Poljsko-ruski rat (1654—1667)
Poljsko-ruski rat, takođe poznat i kao Trinaestogodišnji,[8] Prvi severni[8] ili Rat za Ukrajinu, vođen je u periodu od 1654. do 1667. godine između Ruskog carstva sa jedne i Poljsko-litvanske unije sa druge strane. Završen je pobedom Rusa. Između 1655. i 1660, isto tako su se odvile borbe u okviru Švedske invazije u Poljsko-Litvanskom komonveltu, tako da je taj period postao poznat u Poljskoj kao „Potop” ili Švedski potop. Zbog toga se ovaj period ponekad naziva i Rusko–Švedski potop (polj. Potop szwedzko-rosyjski).[9]
| Trinaestogodišnji rat | |||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
Trinaestogodišnji rat | |||||||||||
| |||||||||||
| Sukobljene strane | |||||||||||
 Poljsko-litvanska unija |
 Rusko carstvo | ||||||||||
| Komandanti i vođe | |||||||||||
|
Stefan Čarnjecki Jan II Kazimir |
Aleksej Trubeckov Bogdan Hmeljnicki Jurij Hmeljnicki Vasilij Šeremetev Ivan Kovanski | ||||||||||
| Uključene jedinice | |||||||||||
| oko 30.000 | |||||||||||
| Jačina | |||||||||||
| oko 100.000 | |||||||||||
| Žrtve i gubici | |||||||||||
| teški, Litvanija i Belorusija opustošene | znatni | ||||||||||
.jpg)
Komonvelt je prvobitno pretrpeo poraze, ali je povratio svoju zemlju i pobedio u većini bitaka. Međutim, njegova opustošena ekonomija nije bila u stanju da finansira dug sukob. Suočen sa unutrašnjom krizom i građanskim ratom, Komonvelt je bio prisiljen da potpiše primirje. Rat se završio značajnim ruskim teritorijalnim dobicima i označio je početak uspona Rusije kao velike sile u istočnoj Evropi.
Rat 1654—1656 uredi
Prisajedinjenje Ukrajine Rusiji bio je uzrok novom ratu između Rusije i Poljske. Rusija je ušla u rat sa 100.000 vojnika. Poljaci sa Litvancima imali su oko 30.000 ljudi. Pojačanja su im pružili i krimski Tatari. Glavne ruske snage upućene su 1654. godine prema Smolensku, slabije prema Vitebsku i Polocku, a deo snaga južnije prema Mogiljovu i Gomelju.[10] U Ukrajinu je poslato pojačanje Hmeljnickom. Ruske snage osvojile su mnoga mesta, a poljska posada u Smolensku predala se nakon dvomesečne opsade. Rusi sledeće godine zauzimaju Viljnus i Kaunas u Litvaniji. U Belorusiji su iste godine zauzeli Grodno i Minsk, a u Ukrajini Lavov i Lublin. Poljska je zbog rata sa Švedskom prisiljena na primirje. Hmeljnicki umire 6. avgusta 1657. godine, a zamenjuje ga ukrajinski plemić Ivan Vigovski koji je 1658. godine Ukrajinu predao Poljskoj. To je bio povod za nastavak rata.[11]
Pobede Poljaka uredi
U Ukrajini je Vigovski u junu 1658. godine uz pomoć krimskog kana kod Konotopa razbio bojare Alekseja Trubeckog. Ukrajinci su bili nezadovoljni izdajom Vigovskog pa su 17. oktobra proglasili za hetmana Jurija Bogdanoviča Hmeljnickog, sina pokojnog Bogdana Hmeljnickog. Rat je nastavljen 1660. godine. U Litvaniji su Poljaci i Litvanci imali oko 70.000, a Rusi oko 40.000 ljudi. Rusi su potisnuti iz Polocka i Mogiljova. Avgusta 1660. godine u Ukrajini, istočno od Lavova, prikupile su se jake poljsko-litvanske snage (oko 70.000 ljudi). Rusi (oko 30.000 ljudi) se prikupljaju u Kijevu pod Vasilijem Šeremetevim. Računajući na pomoć Jurija Hmeljnickog, Rusi su se uputili ka Čudnovu. Zaustavile su se pred samim gradom zbog nadmoćnijih protivničkih snaga. Hmeljnicki je prešao neprijatelju nakon čega je Šeremetjev primoran na kapitulaciju 2. novembra. Naredne godine Rusi su primirani na povlačenje iz Grodna i Vilna, a 27. oktobra trpe poraz kod Glubokoga. U Ukrajini se ruska vojska nalazila samo u Kijevu i u nekoliko manjih gradova.
Kraj rata uredi
Poljska je 1663. godine preduzela pohod na Ukrajinu odakle je planirala da kasnije nastavi ka samoj Moskvi. Poljsko-litvanske snage, pojačane tatarskim, brojale su oko 100.000 ljudi. Prešle su rusku granicu i izbile do Gluhova. Poljaci su tu prezimili, a Tatari se vratili na Krim. Početkom sledeće godine, Poljaci opsedaju Gluhovo, ali ih je 9. februara napao Ivan Brjuhovecki koji je prethodne godine od strane Rusa izabran za hetmana Ukrajine. Poljaci su poraženi i prisiljeni na povlačenje ka Sevsku. Ukrajinsko stanovništvo diglo se na ustanak u pozadini poljskih snaga. Rusi to, međutim, nisu iskoristili. Poljska je 1665. godine povukla vojsku iz Ukrajine. Naredne, 1666. godine, nije bilo značajnijih događaja. Zbog zajedničke opasnosti od Turaka i Tatara, obe strane su 30. januara 1667. godine zaključile mir u selu Andrusovu na 13 i po godina. Rusiji je vraćen Smolensk i Severska zemlja sa Černigovom i Starodubom i pripojen joj je deo Ukrajine na levoj obali Dnjepra s Kijevom. Poljska je dobila Ukrajinu na desnoj obali Dnjepra i Belorusiju, a zaporoški Kozaci ostali su potčinjeni i jednima i drugima.[11]
Pored teritorijalnih promena u ratu, ovaj sukob izazvao je velike promene u ruskoj vojsci. Dok je ruska vojska još uvek bila „polustajaća, sezonski mobilizovana”, ovaj sukob ju je pomerio na putu ka stalnoj vojsci, postavljajući temelje za ruske vojne uspehe pod Petrom Velikim i Katarinom Velikom.[12]
Vidi još uredi
Reference uredi
- ^ Abramčuk R. Apakalіpsіs mяscovaga značэnnя: žыccё і smercь Mscіslaўskaga zamka (1135—1660) // Arhitektura i stroitelьstvo. № 1 (231), 2013 g.
- ^ Aktы Moskovskogo gosudarstva. — T. III. — № 58. — S.64-65.
- ^ Babulin I. B. Moskovskie «legionы» na gravюre «Osada Lяhovič v 1660 godu» Arhivirano na sajtu Wayback Machine (13. decembar 2012) // Istoriя voennogo dela: issledovaniя i istočniki. — 2012. — T. III. — S. 297—320. (27.11.2012)
- ^ Events by themes: The anniversary of death of Ivan Bogun in Lviv, UNIAN-photo service (February 17, 2009)
- ^ Brzezinski, Richard (25. 7. 2006). Polish Winged Hussar 1576–1775. Osprey Publishing. str. 24. ISBN 978-1-84176-650-8.
- ^ Antoine III de Gramont, The history of Muscovite campaign of John II Casimir, Tartu, 1929.
- ^ Yavornytsky D.I., Historia kozaków zaporoskich, T. II, 1990
- ^ a b Frost, Robert I (2000). The Northern Wars. War, State and Society in Northeastern Europe 1558–1721. Longman. str. 13. ISBN 978-0-582-06429-4.
- ^ Potop szwedzko-rosyjski, czyli III wojna północna
- ^ (jezik: poljski) Kubala L. WOJNA MOSKIEWSKA. R. 1654–1655. SZKICE HISTORYCZNE, SER.III, WARSZAWA, 1910: Chapter VII, Bitwa pod Szkłowem i pod Szepielewiczami Arhivirano 2015-07-01 na sajtu Wayback Machine also available as John III Sobieski (King of Poland) (1845). Ojczyste spominki w pismach do dziejów dawnéj Polski: diaryusze, relacye, pamiȩtniki ... Tudzież listy historyczne do panowania królów Jana Kazimierza i Michała Korybuta, oraz listy Jana Sobieskiego. J. Cypcer. str. 114—115. Pristupljeno 20. 4. 2011.
- ^ a b Vojna enciklopedija, tom 8 (279)
- ^ Agoston, Gabor (proleće 2011). „Military Transformation in the Ottoman Empire and Russia, 1500-1800”. Kritika. 12 (2): 284. Pristupljeno 10. 6. 2012.
Literatura uredi
- Frost, Robert I (2000). The Northern Wars. War, State and Society in Northeastern Europe 1558–1721. Longman. str. 13. ISBN 978-0-582-06429-4.
- Vojna enciklopedija, tom 8 (279)
- Malov, A. V. (2006). Russo-Polish War (1654–1667). Moscow: Exprint. ISBN 978-5-94038-111-2.
- Živojinović, Dragoljub (2000). Uspon Evrope (1450—1789) (IV izd.). Beograd. ISBN 978-86-355-0446-9.
- Norman Davies, God's Playground, ISBN 0-231-05353-3 and ISBN 0-231-05351-7 (two volumes).
- Andrzej Nowak, Polacy na Kremlu, Tygodnik "Wprost", Nr 1182 (31 lipca 2005), accessed on 29 July 2005
- Paweł Jasienica, Rzeczpospolita Obojga Narodów, ISBN 83-06-01093-0.
- Jerzy Malec, Szkice z dziejów federalizmu i myśli federalistycznej w czasach nowożytnych, Wydawnictwo UJ. 1999. ISBN 83-233-1278-8.
- Chester S. L. Dunning, Russia's First Civil War: The Time of Troubles and the Founding of the Romanov Dynasty, Pennsylvania State University Press. 2001. ISBN 0-271-02074-1. (parts available for free on Google Print)
- Henryk Wisner, Król i car: Rzeczpospolita i Moskwa w XVI i XVII wieku (King and Tsar: Republic and Moscow in 16th and 17th Centuries), Książka i Wiedza, Warszawa. 1995. ISBN 83-05-12776-1.
- Robert Szcześniak, Kłuszyn 1610, Bellona Dom Wydawniczy. 2004. ISBN 83-11-09785-2.
- Tomasz Bohun, Moskwa 1612, Bellona Dom Wydawniczy. 2005. ISBN 83-11-10085-3.
- Moskwa w rękach Polaków. Pamiętniki dowódców i oficerów garnizonu w Moskwie (Moscow in Polish Hands: Memoires of Commanders and Officers of the Moscow Garrison). Platan. 2005. ISBN 83-89711-50-8.
- Phillips, Walter Alison (1911). „Russia”. Ur.: Chisholm, Hugh. Encyclopædia Britannica (na jeziku: engleski). 23 (11 izd.). Cambridge University Press. str. 869—912. In particular, refer to pp. 896–897.
- Adamski, Krzysztof. „W poniedziałek, 30 listopada br., w Gryfinie, z udziaem Biskupa Kopenhagi, miały miejsce uroczyste obchody 350. rocznicy przemarszu wojsk Stefana Czarnieckiego, które 7 października 1659 r., pod Gryfinem, przeprawiły się przez Odrę, powracając z Danii. Zobacz galeria zdjęć | Uroczystości 350. rocznicy przeprawy Hetmana Stefana Czarnieckiego pod Gryfinem | Portal Archidiecezji Szczecińsko-Kamieńskiej”. Diecezja.szczecin.pl. Pristupljeno 22. 6. 2012.
- Falba, Tomasz (2008). „Czy wiesz jak morze trafiło do hymnu?”. myśl. Arhivirano iz originala 16. 12. 2017. g. Pristupljeno 22. 6. 2012. (also published in Nasze Morze (Nr 7 (31) lipiec 2008 r.))
- Kersten, Adam (2006). Stefan Czarniecki 1599–1665. Wydawn. Uniwersytetu Marii Curie-Skłodowskiej. str. 27. ISBN 978-83-227-2545-0.
- Lerski, Jerzy Jan (1996). Historical Dictionary of Poland, 966–1945. Greenwood Publishing Group. str. 93. ISBN 978-0-313-26007-0.
- Nagielski, Mirosław (1995). „Stefan Czarniecki (1604–1655) hetman polny”. Hetmani Rzeczypospolitej Obojga Narodów. Wydawn. Bellona. str. 202, 204, 206—213. ISBN 978-83-11-08275-5.
- Pasek, Jan Chryzostom (1976). Memoirs of the Polish Baroque: The Writings of Jan Chryzostom Pasek, a Squire of the Commonwealth of Poland and Lithuania. University of California Press. str. 320. ISBN 978-0-520-02752-7.
- Podhorodecki, Leszek (1998). Stefan Czarniecki. Książka i Wiedza. str. 6—231. ISBN 978-83-86170-36-4.
- Wandycz, Piotr Stefan (1980). The United States and Poland. Harvard University Press. str. 22. ISBN 978-0-674-92685-1.
