. Ova federacija danas okuplja oko 80 planinarskih organizacija iz više od 50 zemalja, koordinirajući njihov rad preko svojih komisija. Njihov najveći doprinos ogleda se u izgrađivanju standarda u obuci, tehničkoj opremi, zaštiti prirode i bezbednosti penjača i kontrolisanju njihove primene.[11]

Rano planinarenje uredi

Ljudi su bili prisutni u planinama od praistorije. Ostaci Ecija, koji je živeo u 4. milenijumu pne, pronađeni su u glečeru u Ectalskim Alpima.[12] Međutim, najviše planine su retko posećivane u ranoj fazi, i često su bile povezane sa natprirodnim ili verskim konceptima.[13] Bez obzira na to, postoji mnogo dokumentovanih primera ljudi koji su se penjali na planine pre formalnog razvoja sporta u 19. veku, iako se mnoge od ovih priča ponekad smatraju izmišljenim ili legendarnim.[traži se izvor]

Čuveni pesnik Petrarka opisuje svoj uspon na planinu Vantu (1.912 m (6.273 ft)) 26. aprila 1336. u jednom od svojih epistolae familiares, tvrdeći da je inspirisan usponom Filipa V Makedonskog na planinu Hemo.[14][15]

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ „Nepal Mountaineering Association”. web page. 2008. Pristupljeno 2. 6. 2011. 
  2. ^ „Alpinism Definition & Meaning | Dictionary.com”. 
  3. ^ Whitlock, W., Van Romer, K., & Becker, H. (1991). Nature Based Tourism: An Annotated Bibliography Clemson SC: Strom Thurmond Institute, Regional Development Group.
  4. ^ Pomfret, G. (2006). Mountaineering adventure tourists: a conceptual framework for research. Tourism Management, 27(1), 113–123. https://dx.doi.org/10.1016/j.tourman.2004.08.003
  5. ^ Beedie, P., & Hudson, S. (2003). Emergence of mountain-based adventure tourism. Annals of Tourism Research, 30(3), 625–643.
  6. ^ Apollo, M. (2017) The true accessibility of mountaineering: The case of the High Himalaya, Journal of Outdoor Recreation and Tourism, 17: 29–43. https://dx.doi.org/10.1016%2Fj.jort.2016.12.001
  7. ^ Coalter, F., Dimeo, P., Morrow, S., & Taylor, J. (2010). The Benefits of Mountaineering and Mountaineering Related Activities: A Review of Literature. A Report to the Mountaineering Council of Scotland
  8. ^ Thomas Kublak (8. 6. 2014). Mountaineering Methodology – Part 1 – The Basics. Tomas Kublak – MMPublishing. ISBN 978-80-87715-12-3. 
  9. ^ „UIAA Activities”. UIAA. Arhivirano iz originala 11. 5. 2011. g. Pristupljeno 2. 1. 2015. 
  10. ^ a b „Alpinism”. ich.unesco.org (na jeziku: engleski). 30. 6. 2022. Pristupljeno 30. 6. 2022. 
  11. ^ „Osnovna planinarska obuka” (PDF). 
  12. ^ Description of the Discovery Arhivirano 13 decembar 2011 na sajtu Wayback Machine of Ötzi at the South Tyrol Museum of Archaeology web site
  13. ^ Ludovic Seifert; Peter Wolf; Andreas Schweizer (19. 9. 2016). The Science of Climbing and Mountaineering. Taylor & Francis. ISBN 978-1-317-40315-9. 
  14. ^ „Medieval Sourcebook: Petrarch: The Ascent of Mount Ventoux”. Internet History Sourcebooks Project. 26. 1. 1996. Pristupljeno 9. 9. 2019. 
  15. ^ Peter H. Hansen (14. 5. 2013). The Summits of Modern Man. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-07452-1. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Планинарење&oldid=27550322”