Википедија

Polin Kejl

Америчка филмска критичарка (1919-2001)

Polin Kejl (Petaluma, u saveznoj državi Kaliforniji, 19. jun 1919 — Grejt Barington, u saveznoj državi Masačusets, 3. septembar 2001) bila je američka filmska kritičarka i spisateljica koja je pisala filmske kritike za magazin Njujorker (engl. the New Yorker) u periodu od 1968. godine do 1991. godine.[1] Bila je poznata po svom oštrom stilu pisanja koji je često kontrirao mišljenja njenih savremenika.[2]

Polin Kejl
Datum rođenja(1919-06-19)19. jun 1919.
Mesto rođenjaPetaluma, Kalifornija, SAD
Datum smrti3. septembar 2001.(2001-09-03) (82 god.)
Mesto smrtiGrejt Barington, Masačusets, SAD
Zanimanjefilmski kritičar
Aktivni period1953—1991

Polin je započela svoju kritičarsku karijeru 1953. godine kada je objavila njenu prvu recenziju u magazinu City Lights. Nakon nekoliko kritika u magazinima kao što su Moviegoer i Film Quarterly, Polin je objavila knjigu I Lost it At the Movies (srp. Poludela sam u bioskopu) koja je bila kolekcija njenih filmskih kritika koje je radila za magazine kao i onih koje je objavljivala preko radija. Popularnost ove knjige dovela je do Polinine saradnje sa magazinom Njujorker sa kojim je ostala do kraja svoje karijere.[3]

Polin Kejl smatra se jednim od najuticajnijih filmskih kritičara svih vremena. Rodžer Ibert je u njenoj čitulji napisao: „Polin Kejl je imala pozitivniji uticaj na klimu američkog filma više nego bilo koja druga osoba u zadnje tri decenije." Ibert je kasnije u tekstu dodao, „Verni čitaoci će znati koliko zamaram stalnim citiranjem Roberta Voršoa, koji je u svojoj knjizi The Immediate Experience napisao: „Čovek odlazi da pogleda film. Kritičar mora da bude dovoljno iskren da prizna da je on čovek." Polin Kejl je bila toliko iskrena. Ona je pisala o svom trenutnom iskustvu, o onome što je osećala."[4]

Kejl je 1972. godine nakon predsedničkih izbora navodno izjavila: „Ne mogu da shvatim kako je Ričard Nikson postao predsednik kad niko koga ja znam nije glasao za njega." Ovaj citat je postao primer otuđivanja liberalne (levičarske) elite od „prosečnog naroda" u tekstovima desničarskih (republikanskih) političkih komentatora i po njemu je ovo otuđivanje dobilo ime „sindrom Poline Kejl".[5][6] Pravi citat potekao je sa njenog predavanja na sastanku MLA (eng. Modern Language Association, srp. Moderni Jezički Savez) na kojem je rekla: „Živim u jako specijalnom svetu. Znam samo za jednu osobu koja je glasala za Niksona. Gde su oni [Niksonovi ostali glasači] ja ne znam. Oni su van mog društva. Ali nekad kad sam u bioskopu, mogu da ih osetim."[7]

Kada su je 1998. godine upitali da li smatra da su njene kritike uticale na razvoj filmova, Kejl je odgovorila: „Ako kažem da, onda sam egoista, a ako kažem ne, onda sam protraćila svoj ceo život."[8]

Biografija uredi

Rano detinjstvo i početak karijere uredi

Polin Kejl rođena je u Petalumi u saveznoj državi Kaliforniji u siromašnoj Jevrejskoj porodici poljskog porekla, gde je bila najmlađa od petoro dece. Njeni roditelji, Pol i Džudit bili su poljoprivrednici i uzgajivači kokoši, koji su živeli u zajednici sa drugim jevrejskim migrantima.[9][10] Siromaštvo i gubitak njihovog imanja, prislio je porodicu da se preseli iz Petalume u San Francisko, gde je Polin pohađala srednju školu, a zatim i univerzitet (na kojem je studirala filozofiju, književnost i umetnost).[11] Kejlova nije dovršila svoje studije, već se ispisala sa univerziteta 1940. godine nakon čega se preselila u Njujork sa pesnikom Robertom Horanom.[12]

Po povratku na Berkli tri godina kasnije, Polin je počela da piše predstave i da režira eksperimentalne amaterske filmove. Njene predstave i filmovi su prošli pretežno nezapaženo. Tokom pohađanja Berklija, Polin je započela vezu sa režiserom Džejmsom Brotonom, sa kojim je dobila ćerku Đinu.[13] Džejms je nakon rođenja Đine napustio Polin, pa je ona morala sama da se brine o bebi.[14]

Polinina karijera započela je 1953. godine kada je tadašnji urednik magazina City Lights, Piter Din Martin načuo prepirku između Kejlove i njene drugarice oko filma Svetla pozornice Čarlija Čaplina.[15] Martin je ponudio Kejlovoj da napiše recenziju filma, što je ona i učinila, napisavši provokativnu kritiku filma pod nazivom "Slimelight"[a][b][16][17] O filmu je napisala:

„Kada publika postane ubeđena da je klovn koji ih je zasmejavao zapravo umetnik, osećaće se izdato."[16]

Pored filmskih kritika koje je radila u magazinima, Polin je svoje kritike čitala i preko alternativne nezavisne radio stanice KPFA, u Berkliju, a zatim je postala menadžer u bioskopu Berkley Cinema-Guild and Studio gde je puštala projekcije svojih omiljenih filmova.[18][19]

Napomene uredi

  1. ^ Naziv kritike je parodija originalnog naziva filma Svetla pozornice - Limelight.
  2. ^ Nepoznato je da li je ovaj naziv kritike zapravo postojao ili je dodat anegdotalno kasnije u karijeri Kejlove.

Reference uredi

  1. ^ „Pauline Kael”. The New Yorker (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-03-03. 
  2. ^ „NPR - All Things Considered: Pauline Kael”. legacy.npr.org. Pristupljeno 2022-03-03. 
  3. ^ „Pauline Kael | American film critic | Britannica”. www.britannica.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-03-03. 
  4. ^ Ebert, Roger. „Knocked up at the movies | Roger Ebert | Roger Ebert”. https://www.rogerebert.com/ (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-03-03.  Spoljašnja veza u |website= (pomoć)
  5. ^ „Beware the Pauline Kael syndrome | Baker Institute Blog | a Chron.com blog”. web.archive.org. 2012-10-18. Arhivirano iz originala 18. 10. 2012. g. Pristupljeno 2022-03-03. 
  6. ^ „The White House and the Pauline Kael Syndrome”. American Enterprise Institute - AEI (na jeziku: engleski). 2009-08-25. Pristupljeno 2022-03-03. 
  7. ^ Nast, Condé (2012-10-23). „The Fraudulent Factoid That Refuses to Die”. Vanity Fair (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-03-03. 
  8. ^ „Interview with Modern Maturity”. web.archive.org. 2016-03-03. Arhivirano iz originala 03. 03. 2016. g. Pristupljeno 2022-03-03. 
  9. ^ McCarthy, Todd; McCarthy, Todd (2011-10-27). „Pauline Kael Biographer: Why Writing About the Legendary Film Critic Was a ‘Tremendous Challenge’ (Q&A)”. The Hollywood Reporter (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-03-03. 
  10. ^ Kellow 2011, str. 19
  11. ^ Houston, Penelope (2001-09-05). „Obituary: Pauline Kael”. the Guardian (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-03-03. 
  12. ^ Kellow 2011, str. 35
  13. ^ „James’ Story”. Big Joy (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 30. 12. 2019. g. Pristupljeno 2022-03-03. 
  14. ^ Kellow 2011, str. 53–57
  15. ^ Nast, Condé (2011-10-17). „What She Said”. The New Yorker (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-03-09. 
  16. ^ a b Kellow 2011, str. 61
  17. ^ „Artforum.com”. www.artforum.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-03-09. 
  18. ^ „Cinema-Guild and Studio in Berkeley, CA - Cinema Treasures”. cinematreasures.org. Pristupljeno 2022-03-09. 
  19. ^ Hom, Lisa. „All Hail Kael”. SF Weekly (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 02. 04. 2015. g. Pristupljeno 2022-03-09. 

Literatura uredi

  • Kellow, Brian (2011). Pauline Kael: A Life in the Dark. Penguin Books. ISBN 978-0670023127. 

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Полин_Кејл&oldid=27677990”