Pohvala ludosti

Pohvala ludosti je jedno od najznačajnijih dela renesanse čiji je autor Erazmo Roterdamski. Napisana je u šesnaestom veku, 1509. godine. Prvo svetlo dana Pohvala ludosti je videla 1511 i to u Parizu, gde je odmah podvrgnuta napadima. To se dešava u slavno vreme Kopernika, Holbajna, Leonarda, Mikelanđela, Direra, Makijavelija, Mora i Lutera.

U Erazmovoj ličnosti se prelamaju dva velika događaja svetskoistorijskih razmera – Otkriće Amerike i reformacija. Prvome Erazmo duguje intelektualno samopouzdanje, a drugome je, iako je to poricao, pripremio tlo.

Osnovna ideja autora

Glavni zadatak autora, Erazma Roterdamskog, bio je da dopre do pravog i izvornog značenja Novog zaveta. Autor je bio svestan neophodnosti reformisanja crkve i povratka pravim hrišćanskim vrednostima, i što je najvažnije, on će biti neumoran u pohodu protiv neobrazovanosti i gluposti, u čiju se svrhu, dakle da poduči, popravi i posavetuje, poslužio porugom, i to upravo u Pohvali Ludosti. Opredeljenje za ironiju i ambivalentni govor bili su jedini način da delo koje sadrži reformatorske stavove izbegne osudu i cenzuru.

Erazmijanska ideologija tiče se problema čoveka – da se hrišćanstvo učini stvarnom sadržinom svakog čoveka. Erazmo je bio protivnik odvajanja hrišćanstva od svakodnevnog života ljudi, i zatvaranja njegove sadržine u elitne krugove crkvene hijerarhije, nerazumljivu dogmatiku i veštačke ceremonije. Hteo je živo, jednostavno i sveopšte hrišćanstvo, a borio se protiv «filozofije» i povlašćenosti redovničkog života. Religioznost koja treba da bude živa i lična vera gubi se u obredima i ceremonijama, postovima i slično. Ljubav je najviši zakon kome sve drugo mora da bude podređeno. Slavna rečenica je «subota je stvorena za čoveka, a ne čovek za subotu.

Slojevi dela

Najupadljiviji, i najpovršinskiji sloj ovog teksta je satira. To je kritika postojećeg društva, koji se nalazi pod vlašću ludosti duhovno i društveno. U društvenom životu oduvek su vladale glupe legende, zavisti i laskanja, glupi ratovi, a postupci velikih vođa i političara proisticali su iz glupe zaljubljenosti u slavu. U duhovnom životu ludi su gramatičari, pesnici, govornici i pisci, panegiričari, pravnici, filozofi i teolozi, redovnici i propovednici. Ludost vlada i u Crkvi, među papama

Drugi sloj pod satirom je tragika. Ona nastaje baš zato što je ceo svet pod ludošću i satira nema efekta. Ludost počinje da razotkriva dramatično ništavilo najuglednijih ljudskih institucija – upravljačkih, obrazovnih – i samog kralja. Šekspir daje scenski izraz Erazmove misli – ne stidi li se lažni kralj svojih ukrasa, i ne strepi li da će neki podrugljivac da naleti i da ga ismeje. To je erazmijanska tragikomedija. U njoj papska vlast, koja predstavlja Hristovu volju, znači njeno poricanje. U svetu u kome carska i papska vlast ne obavljaju svoj posao javlja se tragedija – jer su stubovi nosači života ljudi izvrnuti.

Treći sloj Pohvale ludosti upućuje na to da se ne treba se uzbuđivati zato što ludost vlada svetom – on zbog toga nije nepovratno nesretan – a ludost nam, čak i ako jeste nesretan daje iluziju sreće, tj. sreću. Ludost omogućava ljudima da ne procenjuju sve opasnosti, da žive, lakomisleno, ali veselo. Mudrost stvara strah i kao u Hamletu, otežava izvršenje dela. Ludost dolazi ljudima da ih podrži, u neznanju, lakomislenosti i zaboravu patnji.

Sadržaj Pohvale ludosti

U Pohvali ludosti, sama Ludost dobija reč, otpočinje svoj monolog u kome otkriva trulež uglednih ljudskih institucija, i otvara neka od najvažnijih pitanja religije i filozofije. Delo započinje pismom u kom Erazmo objašnjava da mu je za inspiraciju poslužio prijatelj Tomas Mor, zbog kog je došao na ideju da piše o ludosti. Na to ga je podstaklo Morovo prezime (na grčkom moria znači ludost), i potom je u naletu nadahnuća napisao čitavo delo za osam dana (Ovo tvrđenje verovatno nije tačno jer je delo veoma pažljivo razrađeno i promišljeno). Ipak, autor se odriče stavova koje Ludost iznosi, izgovarajući se šalom i razonodom. Na samom početku Ludost stvara karnevalsku atmosferu. Ona drži dugi govor, bez pauza u 68 stavki, upućen zamišljenoj publici kojoj se obraća sa „arhiludaci“. Ona govori o sebi, i ističe da i u ludosti ima mudrosti. Njena uloga u životu ljudi je da uveseljava, što govori i njeno poreklo- rođena je na srećnim ostrvima, koja su pravi Adonisov vrt, otac joj je pijanoi mladi Pluton (Had) i najlepša i najvedrija nimfa Neota. Kao prava boginja, Ludost ima svoje pratilje koje joj pomažu. To su Samoljublje, Laska, Zaboravnost, Lenjost, Naslada, Lakomislenost, Razuzdanost, Gozba i Tvrd san. Sebe smatra veoma važnom boginjom jer ona svima donosi dobro- ističe svoju ulogu u rađanju, mladosti, starosti, prijateljstvu, braku. Poredi sebe sa pravom mudrošću, filozofijom, naznačava svoj udeo u delima bogova, ratovanju... Bez njene pratilje, Samoljublja, ni umetnost ne bi bila moguća. Uopšteno, Ludost smatra čitav život kao izvesnu igru ludosti koje nisu pošteđene ni najistaknutije profesije Erazmovog doba- teolozi, filozofi, pesnici, pravnici.

Podela dela prema predmetu kritike

Prema predmetu kritike, Pohvalu ludosti možemo podeliti na tri dela. Prvi deo nas usmerava na opšteljudske probleme i nedostatke, drugi deo kritikuje konkretnije primere ljudske gluposti kroz pojedine profesije i društvene institucije, a u trećem delu autor daje svoju viziju hrišćanstva. Poslednji deo ujedno je završna reč, kojom će Erazmo izraziti svoju duboku uverenost u nepohodnost povratka pravim hrišćanskim vrednostima. Ovde Ludost iznosi svoj stav prema beznačajnosti sitnih i besmislenih obreda kojima monasi pridaju veliku važnost, govori o papama i zloupotrebi crkvenog položaja, o udaljavanju od prave suštine hrišćanstva. Pohvala ludosti slavi životne radosti i hrišćanstvo kroz smeh, ali kada govori o poglavarima crkve njen ton postaje veoma ogorčen a osuda veoma oštra i nedvosmislena. Ističe da pape dopuštaju da svet zaboravi Hrista, da je crkva u svoje ruke uzela mač i narod okovala strahom od boga. Upravo tom strahu suprotstavlja se vesela i životna Ludost, koja svoj vrhunac dostiže tvrdnjom da je i Hristos, kao bogočovek, obeležen ludošću. Ona ističe da je bog zabranio ljudima da jedu sa drveta poznavanja dobra i zla, kao da je saznanje otrov za sreću. Samim tim, celokupna hrišćanska vera se smatra srodnom ludosti, a ne mudrosti, a prava pobožnost i istinske vrednosti, za koje se smatralo da se dostižu izlaskom iz sebe i sjedinjenjem sa večnim dobrom, poistovećuje se sa potpunim bezumljem kao krajnjim ciljem. I najviša mudrost, je dakle, ludost. Poslednje što Ludost kaže svojim poklonicima je: „Pljeskajte, živite, pijte!" slaveći tako život i pozivajući na uživanje.

Zaključak

Imajući u vidu neuhvatljivost smisla ovog dela, nemoguće je utvrditi jedno značenje onog što je izrečeno. Postoji stav koji kaže da je samo završni deo dela težište, a da je ono što mu prethodi samo priprema. Pohvala ludosti se smatra svojevrsnim manifestom hrišćanske vrline, i bez obzira na različita tumačenja, sigurno je da Pohvala ludosti otvorila veoma bitna pitanja za razvoj hrišćanstva, književnosti i filozofije. Kao pravi manifest borbe protiv ljudskih mana i izvitoperenosti osnovnih civilizacijskih postulata, Pohvala ludosti na najbolji način izražava plemenite misli i želje njenog autora.