Pobuna u Krivom Viru (1883)
Pobuna u Krivom Viru (20. oktobra[a]/1. novembra 1883), prvi sukob između ustanika i kraljevske vojske i žandarmerije tokom Timočke bune.[2][3] Završen je ustaničkom pobedom - seljaci Krivog Vira, vojnici upravo ukinute Narodne vojske, odbili su da predaju oružje vlastima i uspeli su da razoružaju vod žandarmerije, koji je poslat protiv njih. Trojica žandarma (sejmena) su lakše ranjena, bez gubitaka sa ustaničke strane. [1]88 Okupljeni ustanici su već 3. novembra preuzeli vlast u Boljevcu.[4]
| Pobuna u Krivom Viru | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Deo Timočke bune | |||||||||
 Srbija 1878. | |||||||||
| |||||||||
| Sukobljene strane | |||||||||
 Kraljevina Srbija |
Delovi raspuštene Narodne vojske Narodna radikalna stranka | ||||||||
| Komandanti i vođe | |||||||||
|
potpukovnik Mihailo Srećković potporučnik Vladimir Jovanović  |
Marinko Ivković Živan Nikodijević | ||||||||
| Jačina | |||||||||
| 120 konjanika i 22 žandarma | oko 500-800 | ||||||||
| Žrtve i gubici | |||||||||
| 3 ranjena[1] | bez gubitaka | ||||||||
Pozadina uredi
Političke prilike u Srbiji 1883. godine uredi
Do smrti kneza Mihaila Obrenovića (1868), Kneževina Srbija bila je autokratska i policijska država pod vlašću kneza i činovničke birokratije. Posle donošenja Ustava iz 1869, Srbija je formalno postala parlamentarna monarhija, sa Narodnom skupštinom i opštim pravom glasa. Međutim, u zemlji bez demokratskih političkih tradicija, slobodne štampe i političkih stranaka, izbori za Narodnu skupštinu vršeni su pod strogom kontrolom policije, i birani su skoro isključivo kandidati predloženi od vlade (tj. sreskih i okružnih načelnika na lokalnom nivou). Tako je do 1880. vlast u Skupštini ostala čvrsto u rukama Jovana Ristića i Liberalne stranke, osnovane 1858, koju su činile stare pristalice dinastije Obrenovića iz redova činovnika, sveštenstva, inteligencije i najimućnijih seljaka i trgovaca, dok je opozicija bila malobrojna i neorganizovana, bez uticaja u narodu. Na skupštinskim izborima nakon Srpsko-turskog rata (1876-1878) krajem 1878, liberalna vlada dobila je veliku većinu: od 172 poslanika, svega 40 bilo je iz redova opozicije, većinom iz Istočne Srbije: ovaj kraj, osvojen i opljačkan u Prvom srpsko-turskom ratu, nalazio se u velikoj materijalnoj bedi i nezadovoljno lokalno stanovništvo izabralo je većinom opozicine kandidate iz redova seljaka, seoskih popova i palanačkih trgovaca. Vođa opozicije bio je inžinjer Nikola Pašić, narodni poslanik iz Zaječara i jedini opozicionar sa fakultetskom diplomom, jedan od prvih pristalica Svetozara Markovića u narodu poznat kao komunista[b].[5]
Iako je skupštinska opozicija bila slaba, faktori izvan skupštine doveli su pada liberalne vlade - knez Milan, koji se od tradicionalne rusofilske politike, koju su liberali sprovodili od 1858, okrenuo austrofilskoj politici nakon Berlinskog kongresa, otpustio je vladu Jovana Ristića 14. oktobra 1880. zbog neprihvatanja liberala da potpišu trgovinski ugovor sa Austrougarskom, koji bi otvorio srpsko tržište za austrijsku industriju i time uništio domaće zanatstvo i industriju u začetku. Novu vladu knez Milan je poverio grupi slobodoumnih (za ono vreme) mladih intelektualaca, bivših liberala i konzervativaca, koji su početkom 1880. pokrenuli politički list Videlo, u kome su otvoreno kritikovali politiku liberalne vlade i zahtevali veće građanske i političke slobode. Knez Milan je za predsednika vlade postavio Milana Piroćanca, sudiju Kasacionog suda, ministar unutrašnjih poslova postao je Milutin Garašanin, artiljerijski major i unuk Ilije Garašanina, a ministar finansija i spoljnih poslova postao je Čedomilj Mijatović, profesor ekonomije na Velikoj školi. Nova vlada počela je svoj rad objavljivanjem potpunih političkih sloboda - prvi akt novog ministra unutrašnjih dela (20. novembra 1880) bio je da zvanično zabrani svim policijskim vlastima svako mešanje u izbore za narodnu skupštinu, kao neustavno i nelegalno. Rad nove vlade podržala je i dotadašnja opozicija, na čelu sa Pašićem, koji je objavio da je program nove vlade sasvim blizak programu opozicije. Na skupštinskim izborima od 30. novembra 1880, kandidati nove vlade nastupili su zajedno sa opozicionarima protiv liberala - bez podrške policije, liberali su strahovito potučeni na izborima, dobivši svega 7 poslanika. Nakon izborne pobede, vladina većina se podelila na dva dela - 8. januara 1881. osnovana je Narodna radikalna stranka na čelu sa Nikolom Pašićem, kojoj je pristupilo 40 narodnih poslanika, i pokrenut je stranački list Samouprava. U odgovor, već 10. januara pristalice vlade osnovale su Naprednu stranku, kojoj je pristupilo 119 poslanika. U početku, nove stranke su sarađivale u Skupštini, tvrdeći da imaju iste ciljeve[v], ali je tvrdoglavo odbijanje kneza Milana da primi radikale u vladu (iako je vlada namenila Pašiću mesto potpretsednika vlade ili pretsednika Skupštine) ubrzo oteralo Narodnu radikalnu stranku u opoziciju.[6]
Razoružavanje narodne vojske uredi
Narodna Skupština Kraljevine Srbije, u kojoj je naprednjačka vlada imala veštački stvorenu većinu pošto su poslanici Narodne radikalne stranke izbačeni iz Skupštine i zamenjeni drugoplasiranim kandidatima (neki od ovih kandidata imali su samo po dva glasa, pa je Narodna Skupština u radikalskoj štampi prozvana Dvoglasna Skupština), izglasala je novi Zakon o ustrojstvu vojske 27. decembra 1882. Po tom Zakonu, svi vojni obveznici od navršene 20. do navršene 50. godine, posle odsluženja vojnog roka u stalnom kadru (u kasarni), smatrani su zapravo rezervistima aktivne vojske. I to prvog poziva do navršene 30. godine, drugog poziva od 31. do 37, a trećeg poziva od 38. do navršene 50. Ovaj zakon predviđao je ukidanje i razoružanje dotadašnje Narodne vojske, koja je postojala od 1861. i iznela glavni teret ratova sa Turcima 1876-1878. Stoga su 25. juna 1883. prema naredbi ministra vojnog obrazovane popisne komisije koje su krajem septembra, po završetku prethodnog rada u štabovima, krenule po srezovima (sedištima teritorijalnih bataljona Narodne vojske) sa zadatkom da pokupe, što je u praksi značilo da oduzmu, državno oružje od obveznika dotadašnje prve i druge klase Narodne vojske „kao nepotrebno“, pošto će se staro, zastarelo oružje (puške Pibodi model 1870) zameniti novim (puške Mauzer-Koka), ali im se „neće davati na ruke“ nego će ostati u vojnim magacinima. Uprkos naređenjima vlade i lokalnih vlasti, vojni obveznici u svim krajevima Srbije nerado su predavali oružje državnim vlastima, pošto se posedovanje oružja smatralo neotuđivim pravom svakog građanina i garancijom lične i imovinske bezbednosti, kao i političkih prava.[2] Otporu bivših vojnika doprinela je i propaganda opozicione Narodne radikalne stranke, čiji je list Samouprava tih dana objavio dva veoma popularna članka pod rečitim naslovima Ne dajte oružje i Silu silom odbijte, u kojima je oduzimanje oružja od naroda proglašavano neustavnim i nelegalnim, i narod se podsticao da se ako treba i silom odupre nasilju vlasti koje krše njegova ustavna prava. Iako je nemira i otpora predaji oružja bilo u svim krajevima, otvoreni otpor i pobuna izbili su samo u tri okruga Timočke krajine - Crnorečkom (Zaječarskom), Aleksinačkom i Knjaževačkom.[2]
Pobuna u Crnorečkom okrugu uredi
Regrutna komisija počela je sa radom u Boljevcu, središtu prvog bataljonskog sreza Crnorečkog (Zaječarskog) okruga, 25. septembra 1883: vojni obveznici iz prva tri pozvana sela (Rujište, Milušinac i Bogdinac) odlučno su odbili da predaju oružje pod raznim izgovorima, i komisija je prekinula rad neobavljena posla. Kada su posle nekoliko dana pozvani ponovo pred komisiju, narodni vojnici postali su još uporniji i agresivniji, i uzeli su natrag čak i ono oružje koje su već bili predali, od umrlih i odseljenih vojnika. Komisija je zato odlučila da promeni strategiju, kako bi se izbeglo okupljanje većeg broja pripadnika Narodne vojske na jednom mestu (pogotovo u radikalskom uporištu kkav je bio Boljevac) i krenula je po selima, nadajući se da će se manje grupe vojnika lakše pokoriti, bilo ubeđivanjem ili pretnjama. Zaista, prva dva sela boljevačkog sreza koje je posetila komisija (Podgorac i Bogovina) predala su oružje bez otpora, ali već u trećem selu, Lukovu, narodni vojnici iz Krivog Vira odbili su da predaju oružje. Dana 3. oktobra, na ponovljene pozive i pretnje sreskog načelnika, kapetana Đorđa Brankovića, Krivovirci su uporno odgovarali da oružje neće nikako predati sem na bataljonskom skupu, i to da sa jednom rukom staro oružje predadu, a sa drugom da novo prime. Sreski načelnik obavestio je okružnog, i dobio naređenje da pokuša ubeđivanjem, a ako ne uspe, da ih sve kazni. Pri pojedinačnoj prozivci, vojnici su ostali pri svome pod raznim izgovorima: da ne smeju od društva, da su se zakleli pod barjakom ili da ne daju dok ne prime drugu pušku. Sreski načelnik pokušao je da ih zastraši iricanjem kazni od po 10-12 dana zatvora, našta je gomila navalila na načelnika i njegove ljude (uključujući i kapetana koji je rukovodio komisijom) i posle duge svađe i pretnje batinama naterala ga da ih otpusti bez kazne. Kada je 6. oktobra u Krivi Vir došao sreski pisar da popiše vojne obveznike, okupljeni seljaci su ga izudarali i oterali iz sela. Primerom Krivoviraca pošli su i Lukovčani, koji su odbili da predaju oružje komisiji 7. oktobra, našta je sreski načelnik 11. oktobra uhapsio četvoricu glavnih upornika i osudio ih na po 10 dana zatvora u Boljevcu. Međutim, već sutradan (12. oktobra) stigla je pred sresku kancelariju u Boljevcu gomila od stotinak Lukovčana, naoružanih batinama, pištoljima i vlaškim noževima, zahtevajući da se uhapšeni smesta oslobode. Pošto ih je sreski načelnik odbio, pravdajući se da su uhapšeni po zakonu, gomila je provalila u zatvor i oslobodila zatvorenike, posle čega se pobedonosno vratila u selo uz muziku, pesmu i pucnjavu.[2]
Sukob u Krivom Viru uredi
Obavešten o neredima u Lukovu, Krivom Viru i Boljevcu, okružni načelnik u Zaječaru je već 8. septembra obavestio predsednika vlade (i ministra unutrašnjih dela) Nikolu Hristića, koji je naredio da se u Krivi Vir, kao mesto začetka pobune, odmah pošalje isledna komisija (pomoćnik okružnog načelnika, jedan sudija Okružnog suda iz Zaječara i jedan pisar), koju će štititi odred čuvara javne bezbednosti (konjičke žandarmerije, koje je radikalska štampa prozvala turskim imenom sejmeni) i eskadron konjanika.[2]
Vladine snage stigle su u Krivi Vir 16. oktobra i smestile se u selu, ali su Krivovirci ponovo odbili da predaju oružje, i raspoloženje među seljacima bilo je tako prkosno, da se isledna komisija nije usudila da započne rad zbog suviše malog broja vojnika. Vlasti iz Beograda uputile su još jedan odred, bataljon kraljeve stajaće vojske iz Kragijevca, preko Čestobrodice u Krivi Vir. Komandant ovog odreda, potpukovnik Mihailo Srećković iz Zaječara, stigao je u selo 19. oktobra u 18 časova sa manjom pratnjom, dok se ostatak odreda (pešadija), očekivao za nekoliko dana. Na vesti o dolasku čitavog bataljona, seljaci su se rastrčali po okolnim selima da ih pozovu u pomoć, a iz odbora Radikalne stranke u Boljevcu poslate su po selima naredbe za sazivanje zbora Narodne vojske kako bi se razoružala žandarmerija, a vojska naterala na povlačenje.[2]
Ujutro 20. oktobra, trubač Prve čete boljevačkog bataljona Narodne vojske zasvirao je zbor u Krivom Viru: za kratko vreme na zbornom mestu ispred seoske mehane skupilo se preko 500 (po nekim izvorima 700-800) naoružanih seljaka, ne samo iz Krivog Vira već i iz susednih sela Lukova i Jablanice, sa raznim oružjem, državnim i svojim, a mnogi sa budžama-toljagama. Po jednom svedoku, povod za sukob bio je odbijanje sejmena da plate trošak od 94 dukata koji su za 4 dana napravili u mehani: kafedžija se najpre bezuspešno požalio sreskom načelniku, a zatim radikalskim prvacima popu Marinku Ivkoviću i poslaniku Živanu Nikodijeviću, koji je odmah naredio trubaču da svira zbor. Potpukovnik Srećković izašao je pred okupljene narodne vojnike, koji su se pred njim postrojili i počeli da iznose svoje žalbe i zahteve: tražili su da im se oružje ostavi, pošto su ga plaćanjem poreza kupili za svoje rođene pare još u vreme kneza Mihaila, a da se sejmeni i vojnici odmah udalje iz sela. Potpukovnik je pokušao da ih umiri i nagovori da predaju oružje, našta je masa počela da uzvikuje da se ne daju prevariti od vlasti, da neće policijsku vlast i da ne priznaju zakon dvoglasne Skupštine, koja je uspostavila sejmene. U takvom razdraženju, masa je navalila na čuvare bezbednosti (njih 22) koji se nisu usudili da pucaju, i izudarala potporučnika Vladimira Jovanovića, podnarednika Svetozara Đelića i redova Nenada Dojčevića. [1]88 Krvoproliće je sprečio komandant Srećković, koji je naredio sejmenima da bace oružje, što je trenutno umirilo pobunjenu masu. U pregovorima koji su usledili, pobunjenici su samo tražili da sejmeni bez oružja napuste selo, a da se vojska vrati odakle je došla. Nemajući dovoljno ljudi za borbu, potpukovnik je prihvatio zahteve ustanika: istog dana, istražna komisija i sejmeni su se povukli u Zaječar, a komandant Srećković je sa eskadronom otišao u Boljevac.[2]
Posledice uredi
Sukob u Krivom Viru završio se ustaničkom pobedom bez borbe: iz ovog događaja sukobljene strane izvukle su potpuno suprotne zaključke. Sa jedne strane, vlada je zaključila da se ovakav ustanički pokret može ugušiti samo bezobzirnom primenom sile. Na drugoj strani, ustanici su poverovali da će pukom demonstracijom sile od strane okupljenog naoružanog naroda, bez borbe, uplašiti i oterati vladine trupe koje ne smeju da pucaju na sopstveni narod. Ovo pogrešno shvatanje dovelo je ustanike u nepovoljan položaj u svim kasnijim sukobima tokom Timočke bune.[2]
Pobuna u Boljevcu uredi
Očekujući oštar odgovor vlasti na pobunu u Krivom Viru, glavne vođe radikala u Boljevcu su već u zoru 21. oktobra okupile narod i zauzele sresko načelstvo, ali je sreski načelnik još tokom noći umakao u Zaječar, ponevši sa sobom blagajnu sa upravo prikupljenim dankom. Buntovničke straže već su kontrolisale drumske i planinske prelaze. Potpukovnik Srećković je sa eskadronom prenoćio u Boljevcu i oko 4:30 ujutro krenuo natrag preko Lukova i Čestobrodice, koju je već zatekao zaposednutu od nekoliko odreda pobunjenika (oko 500-600 ljudi), koji su ga pustili da prođe bez borbe sve do sela Izvora, gde se susreo sa čestobrodičkim odredom (1 bataljon pešadije i 1 baterija) koji mu je išao u pomoć. Boljevac je bio središte sreza, a time i lokalnog bataljona Narodne vojske: u podne je zasviran zbor Narodne vojske i do večeri se na zbornom mestu okupilo 1.000-2.000 naoružanih ljudi iz Boljevca i nekoliko okolnih sela (Planinica, Ilijna, Vrbovac, Dobrujevac). Na čelu naoružanih masa bila su tri učitelja: Tihomir Marinković, Neša Magdić i Mihailo Stuparević, ali je vrhovnu komandu preuzeo bivši radikalski poslanik, pop Marinko Ivković, koji je pozvao okupljene da odmah krenu u pomoć Krivovircima. Samo jedan od prisutnih seljaka se usprotivio pobuni, ali je odmah dobio udarac motkom po glavi, od koga se onesvestio. Kada se saznalo da u Krivom Viru nema vojske, a da su sami Krivovirci krenuli prema Čestobrodici da tamo posednu odbrambene položaje, boljevački ustanici su takođe krenuli na Čestobrodicu, gde su se ulogorili 23. oktobra. Tu je za komandanta logora određen četovođa Sava Milićević, zemljoradnik iz Krivog Vira, gde se skupilo oko 2.000-3.000 ustanika.
Odgovor vlasti uredi
Već 21. oktobra kraljevim ukazom proglašeno je vanredno stanje u Crnorečkom okrugu, uspostavljen je Preki sud i upućen je general Tihomir Nikolić na čelu 8 bataljona stajaće vojske sa diktatorskim ovlašćenjima da umiri pobunjene krajeve, a vojnicima u njegovoj službi određena je dupla plata na teret pobunjenih krajeva. Trojici sudija Prekog suda naređeno je da donose presude protiv pobunjenika bez prava žalbe, a policijskim vlastima da ih izvršavaju u roku od 24 sata, uključujući i smrtne kazne na licu mesta. Sutradan su ukinuti zakoni o slobodi štampe i slobodi zbora i udruživanja u celoj zemlji.
Napomene uredi
- ^ Po Julijanskom (starom) kalendaru, koji je u to vreme bio na snazi u Kraljevini Srbiji.
- ^ U izvornom značenju, koje je podrazumevalo svakog socijalistu i republikanca.
- ^ Pašić je izjavljivao da je nova stranka osnovana kako bi pomagala vladi da zaštiti posebne interese seljaka i građana iz provincije.
Izvori uredi
- ^ a b v ISTORIČAR, ANDRIJA RADENIĆ. „RADIKALNA STRANKA I TIMOČKA BUNA II”. www.andrijaradenicistoricar.com (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2023-03-21.
- ^ a b v g d đ e ž Radenić, Dr Andrija (1973). IZ ISTORIJE SRBIJE I VOJVODINE 1834-1914. Novi Sad: Matica Srpska. str. 270—276.
- ^ ISTORIČAR, ANDRIJA RADENIĆ. „IZ ISTORIJE SRBIJE I VOJVODINE 1834–1914”. www.andrijaradenicistoricar.com (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2023-03-21.
- ^ Nikola Gažević, Vojna enciklopedija 9, Vojnoizdavački zavod, Beograd (1975), str. 795
- ^ Jovanović, Slobodan (1990). Sabrana dela Slobodana Jovanovića: Vlada Milana Obrenovića II. Radovan Samardžić, Živorad Stojković. Beograd: BIGZ. str. 280—284. ISBN 86-13-00435-0. OCLC 22963111.
- ^ Jovanović, Slobodan (1990). Sabrana dela Slobodana Jovanovića: Vlada Milana Obrenovića II. Radovan Samardžić, Živorad Stojković. Beograd: BIGZ. str. 300—320. ISBN 86-13-00435-0. OCLC 22963111.