Портал:Književnost/Izabrani
Izabrani članci
uredi
Januar uredi
Mahabharata (Devanagari महाभारत, fonetski Mahābhārata), nekad poznata jednostavno kao Bharata, je naziv za jedan od dva drevna sanskritska epa Indije - drugi ep je Ramajana . Predstavlja drugu po veličini epsku pesmu na svetu (prvi je tibetanski Ep o kralju Gesaru). Osim što predstavlja jedno od najvećih književnih dostignuća čovečanstva, Mahabharata takođe ima veliku versku i filozofsku važnost u Indiji,; to je pogotovo slučaj s Bhagavad Gitom, čije jedno od poglavlja (Bhishmaparva), predstavlja centralni sveti tekst hinduizma.
Naziv se može prevesti kao "Velika Indija" ili, preciznije, "Veliki spev dinastije Bharata" (bharata znači potomstvo Bharate, kralja za koga se veruje da je osnovao indijsko kraljevstvo Bharatavarsha; "Bharat" danas uživa status jednog od službenih imena za Indiju u svim indijskim državama i često se koristi u svakodnevnom govoru). Delo je deo hinduskih itihasas, doslovno "onog što se desilo", zajedno s Puranama i Ramajanom. Potpuna verzija sadrži više od 100.000 stihova, čineći je četiri puta dužom od Biblije i sedam puta dužom od Ilijade i Odiseje zajedno.
Februar uredi
Don Kihot (takođe pravilno: Don Kihote) Migela Servantesa, jedno je od remek dela španske i svetske književnosti i najprevođenija knjiga na svetu posle Biblije. Smatra se kamenom temeljcem zapadnoevropske književnosti i jednim od najboljih dela fikcije ikad objavljenih, kao i najvažnijim delom španskog Zlatnog veka (šp: Siglo de Oro).
Prvi deo je objavljen 1605. godine pod punim naslovom Veleumni plemić Don Kihot od Manče (šp. El ingenioso cabalero Don Quixote de la Mancha). Drugi deo, pod nazivom Drugi deo veleumnog plemića Don Kihota od Manče (šp. Segunda parte del ingenioso caballero Don Quixote de la Mancha), objavljen je 1615. godine.
Prvi deo je objavljen u Madridu o trošku Fransiska de Roblesa (šp. Francisco de Robles), štampan u štampariji Huana de la Kueste (šp. Juan de la Cuesta), krajem 1604. godine. U prodaji je bio u januaru 1605. godine, i bio je pun štamparskih grešaka zbog brzine koju je nametao izdavački ugovor. Ovo izdanje opet je štampano iste godine i u istoj štampariji, tako da u stvari postoje dva različita izdanja iz 1605. godine. Knjiga je ubrzo doživela veliku popularnost i vrlo brzo su se pojavila piratska izdanja štampana u Valensiji i Lisabonu. Sledila su izdanja u Aragonu i Portugalu za koja je Robles kupio prava u februaru. Međutim, kako je Servantes zadržao samo prava na štampanje u Kastilji, nije imao skoro nikakve koristi od popularnosti i brojnih izdanja svog dela. Do avgusta 1605. godine već su izašla dva izdanja u Madridu, dva u Lisabonu i jedno u Valensiji. Godine 1607. izašlo je jedno izdanje u Briselu (fr. Bruxells) a 1608. godine Robles je štampao još jedno izdanje u Madridu. Godine 1610. pojavilo se jedno italijansko izdanje, a 1611. još jedno izdanje je štampano u Briselu.
Mart uredi
Ivo Andrić (Dolac, 9. oktobar 1892 — Beograd, 13. mart 1975) bio je srpski i jugoslovenski književnik i diplomata Kraljevine Jugoslavije. Dobio je Nobelovu nagradu za književnost 1961. godine za roman Na Drini ćuprija (1945). Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti.
Ivo Andrić je rođen 9. oktobra 1892. godine u Dolcu pored Travnika u tadašnjoj Austrougarskoj. Matične knjige kažu da mu je otac bio Antun Andrić, školski poslužitelj, a mati Katarina Andrić (rođena Pejić). Detinjstvo je proveo u Višegradu gde je završio osnovnu školu. Andrić 1903. godine upisao je sarajevsku Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu, a slovensku književnost i istoriju studirao je na Filozofskim fakultetima u Zagrebu, Beču, Krakovu i Gracu. Doktorsku disertaciju „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine“ (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft) Andrić je odbranio na Univerzitetu u Gracu 1924. godine.
U gimnazijskim danima Andrić je bio vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadao je naprednom nacionalističkom pokretu Mlada Bosna i bio je strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od austrougarske vlasti.
Svoju prvu pesmu „U sumrak“ objavio je 1911. godine u „Bosanskoj vili“. Naredne godine započeo je studije na Mudroslovnom (filozofskom) fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. Školovanje je nastavio u Beču, a potom u Krakovu gde ga je zatekao Prvi svetski rat.
April uredi
Fjodor Mihajlovič Dostojevski (rus. Фёдор Миха́йлович Достое́вский) rođen je u Moskvi 11. novembra (30. oktobra po starom kalendaru) 1821. godine. — umro 9. februara (28. januara po starom kalendaru), 1881. godine u Sankt Peterburgu. Jedan je od najuticajnijih pisaca ruske književnosti. Prema širini i značaju uticaja, posebno u modernizmu svetski je pisac u rangu Šekspira i Servantesa. Realizam Dostojevskog predstavlja svojevrsni prelaz prema modernizmu jer njegovo stvaranje upravo u epohi modernizma postaje nekom vrstom uzora načina pisanja. Sa aspekta književne tehnike njegovi su romani još uvek bliski realizmu zbog obuhvata cjeline, načina karakterizacije i dominirajuće naracije, dok dramatični dijalozi, filozofske rasprave i polifonija čine od njega preteču modernizma. Po mnogima je i preteča egzistencijalizma.
Maj uredi
Silmarilion (engl. The Silmarrillion) je kolekcija radova Dž. R. R. Tolkina, koje je nakon njegove smrti priredio i izdao njegov sin Kristofer Tolkin 1977. godine, uz pomoć Gaja Keja, koji je kasnije postao poznati pisac fantastike. „Silmarilion“, zajedno sa drugim Tolkinovim delima, formira obimnu, ali nedovršenu priču koja opisuje univerzum Srednje zemlje, u kome se odvijaju priče iz „Hobita“ i „Gospodara prstenova“.
Nakon uspeha „Hobita“, a pre izdavanja „Gospodara prstenova“, Tolkinovi izdavači su zahtevali knjigu koja prethodi priči iz „Hobita“, pa im je Tolkin poslao rani tekst „Silmariliona“. Zbog nerazumljivosti, izdavači su odbacili ovaj tekst pre nego što su ga do kraja pročitali. Posle tog neuspeha, Tolkin je počeo da radi na tekstu „Dugo očekivana zabava“, koji je po njegovim rečima prvo poglavlje „priče o Hobitima“, a kasnije i „Gospodara prstenova“.
„Silmarilion“ čine pet delova. Prvi deo „Ainulindale“ govori o stvaranju Ee. „Valakventa“ je drugi deo koji daje opis Valara, Majara i drugih natprirodnih elemenata Ee. Sledeći odeljak, „Kventa Silmarilion“, govori o događajima koji su se desili pre i tokom Prvog doba, uključujući i ratove Noldora protiv Morgota za povraćaj Silmarila, od kojih i potiče naslov knjige. Četvrti deo, „Akalabet“, opisuje istoriju i pad ostrvskog kraljevstva Numenor i njegovog naroda, koji se dešava tokom Drugog doba. Poslednji deo, „O Prstenovima moći i Trećem dobu“, je kratak sažetak onoga šta se dešavalo pre i tokom priče opisane u „Gospodaru prstenova“.
U početku je postojala namera da se knjiga izda u pet delova, ali je Tolkin izrazio želju da se publikuje sve zajedno. Nakon Tolkinove smrti, Kristofer je sabrao sva očeva ranija dela i popunio knjigu. U nekoliko navrata bilo je potrebno smisliti potpuno nov materijal, kako bi se otklonile protivurečnosti.
Jun uredi
Migel de Servantes Saavedra (šp. Miguel de Cervantes Saavedra; Alkala de Enares, 29. septembar 1547. — Madrid, 23. april 1616) je bio španski pesnik, dramaturg i iznad svega prozni pisac. Smatra se jednom od najvećih figura španske književnosti. Prema svojim delima, pripada kako renesansi, tako i baroku i Zlatnom veku španske književnosti i na neki način predstavlja sintezu ova dva pravca. U svetu je poznat kao autor prvog modernog romana i najprevođenije knjige posle Biblije, Veleumnog plemića, Don Kihota od Manče. Bio je svedok vrhunca moći i početka opadanja velike španske imperije koja se u to doba prostirala na tri kontinenta.
Jul uredi
Vilijam Šekspir (engl. William Shakespeare; kršten 26. aprila 1564, umro 23. aprila 1616) je bio engleski pesnik i dramski pisac, svetski priznat kao najveći pisac na engleskom jeziku i dramaturg svetskog glasa. Opus njegovih dela koja su preživela do danas sastoji se od 38 pozorišnih komada, 154 soneta, dve duge narativne poeme, i nekoliko drugih poema. Njegovi pozorišni komadi bili su prevedeni na sve važnije žive jezike i prikazuju se svuda u svetu češće nego bilo koji drugi pozorišni komad.
Šekspir je rođen i odrastao je u Stratfordu na Ejvonu. Kad je imao 18 godina, oženio se Anom Hatvej (engl. Anne Hathaway), koja mu je rodila troje dece: Suzanu i blizance Hamneta i Džudit. Između 1585. i 1592. započeo je uspešnu karijeru u Londonu kao glumac, pisac i suvlasnik glumačke družine „Ljudi lorda Čamberlena“, kasnije poznatiju kao „Kraljevi ljudi“. Povukao se u Stratford verovatno oko 1613. gde je umro tri godine kasnije. Malo pisanih svedočanstava je ostalo o Šekspirovom privatnom životu i postojala su mnogobrojna nagađanja oko njegove seksualne opredeljenosti, religioznih ubeđenja i da li su dela koja mu se pripisuju u stvari napisali drugi pisci.
Šekspir je najveći deo svog opusa napisao između 1590. i 1613. Njegova rana dela su uglavnom komedije i istorije, rodovi koje je on uzdigao do savršenstva do kraja 16. veka. Zatim je pisao tragedije do otprilike 1608. U tom periodu su nastali Hamlet, Kralj Lir ili Makbet, pozorišni komadi koji se ubrajaju u najbolje pozorišne komade na engleskom jeziku. U svom poznom periodu pisao je tragikomedije i sarađivao sa ostalim dramskim piscima. Mnoga od njegovih dela su bila objavljena još za njegovog žiovota u izdanjima različitog kvaliteta i tačnosti. Godine 1623. dvojica njegovih kolega objavila su „Prvi folio“, zbirku njegovih dramskih dela koja su uključivala sve osim dve drame koje su u novije vreme priznate kao Šekspirove.
Šekspir je bio ugledan pesnik i pozorišni pisac još za života, ali njegova reputacija nije dostigla današnje razmere pre 19. veka. Romantičari su naročito isticali Šekspirovu genijalnost, a viktorijanci su ga slavili gotovo kao idola. U 20. veku Šekspir se neprestalno iznova otkriva, a njegova dela se stalno prikazuju u različitim kulturnim i političkim kontekstima širom sveta.
Avgust uredi
Džon Ronald Ruel Tolkin (engl. John Ronald Reuel Tolkien, 3. januar 1892. – 2. septembar 1973) je bio profesor anglosaksonskog jezika na Oksfordskom univerzitetu u periodu od 1925. do 1945. godine, kao i profesor engleskog jezika i književnosti, takođe na Oksfordu, od 1945. do 1959. godine. Bavio se pisanjem epske fantastike, fantastike uopšte i poezije tokom celog života, i kroz njih je doživeo međunarodnu slavu.
Van naučnih krugova, najpoznatiji je kao autor romana „Gospodar prstenova”, zatim njegovog prethodnika, „Hobita”, kao i velikog broja posthumno izdatih knjiga o istoriji zamišljenog sveta zvanog Arda, najviše jednog njenog kontinenta, Srednje zemlje, gde se odigrava radnja ova njegova dva najpoznatija romana. Velika popularnost i uticaj ovih dela su ustoličila Tolkina kao oca žanra moderne visoke fantastike (engl. High-fantasy).
Što se tiče naučnih krugova, bio je visoko uvaženi leksikograf i stručak za anglosaksonski i staronordijski jezik. Pripadao je književnoj diskusionoj grupi The Inklings i bio je blizak prijatelj sa K.S. Luisom (C.S. Lewis).
Septembar uredi
Milovan Đ. Glišić (Gradac, 19. januar 1847 — Dubrovnik, 1. februar 1908) je bio srpski književnik.
Milovan Glišić je rođen 7/19. januara 1847, u selu Gradac pored Valjeva od oca Đorđa i majke Jevrosime. U njegovom selu nije bilo škole, ali su ga roditelji podučavali, i naučili da piše. Ovako pripremljen, Milovan Glišić je u Valjevu odmah primljen u drugi razred osnovne škole. Kad je 1864. upisao Beogradsku nižu „terazijsku“ gimnaziju, već je imao sedamnaest godina. Zbog nemaštine je sam morao da se snalazi, a materijalni položaj se samo pogoršao kad mu je 1865. godine umro otac. Potom je započeo da uči tehniku na Velikoj školi, no posle dve godine ostavlja tehniku i uči filozofiju na istoj školi. Kad je prekinuo školovanje, postavljen je za korektora Državne štamparije. Glišić je radio razne poslove, koje je mogao da nađe. Iako mu je ovo oduzimalo puno vremena, ipak je bio dobar đak. Pokazivao je interesovanje ne samo za školske predmete; puno je čitao i učio je ruski, francuski i nemački. Bio je u dva maha urednik zvaničnih „Srpskih novina“, dugo vreme dramaturg Narodnog pozorišta i krajem života pomoćnik upravnika Narodne biblioteke. Bio je i glavni urednik Novina Srbskih.
Bio je oženjen jednom od pet ćerki bogatog beogradskog trgovca Nikole Stefanovića, od ostalih jedna je bila udata za Jovana Avakumovića, druga za generala Mostića, treća Leposava za Dimitrija Novakovića, a četvrta u Egipat. Brak je razveden, posle toga je živeo u sobi hotela „Nacional“ ispod Kalemegdana. Njegova sestra Stanka Glišić je bila profesor i prevodilac sa francuskog i ruskog, napisala je „Moje uspomene“ 1933. godine.
Oktobar uredi
Rat i mir (rus. Война и мир) je roman Lava Nikolajeviča Tolstoja, čuven po svojoj obimnosti, koji je prvo izdat u „Ruskom vesniku“ (rus. Русский вестник) u razdoblju između 1865. i 1869. godine, u kom se opisuje rusko društvo tokom Napoleonove ere. Obično se karakteriše kao jedno od dva Tolstojeva najvažnija remek-dela (pored Ane Karenjine), kao i jedan od najboljih svetskih romana.
Rat i mir je ponudio svežu fikciju, sa ogromnim brojem likova u zapletu koji nije pokrivao ništa manje teme od onih u naslovu, kao i teme poput mladosti, braka, ljubavi, godina, života i smrti. Iako se danas smatra za roman, u to vreme je oborio toliko veliki broj ubeđenja o tome kako roman treba da izgleda da ga mnogi kritičari iz tog vremena uopšte i nisu tako posmatrali. I sam Tolstoj je smatrao Anu Karenjinu, napisanu desetak godina kasnije, kao svoj prvi roman, u evropskom smislu.
Novembar uredi
Petar II Petrović Njegoš (1/13. novembar 1813 — 19/31. oktobar 1851) bio je jedan od najvećih srpskih i crnogopckix pjesnika, vladar Crne Gore i vladika.
Njegoševo najslavnije djelo „Gorski vijenac“ u Beču je ocijenjeno kao „manuskript genijalnog tvorca“. Druga njegova važna djela su „Luča mikrokozma“, „Ogledalo srpsko“ i „Lažni car Šćepan Mali“.
Prema predanjima njeguški Petrovići vode porijeklo iz Bosne, iz okoline Travnika (ili Zenice). Pokrenuti su iz ovih krajeva 1463. godine padom Bosne pod Turke. Jedno vrijeme su se zadržali na nevesinjskoj visoravni, a uskoro su se i odatle povukli prema Crnoj Gori. Ta predanja demantuju kotorski notarski spisi na osnovu kojih se saznaje da je predak Petrovića, Herak Heraković, 1441. godine bio nastanjen u Drobnjaku. Još 1399. godine u Drobnjaku se spominje i Herakov djed, Đurađ Bogutović. Predanje da su iz Bosne, sami o sebi su znali Petrovići. Samo ime plemena ili kraja ne podrazumeva da su i kasniji pripadnici određenog plemena ili kraja oduvek živeli na toj teritoriji, pogotovo što se zna da su mnogi od tih krajeva, pre turskog osvajanja, u srednjem veku bili samo povremeno naseljeni katuni. Dva su velika talasa naseljavanja u Crnu Goru nakon turskih osvajanja, iz Bosne i sa severa današnje Makedonije.
Decembar uredi
Viktor Mari Igo (fr. Victor Marie Hugo; 26. februar 1802 — 22. maj 1885) je bio veliki francuski pisac i predvodnik mnogih književnih i političkih generacija. Za njegovo ime vezan je nastanak francuske romantičarske književnosti. Viktor Igo je je bio pesnik, romansijer i dramski pisac. Veoma je bio uključen u politički život Francuske.
Igo je rano stekao književnu slavu, koja ga je pratila sve vreme njegovog dugog života. U petnaestoj godini njegove stihove su zapazili i pohvalili najviši članovi Francuske akademije, a već u osamnaestoj je primljen za člana Akademije u Tuluzu. Njegova slava je rasla i on, od je ugledanja na velika imena francuskog klasicizma prešao na originalno književno stvaralaštvo. Igo je tada nastupao kao otvoreni pristalica novih, romantičarskih strujanja u književnosti. Čuveni predgovor drami Kromvel smatra se manifestom romantizma. U njemu Igo zahteva da nova književnost bude osećajna, a ne racionalna, da deluje snagom reči i osećanja, a ne propisanom formom i ukočenom konstrukcijom. Pisci klasičari su reagovali vatreno i oholo, ali romantičarska književna je već bila prodrla u život i zatalasala mlade književne generacije.
Slavni pisac je ostao veran svojim idejama do kraja života. Takav je bio i posle povratka u Francusku, kada se pariski proleterijat 1871. godine obračunao sa buržoazijom i rojalistima. On se humano zalagao za pohvatane revolucionare nakon poraza Pariske komune. I u kasnim godinama života Igo je bio aktivan u književnom radu, stvarao nova dela i postao idol celog francuskog naroda. U takvoj slavi je i umro, u dubokoj starosti – 1885. godine.
Igo je jedno od najvećih imena francuske kulturne istorije. On je uspeo da stvori izuzetno obimno književno delo i da u njemu, pored najličnijih raspoloženja, izrazi opšteljudske težnje i ideale svoga doba. Zato se to delo ocenjuje kao najlepša himna životu i ljudskom pravu na sreću i slobodu.