Википедија

Povolški Finci

Povolški ili Volški Finci, ili Istočni Finci,[1] su istorijska grupa autohtonih naroda Rusije čiji potomci uključuju Marijce, Mordvine (Erzjane i Mokšane),[2] Permijanci se ponekad svrstavaju u ovu grupu.

Etnolingvistička mapa istočnog dela evropske Kijevske Rusije u 9. veku. Pet povolško-finskih grupa: Merja (Merjani), Marijci, Muroma, Meščera i Mordvini prikazani kao okruženi Slovenima na zapadu. Finski narodi su Vepsi na severozapadu i ka severoistoku Permjani, tj. (turkijski narodi) Prabugari i Hazari na jugoistok i jugu.

Savremeni predstavnici Povolških Finaca žive u kotlinama reka Sure i Mokše, kao i (u manjim brojevima) na interluvima između Volge i reke Belaja. Marijski jezik ima dva dijalekta, planinski marijski i dolinski marijski.

Tradicionalno se marijski i mordvinski jezici (erzjanski i mokšanski) smatraju delom povolško-finske ili povolške grupe u okviru fino-permske grane uralskih jezika,[3][4] klasifikacije prihvaćene od strane Roberta Austerlica , Aureliana Savagota i Karla Hejnrih Mengesa(1973), Hardala Hermana (1974) i Čarls Federik Vegelina i Florens Mari Vegelin (1977),[5] ali odbijene od strane Bjorna Kolindera (1965) i Roberta Tomas Harmsa (1974).[6] Ovo grupisanje je takođe kritikovao Salminen (2002), koji je tvrdio da je to geografska grupacija, a ne filogenetska grupa jezika.[7] Od 2009. godine 16. izdanje Etnologije: Jezici sveta, usvojena je klasifikacija koja grupu marijskih i mordvinskih jezika smatra odvojenim granama porodice uralskih jezika.[8]

Terminologija uredi

Ne smeju se mešati sa Fincima. Termin je nastao iz jezičkog izraza Povolški Finci, koji odražava stariju upotrebu termina finski za veći deo ili celu grupu fino-permskih jezika, dok se današnji termin finski jezici odnosi na jezike balto-finskih naroda.

Etničke grupe uredi

Mari uredi

Glavni članak: Marijci

Marijci ili Čeremisi (rus. черемисы, tat. Çirmeş) su tradicionalno živeli pored Volge i reke Kama u Rusiji. Većina Marijaca danas živi u Republici Marij El, sa značajnom populacijom u republikama Tatarstan i Baškortostan.

Marijce čine tri podgrupe: dolinski Marijci, koji žive duž leve obale Volge, planinski Marijci, koji žive duž desne obale Volge i istočni Marijci, koji žive u Baškortostanu. Na popisu stanovništa u Rusiji (2002), 604.298 se izjasnilo da pripadaju Marijcima, od toga 18.515 onih koji navode da su planinski Marijci i 56.119 istočnih. Skoro 60% Marijaca živi u ruralnim područjima.[9]

Merja uredi

Glavni članak: Merja

Narod Merja (rus. меря; takođe i Merä) naseljavali su teritoriju koja odgovara današnjoj ruskoj oblasti Zlatni prsten ili Zalesje, uljkučujući i današnju teritoriju Moskve, Jaroslava, Kostroma, Ivanova i Vladimira.

Na kratko ih je pomenuo Jordanes u 6. veku kao Mereni, a kasnije su detaljnije opisani u povesti minulih leta. Sovjetski arheolozi verovali su da je glavni grad Merjana Sarsko Grodište na obali jezera Nero, južno od Rostova. Veruje se da su ih Istočni Sloveni mirno asimilirali nakon što je njihova teritorija postala deo Kijevske Rusije u 11. veku.[10]

Jedna hipoteza opisuje Merjane kao zapadnu granu Marijaca, a ne odvojeno pleme. Njihova imena su u suštini identična, "Merja" je ruska transkripcija sopstvenog imena Marijaca, Märӹ (Märӛ).[11]

Neproučen, merjanski jezik[12] se tradicionalno smatra članom povolško-finske grupe.[10][13] Ovaj stav je osporio Eugen Helimski, koji pretpostavlja da je jezik Merjana bliži grupi severnih ugro-finskih jezika (finski i laponski).[14]

Stanovnici nekoliko okruga Kostroma i Jaroslava smatraju sebe Merjanima, mada su se na skorašnjem popisu izjasnili kao Rusi. Savremeni Merjani imaju svoju veb stranicu[15][16] da pokažu svoju zastavu, grb i nacionalnu himnu,[17] i da učestvuju u diskusijama na temu ugro-finaca na internetu.

Godine 2010, je objavljen film Ovsjanke (bukvalni prevod: “Strnadice”, engl. Silent Souls), bazirano na priči romana pod istim nazivom,[18] posvećen neverovatnom životu modernih Merjana.

Poslednjih godina pojavio se novi tip društvenog pokreta, "Etnofuturizam Merjana". Prisutan je u centralnim regionima Rusije, Moskvi, Pereslavlj-Zalesku i Kostromu. U oktobru 2014, 3. Festival jezika na Univerzitetu Novgorod je odobrio 50-to minutnu prezentaciju "merjanskog jezika". U maju 2014. godine, "Nova galerija" u gradu Ivanovu je tokom "Noći muzeja" otvorila je umetnički projekat "Volga Sakrum".[19]

Meščeri uredi

Meščeri ili Meščora (rus. Мещёра) su živeli na teritoriji između reka Oka i Kljazme. To je bila zemlja šuma, jezera i močvara. Područje se i dalje zove Meščerska ravnica.

Prvi ruski pisani izvor koji ih pominje jeste Tolskovaja Peleja, iz 13. veka. Takođe se pominju u nekoliko kasnijih ruskih hronika iz perioda pre 16. veka. Ovo je u potpunoj suprotnosti sa srodnim plemenima Merjanima i Muromima koji su asimilirani od strane Istočnih Slovena oko 10. i 11. veka.

Ivan II Ivanovič, knez Moskve je pisao u svom testamentu 1358. godine o selu Meščerka, koje je kupio od seoskog kmeta Mihaila Andronova. Izgleda da je selo prekršteno pravoslavljem i da je postalo vazal Moskovske kneževine.

Meščeri (zajedno sa Mordvinima, Sibircima i još nekim grupama) su prikazani na mletačkoj karti (Provincije Rusije), poznatoj po imenu Fra Mauro karta iz 1450. godine.[20]

Nekoliko dokumenata spominje Meščere u vezi sa ratom za Kazanj koji je vodio Ivan Grozni u 16. veku. Ovi izveštaji se odnose na državu Meščera (poznata pod imenom Temnikov Meščera), koju su asimilirali Mordvini i Tatari. Knez A. M. Kurbski je napisao da se mordvinski jezik govorio u zemljama Meščera.

U selu Žabki (Jegorjevski okrug moskovske oblasti), pronađeni su grobovi Meščera iz 1870. godine. Pronađeni ženski bronzani ukrasi ugro-finskog porekla, datirani su na period od 5. do 8. veka. Vrlo slična otkrića su se uskoro pojavila u Rjazanjsku i Vladimiru, što je omogućilo arheolozima da utvrde karakteristike materijalne kulture Meščera. Dvanaest takvih nalazišta pronađeno je kod Moskve, uz Oku do grada Kasimova. Opšte mišljenje je da je okansko-rjazanska kultura identična miščerskoj.

U grobnicama žena nađeni su objekti tipični za Povolške Fince iz perioda od 4. do 7. veka, a to su prstenovi, zveckavi privesci, kopče i grivne. Posebno upečatljiv je bio pločasti nakit sa ukrasima koji se nosio na grudima.

I nekim grobnicama su bili dobro očuvani glaveni ukrasi sa uvezanom, dugom, crnom kosom u obliku malih punđi u kojima su bili utkani privesci.

Kultura Meščera nestala iz doline reke Oke je oko 11. veka. Izgleda da su na močvarnom severu ostali duže gde su i pokršteni. Plemstvo Meščera je prekršteno i asimilirano do kraja 13. veka, ali su obični Meščari, lovci i ribolovci, zadržali elemente svog jezika i verovanja duži period. U 16. veku osnovan je manastir Sveti Nikola u Radovitskom kako bi prekrstili preostale Meščere pagane. Kneževska porodica Meščerski u Rusiji je svoju plemićku titulu dobila zbog toga što je izvorno bila vladar nekih od ovih finskih plemena.

Meščerski jezik[21] nije nikada zapisan. Neki lingvisti misle da je to možda bio dijalekt mordvinskog jezika.[10] Pauli Rakonen je predložio na osnovu toponimskih dokaza da je permski najsrodniji jeziku Meščera .[22] Rakonenove spekulacije su kritikovali drugi naučnici. Konkretno, ruski Uralista Vladimir Bladimirovič Napolski.[23]

Mordvini uredi

Glavni članak: Mordvini

Mordvini ili Mordvi i Mordvijanci su još jedan od autohtonih naroda Rusije. One se sastoje od dve glavne podgrupe, Erzja i Mokša, pored manjih podgrupa Karataja, Terjukana i Tenguševa (ili Šokša) Mordvina, koji su „rusifikovani” ili „poturčeni” za vreme 19. i 20. veka.

Manje od jedne trećine Mordvina živi u Republici Mordovija, u Ruskoj Federaciji, u slivu reke Volge.

Erzja Mordvini (erz. эрзят, Ezrjat), koji govore erzjanski i Mokša Mordvini (mokš. мокшет), koji govore mokšanskim su dve velike grupe. Karatajski Mordvini žive u Kama Tamagi oblasti Tataristana, ali pričaju tatarski jezik sa velikim brojem reči mordvinskog jezika. Terjukani, iz Nižegorodske oblasti u Rusiji, prešli su na ruski u 19. veku. Terjukani se identifikuju sa pojmom Mordva, dok se Karataji nazivaju i Mukša. Tenguševski Mordvini žive u južnoj Mordoviji i predstavlja prelaznu grupu između Mokše i Erzja.

Zapadni Erzjani se takođe zovu Šokša (ili Šokšo). Oni su izolovani od većine Erzjana, a na njihov dijalekat su uticali mokšanski dijalekati.

Muroma uredi

Muromi (rus. Мурома) su živeli u dolini reke Oke. Oni se pominju u delu "Povesti minulih leta". Stari grad Murom i dalje nosi ime po njima. Muromi su bili pod vlašću kneževa Rusa i kao i narod susednog merjanskog plemena, bili su asimilovani od strane Istočnih Slovena u 11. i 12. veku, a njihova teritorija inkorporirana u Kijevsku Rusiju.[24]

Muromski jezik[25] nije zabeležen, ali se pretpostavlja da je iz grupe uralskih jezika.[10][26][27] A. K. Matvejev je identifikovao toponimsku oblast oko donjih tokova reka Oka i Kljazme, koji odgovaraju Muromima. Prema toponimiji, jezik Muroma bio je srodan jeziku Merjana.[28][29]

Permijanci uredi

Glavni članak: Permijanci

Smatra da su govornici permijanskih jezika, Permijanci, pripadali povolško-finskoj grupi naroda, jer prema nekim teorijama njihova drevna domovina se nalazi u severnom delu sliva Volge.[30]

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ Jaycox 2005, str. 371.
  2. ^ Abercromby 1898, str. 151.
  3. ^ Grenoble, L.A. (31. 7. 2003). Language Policy in the Soviet Union. Springer Science & Business Media. str. 80—. ISBN 978-1-4020-1298-3. 
  4. ^ Marcantonio, Angela (2003). The Uralic Language Family: Facts, Myths and Statistics. Wiley. str. 57. ISBN 978-0-631-23170-7. 
  5. ^ Voegelin, C. F.; & Voegelin, F. M. (1977). Klasifikacija i registar svetskih jezika. New York: Elsevier. 1968. ISBN 978-0-444-00155-9.
  6. ^ Ruhlen, Merritt (1991). Vodič za svetske jezike: Klasifikacija. Stanford University Press. str. 68. ISBN 978-0-8047-1894-3. 
  7. ^ Salminen, Tapani (2002). „Problemi u taksonomiji Uralskih jezika u svetlu modernih komparativnih studija”. Helsinki.fi. 
  8. ^ „16. Etnologija”. Etnološko stablo jezika sveta. Pristupljeno 13. 9. 2017. 
  9. ^ „Popis stanovništa Ruske Federacije 2002. godine”. Perepis2002.ru. Arhivirano iz originala 22. 06. 2020. g. 
  10. ^ a b v g Janse, Mark; Tol, Sijmen; Hendriks, Vincent (2000). Smrt jezika i održavanje jezika. John Benjamins Publishing Company. str. A108. ISBN 978-90-272-4752-0. 
  11. ^ Petrov A., KUGARNYA, Marij kalykyn ertymgornyzho, #12 (850), 2006, March, the 24th.
  12. ^ „Merjani”. MultiTree. 22. 6. 2009. Pristupljeno 13. 9. 2017. 
  13. ^ Wieczynski, Joseph (1976). The Moderna enciklopedija ruske i sovjetske istorije. Academic International Press. ISBN 978-0-87569-064-3. 
  14. ^ Helimski, Eugene (2006). „Severozapadna grupa ugro-finskih jezika i njeno nasleđe imena mesta i supstrata jezika ruskog severa”. Ur.: Nuorluoto, Juhani. Slavizacija Ruskog severa (Slavica Helsingiensia 27) (PDF). Helsinki: Department of Slavonic and Baltic Languages and Literatures. str. 109—127. ISBN 978-952-10-2852-6. 
  15. ^ «Meryan Mastor»
  16. ^ merjamaa.ru
  17. ^ «National Anthem of Merya» na sajtu YouTube
  18. ^ 13/07/2012+26°C. „Silent Souls (film)”. Themoscownews.com. Arhivirano iz originala 01. 03. 2014. g. Pristupljeno 13. 9. 2017. 
  19. ^ "Etnofuturizam i separatizam"
  20. ^ "Tuti questi populi, çoè nef, alich, marobab, balimata, quier, smaici, meschiera, sibir, cimano, çestan, mordua, cimarcia, sono ne la provincia de rossia"; item 2835 in: Falchetta, Piero (2006), Fra Mauro's World Map, Brepols, str. 700—701,item 2835, ISBN 978-2-503-51726-1 ; takođe i the list online
  21. ^ „Meščerski jezik”. MultiTree. 22. 6. 2009. Pristupljeno 13. 9. 2017. 
  22. ^ Rahkonen, Pauli (2009), „The Linguistic Background of the Ancient Meshchera Tribe and Principal Areas of Settlement”, Finnisch-Ugrische Forschungen, 60, ISSN 0355-1253 
  23. ^ „Voprosы Vladimiru Napolьskih-2. Uralistica”. Forum.molgen.org. Pristupljeno 13. 9. 2017. 
  24. ^ Uibopuu, Valev; Herbert, Lagman (1988). Finnougrierna och deras språk (na jeziku: Swedish). Studentlitteratur. ISBN 978-91-44-25411-1. 
  25. ^ „Muromanian”. MultiTree. 22. 6. 2009. Pristupljeno 13. 9. 2017. 
  26. ^ Wieczynski, Joseph (1976). Moderna enciklopedija ruske i sovjetske istorije. Academic International Press. ISBN 978-0-87569-064-3. 
  27. ^ Taagepera, Rein (1999). Ugro-finske republike i Ruska država. Routledge. str. 51. ISBN 978-0-415-91977-7. 
  28. ^ Matveev A. K. Merjanski problem i jezičko mapiranje // Lingvistička pitanja. 2001. № 5.
  29. ^ „Nason - Istoriя goroda Vologdы - Ozera”. nason.ru. Pristupljeno 2022-07-06. 
  30. ^ Minahan, James (2004). Diverzitet naroda bivšeg Sovjetskog Saveza. ABC-CLIO. str. 115. ISBN 978-1-57607-823-5. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Поволшки_Финци&oldid=26976050”