Pokrovni sistem
U zoologiji, pokrovni sistem je često najveći sistem organa kod životinja i sastoji se od kože, dlaka, perja, krljušti, noktiju, kožnih žlezda, i njihovih izlučevina (znoj i loj).[1][2] On odvaja, štiti, i obaveštava životinju o stanju u njenoj okolini.[3] Kod malih beskičmenjaka koji žive u vodi ili vlažnim staništima, pokrovni sistem obavlja i funkciju disanja. Ovaj sistem za razmenu gasova, kojim gasovi jednostavno difunduju unutar i van intersticijske tečnosti, se naziva pokrovna razmena.
| Pokrovni sistem | |
|---|---|
 Poprečni presek svih slojeva kože | |
| Identifikatori | |
| MeSH | D034582 |
| TA | A16.0.00.001 |
| TH | H3.12.00.0.00001 |
| FMA | 72979 |
| Anatomska terminologija | |
U botanici, reč pokrovni se odnosi na omotač neoplođenoj jajašca.
Sama reč potiče od latinske reči integumentum čije je značenje: prekriti.
Sastav pokrovnog sistema uredi
Glavni sastojci pokrovnog sistema su kožna membrana (koža), i njoj pridružene pomoćne strukture (vlasi, nokti, egzokrine žlezde). Kožne žlezde su: znojne žlezde, lojne žlezde, mlečne žlezde i ušne žlezde
Koža uredi
Koža je jedan od najvećih organa u telu. Kod ljudi, on čini oko 12 do 15 procenata ukupne telesne težine i pokriva 1,5-22 površine.[4]
Koža (integument) je kompozitni organ, sastavljen od najmanje dva glavna sloja tkiva: epidermisa i dermisa.[5] Epidermis je najudaljeniji sloj, koji pruža početnu barijeru spoljašnjem okruženju. Od dermisa je odvojen bazalnom membranom (bazalna lamina i retikularna lamina). Epidermis sadrži melanocite i daje boju koži. Najdublji sloj epidermisa takođe sadrži nervne završetke. Ispod toga, dermis se sastoji od dva dela, papilarnog i retikularnog sloja, i sadrži vezivno tkivo, sudove, žlezde, folikule, korene kose, senzorne nervne završetke i mišićno tkivo.[6]
Između integumenta i duboke muskulature tela nalazi se prelazna potkožna zona sačinjena od veoma labavog vezivnog i masnog tkiva, hipoderme. Veliki snopovi kolagena pričvršćuju dermis za hipodermu na način koji dozvoljava većini delova kože da se slobodno kreću preko dubljih slojeva tkiva.[7]
Epidermis uredi
Epidermis je snažan, površinski sloj koji služi kao prva linija zaštite od spoljašnje sredine. Ljudski epidermis se sastoji od slojevitih pločastih epitelnih ćelija, koje se dalje razlažu na četiri do pet slojeva: stratum korneum, stratum granulosum, stratum spinosum i stratum basale. Tamo gde je koža deblja, na primer na dlanovima i tabanima, postoji dodatni sloj kože između stratum korneum i stratum granulosum, koji se naziva stratum lucidum. Epidermis se regeneriše iz matičnih ćelija koje se nalaze u bazalnom sloju koje se razvijaju u korneum. Sama epiderma je lišena snabdevanja krvlju i crpi svoju ishranu iz dermisa koji leži u pozadini.[8]
Njegove glavne funkcije su zaštita, apsorpcija hranljivih materija i homeostaza. U pogledu strukture se sastoji od keratinizovanog slojevitog skvamoznog epitela; četiri vrste ćelija: keratinociti, melanociti, Merkelove ćelije i Langerhansove ćelije.
Preovlađujući tip ćelija epiderme je keratinocit, koji proizvodi keratin, vlaknasti protein koji pomaže u zaštiti kože i odgovoran je za formiranje epidermalne vodene barijere stvaranjem i lučenjem lipida.[9] Većina kože na ljudskom telu je keratinizovana, sa izuzetkom sluzokože, kao što je unutrašnjost usta. Nekeratinizovane ćelije dozvoljavaju vodi da „ostane” na vrhu strukture.
Protein keratin učvršćuje epidermalno tkivo i formira nokte. Nokti rastu iz tankog područja zvanog matrica noktiju u proseku 1 mm nedeljno. Lunula je oblast u obliku polumeseca u osnovi nokta, svetlije boje jer se meša sa ćelijama matriksa. Samo primati imaju nokte. Kod drugih kičmenjaka, keratinizirajući sistem na kraju svakog prsta proizvodi kandže ili kopita.[5]
Epiderma kičmenjaka je okružena dvema vrstama omotača, koje proizvodi sam epidermis. Kod riba i vodenih vodozemaca to je tanak sloj sluzi koji se stalno zamenjuje. Kod kopnenih kičmenjaka to je stratum korneum (mrtve keratinizovane ćelije). Epidermis je u izvesnoj meri žlezdast kod svih kičmenjaka, ali više kod riba i vodozemaca. Višećelijske epidermalne žlezde prodiru u dermis, gde su okružene krvnim kapilarima koji obezbeđuju hranljive materije i, u slučaju endokrinih žlezda, transportuju svoje proizvode.[10]
Dermis uredi
Dermis je osnovni sloj vezivnog tkiva koji podržava epidermis. Sastoji se od gustog, nepravilnog vezivnog tkiva i areolnog vezivnog tkiva, kao što je kolagen sa elastinom raspoređenim u difuzne snopove i tkane paterne.
Dermis ima dva sloja: papilarni dermis i retikularni sloj. Papilarni sloj je površinski sloj koji formira izbočine poput prstiju u epidermu (dermalne papile),[8] i sastoji se od visoko vaskularizovanog, labavog vezivnog tkiva. Retikularni sloj je duboki sloj dermisa i sastoji se od gustog, nepravilnog vezivnog tkiva. Ovi slojevi služe da daju elastičnost integumentu, omogućavajući istezanje i dajući fleksibilnost, a istovremeno se odupiru izobličenjima, borama i opuštenosti.[6] Dermalni sloj obezbeđuje mesto za završetke krvnih sudova i nerava. Mnogi hromatofori su takođe uskladišteni u ovom sloju, kao i baze integumentalnih struktura kao što su kosa, perje i žlezde.
Hipodermis uredi
Hipodermis, inače poznat kao potkožni sloj, je sloj ispod kože. Invaginira u dermis i vezuje se za potonji, neposredno iznad njega, kolagenskim i elastinskim vlaknima. U suštini se sastoji od vrste ćelija poznate kao adipociti, koji su specijalizovani za akumulaciju i skladištenje masti. Ove ćelije su grupisane u lobule odvojene vezivnim tkivom.
Hipodermis deluje kao rezerva energije. Masti sadržane u adipocitima mogu se vratiti u cirkulaciju, venskim putem, tokom intenzivnog napora ili kada postoji nedostatak supstanci koje obezbeđuju energiju, a zatim se transformišu u energiju. Hipoderma učestvuje, barem pasivno, u termoregulaciji pošto je mast toplotni izolator.
Funkcije uredi
Integumentarni sistem ima višestruke uloge u održavanju ravnoteže tela. Svi sistemi tela rade na međusobno povezan način kako bi održali unutrašnje uslove bitne za funkcionisanje tela. Koža ima važan zadatak zaštite tela i deluje kao prva linija odbrane tela od infekcije, promene temperature i drugih izazova homeostazi.[11][12]
Njegove glavne funkcije uključuju:
- Zaštitita unutrašnjih živih tkiva i organa tela
- Zaštitita od invazije infektivnih organizama
- Zaštitita telo od dehidracije
- Zaštitita telo od naglih promena temperature, održavanje homeostaze
- Pomože u izlučivanju otpadnih materija kroz znoj
- Deluje kao receptor za dodir, pritisak, bol, toplotu i hladnoću (pogledajte somatosenzorni sistem)
- Štiti telo od opekotina od Sunca lučenjem melanina
- Generiši vitamin D kroz izlaganje ultraljubičastom svetlu
- Čuva vodu, masti, glukozu, vitamin D
- Održava forme tela
- Formira nove ćelije iz stratum germinativuma za popravku manjih povreda
- Pruža zaštitu od UV zraka.
- Reguliše telesnu temperaturu
- Razlikuje, odvaja i štiti organizam od okoline.
Beskičmenjaci malog tela vodenih ili stalno vlažnih staništa dišu pomoću spoljašnjeg sloja (integumenta). Ovaj sistem za razmenu gasa, gde gasovi jednostavno difunduju u i iz intersticijske tečnosti, naziva se integumentarna razmena.
Dermatologija uredi
Dermatologija je grana medicine koja se bavi pokrovnim sistemom. Kako je koža najuočljiviji organ, to njen izgled ili simptomi daju informacije za važne zaključke vezane za kožne bolesti ili čak vezane i za bolesti drugih organa, poput jetre. Koža je takođe najranjiviji organ zbog svoje izloženosti zračenju, fizičkim povredama, infekcijama i štetnim hemikalijama.
Reference uredi
- ^ Integumentary+System na US National Library of Medicine Medical Subject Headings (MeSH)
- ^ Marieb, Elaine; Katja Hoehn (2007). Human Anatomy & Physiology (7th izd.). Pearson Benjamin Cummings. str. 142.
- ^ „The Integumentary System”. Encyclopedia.com. Pristupljeno 3. 6. 2013.
- ^ Martini, Frederic; Nath, Judi L. (2009). Fundamentals of anatomy & physiology (8th izd.). San Francisco: Pearson/Benjamin Cummings. str. 158. ISBN 978-0321505897.
- ^ a b Kardong, Kenneth V. (2019). Vertebrates : comparative anatomy, function, evolution (Eighth izd.). New York, NY. str. 212–214. ISBN 978-1-259-70091-0.
- ^ a b „The Ageing Skin – Part 1 – Structure of Skin”. pharmaxchange.info.
- ^ Pratt, Rebecca. „Integument”. AnatomyOne. Amirsys, Inc. Arhivirano iz originala 20. 10. 2013. g. Pristupljeno 2012-09-28.
- ^ a b Kim, Joyce Y.; Dao, Harry. „Physiology, Integument”. StatPearls. StatPearls Publishing.
- ^ Yousef, Hani; Alhajj, Mandy; Sharma, Sandeep. „Anatomy, Skin (Integument), Epidermis”. StatPearls. StatPearls Publishing.
- ^ Quay, Wilbur B. (1. 2. 1972). „Integument and the Environment Glandular Composition, Function, and Evolution”. Integrative and Comparative Biology. 12 (1): 95—108.
- ^ Integumentary+System na US National Library of Medicine Medical Subject Headings (MeSH)
- ^ Marieb, Elaine; Hoehn, Katja (2007). Human Anatomy & Physiology
(7th izd.). Pearson Benjamin Cummings. str. 142.
Literatura uredi
- McGrath, J.A.; Eady, R.A.; Pope, F.M. (2004). Rook's Textbook of Dermatology (7th izd.). Blackwell Publishing. str. 3.1—3.6. ISBN 978-0-632-06429-8.
- Varga, Joseph F. A.; Bui-Marinos, Maxwell P.; Katzenback, Barbara A. (2019). „Frog Skin Innate Immune Defences: Sensing and Surviving Pathogens”. Frontiers in Immunology. 9: 3128. ISSN 1664-3224. PMC 6339944
. PMID 30692997. doi:10.3389/fimmu.2018.03128 . - Ferrie, Gina M.; Alford, Vance C.; Atkinson, Jim; Baitchman, Eric; Barber, Diane; Blaner, William S.; Crawshaw, Graham; Daneault, Andy; Dierenfeld, Ellen; Finke, Mark; Fleming, Greg (2014). „Nutrition and Health in Amphibian Husbandry”. Zoo Biology. 33 (6): 485—501. ISSN 0733-3188. PMC 4685711 . PMID 25296396. doi:10.1002/zoo.21180.
- Varga, Joseph F. A.; Bui-Marinos, Maxwell P.; Katzenback, Barbara A. (2019). „Frog Skin Innate Immune Defences: Sensing and Surviving Pathogens”. Frontiers in Immunology. 9. ISSN 1664-3224. doi:10.3389/fimmu.2018.03128/full.
- Fisheries, NOAA (2022-05-03). „Fun Facts About Shocking Sharks | NOAA Fisheries”. NOAA (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-05-11.
- „Shark and Ray Workbook 3-5 update 8-31” (PDF).
- Toledo, R.C.; Jared, C. (maj 1995). „Cutaneous granular glands and amphibian venoms”. Comparative Biochemistry and Physiology Part A: Physiology. 111 (1): 1—29. doi:10.1016/0300-9629(95)98515-I.
- Dawson, A. B. (decembar 1920). „The integument of necturus maculosus”. Journal of Morphology. 34 (3): 486—589. S2CID 83534922. doi:10.1002/jmor.1050340303.
- Romer, Alfred Sherwood; Parsons, Thomas S. (1977). The Vertebrate Body. Philadelphia: Holt-Saunders International. str. 129–145. ISBN 978-0-03-910284-5.
- „714_1.tif” (PDF).
- Vassar, R; Fuchs, E (1. 5. 1991). „Transgenic mice provide new insights into the role of TGF-alpha during epidermal development and differentiation”. Genes Dev. 5 (5): 714—727. PMID 1709129. doi:10.1101/gad.5.5.714 .
- Gilbert, Scott F. (2000). „Induction and Competence”. Developmental Biology. 6th edition (na jeziku: engleski).
- Stücker, M.; Struk, A.; Altmeyer, P.; Herde, M.; Baumgärtl, H.; Lübbers, D. W. (februar 2002). „The cutaneous uptake of atmospheric oxygen contributes significantly to the oxygen supply of human dermis and epidermis”. The Journal of Physiology. 538 (3): 985—994. PMC 2290093 . PMID 11826181. doi:10.1113/jphysiol.2001.013067.
- McCracken, Thomas (2000). New Atlas of Human Anatomy. China: Metro Books. str. 1–240. ISBN 978-1-58663-097-3.
- „Camouflage”. National Geographic. 2011-08-25. Arhivirano iz originala 27. 2. 2017. g. Pristupljeno 27. 2. 2017.
Spoljašnje veze uredi
- „Pangolin Fact Sheet | Blog | Nature | PBS”. Nature (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-05-11.