Плутњак
Plutnjak (lat. Quercus suber) je vrsta srednjevisokog zimzelenog drveta iz roda hrastova. Poreklom je sa Mediterana. U zemljama porekla značajna je industrijska vrsta za proizvodnju plute.
| Plutnjak | |
|---|---|
| |
| Grana sa listovima i žirovima, botanička ilustracija | |
| Naučna klasifikacija | |
| Carstvo: | |
| Tip: | |
| Klasa: | |
| Red: | |
| Porodica: | |
| Rod: | |
| Sekcija: | |
| Vrsta: | Q. suber
|
| Binomno ime | |
| Quercus suber | |
| |
| Areal rasprostranjenja plutnjaka | |
| Sinonimi[1] | |
|
Spisak
| |
Rasprostranjenost uredi
Plutnjak samoniklo raste u središnjem i zapadnom delu Mediterana (Sardinija, Sicilija, Italija, Portugalija, Španija. južna francuska, Alžir, Tunis, Maroko), kao i na atlantskim obalama Afrike. Kao gajena vrsta javlja se i u Grčkoj, Albaniji, Turskoj, kao i duž hrvatske obale.[2] Najveća sastojina plutnjaka u Hrvatskoj nalazi se u šumi Šijana kod Pule u Istri, gde se odomaćio i razmnožava se nezavisno od uticaja čoveka, a pojedina stabla rastu i u šumama na ostrvima Rab, Korčula i Mljet.[3]
Izgled uredi
Hrast plutnjak je niže drvo, koje može dostići visinu do 15 m, retko do 20 m. Stablo je snažno, iskrivljeno, obima 4−5 m. Krošnja je široka, nesimetrična, jednogodišnje grančice tankei gusto dlakave. Kora debla je svetla, gusto ispucala, iznutra crvenkaste boje.[4] Na deblu se stvara vrlo debela mrtva kora − prirodna pluta.[2]
Listovi su zimzeleni, naizmenično raspoređeni na grani. Varijabilnog su oblika, jajasti do izduženi, dugi do 5 cm, a široki 1−4,5 cm. Nazubljenog su oboda, sa 3−7 pari vrlo šiljatih zubaca. Kožasti su, s lica tamnozeleni i glatki, a sa naličja sivkasto dlakavi i mekani.[2][4]
Cvetovi su jednopolni; muški skupljeni u viseće rse, a ženski 2−5 zajedno, u uspravnim klasastim cvastima. Cveta aprila-maja.[4] Plod je žir dug 2−4,5 cm, a širik do 1,8 cm. Kupula je velika, prekrivena sivim, dlakavim stipulama. Stipule su pri osnovi ovalne i prilegle, a gornje uske i savijene prema žiru.[2]
-
Kora debla -
List -
Lice i naličje lista -
Plod - žir
Stanište uredi
Plutnjak raste na toplim i suvim staništima, na položajima izloženim suncu, mada podnosi i polusenku. Raste najbolje u oblastima sa hladnim i vlažnim zimama i toplim letima. Obično se penje 300-600 m, ali se može javiti i na 1000 m nadmorske visine. Voli peskovita i ilovasta, kisela zemljišta, nastala na silikatu. Otporan je na vetroizvale, ali ne trpi izloženost vetrovima koji duvaju s mora.[5] Javlja se u šumskim sastojinama, u zajednicama sa listopadnim vrstama hrastova, mediteranskim vrstama borova, maslinom, zatim u makiji i na pašnjacima.[6]
Razmnožava se semenom.[4] Ima jaku izdanačku snagu. Dugovečna je vrsta i može doživeti do 300 godina.[2] Raste sporo.[6]
Rizici i zaštita uredi
Staništa hrasta plutnjaka su sve ugroženija, uglavnom zbog ljudske aktivnosti − intenziviranja poljoprivrede i nemarnog izazivanja šumskih požara. Šume plutnjaka su zaštićeni od strane Evropske unije kao veoma važna za očuvanje biodiverziteta. Stabla plutnjaka se u Portugaliji ne mogu legalno obarati, osim za potrebe gazdovanja šumama (obaranja starih, neproduktivnih stabala).[6] Kako se danas pluta najviše koristi za izradu zapušača za flaše, jedan od potencijalnih rizika može biti sve masovnija upotreba alternativnih materijala, što bi dovelo do opadanja interesovanja uzgajivača za ovu vrstu, pa samim tim i opadanja ljudske brige za sastojine plutnjaka.[7]
Upotreba uredi
Osnovna vrednost plutnjaka je debela mrtva kora koja se stvara na deblu i od koje se, uklanjanjem sa debla, dobija pluta.[4] Još su Rimljani skidali plutu sa debla hrasta plutnjaka i od nje pravili sandale, kao i za plovke na ribarskim mrežama.[6]
Skida se na svakih 10−ak, godina koliko je stablo potrebno da je obnovi. Na mladim deblima se stvara prva pluta koja se ne koristi (muška pluta − liège mâle), a njenim uklanjanjem stvara se nova pluta koja se koristi i eksploatiše (ženska pluta − liège femelle).[2] Prve dve „berbe” daju plutu slabijeg kvaliteta. Po uklanjanju plute ostaje golo stablo karakteristične rđasto crvene boje.[4] Stvaranje plute kod mladih stabala počinje od treće godine, a debljina plute naglo postaje sve veća i dostižući debljinu od oko 3 cm. Prvo skidanje kore može se obaviti kada jedinka dostigne starost od 25 godina.[6] Površina plute, na stablima sa kojih se ona redovno skida, je glatka (ženska pluta), dok je na stablima sa kojih se ne skida valovita (muška pluta).[3] Pri uklanjanju kore mora se pažljivo raditi, kako se ne bi oštetilo stablo. Sa jednog velikog stabla može se skinuti i do 1 tona plute.[5]
Sastojine hrasta plutnjaka predstavljaju ključan izvor prihoda za hiljade ljudi, a kako se pluta posle uklanjanja obnavlja, te sama biljka ni jednog trenutka nije ugrožena, komercijalna eksploatacija plutnjaka je, sa stanovišta očuvanja čovekove okoline, sasvim prihvatljiva. Najveći svetski proizvođač plute je Portugalija i 50% plute u svetu proizvede se upravo tamo.[6] Pluta je ujedno i najvažniji šumski proizvod ove mediteranske zemlje.[7]
Ostale upotrebe uredi
U vreme nemaštine i gladi i žir plutnjaka se, kao i žirevi mnogih drugih vrsta hrastova, koristio kao hrana. Upotrebljaval se kuvan u varivima ili se sušio i mleo u prah. Ovako samleven dodavao se žitaricama i od dobijenog brašna pravio se hleb. Kako žirevi plutnjaka sadrže tanin, koji je izuzetno oporog ukusa, potapali su se u tekuću vodu, kako bi se tanin isprao. Na žalost, ovim ispiranjem gubila se i značajna količina drugih korisnih sastojaka. Tradicionalni način pripreme žira bio je i da se zakopa u močvarnu zemlju tokom zime. Proklijali žirevi, koji se iskopavaju u proleće, izgube najveći deo oporosti. Prženi žir može se koristiti i kao zamena za kafu.[5]
U zemljama porekla i odgovarajućim klimatskim zonama širom sveta plutnjak se koristi i kao ukrasno drvo.[8]
-
Slojevi plute na deblu -
Poprečni presek debla -
Prikupljanje plute
Zanimljivosti uredi
- Šume plutnjaka na autohtonim staništima predstavljaju šumske zajednice koje su po biološkoj raznovrsnosti među najbogatijima u svetu. Među vrstama koje naseljavaju ove šume su mnoge endemične biljke i ugrožene vrste životinja kao što su pirenejski ris, adalbertov orao i simbol Magreba – berberski jelen.[7]
- Hrast plutnjak raste u Portugalu već 10 milijuna godina, ali uzgaja se i kultivira tek posljednjih 300 godina.[9]
Reference uredi
- ^ The Plant List, Quercus suber L.
- ^ a b v g d đ Vukićević 1996, str. 283−284
- ^ a b Trinajstić, Ivo (2006). „Hrast plutnjak (Quecus suber L.) u dendroflori Hrvatske”. Radovi. Jastrebarsko: Hrvatski šumarski institut. 40 (2): 199—206. Pristupljeno 12. 12. 2016.
- ^ a b v g d đ Lanzara 1982, str. 293
- ^ a b v „Quercus suber - L.”. Plants For A Future. Pristupljeno 12. 12. 2016.
- ^ a b v g d đ „Quercus suber (cork oak)”. Kew Gardens. Arhivirano iz originala 27. 01. 2017. g. Pristupljeno 12. 12. 2016.
- ^ a b v „Krajolik hrasta plutnjaka”. WWF Croatia. World Wildlife Fund. Arhivirano iz originala 20. 12. 2016. g. Pristupljeno 12. 12. 2016.
- ^ „Quercus suber”. Missouri Botanical Garden. Pristupljeno 12. 12. 2016.
- ^ „Stanovnici šume hrasta plutnjaka”. TV profil. HRT. Pristupljeno 12. 12. 2016.
Literatura uredi
Спољашње везе uredi
- „Hrast plutnjak”. Priroda i biljke. Приступљено 12. 12. 2016.
- „Quercus suber - Cork oak”. EUFORGEN. uropean Forest Genetic Resources Programme. Приступљено 12. 12. 2016.
- „Od drveta do boce — priča o plutu”. INTERNETSKA BIBLIOTEKA. Приступљено 12. 12. 2016.
- „O plutu”. marghevita. Приступљено 12. 12. 2016.
- Gordić, Isidora. „Pluta: održivi materijal za mnoštvo namena”. gradjevinarstvo.rs. Приступљено 12. 12. 2016.