Plutonijum

Plutonijum (Pu, lat. plutonium) je hemijski element iz grupe aktinoida. Ime je dobio po patuljastoj planeti Plutonu.

Plutonijum

Opšta svojstva
Ime, simbol	plutonijum, Pu
Izgled	srebrnasto beo, potamnjuje do tamno sive na vazduhu
U periodnom sistemu
Vodonik Helijum Litijum Berilijum Bor Ugljenik Azot Kiseonik Fluor Neon Natrijum Magnezijum Aluminijum Silicijum Fosfor Sumpor Hlor Argon Kalijum Kalcijum Skandijum Titanijum Vanadijum Hrom Mangan Gvožđe Kobalt Nikl Bakar Cink Galijum Germanijum Arsen Selen Brom Kripton Rubidijum Stroncijum Itrijum Cirkonijum Niobijum Molibden Tehnecijum Rutenijum Rodijum Paladijum Srebro Kadmijum Indijum Kalaj Antimon Telur Jod Ksenon Cezijum Barijum Lantan Cerijum Prazeodijum Neodijum Prometijum Samarijum Evropijum Gadolinijum Terbijum Disprozijum Holmijum Erbijum Tulijum Iterbijum Lutecijum Hafnijum Tantal Volfram Renijum Osmijum Iridijum Platina Zlato Živa Talijum Olovo Bizmut Polonijum Astat Radon Francijum Radijum Aktinijum Torijum Protaktinijum Uranijum Neptunijum Plutonijum Americijum Kirijum Berklijum Kalifornijum Ajnštajnijum Fermijum Mendeljevijum Nobelijum Lorencijum Raderfordijum Dubnijum Siborgijum Borijum Hasijum Majtnerijum Darmštatijum Rendgenijum Kopernicijum Nihonijum Flerovijum Moskovijum Livermorijum Tenesin Oganeson Sm ↑ Pu ↓ (Uqo) neptunijum ← plutonijum → americijum ‍
Atomski broj (Z)	94
Grupa, perioda	grupa N/D, perioda 7
Blok	f-blok
Kategorija	aktinoid
Rel. at. masa (Ar)	244,0642053(56)
Maseni broj	244 (najstabilniji izotop)
El. konfiguracija
po ljuskama	2, 8, 18, 32, 24, 8, 2
Fizička svojstva
Tačka topljenja	912,5 K ​(639,4 °‍C, ​1182,9 °F)
Tačka ključanja	3505 K ​(3228 °‍C, ​5842 °F)
Gustina pri s.t.	19,816 g/cm3
tečno st., na t.t.	16,63 g/cm3
Toplota fuzije	2,82 kJ/mol
Toplota isparavanja	333,5 kJ/mol
Mol. topl. kapacitet	35,5 J/(mol·K)
Napon pare P (Pa) 100 101 102 na T (K) 1756 1953 2198 P (Pa) 103 104 105 na T (K) 2511 2926 3499
Atomska svojstva
Elektronegativnost	1,28
Energije jonizacije	1: 584,7 kJ/mol
Atomski radijus	159 pm
Kovalentni radijus	187±1 pm
Spektralne linije
Ostalo
Kristalna struktura	​monoklinična
Brzina zvuka	2260 m/s
Topl. širenje	46,7 µm/(m·K) (na 25 °‍C)
Topl. vodljivost	6,74 W/(m·K)
Električna otpornost	1,460 µΩ·m (na 0 °‍C)
Magnetni raspored	paramagnetičan
Jangov modul	96 GPa
Modul smicanja	43 GPa
Poasonov koeficijent	0,21
CAS broj	7440-07-5
Istorija
Imenovanje	po patuljastoj planeti Plutonu, koji je imenovan po klasičnom bogu podzemlja Plutonu
Otkriće	Glen T. Siborg, Artur Val, Džozef Kenedi, Edvin Makmilan (1940–1)
Glavni izotopi
izotop rasp. pž. (t1/2) TR PR 238Pu tragovi 87,74 y SF – α 234U 239Pu tragovi 2,41×104 y SF – α 235U 240Pu tragovi 6500 y SF – α 236U 241Pu syn 14 y β− 241Am SF – 242Pu syn 3,73×105 y SF – α 238U 244Pu tragovi 8,08×107 y α 240U SF –

Plutonijum je radioaktivan metal iz grupe aktinoida. prvi put dobijen i ispitan od strane američkog hemičara Glena Siborga 1941. godine. Naučnici su iskoristili uranijum, koji su bombardovali jezgrima deuterijuma (izotop vodonika). Plutonijum je veoma reaktivan. Ako dugo stoji na vazduhu prekriva se zlatnim slojem oksida. Javlja se u 6 alotropskih modifikacija i gradi jedinjenja u kojima se javlja sa četiri oksidaciona broja. Poznato je 15 izotopa plutonijuma čije se atomske mase kreću između 232 i 246. Zbog visokog stepena radioaktivnosti smrtonosan je za čoveka čak i u minimalnim količinama. Opasniji je od uranijuma zbog manje kritične mase.

Prema svom rednom broju, on je najteži element koji se nalazi u prirodi. Međutim, u prirodi se nalazi samo u tragovima unutar veoma starih stena. Tragovi ovog elementa se javljaju među rudama uranijuma. Veće količine ovog elementa dobijaju se veštački, pretežno u atomskim centralama i reaktorima. Kao jedan od malobrojnih hemijskih elemenata podložnih fisiji, igra veoma važnu ulogu za proizvodnju nuklearnog oružja. Na primer, osnovni reaktivni materijal u atomskoj bombi bačenoj 9. augusta 1945. na Nagasaki bio je plutonijum. Ovaj element nastaje tokom rada nuklearnih reaktora iz uranijumskih šipki nuklearnog goriva.

Istorija

Ploča plutonijuma na bloku od kalcijum hlorida.

Plutonijum

Plutonijum su otkrili američki naučnici Glen T. Siborg, Artur Val, Džozef Kenedi, Majkl Kefola i Edvin Makmilan. Oni su 14. decembra 1940. izveli eksperiment u ciklotronu, bombardujući metu od uranijuma ²³⁸U atomima deuterijuma dobivši tako izotop ²³⁸Pu. Pri tom eksperimentu, najpre je napravljen uzorak ²³⁸U u obliku oksida U₃O₈ u tankom sloju na ploči od bakra. U ovoj reakciji emitovana su dva neutrona. Ukratko nakon toga, nastao je neptunijum kao međuproizvod, koji se odmah raspao na ²³⁸Pu. Nedvosmisleni dokaz o dobijanju elementa 94 dao je Arhur Val 23/24. februara 1941. godine.

$\mathrm {^{238}_{\ 92}U\ +\ _{1}^{2}D\ \longrightarrow \ _{\ 93}^{238}Np\ +\ 2\ _{0}^{1}n\quad ;\quad _{\ 93}^{238}Np\ {\xrightarrow[{2,117\ d}]{\beta ^{-}}}\ _{\ 94}^{238}Pu}$

Drugi izotop plutonijuma dobijen je bombardovanjem brzim neutronima:

$\mathrm {^{238}_{\ 92}U\ +\ _{0}^{1}n\ \longrightarrow \ _{\ 92}^{239}U\ {\xrightarrow[{23,5\ min}]{\beta ^{-}}}\ _{\ 93}^{239}Np\ {\xrightarrow[{2,3565\ d}]{\beta ^{-}}}\ _{\ 94}^{239}Pu}$

Navedena vremena su vremena poluraspada.

Novootkrivenom elementu je dato ime u martu 1942. godine po u to vreme najudaljenijoj otkrivenoj planeti Plutonu, a koja je opet dobila ime po istoimenom božanstvu iz rimske mitologije: ...nazvan po planeti koja sledi nakon Neptuna, a u aspektu užasavajućeg delovanja plutonijumske atomske bombe daleko više mu odgovara izvođenje iz imena Plutona, božanstva podzemlja. Prema tome, tri dotad najteža poznata elementa, uranijum, neptunijum i plutonijum dobili su imena prema istoimenim planetama: Uranu, Neptunu i Plutonu. Prva merljiva količina plutonijuma od oko 4 µg dobijena je u avgustu/septembru 1942. kada ju je izolovala grupa naučnika Baris Kaningam, Majkl Kefola i Luis Verner. Otkriće je držano u tajnosti tokom Drugog svetskog rata. Sa prvom proizvodnjom plutonijuma u većem obimu otpočelo se u okvirima američkog projekta „Menhetn”. Prva eksplozija atomske bombe kojoj je svedočilo čovečanstvo bio je test „Triniti”, čija je osnova bio plutonijum ²³⁹Pu, kao i za bombu Debeljko ((jezik: engleski)) koja je u avgustu 1945. razorila japanski grad Nagasaki. Džozef Hamilton je izvodio testove na dobrovoljcima, dajući im plutonijum, a zbog ogromne otrovnosti ovog elementa danas su takvi testovi zabranjeni.

Čak i pre otkrića plutonijuma, u Nemačkoj je Karl Fridrih fon Vajceker nagovijestio da je u nuklearnim reaktorima moguć nastanak novog elementa eka-renijuma (tj. ²³⁹Eka Re). Osim njega, Fridrih Georg Houtermans je takođe 1942. predvideo teoretsko postojanje nekog transuranijumskog elementa u svom tajnom izvještaju. Međutim u okvirima nacističkog uranijumskog projekta, prema današnjim saznanjima, do kraja Drugog svetskog rata nije došlo do sinteze plutonijuma.

Osobine

Fizičke

Pri normalnim uslovima temperature i pritiska, plutonijum je srebrnasto-sjajni teški metal, veoma velike gustine (19,86 g/cm³). Kao i svi aktinoidi, on takođe postoji samo u vidu radioaktivnih izotopa. On se zagrejava sam od sebe, tako da na primer 100 grama plutonijuma emituje oko 0,2 vata toplote (odnosi se na izotop ²³⁹Pu). U poređenju s drugim metalima, plutonijum je vrlo slab provodnik toplote i električne struje. Metal se kristalizuje nezavisno od temperature u ukupno šest alotropskih modifikacija. One se jednim delom znatno razlikuju po svojoj gustini. Na sobnoj temperaturi stabilna modifikacija α-Pu je monoklinska. Kod plutonijuma pri višim temperaturama javlja se vrlo redak slučaj anomalije gustine, jer ona raste pri prelasku iz δ' modifikacije u ε modifikaciju. Pri njegovom topljenju, slično kao kod vode, gustina mu raste. Istopljeni plutonijum ima najvišu viskoznost od svih elemenata u tečnom stanju. Međutim, i pored neuobičajeno visoke magnetne susceptibilnosti za metale i tendencije usmeravanja pri niskim temperaturama, plutonijum ne pokazuje usmeravanje u širokim rasponima temperature pa se stoga može smatrati da je paramagnetičan. Ipak, tačna merenja ometa stalno odavanje toplote uzrokovano radioaktivnim raspadom plutonijuma ²³⁹Pu. Iz istog razloga nemoguće je postići temperature plutonijuma bliske apsolutnoj nuli.

Modifikacija pri atmosferskom pritisku

Opis faze	Stabilan u temperaturnom području	Gustina (temperatura)	Kristalni sistem	Braveova rešetka	Prostorna grupa
α-Pu	0 K – 395 K	19,77 g/cm³ (293 K)	monoklinski	primitivna	P21/m (br. 11)
β-Pu	395 K – 479 K	17,7 g/cm³ (395 K)	monoklinski	centrirana po bazi	I2/m (br. 12 poz. 3)
γ-Pu	479 K – 592 K	17,14 g/cm³ (479 K)	ortoromgični	plošno centrirana	Fddd (br. 70)
δ-Pu	592 K – 730 K	15,9 g/cm³ (592 K)	monoklinski	centrirana po bazi	Cm (br. 8)
δ'-Pu	730 K – 749 K	16,0 g/cm³ (730 K)	tetragonalni	prostorno centrirana	I4/mmm (br. 139)
ε-Pu	749 K – 914 K	16,5 g/cm³ (749 K)	kubnni	prostorno centrirana	Im${\bar {3}}$m
tečni	914 K – 3503 K	16,63 g/cm³ (914 K)	—	—	—

Osim navedenih, poznate su i modifikacije pri visokom pritisku, koje se dobiju iz α-Pu pri pritisku iznad 40 GPa, a kristaliziraju se u prostornoj grupi P6₃.

Hemijske

Razna oksidaciona stanja plutonijuma u vodenim rastvorima

Plutonijum je neplemeniti, veoma reaktivni metal. Izložen vazduhu, brzo reaguje s kiseonikom i vlagom. Pri tome metal postaje mat i prevlači se tamnim, plavo-crnim slojem oksida, dok dužim stajanjem na vazduhu stvara se tamniji, sivo-zeleni, praškasti sloj oksida koji lako skida. Pri zagrejavanju, metal reaguje sa većinom nemetala i vodom. Međutim na sobnoj temperaturi, plutonijum ne napadaju ni bazini rastvori, niti voda. U koncentriranoj azotnoj kiselini on nije rastvorljiv zbog pasivizacije svoje površine. Plutonijum se rastvara u hlorovodoničnoj i azotnoj kiselini ali uz dodatak fluorida. U tom slučaju, joni fluorida se poništavaju i onemogućavaju pasiviziranje metala koje se inače javlja napadanjem čiste azotne kiseline. Hemijske osobine plutonijuma uglavnom su slične kao i kod ostalih aktinoida. Kao i kod većine ovih elemenata, njegove hemijske osobine su pod znatnim uticajem njegove snažne radioaktivnosti, a zbog zagrejavanja metala i emitovanja jakog radioaktivnog zračenja, njegove veze sa drugim elementima vrlo lako pucaju.

Ovaj element može da gradi celi niz jedinjenja u kojima se može nalaziti u oksidacionim stanjima od +3 do +7, što znači da plutonijum zajedno s neptunijem gradi najviša oksidaciona stanja među svim aktinoidima. Najstabilniji je u oksidacionom stanju +4. U vodenim rastvorima, joni plutonijuma imaju karakteristične boje. Tako na primer jon Pu³⁺ je ljubičast, jon Pu⁴⁺ smeđ, Pu^VO₂⁺ roze boje, Pu^VIO₂²⁺ narandžast, a Pu^VIIO₂³⁺ zelen.

Izotopi

Do danas je izmereno i ispitano 20 izotopa i 15 nuklearnih izomera plutonijuma, čiji maseni brojevi se kreću od 228 do 247. Vremena poluraspada se kreću od 37 · 10⁻¹² sekundi za izomer ^236m1Pu do oko 80 miliona godina za izotop ²⁴⁴Pu. „Najdugovječniji” izotopi sa vremenima poluraspada dužim od 11 dana imaju masene brojeve između 236 i 244. Jedini izuzetak među njima je ²⁴³Pu čije vreme poluraspada iznosi kraće od 5 sati. Neki od izotopa se smatraju početnim tačkama za određene radioaktivne lance raspada.

• Izotop ²³⁶Pu se raspada preko torijumovog niza. On ima vreme poluraspada od 2,858 godine, a raspada se α-raspadom na svoj „međuproizvod”, izotop ²³²U, koji se dalje sa vremenom poluraspada od 68,9 godina opet raspada na ²²⁸Th, što predstavlja glavni niz raspada. Ovaj izotop se dobija u veoma malim količinama u nuklearnim reaktorima koji rade na bazi uranijuma.
• Izotop ²³⁷Pu putem zahvata elektrona tokom vremena poluraspada od 45,2 dana pretvara se u izotop neptunijuma ²³⁷Np sa verovatnoćom od 99,9958%, što predstavlja glavnu polaznu tačku neptunijumovog niza. Ostalih 0,0042% atoma ovog izotopa raspada se α-raspadom do uranijuma ²³³U, koji se takođe raspada neptunijumovim nizom.
• ²³⁸Pu je izotop koji se raspada α-raspadom sa vremenom poluraspada od 87,7 godina. Najpre prelazi u uranijum ²³⁴U te se dalje raspada nizom raspada uranijum-radijumovim nizom.
• ²³⁹Pu je najčešće proizvedeni izotop plutonijuma. Ima vreme poluraspada od 24.110 godina i pretežno se raspada emitujući α-zrake do uranijuma ²³⁵U. Dalji raspad odvija se putem uranijum-aktinijumovog niza, za prirodnu radioaktivnost, počev od izotopa ²³⁵U. Samo 3 · 10⁻¹⁰ % atoma ovog izotopa raspada se spontanim raspadom.
• Izotop ²⁴⁰Pu s vremenom poluraspada od 6.564 godine raspada do ²³⁶U emitujući α-zračenje. Taj izotop uranijuma se raspada s vremenom poluraspada od 23,4 miliona godina do prirodnog izotopa torijuma ²³²Th. Dalji raspad odvija se duž torijumovog niza.
• Izotop ²⁴¹Pu se često označava kao početak neptunijumovog niza, jer (pri produženju niza) se nalazi pre neptunijuma. On se raspada sa vremenom poluraspada od 14,35 godina i verovatnoćom od 99,9975% putem β-raspada na izotop americijuma ²⁴¹Am, dok se s verovatnoćom od samo 0,0025% raspada α-raspadom na uranijum ²³⁷U. Dalje se americijum ²⁴¹Am α-raspadom i uranijum²³⁷U raspadaju do istog dugoživećeg izotopa neptunijuma ²³⁷Np.
• Plutonijum ²⁴²Pu se raspada istim lancem raspada kao i izotop ²³⁸Pu. Međutim, dok ²³⁸Pu dolazi u niz raspada kao sporedni lanac na ²³⁴U, izotop ²⁴²Pu stoji još više pre uranijuma ²³⁸U. Plutonijum ²⁴²Pu se raspada α-raspadom na ²³⁸U, predstavljajući početak prirodnog uranijum-radijumovog niza. Sa vremenom poluraspada od 375 hiljada godina, ²⁴²Pu je najdugovečniji izotop plutonijuma nakon ²⁴⁴Pu.
• ²⁴³Pu ima relativno kraće vreme poluraspada od 4,956 sati. Ovaj izotop najpre β-zračenjem prelazi u americijum ²⁴³Am, koji dalje prelazi u neptunijum ²³⁹Np a ovaj dalje se raspada na plutonijum ²³⁹Pu. Na taj način ovaj izotop predstavlja produžetak uranijum-aktinijumovog niza.
• Izotop plutonijuma ²⁴⁴Pu smatra se jedinim izotopom plutonijuma koji se, uslovno, može pronaći u prirodi. Njegovo vreme poluraspada je veoma dugo i iznosi oko 80 miliona godina. On je početna tačka torijumovog niza, a koji se zbog toga ponegde zove i plutonijum-torijumov niz. Izotop ²⁴⁴Pu se raspada α-raspadom na ²⁴⁰U, ovaj dvostrukim β-raspadom preko neptunijuma ²⁴⁰Np do ²⁴⁰Pu, a ovaj opet se putem daljnjeg dvostrukog α-raspada preko ²³⁶U do torijuma ²³²Th. Nakon izotopa torijuma sledi raspad duž torijumovog niza.

Literatura

• Asimov, Isaac (1988). „Nuclear Reactors”. Understanding Physics. New York: Barnes & Noble Publishing. ISBN 0-88029-251-2. 
• Bernstein, Jeremy (2007). Plutonium: a History of the World's most Dangerous Element. Washington, D.C.: Joseph Henry Press. ISBN 978-0-309-10296-4. OCLC 76481517. 
• Clark, Ronald (1961). The Birth of the Bomb: The Untold Story of Britain's Part in the Weapon That Changed the World. London: Phoenix House. OCLC 824335. 
• Eagleson, Mary (1994). Concise Encyclopedia Chemistry. Berlin: Walter de Gruyter. ISBN 978-3-11-011451-5. 
• Emsley, John (2001). „Plutonium”. Nature's Building Blocks: An A–Z Guide to the Elements. Oxford (UK): Oxford University Press. ISBN 0-19-850340-7. 
• Gosling, F. G. (1999). The Manhattan Project: Making the Atomic Bomb (PDF). Oak Ridge: United States Department of Energy. ISBN 0-7881-7880-6. DOE/MA-0001-01/99. Arhivirano iz originala (PDF) 24. 2. 2009. g. Pristupljeno 15. 2. 2009. 
• Greenwood, N. N.; Earnshaw, A. (1997). Chemistry of the Elements (2nd izd.). Oxford (UK): Butterworth-Heinemann. ISBN 0-7506-3365-4. 
• Heiserman, David L. (1992). „Element 94: Plutonium”. Exploring Chemical Elements and their Compounds. New York (NY): TAB Books. str. 337–340. ISBN 0-8306-3018-X. 
• Hoddeson, Lillian; Henriksen, Paul W.; Meade, Roger A.; Westfall, Catherine L. (1993). Critical Assembly: A Technical History of Los Alamos During the Oppenheimer Years, 1943–1945. New York: Cambridge University Press. ISBN 0-521-44132-3. OCLC 26764320. 
• Hunner, Jon (2004). Inventing Los Alamos. ISBN 978-0-8061-3891-6. 
• Hurst, D. G.; Ward, A. G. (1956). Canadian Research Reactors (PDF). Ottawa: Atomic Energy of Canada Limited. OCLC 719819357. Pristupljeno 6. 2. 2015. 
• Jha, D. K. (2004). Nuclear Energy. Discovery Publishing House. ISBN 81-7141-884-8. 
• Kaku, Michio; Trainer, Jennifer (1983). Nuclear Power, Both Sides: The Best Arguments for and Against the Most Controversial Technology. W. W. Norton & Company. ISBN 9780393301281. Pristupljeno 8. 12. 2013. 
• Kay, A. E. (1965). plutonium 1965. Taylor & Francis. 
• Lide, David R., ur. (2006). Handbook of Chemistry and Physics (87th izd.). Boca Raton: CRC Press, Taylor & Francis Group. ISBN 0-8493-0487-3. 
• Magurno, B. A.; Pearlstein, S., ur. (1981). Proceedings of the conference on nuclear data evaluation methods and procedures. BNL-NCS 51363. (PDF). II. Upton: Brookhaven National Laboratory. Pristupljeno 6. 8. 2014. 
• Martin, James E. (2000). Physics for Radiation Protection. Wiley-Interscience. ISBN 0-471-35373-6. 
• McLaughlin, Thomas P.; Monahan, Shean P.; Pruvost, Norman L. (2000). A Review of Criticality Accidents (PDF). Los Alamos: Los Alamos National Laboratory. LA-13638. Pristupljeno 6. 2. 2015. 
• Miner, William N.; Schonfeld, Fred W. (1968). „Plutonium”. Ur.: Clifford A. Hampel. The Encyclopedia of the Chemical Elements. New York (NY): Reinhold Book Corporation. str. 540–546. LCCN 68029938. 
• Moody, Kenton James; Hutcheon, Ian D.; Grant, Patrick M. (2005). Nuclear forensic analysis. CRC Press. ISBN 0-8493-1513-1. 
• Rhodes, Richard (1986). The Making of the Atomic Bomb. New York: Simon & Schuster. ISBN 0-671-65719-4. 
• Seaborg, G. T.; Seaborg, E. (2001). Adventures in the Atomic Age: From Watts to Washington. Farrar, Straus and Giroux. ISBN 0-374-29991-9. 
• Sklar, Morty (1984). Nuke-Rebuke: Writers & Artists Against Nuclear Energy & Weapons. The Contemporary anthology series. The Spirit That Moves Us Press. 
• Stockholm International Peace Research Institute (2007). SIPRI Yearbook 2007: Armaments, Disarmament, and International Security. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-923021-1. 
• Till, C. E.; Chang, Y. I. (2011). Plentiful Energy: The Story of the Integral Fast Reactor, the Complex History of a Simple Reactor Technology, with Emphasis on Its Scientific Basis for Non-specialists. Charles E. Till and Yoon Il Chang. ISBN 978-1-4663-8460-6. 
• Wahlen, R. K. (1989). History of 100-B Area (PDF). Richland, Washington: Westinghouse Hanford Company. WHC-EP-0273. Arhivirano iz originala (PDF) 27. 3. 2009. g. Pristupljeno 15. 2. 2009. 
• Welsome, Eileen (2000). The Plutonium Files: America's Secret Medical Experiments in the Cold War. New York: Random House. ISBN 0-385-31954-1. 

Spoljašnje veze

• „Alsos Digital Library for Nuclear Issues - Plutonium”. Washington and Lee University. Arhivirano iz originala 3. 2. 2009. g. Pristupljeno 15. 2. 2009. 
• Sutcliffe, W. G.; et al. (1995). „A Perspective on the Dangers of Plutonium”. Lawrence Livermore National Laboratory. Arhivirano iz originala 29. 9. 2006. g. 
• Johnson, C. M.; Davis, Z.S. (1997). „Nuclear Weapons: Disposal Options for Surplus Weapons-Usable Plutonium”. CRS Report for Congress # 97-564 ENR. Pristupljeno 15. 2. 2009. 
• „Physical, Nuclear, and Chemical, Properties of Plutonium”. IEER. 2005. Pristupljeno 15. 2. 2009. 
• Bhadeshia, H. „Plutonium crystallography”. 
• Samuels, D. (2005). „End of the Plutonium Age”. Discover Magazine. 26 (11). 
• Pike, J.; Sherman, R. (2000). „Plutonium production”. Federation of American Scientists. Arhivirano iz originala 3. 2. 2009. g. Pristupljeno 15. 2. 2009. 
• „Plutonium Manufacture and Fabrication”. 
• Ong, C. (1999). „World Plutonium Inventories”. Nuclear Files.org. Arhivirano iz originala 5. 8. 2014. g. Pristupljeno 15. 2. 2009. 
• „Challenges in Plutonium Science”. Los Alamos Science. I & II (26). 2000. Pristupljeno 15. 2. 2009. 
• „Plutonium”. Royal Society of Chemistry. Pristupljeno 6. 2. 2015. 
• „Plutonium”. The Periodic Table of Videos. University of Nottingham. Pristupljeno 6. 2. 2015.