Pokolj u Ljubljani 24. aprila 1920.
Pokolj nad štrajkačima u Ljubljani izvršila je žandarmerija Ljubljane 24. aprila tokom opšteg štrajka železničara Jugoslavije 1920. godine. U pucnjavi je poginulo 13, a ranjeno preko 30 učesnika štrajka.
Nekoliko dana pre ovih događaja, na sastanku funkcionera Slovenačke narodne stranke u Ljubljani, Anton Korošec, vođa stranke i tadašnji ministar saobraćaja, upozorio je na rastuću pretnju komunističkog radničkog pokreta po monarhiju u Jugoslaviji. Tokom štrajka odbio je da pregovara sa štrajkačkim vođama železničara, zvanično zbog toga da je štrajk ilegalan odnosno nenajavljen. [1] [2]
Pozadina
urediOd 15. do 29. aprila 1920. godine trajao generalni štrajk železničara Jugoslavije, jer je Vlada jednostrano pokušala da uvede „Privremeni pravilnik“, kojim bi poništila ili znatno izmenila mnoge odredbe ranijeg sporazuma, koji je bio zaključen sa Savezom saobraćajnih i transportnih radnika Jugoslavije. Pošto intervencije Saveza, pregovori i parcijalni štrajkovi nisu dali željeni rezultat, železničari su stupili u generalni štrajk. Ovo je bila najveća ekonomska akcija jugoslovenske radničke klase i obuhvatila je više od 50.000 zaposlenih na železnicama. Železničarima su se u štrajku pridružili i radnici zaposleni u Brodarskom sindikatu u Beogradu. Vlada je od samog početka štrajka upotrebila žandarmeriju, policiju, vojsku i druga sredstva da bi naterala železničare da se vrate na posao. Vođstvo štrajka i sindikata se nije snašlo u jako zaoštrenoj situaciji. U toku 21/22. aprila izveden je opšteradnički štrajk u znak podrške železničarima, ali je ova akcija usledila kasno, jer je u nekim delovima zemlje štrajk već bio ugašen.
Štrajk u Sloveniji i pokolj
urediU Sloveniji je takođe trajao veliki štrajk železničara, uporedo sa štrajkom na razini cele zemlje. Bio je obustavljen svaki saobraćaj, štrajkačke straže su zaposele železničke stanice u Ljubljani, Zidanom mostu, Pragerskom i u drugim mestima. Bio je formiran štrajkački odbor koji je vodio štrajk. Vlada je 19. aprila objavila mobilizaciju železničara, a štrajkački odbor je pozvao železničare da se ogluše o mobilizaciju. Narodni socijaliste i socijaldemokrate bili su za okončanje štrajka. Komunisti su s druge strane pozvali radnike Slovenije da pruže podršku železničarima u štrajku. Tako su nakon 20. aprila najpre rudari, zatim metalci i drugi počeli trodnevni štrajk solidarnosti. U Trbovlju su proglasili "republiku" koju je vojska trećeg dana silom ugušila. U Ljubljani su uprkos zabrani 22. i 23. aprila održani radnički zborovi. Najveći je bio organizovan 24. aprila. Radnička kolona formirala se u predgrađu u Zaloškoj cesti kod tramvajske remize. Žandarmerijski kordon je koloni zatvorio put u grad. Žandari su pucali u kolonu i ubili 13 štrajkača, među kojima su bile i žene radnika i deca, a više od 30 ljudi bilo je ranjeno. Radnici su okolnim ulicama nakon toga ipak došli do centra grada, gde je održan zbor na kome su protestvovali protiv žandarskog nasilja. Vlasti su počele da zatvaraju vođe štrajka i železničare u štrajku, a pohapšeno je bilo i pokrajinsko rukovodstvo Socijalističke radničke partije Jugoslavije (komunista). Režimska štampa je širila dezinformacije da su štrajkači prvi izazvali nasilje protiv žandarmerije.[3]
Posledice
urediDajući neodređena obećanja štrajkačima, Vlada je krajem aprila uspela da uguši štrajk železničara. Štrajk je formalno bio okončan 29. aprila. Odmah po završetku štrajka preduzete su masovne represalije protiv štrajkača. Štrajk železničara i događaj u Zaloškoj ulici označili su vrhunac revolucionarnog raspoloženja slovenačkih radnika posle rata. Istovremeno su se pokazale i neke slabosti novoformirane komunističke partije u organizovanju i predvođenju radničke klase u borbi za radnička prava. S druge strane pokolj u Zaloškoj ulici pokazao je da je vladajuća garnitura i po cenu života radnika spremna da oružanom silom brani svoj položaj i moć.[3]
Kada je u Bosni i Sloveniji u decembru 1920. godine došlo do velikih štrajkova rudara u organizaciji Komunističke partije Jugoslavije, Vlada Kraljevine SHS izglasala je Obznanu, kojom je okončana svaka legalna aktivnost Komunističke partije Jugoslavije u državi.
Reference
uredi- Hronologija Radničkog pokreta i SKJ 1919—1979 tom I. Beograd: „Institut za savremenu istoriju“. 1980. ISBN.
