Википедија

Plač

емоционално стање које најчешће карактерише туга

Plač je proces prolivanja suza kao odgovor na neko emocionalno stanje ili bol. Osećanja koja najčešće dovode do samog plača su ljutnja, sreća i tuga. Plakanje je definisano kao složen fenomen koji je okarakterisan prolivanjem suza iz slezalnog aparata, bez okularnih iritacija.[1] Srodni medicinski izraz za plač je lakriminacija, što se odnosi i na neemocionalno prolivanje suza.

Plač dvogodišnje devojčice.

Da bi se plač okarakterisao kao jecanje, obično mora da bude praćen nizom drugih simptoma, kao što su sporo ali nestalno udisanje, povremeni slučajevi zadržavanja daha i tremor mišića.

Utvrđena je neuronska veza između suzne žlezde i područja ljudskog mozga uključenih u emocije.

Suze koje nastaju tokom emocionalnog plača imaju hemijski sastav koji se razlikuje od drugih vrsta suza. Sadrže znatno veće količine hormona prolaktina, adrenokortikotropnog hormona i leu-enkefalina,[2] i elemenata kalijuma i mangana.[3]

Funkcija uredi

 
Dve žene plaču na sahrani

Pitanje funkcije ili porekla emocionalnih suza ostaje otvoreno. Teorije se kreću od jednostavnih, kao što je reakcija na naneti bol, do složenijih, uključujući neverbalnu komunikaciju kako bi se izazvalo altruističko ponašanje pomoći od drugih.[4][5] Neki su takođe tvrdili da plač može poslužiti u nekoliko biohemijskih svrha, kao što je ublažavanje stresa i čišćenje očiju.[6] Postoje neki empirijski dokazi da plač snižava nivo stresa, potencijalno zbog oslobađanja hormona kao što je oksitocin.[7][8] Veruje se da je plač izlaz ili rezultat naleta intenzivnih emocionalnih senzacija, kao što su agonija, iznenađenje ili radost. Ova teorija bi mogla da objasni zašto ljudi plaču tokom veselih događaja, kao i veoma bolnih događaja.[9]

Pojedinci imaju tendenciju da pamte pozitivne aspekte plača i mogu stvoriti vezu između drugih istovremenih pozitivnih događaja, kao što je okončanje osećanja tuge. Zajedno, ove karakteristike pamćenja pojačavaju ideju da je plač pomogao pojedincu.[10]

U Hipokratovoj i srednjovekovnoj medicini, suze su bile povezane sa telesnim humorom, a plač je viđen kao čišćenje viška humora iz mozga.[11] Vilijam Džejms je mislio o emocijama kao o refleksima pre racionalnog razmišljanja, verujući da je fiziološki odgovor, kao na stres ili iritaciju, preduslov za kognitivno postajanje svesnih emocija kao što su strah ili bes.

Vilijam H. Frej II, biohemičar sa Univerziteta u Minesoti, predložio je da se ljudi osećaju „bolje” nakon plakanja zbog eliminacije hormona povezanih sa stresom, posebno adrenokortikotropnog hormona. Ovo, upareno sa povećanim lučenjem sluzokože tokom plakanja, moglo bi dovesti do teorije da je plač mehanizam razvijen kod ljudi za uklanjanje ovog hormona stresa kada nivoi postanu previsoki. Suze imaju ograničenu sposobnost da eliminišu hemikalije, što smanjuje verovatnoću ove teorije.[12]

Novije psihološke teorije plakanja naglašavaju odnos plača i doživljaja percipirane bespomoćnosti.[13] Iz ove perspektive, osnovno iskustvo bespomoćnosti obično može objasniti zašto ljudi plaču. Na primer, osoba može da plače nakon što je primila iznenađujuće srećne vesti, navodno zato što se osoba oseća nemoćnom ili nesposobnom da utiče na ono što se dešava.

Emocionalne suze su takođe stavljene u evolutivni kontekst. Jedna studija predlaže da plakanje, zamagljivanjem vida, može onemogućiti agresivne ili odbrambene akcije i može funkcionisati kao pouzdan signal smirivanja, potrebe ili privrženosti.[14] Oren Hason, evolucioni psiholog na odeljenju za zoologiju na Univerzitetu u Tel Avivu, veruje da plakanje pokazuje ranjivost i pokornost napadaču, traži saosećanje i pomoć od posmatrača, i signalizira zajedničku emocionalnu privrženost.[15]

Još jednu teoriju koja prati evolucionu psihologiju dao je Pol D. Maklin, koji sugeriše da je vokalni deo plača prvo korišćen kao „poklič za razdvajanje“ kako bi se ponovo spojili roditelji i potomci. Suze su, kako on spekuliše, rezultat veze između razvoja velikog mozga i otkrića vatre. Maklin teoretizira da su se rani ljudi morali u velikoj meri oslanjati na vatru, da su im oči često proizvodile refleksne suze kao odgovor na dim. Kako su ljudi evoluirali, dim je verovatno dobio jaku vezu sa gubitkom života, a samim tim i tugom.[11]‍:90–91 Karlo Belieni je 2017. analizirao ponašanje plakanja i zaključio da većina životinja može da proliva suze, ali da samo ljudi mogu da to čine psihoemocionalno, što je poznato i kao „plakanje”. Plakanje je ponašanje koje izaziva empatiju, možda uz posredovanje mreže ogledalskih neurona, i utiče na raspoloženje kroz oslobađanje hormona izazvano efektom masaže koje stvaraju suze na obrazima, ili kroz ublažavanje ritma jecanja.[16] Mnogi etolozi se ne bi složili sa ovom stanovištem.[17]

Biološki respons uredi

 
Dete plače

Biološki efekti plakanja mogu biti veoma teško uočljivi, posebno imajući u vidu da mnogi psiholozi veruju da okruženje u kojem osoba plače može promeniti njeno iskustvo. Laboratorijske studije su pokazale nekoliko fizičkih efekata plakanja, kao što su ubrzan rad srca, znojenje i usporeno disanje. Iako se čini da vrsta efekata koje pojedinac doživljava u velikoj meri zavisi od pojedinca, za mnoge se čini da umirujući efekti plakanja, kao što je usporeno disanje, nadmašuju negativne efekte, što bi moglo da objasni zašto ljudi pamte da je plač bio koristan i blagotvoran.[18]

Globusna senzacija uredi

Najčešći neželjeni efekat plakanja je osećaj knedle u grlu plakača, inače poznat kao globusna senzacija.[19] Iako mnoge stvari mogu izazvati taj osećaj, onaj koji se doživljava u plakanju je odgovor na stres koji doživljava simpatički nervni sistem. Kada životinji preti neka vrsta opasnosti, simpatički nervni sistem pokreće nekoliko procesa koji omogućavaju životinji da se bori ili pobegne. Ovo uključuje gašenje nepotrebnih funkcija tela, kao što je varenje, i povećanje protoka krvi i kiseonika do neophodnih mišića. Kada pojedinac doživi emocije kao što je tuga, simpatički nervni sistem i dalje reaguje na ovaj način.[20]

Druga funkcija koju pojačava simpatički nervni sistem je disanje, što uključuje otvaranje grla kako bi se povećao protok vazduha. Ovo se radi širenjem glotisa, što omogućava da više vazduha prođe. Kako se pojedinac podvrgava ovom simpatičkom odgovoru, parasimpatički nervni sistem na kraju pokušava da poništi odgovor smanjenjem aktivnosti visokog stresa i povećanjem rekuperativnih procesa, što uključuje varenje u toku. Ovo uključuje gutanje, proces koji zahteva zatvaranje potpuno proširenog glotisa kako bi se sprečilo da hrana uđe u larinks. Glotis pokušava da ostane otvoren dok pojedinac plače. Ova borba za zatvaranje glotisa stvara osećaj koji se oseća kao knedla u grlu pojedinca.[21]

Reference uredi

  1. ^ Patel, V. (1993). „Crying behavior and psychiatric disorder in adults: a review”. Compr Psychiatry. 34 (3): 206—11. PMID 8339540. doi:10.1016/0010-440X(93)90049-A.  Quoted by Michelle C.P. Hendriks, A.J.J.M. Vingerhoets in Crying: is it beneficial for one's well-being?
  2. ^ Skorucak A. „The Science of Tears”. ScienceIQ.com. Arhivirano iz originala 14. 11. 2017. g. Pristupljeno 25. 5. 2019. 
  3. ^ Walter C (decembar 2006). „Why do we cry?”. Scientific American Mind. 17 (6): 44. doi:10.1038/scientificamericanmind1206-44. 
  4. ^ „On the Origin of Crying and Tears”. Human Ethology Newsletter. 5 (10): 5—6. jun 1989. 
  5. ^ Stadel M, Daniels JK, Warrens MJ, Jeronimus BF (2019). „The gender-specific impact of emotional tears”. Motivation and Emotion. 1 (1): 696—704. doi:10.1007/s11031-019-09771-z  . 
  6. ^ Doheny K. „Why We Cry: The Truth About Tearing Up”. WebMD. Arhivirano iz originala 15. 2. 2012. g. Pristupljeno 23. 6. 2011. 
  7. ^ Uvnäs-Moberg K, Handlin L, Petersson M (2015-01-12). „Self-soothing behaviors with particular reference to oxytocin release induced by non-noxious sensory stimulation”. Frontiers in Psychology. 5: 1529. PMC 4290532  . PMID 25628581. doi:10.3389/fpsyg.2014.01529  . 
  8. ^ Gračanin A, Bylsma LM, Vingerhoets AJ (2014-05-28). „Is crying a self-soothing behavior?”. Frontiers in Psychology. 5: 502. PMC 4035568  . PMID 24904511. doi:10.3389/fpsyg.2014.00502  . 
  9. ^ "Crying; The Mystery of Tears" personal page of Frey WH with quote from his book Arhivirano 2008-05-21 na sajtu Wayback Machine
  10. ^ Carey B (2. 2. 2009). „The Muddled Tracks of All Those Tears”. The New York Times. Arhivirano iz originala 6. 11. 2011. g. Pristupljeno 18. 7. 2011. 
  11. ^ a b Lutz T (2001). Crying : the natural and cultural history of tears. New York: W. W. Norton. ISBN 9780393321036. 
  12. ^ Murube J, Murube L, Murube A (1999). „Origin and types of emotional tearing”. European Journal of Ophthalmology. 9 (2): 77—84. PMID 10435417. S2CID 21272166. doi:10.1177/112067219900900201. „Juan Murube, president of the Spanish Society of Ophthalmology, reports that the amount of blood passing through the lacrimal glands is tiny in comparison to the body's five liters of blood, and unlike other minor bodily excretion methods like breathing and perspiration, tears are mostly reabsorbed into the body.” 
  13. ^ Miceli M, Castelfranchi C (2003). „Crying: discussing its basic reasons and uses”. New Ideas in Psychology. 21 (3): 247—73. doi:10.1016/j.newideapsych.2003.09.001. 
  14. ^ Choi CQ (28. 8. 2009). „New Theory for Why We Cry”. Live Science. Arhivirano iz originala 25. 5. 2019. g. Pristupljeno 25. 5. 2019. 
  15. ^ „Why Cry? Evolutionary Biologists Show Crying Can Strengthen Relationships”. Science Daily. Tel Aviv University. Arhivirano iz originala 2. 10. 2011. g. Pristupljeno 8. 9. 2011. 
  16. ^ Bellieni CV (2017). „Meaning and importance of weeping.”. New Ideas in Psychology. 46: 72—76. doi:10.1016/j.newideapsych.2017.06.003. 
  17. ^ De Waal F (2019). Mama's last hug: Animal emotions and what they tell us about ourselves. W.W. Norton & Company, New York. ISBN 9780393635065. 
  18. ^ „Cry Me A River: The Psychology of Crying”. Science Daily. Association for :Psychological Science. 19. 12. 2008. Arhivirano iz originala 3. 9. 2011. g. Pristupljeno 18. 7. 2011. 
  19. ^ „What Causes a Lump in the Throat Feeling? Globus Sensation”. Heath Talk. Arhivirano iz originala 7. 1. 2012. g. Pristupljeno 18. 7. 2011. 
  20. ^ Glass D (15. 1. 2007). „A Lump in Your Throat”. Moment of Science. Arhivirano iz originala 12. 7. 2011. g. Pristupljeno 19. 7. 2011. 
  21. ^ Onken M (16. 2. 1997). „What causes the 'lump' in your throat when you cry?”. MadSci. Washington University Medical School. Arhivirano iz originala 25. 8. 2011. g. Pristupljeno 18. 7. 2011. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Plač na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Плач&oldid=27708061”