Pokušaj državnog udara u Španiji 1981.
23-F ili El Teherazo je naziv za pokušaj državnog udara predvođenog vojskom koji se desio 23. februara 1981. u Španiji. Vodio ga je potpukovnik Antonio Tehero.
| Pokušaj državnog udara u Španiji | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Deo Hladnog rata | |||||||
| |||||||
| Sukobljene strane | |||||||
 Vlada Španije |
 oficiri vojske Španije | ||||||
| Komandanti i vođe | |||||||
|
Huan Karlos Adolfo Suarez |
Antonio Tehero | ||||||
Stanje pre puča uredi
Napetosti u Španiji bile su očite od smrti diktatora Fransiska Franka i kasnijeg prelaska u demokratiju.
Postoje četiri glavna razloga zašto se puč desio, a to su:
- Ekonomska kriza u zemlji (skoro 20% nezaposlenih, gubitak kapitala i 16%-tna inflacija)[1]
- Poteškoće u reorganizaciji regionalne podele Španije
- Teroristička aktivnost ETA-e
- Odbijanje dela vojske da se pokori novom demokratskom sistemu
Već 1977. godine, nakon što je legalizovana Komunistička partija Španije, došlo je do ostavki i promena u španskoj vladi. Nemogućnost vladajuće stranke Unije desnog centra da se bori s problemima, samo je pogoršana napadima iz lista El Alkazar, glasilu krajnje desnice. Antonio Tehero je već 1978. godine pokušao puč, završivši u zatvoru na sedam meseci. Vladini promašaji dočekivani su od strane ultrasa (neofašista) na vrlo ružan način. Kralj Huan Karlos I i kraljica Sofija dočekani su 1980. u Gerniki vikanjem i siktanjem pripadnika Batasune, političkog krila ETA-e. Adolfo Suarez, prvi demokratski izabrani premijer Španije 1975, pretrpeo je izglasavanje nepoverenja, te je izgubio položaj premijera i predsednika vladajuće stranke. Kao premijer, nakon Suarezove ostavke u januaru 1981, trebalo je da bude izabran Leopoldo Kalvo-Sotelo, ali nije dobio dovoljno glasova, pa je njegovo potvrđivanje bilo zakazano za 23. februar. Osim urote i puča događale su se i otmice uglednih Španaca, koji su kasnije bili nađeni mrtvi.
Puč Antonija Tehera (23-F) uredi
U 18:21, 23. februara, razne grupe okupile su se ispred Kongresa zastupnika. U 18:30 časova, Tehero je upao u Kongres i prekinuo zasedanje Parlamenta. Pratilo ga je 200 pripadnika Civilne zaštite, naoružanih mitraljezima. Tehero se popeo na mesto kraj govornice, rekao prisutnima da budu tihi i čekaju novu vojnu vlast koja nikad nije došla. Zastupnici su se sakrili na pod, strahujući za svoj život. Samo su trojica ostala na položaju: tadašnji premijer Suarez, ministar odbrane, koji je ustao i rekao Teheru da odstupi, i sekretar KP Španije, Santijago Kariljo, koji je nonšalantno pripalio cigaretu i delovao neuznemiren događajima.[2]
Saznavši za puč, kralj Huan Karlos I uverio se u odanost vojnih zapovednika, te se pojavio na televiziji u uniformi general-kapetana i pozvao na mir i poštovanje zakona. Jedan je general pokušao da pregovara sa Teherom, ali se on s njim poneo nasilno, a general je posle puča smenjen. Tokom ranog jutra 24. februara zastupnici su oslobođeni, a sam Tehero je uhapšen ispred zgrade Kongresa oko podneva. Jedan od zastupnika u tadašnjem španskom parlamentu bio je i Havijer Solana.
Događaji posle puča uredi
Monarhija je, nakon neuspeha puča, u očima mnogih Španaca postala snažan faktor stabilnosti i objekt legitimnosti u španskoj tranziciji na demokratiju. Trojici najodgovornijih oficira se sudilo za pokušaj puča, te su osuđeni na 30 godina zatvora. Naposletku je na zatvorske kazne osuđeno 30 od 300 osoba, koliko ih je bilo umešano u organizaciju puča.[3]
Izvori uredi
- ^ El Gobierno nombra Comisario Provincial de Tenerife a un convicto por torturas Arhivirano na sajtu Wayback Machine (30. septembar 2007), Armando Quiñones in Canarias Semanal, 29 March 2005 (jezik: španski)
- ^ „Drug koji je zapalio cigaretu i odbranio slobodu”
- ^ McLaren 2008, str. 210
Literatura uredi
- McLaren, Lauren (2008). Constructing democracy in Southern Europe: a comparative analysis of Italy, Spain, and Turkey. Routledge. str. 210. ISBN 978-0-415-43819-3.