Poetika (Aristotel)
Poetika (grč. Ποιητικός) je Aristotelovo delo napisano oko 335. p. n. e.[1] koje govori o pesničkoj veštini, odnosno umetnosti (grč. τέχνη - veština, umeće, umetnost). Veruje se da je Poetika sačinjena od beležaka Aristotelovih učenika sa predavanja u Liceju. Ovo delo je svojim učenjem o tragediji izvršilo ogroman uticaj na potonju estetičku misao u evropskoj kulturi.
Uobičajeni prevod grčkog termina poesis je pesništvo ili poezija. Platon i Aristotel su pod tim terminom podrazumevali sve podražavalačke (mimetičke) veštine. Platon u Gozbi kaže: Poezis je sve ono što čini da nešto pređe iz nebića u biće. Stoga i tvorevinama svih umetnosti (tehnai) leži u osnovi poesis i svi su njihovi tvorci poete... No ti ipak znaš da ih mi ne zovemo poetama, nego dobijaju druge nazive...[2].
Sadržaj uredi
Na početku Poetike Aristotel kaže da će raspravljati o poeziji uopšte i njenim rodovima. Prva tri poglavlja govore o podražavanju, veći deo (skoro jedna polovina spisa) posvećen je tragediji, ostatak epu i dikciji, dok se komedija pominje samo uzgred. U ovom spisu se nalazi čuveno Aristotelovo određenje tragedije koje glasi:
| „ | Tragedija je, dakle, podražavanje ozbiljne (dostojne) radnje koja je u sebi završena i ima određenu veličinu, govorom koji je otmen i poseban za svaku vrstu u pojedinim partijama, licima koja delaju, a ne pripovedaju; a izazivanjem straha i sažaljenja vrši pročišđavanje takvih osećanja. | ” |
| — Aristotel, Poetika, VI glava | ||
Svaka tragedija, po Aristotelu, mora da ima šest delova: priču, karakter, govor, misli, scenski aparat i muzičku kompoziciju. Najvažniji od tih šest delova je priča jer je tragedija podražavanje života. Ono što čini cilj našeg života je delanje, te su otud, događaji i priča cilj tragedije. Bez radnje ne bi bilo tragedije, ali bi moglo biti bez karaktera. U VII glavi Aristotel kaže da je tragedija podražavanje neke završene cele radnje. Celo je ono što ima početak, sredinu i kraj. Dobro sklopljene priče ne treba da počinju, ni da se završavaju ma gde, nego treba da postoji neka unutrašnja kohezija. U VIII glavi razmatrajući jedinstvo fabule, Aristotel kaže da greše oni pesnici koji misle da je fabula jedinstvena ako ima za predmet jedno lice, npr. pesnici Herakleide i Tezejide. Mnogo je to bolje učinio Homer izbacivši iz Ilijade i Odiseje one događaje koji ne proizilaze jedan iz drugog. Događaji u tragičkoj radnji treba da budu povezani tako da ako se ma koji deo oduzme celina bude poremećena.
Svoj čuveni stav prema prirodi pesničke delatnosti Aristotel iznosi u IX glavi. On proglašava pesništvo filozofskijim od istorije jer poezija govori o onome što je opšte, dok istorija prikazuje ono što je pojedinačno. Opšte je kada kažemo da lice sa određenim osobinama dela na određen način, a pojedinačno kad kažemo kako bi to uradio Alkibijad. Aristotel kaže da nije pesnikov zadatak da iznosi ono što se istinski dogodilo, već ono što se moglo dogoditi po zakonima nužnosti i verovatnosti. Istoričar i pesnik se ne razlikuju po tome što jedan piše u prozi, a drugi u stihovima, nego što jedan piše ono što se stvarno dogodilo, a drugi ono što se moglo dogoditi.
Svrha tragedije je stvaranje specifičnog užitka kod gledalaca (XIV glava). Od tragedije ne treba očekivati svako uživanje, nego ono koje je specifično za nju, a to je ono koje se javlja iz straha i sažaljenja. Tragedija treba da podražava radnju koja izaziva strah i sažaljenje. Strah i sažaljenje izazivaju najviše događaji koji se pojavljuju neočekivano, ali logično.
Po Aristotelu (X glava) priče se dele na proste, bez preokreta i prepoznavanja i složene koje sadrže preokret i prepoznavanje. Najlepše je prepoznavanje kada u isti mah nastaje preokret, kao u Edipu, jer će takvo prepoznavanje i takav preokret izazvati strah i sažaljenje. Događaji koji izazivaju strah i sažaljenje su oni kad udari prijatelj na prijatelja ili brat na brata i slično. A kakvi treba da budu junaci koji izazivaju strah i sažaljenje? Čestititi ljudi ne treba pred gledaocima da doživljavaju pad iz sreće u nesreću jer bi to izazvalo pre gnušanje, nego strah i sažaljenje; ni obrnuto: rđavi da prelaze iz nesreće u sreću jer je to protivno zadatku tragedije. Najzad ni rđav čovek ne treba da se strovaljuje iz sreće u nesreću jer je time pravda zadovoljena, pa ni to neće izazvati strah i sažaljenje. Strah i sažaljenje može da izazove jedan čovek po sredini, koji se ne ističe ničim i pada u nesreću ne zbog nevaljalstva, već zbog neke greške. Opet je dobar primer Edip. Osobine koje karakteri treba da poseduju su sledeće: plemenitost, priličnost (ženi ne dolikuje da bude hrabra), sličnost i doslednost. Primer nedoslednog karaktera je Ifigenija. Na kraju definicije Aristotel kaže: Izazivanjem osećanja straha i sažaljenja vrši prečišćavanje takvih osećanja, odnosno katarza.
Izvori uredi
- ^ Dukore (1974, 31)
- ^ prevod citata: Miloš Đurić
Literatura uredi
- Aristotel, O pesničkoj umetnosti, štamparija KM: Bojković, Beograd, 1935.
- E Grasi, Teorija o lepom u antici, SKZ Beograd 1974.
