Pobuna legionara i Bukureški pogrom

Pobuna legionara i Bukureški pogrom su se dogodili u Bukureštu u Rumuniji, između 21. i 23. januara 1941. Rumunski kondukator, Jon Antonesku je ukinuo privilegije Gvozdenoj gardi, što je dovelo do pobune pripadnika ove organizacije, poznatih kao legionari. Tokom pobune i pogroma koji je usledio, pripadnici Gvozdene garde su ubili 125 Jevreja, a u sukobima sa njima je poginulo i 30 pripadnika vojske. Nakon pobune, Gvozdena garda je zabranjena, a 9.000 njenih pripadnika je zatvoreno.

Pobuna legionara
Sefardski hram u Bukureštu nakon što je opljačkan i zapaljen
Vreme 21. — 23. januar 1941. Mesto Bukurešt, Kraljevina Rumunija Ishod Poraz Gvozdene garde Horija Sima i druge vođe legionara pobegli u Nemačku Obimna šteta na jevrejskim kućama, radnjama i sinagogama
Sukobljene strane
Kraljevina Rumunija	Gvozdena garda
Komandanti i vođe
Jon Antonesku	Horija Sima
Žrtve i gubici
30 poginulih 100 ranjenih	200–800 poginulih ili ranjenih 9.000 uhapšenih

Pozadina

Nakon Prvog svetskog rata, Rumunija je stekla mnoge nove teritorije, što ju je načinilo „Velikom Rumunijom“. Međutim, nove teritorije su stigle uz uslov da se obezbede prava etničkim manjinama. Na novim teritorijama, posebno Besarabiji i Bukovini, je živeo veliki broj Jevreja, koji su bili uočljivi zbog svog načina oblačenja, običaja, i jezika. Intelektualci, razne političke partije i verske vođe su predvodile antisemitističku kampanju; mnogi od njih su se kasnije svrstali sa Nacističkom Nemačkom.

Sporazum Ribentrop-Molotov iz avgusta 1939. je dao zeleno svetlo Sovjetskom Savezu da ponovo prisvoji Besarabiju i Severnu Bukovinu u junu 1940. (vidi Sovjetski ultimatum iz juna 1940. i Sovjetska okupacija Besarabije i Severne Bukovine), a u avgustu 1940, nemačko-italijansko posredovanje u sporu Rumunije sa Mađarskom oko Transilvanije (koje je dovelo do Druge bečke arbitraže), i sa Bugarskom oko Dobrudže (koje je dovelo do Krajovskog sporazuma), dovelo do toga da veliki delovi Rumunije budu predati nazad Mađarskoj i Bugarskoj.

Tokom povlačenja rumunske vojske iz Besarabije, neki pripadnici lokalnog stanovništva su iskazivali svoju radost. Takođe su zabeleženi i napadi lokalnog stanovništva na vojnike. Razni izveštaji govore o napadima na vojnike koji su se povlačili, koje su izveli Jevreji, mada je istinitost ovih izveštaja pod znakom pitanja, a za neke izveštaje je dokazano da su lažni. Takođe, iako su u izveštajima svi oni označeni kao Jevreji, među onima koji su slavili i izvodili napade je bilo i Ukrajinaca, Rusa, simpatizera komunista, kriminalaca puštenih iz zatvora, kao i etničkih Rumuna. Ovi izveštaji, nevezano za njihovu istinitost, su značajno doprineli da se mnogi Rumuni okrenu protiv Jevreja, i da ojačaju postojeća antisemitska osećanja.

Rumuni su bili isfrustrirani zbog predavanja tolikih teritorija bez rata, i položaj režima je značajno oslabio. Vlada je, uz podršku štampe, iskoristila Jevreje kao žrtvenog jarca:

Suočeni sa izuzetno ozbiljnom krizom i sumnjajući da njihov režim može da preživi, zvaničnici rumunske vlade su pretvorili Jevreje u politički „gromobran“, kanališući narodno nezadovoljstvo prema ovoj manjini. Za ovaj izveštaj je značajna reakcija rumunske štampe, čiji je bes bio usmeren više prema Jevrejima nego prema Sovjetima, pravim agresorima. Ako se uzme u obzir da je rumunska štampa bila cenzurisana 1940, vlada je morala da ima ulogu u stvaranju ove pristrasnosti. Tipičan oblik stvaranja žrtvenog jarca unapred su bile pretnje jevrejskim vođama da rumunske vlasti mogu da pokrenu akte represije protiv Jevreja.

Antisemitsko zakonodavstvo je počelo „Jevrejskim kodeksom“ u Rumuniji, i uspostavljanjem vlade Nacionalne legionarske države, koja je pokrenula donošenje zakona o rumunizaciji, koji su lišili Jevreje imovine, omogućili njeno preraspoređivanje pristalicama novog režima, svarajući atmosferu u kome je antisemitizam posmatran kao legitiman, čak i dobrodošao.

Politički, kontrola je bila u rukama kondukatora Jona Antoneskua, i antisemitske fašističke vlade, koju je sastavio Horija Sima. Sima je predvodio paravojni legionarski pokret, Gvozdenu gardu (koja je prvobitno nosila ime Legija Arhanđela Mihajla). Pljačka jevrejske imovine od strane Gvozdene garde je dovodila do velikih napetosti između dvojice vladara. Antonesku je smatrao da je pljačka vršena na način koji je bio štetan za rumunsku privredu, i da ukradena imovina ne koristi vladi, već samo legionarima i njihovim saradnicima. Pored jevrejskog pitanja, legionari, koji su stekli moć nakon mnogo godina progona od strane bivšeg režima kralja Karola II (koji je čak ubio njihovog bivšeg vođu, Kornelijua Kodreanua), su bili osvetoljubivi prema svima koji su bili bliski režimu.

Pripreme za pobunu

Nesuglasice između Antoneskua i Gvozdene garde oko pljačke jevrejske imovine se nisu ticale same pljačke, već načina na koji se pljačka sprovodi i konačnog odredišta ukradene imovine. Antonesku je smatrao da pljačka treba da se sprovodi putem ekspropriacije, postepeno, kroz uređen proces donošenja antisemitskih zakona.

... legionari su hteli sve, i hteli su sve odmah; Antonesku, koji jeste delio isti cilj, je nameravao da ga postigne postepeno, korišćenjem drugih metoda. Vođa je ovo jasno isticao u obraćanju ministrima koje je postavila Legija: 'Da li zaista mislite da možemo da zamenimo sve Židove momentalno? Vladini izazovi se rešavaju jedan po jedan, kao u partiji šaha.'

Legionari su bili nestrpljivi da opljačkaju što više, što je brže moguće, koristeći metode koji su se zasnivali ne na zakonu već na teroru, ubistvima i mučenju. Sem toga, legionari su imali dodatne nesuglasice i sa nemačkom manjinom u Rumuniji.

Po zakonima o rumunizaciji, Jevreji su bili prisiljeni da prodaju mnoge svoje radnje, što su mnogi Rumuni koristili da kupe ovu imovinu po vrlo niskoj ceni. Nemačka manjina je uvela određeni nivo konkurencije, nudeći Jevrejima bolje cene od onih koje su nudili legionari (u proseku, petinu realne vrednosti). Lokalni Nemci su imali kapital koji su dobili na zajam iz Nemačke, rumunski novac plaćen Nemcima za stacioniranje nemačkih trupa na rumunskoj teritoriji (u cilju zaštite od Sovjeta). Antonesku je zahtevao da legionari prekinu sa korišćenjem svoje taktike terora, a legionari su počeli da kuju zaveru da zbace Antoneskua i preuzmu svu vlast u državi.

Prvobitno, legionari su počeli da ruše Antoneskuov ugled, pominjući njegove porodične veze sa Jevrejima (njegova maćeha i bivša supruga sa kojom se venčao dok je bio u diplomatskoj misiji u Francuskoj, su bile Jevrejke). Takođe su ga optužili da je povezan sa masonima. Nacistička propaganda je tvrdila da su masoni neprijatelji čovečanstva, po pokvarenosti odmah iza Jevreja.

U dvadeset dana koji su prethodili pobuni, nivo antisemitske propagande se značajno podigao. Korišćena su sva sredstva koja su legionari imali na raspolaganju. Propaganda je isticala potrebu da se reši ˜„Jevrejski problem“. Horija Sima i njegovi saborci su želeli podršku od nacističkog režima u Nemačkoj, negovali su ideološke sličnosti svog pokreta sa nacističkim pokretom, i imali su puno pristalica u nacističkom režimu.

General Antonesku, koji je uživao podršku rumunske vojske, sastao se sa Hitlerom 14. januara 1941. u Nemačkoj. Tokom ovog sastanka, Antonesku je obećao Hitleru podršku Rumunije u dolazećem nemačkom sukobu sa Sovjetskim Savezom, i pridobio Hitlerovo prećutno odobravanje da eliminiše svoje suparnike u legionarskom pokretu. Između 17. i 19. januara, legionarski pokret je održao seriju „predavanja“ širom Rumunije, zamišljenih da demonstriraju nacionalsocijalističku prirodu svog pokreta, i da pokažu svoju lojalnost Hitleru.

Antonesku je preduzeo mere da ublaži akcije lagionara, i 19. januara je izdao naređenje kojim se ukida pozicija komesara za rumunizaciju, koja je predstavljala dobro plaćen položaj koji su zauzimali legionari. Dodatno, Antonesku je otpustio osobe odgovorne za akte terora koje su počinili legoinari, od ministra unutrašnjih poslova, do komandira sigurnosne policije i policije Bukurešta. Na njihovo mesto je postavio lojalne ljude iz vojske. Vojska je takođe preuzela kontrolu nad strateškim objektima, kao što su telefonske centrale, policijske stanice i bolnice. Okružni oficiri, legionari, su pozvani u prestonicu zbog važnih ekonomskih konsultacija, i uhapšeni su usred sastanka.

Pobuna

Dana 20. januara 1941, nemačkog oficira (smatra se da je to bio major Dering, šef Abvera za Balkan) je u Bukureštu ubio jedan državljanin Grčke. Ovo ubistvo je i danas nerasvetljeno, ali ono je bilo varnica koja je zapalila pobunu legionara. Kao što je već rečeno, Antonesku je smenio komandire sigurnosne policije i policije Bukurešta i na njihovo mesto postavio lojalne ljude, ali njihovi podređeni, koji su primali naređenja od Horije Sime, nisu dozvolili novim komandirima da preuzmu kontrolu. Naoružani legionari su zauzeli Ministarstvo unutrašnjih poslova, policijske stanice i druge zgrade vlade i lokalne vlade, i otvorili vatru na vojnike koji su pokušali da preuzmu kontrolu nad ovim zgradama.

Antoneskuovo obraćanje javnosti, sa ciljem da se javnost umiri, nije bilo objavljeno niti emitovano, jer su mediji bili pod kontrolom legionara. Legionari su pozivali narod da se digne protiv masona i Jevreja (ciljajući na Antoneskuove porodične veze). Vođe legionara, na čelu sa Horijom Simom, su se povukle u ilegalu. Legionari su organizovali masovne regrutacije u okolnim selima, i masa seljaka je poplavila ulice Bukurešta, u odgovoru na poziv da se zemlja odbrani od Jevreja i masona. Legionari su preuzeli benzinske stanice i tankere, i koristili burad sa zapaljenom naftom u borbi protiv vojnika. Samo 15 lojalnih oficira je ostalo sa Antoneskuom u njegovoj palati. Tokom dva dana, rumunska vojska je pokušavala da se odbrani i da opsedne uporišta legionara, ali nije započinjala napade. Za to vreme, legionari su izdavali saopštenja u kojima se tvrdilo da su se Jevreji „pobunili“. U danima pobune, legionarske novine (jedine koje su štampane u to vreme) su sprovodile oštru propagandu protiv Jevreja. Na dnu članaka se pojavljivao moto — „Znate u koga da pucate“.

Bukureški pogrom

Bukureški pogrom nije bio nusproizvod pobune, već paralelan događaj, svesno organizovan da se da legitimitet pobuni, i da se protivnici legionara izjednače sa simpatizerima Jevreja.

Mnoge grupe su učestvovale u neredima usmerenim protiv Jevreja: policajci lojalni legionarima, razne legionarske organizacije, radnički i studentski sindikati, srednjoškolci, Romi i kriminalci. Napadi na dve jevrejske opštine (Dudešt i Vakarešt) su počeli dva sata pre pobune. Ministar Vasile Jašinšči (rum. Vasile Iasinschi) je dao naređenje da se zapale jevrejska naselja, i masa je jurnula na javrejske domove, sinagoge i druge institucije. Legionarski štabovi su postali mučiteljski centri, i Jevreji su otimani iz svojih domova i odvođeni tamo. Jevrejske kuće su paljene, a Jevreji su odvođeni i mučeni i otimana im je imovina, a jevrejske žene su silovane. Jevreji su ubijani nasumično, ali i u planiranim egzekucijama. Neki Jevreji su bacani sa gornjih spratova zgrade policijskog štaba, a drugi su ubijani u klanicama. Vojnici nisu učestvovali u pogromu, kao ni policajci koji su bili lojalni Antoneskuu. Ti policajci su morali da predaju svoje oružje i uniforme, i uhapšeni su.

Mučenja su trajala satima, pa čak i danima i noćima, sa mučiteljima koji su se smenjivali. Jevrejima je otimana sva imovina koju su imali kod sebe, ponekad čak i odeća. Pod mučenjem su primoravani da otkriju gde im se nalazi skrivena imovina, lična ili zajednička, a zatim su često ubijani, kao što se desilo sa blagajnikom zajednice. Pre ubijanja su terani da ispisuju lažne samoubilačke poruke.

Progon je predvodio Mirčea Metrovičesku (rum. Mircea Petrovicescu), sin ministra unutrašnjih poslova koga je Antonesku smenio, koji je lično učestvovao u mučenjima. u pogromu su takođe učestvovale i žene legionari; preživeli su svedočili o njihovom učešću u mučenjima, i da su neke od njih bile među najsurovijim mučiteljima. Po navodima svedoka, legionarke su skidale jevrejske muškardce i tukle ih po genitalijama.

Gola tela rumunskih Jevreja, bačena u sneg kod Žilave, na obalama reke Sabar.

Dana 23. januara, nekoliko sati pre nego što je pobuna ugušena, grupa legionara je nasumično izabrala 15 Jevreja. Kamionima su ih odvezli u lokalnu klanicu, gde su ih ubili. Petoro Jevreja, uključujući petogodišnju devojčicu su živi obešeni na kasapske kuke. Bili su mučeni i na kraju ubijeni. Klanica je nakon toga bila zatvorena nedelju dana dok nije bila očišćena. Kada je Antonesku naložio vojnom tužiocu da istraži događaje u klanici, on je izvestio da

„je prepoznao troje svojih poznanika među 'profesionalno mučenim' leševima (pravnik Milo Bejler i braća Rauš)“. Dodao je da su „tela mrtvih visila sa kuka koje su koristili kasapi“.

O događajima u klanici, rumunski pisac Virgil Georgiju je kasnije pisao:

„U velikoj hali klanice, gde je stočno meso visilo da bi bilo sečeno, sada su bili goli ljudski leševi … Na nekim leševima je stajao natpis 'košer'. To su bili leševi Jevreja. … Moja duša je bila ukaljana. Stideo sam se samog sebe. Stideo sam se toga što sam Rumun, poput kriminalaca iz Gvozdene garde.“

Tokom pogroma, 125 Jevreja iz Bukurešta je ubijeno: 120 tela je nađeno, a lokacija preostalih 5 je ostala nepoznata. Moguće je da su stradali i neki od Jevreja koji nisu iz Bukurešta ali su se zatekli u gradu.<ref name="motlc"> Legionari su palili jevrejske sinagoge i slavili oko njih dok su gorele.

Tokom nereda, 1.274 poslovnih objekata, radnji, radionica i domova je ozbiljno oštećeno ili uništeno. Nakon gušenja pobune, vojska je odnela plen legionara u 200 kamiona (ne računajući novac i nakit). Neke sinagoge su delimično sačuvane.

Gušenje pobune

Rumunski fašisti, pripadnici Gvozdene garde, uhapšeni od strane vojske nakon Bukureškog pogroma i pobune.

Tokom trajanja pobune, Antonesku je izbegavao direktan sukob sa legionarima, ali je doveo vojne jedinice, uključujući i 100 tenkova iz drugih gradova u Bukurešt. Kako se haos širio, što je zabrinulo čak i Hitlera, koga je Rumunija zanimala kao saveznik, užasna slika pogroma je postala jasno vidljiva. Kako su se priče širile, bes vojnika prema legionarima je rastao (legionari su napadali zarobljene vojnike, skidali im uniforme, nekoliko njih je čak spaljeno). Kada je Antonesku osetio da je došao odgovarajući trenutak, dao je naredbu da se pobuna uguši. Vojska, koju je predvodio general Ilije Šteflea, ugušila je pobunu za nekoliko sati bez puno teškoća. Legionari nisu mogli da se odbrane od vojske koja je imala nadmoćno naoružanje. Vojnici su jurišali na položaje legionara, a legionari su bežali. Tokom sukoba, 30 vojnika je poginulo i još stotinu je povređeno. Poginulo je približno 200 legionara, mada je kasnijih godina Horija Sima tvrdio da ih je poginulo 800. Kad je pobuna suzbijena, Antonesku se obratio javnosti putem radija, obznanivši „istinu“, ali ne pominjući pogrom. Tražio je od nemačkog garnizona, koji se nije mešao tokom trajanja pobune, da pokaže svoju podršku. Nemačke trupe su promarširale ulicama Bukurešta, zaustavivši se pred zgradom premijera, gde su pozdravile Antoneskua.

Nakon poraza legionara, plima se okrenula i oportunisti koji su im se pridruživali su pobegli. Štampa je prestala da podržava legionare, ali je ostala antisemitski nastrojena. Neki od vođa legionara, uključujući Horiju Simu, su pobegli u Nemačku. Oko 9.000 pripadnika legionarskog pokreta je osuđeno na zatvorske kazne. Legionari koji su predvodili antisemitski talas u Rumuniji su pali i nikad više nisu povratili svoju moć. Međutim, antisemitski pokret je opstao i bez njih, mada je doživeo privremeni pad kako je rumunska javnost postepeno otkrivala zverstva počinjena tokom pogroma u Bukureštu. Nekoliko meseci kasnije, ti zločini su izbledeli u poređenju sa onim tokom pogroma u Jašiju. Jedan od vođa pogroma, Valerijan Trifa, je postao sveštenik i emigrirao u Sjedinjene Države, ali mu je 1982. oduzeto američko državljanstvo, i napustio je Sjedinjene Države kako ne bi bio deportovan.

Vidi još

• Pogrom u Jašiju

Literatura

• Ancel, Jean (2002). „Chapter 11”. History of the Holocaust – Romania (jezik: hebrejski). Israel: Yad Vashem. ISBN 978-965-308-157-4. 
• (jezik: rumunski) Radu Ioanid, Pogromul de la Bucureşti (pokriva deo o pogromu).

Literatura

• Ancel, Jean (2002). History of the Holocaust – Romania (jezik: hebrejski). Israel: Yad Vashem. str. 374—75. ISBN 978-965-308-157-4. 
• Ioanid, Radu (2000). The Holocaust in Romania: The Destruction of Jews and Gypsies Under the Antonescu Regime, 1940–1944. Ivan R. Dee. ISBN 978-1-56663-256-0. 

Spoljašnje veze

• [1] Arhivirano na sajtu Wayback Machine (7. april 2014), "In memory of the jews murdered in the Bucharest Kristallnacht, January 21–23, 1941" by Baruch Cohen
• Holokaust - upozorenje istorije, uključuje fotografije žrtava i spaljene sinagoge (rumunski)
• Confiscation of Jewish Property in Europe, 1933–1945 New Sources and Perspectives, Symposium Proceedings, Centar za napredne studije holokausta, Memorijalni muzej holokausta Sjedinjenih Država, 2003 (odeljak "Seizure of Jewish Property in Romania", Jean Ancel)
• Bukureški pogrom, Projekat Nikzor.
• Nacionalni institut Eli Vizel za proučavanje holokausta u Rumuniji
• Holocaustul în România, Statul Național Legionar și încercările sale de a rezolva “chestiunea evreiască” Arhivirano na sajtu Wayback Machine (6. mart 2016)