Prvi prelazni period
Prvi prelazni period je razdoblje Starog Egipta između 2181. i 2055. godine p. n. e., između kraja Starog i početka Srednjeg kraljevstva. Kraj Starog kraljevstva obeležio je pad Šeste [1] ili Osme dinastije[2]. Prvi prelazni period čine Sedma, Osma, Deveta, Deseta i Jedanaesta egipatska dinastija (samo u Tebi).
Kraj Starog kraljevstva uredi
Vladavinu Šeste egipatske dinastije karakteriše slabljenje centralne vlasti i jačanje lokalnih vladara - nomarha. Razlog za to je politika Pete dinastije čiji su vladari održavali bliskiji kontakt sa svojim podanicima. Nomarsi su, pored prava gradnje mastaba, od faraona dobijali i zemlju za vernu službu. Nomarsi su prema svojim podanicima, seljacima koji su radili na poklonjenom zemljištu, vladali kao kralj nad njima. Ta praksa postala je uobičajena za vladare Šeste dinastije. Faraon Pepi II bio je poslednji snažan vladar dinastije. Egipat je još uvek bio jaka i stabilna država. Pepiju se pripisuje vladavina od 94 godina. Nakon njegove smrti Egipat zahvataju nemiri i pobune. U jednoj od njih poginuo je kralj Mentesufis koga je nasledila kraljica Nitokris. Karakteristika perioda od kraja Šeste do početka Jedanaeste dinastije je potpuno osamostaljivanje nomarha.
Sedma i Osma egipatska dinastija uredi
Kao godina završetka Starog kraljevstva uzima se 2181. godina p. n. e. tj. završetak vladavine Šeste dinastije. Nomarsi su svojim oblastima upravljali samostalno iako je u Memfisu nominalno postojala vladarska dinastija. Za sedmu dinastiju Maneton navodi da ju je činilo 70 Memfita (visokih činovnika Memfisa) koji su vladali po jedan dan (dakle 70 dana 2181. godine p. n. e.). Po drugim izvorima, dinastiju je činilo pet kraljeva sa ukupnom vladavinom od 75 godina. Za Osmu dinastiju Maneton navodi da ju je činilo 27 kraljeva sa ukupnom vladavinom od 146 godina. Abidoski popis kraljeva beleži imena faraona između Šeste i Jedanaeste dinastije, ali ih ne svrstava u dinastije. Torinski kanon je oštećen na tom mestu.
Herakleopolis uredi
Tokom vladavine Sedme i Osme egipatske dinastije centralna vlast prestala je da postoji. Memfis je izgubio značaj, a veći ugled dobio je grad Herakleopolis. Nalazio se na oko 40 km uzvodno od Memfisa. Grad je bio drevniji od Memfisa. U Bibliji se javlja kao Hanes/Henes. Moćni nomarsi Herakleopolisa uzdigli su se na titulu kralja. Osnivač Devete dinastije je, prema Manetonu, bio Ahtoi. Za njega Maneton navodi da je bio najokrutniji vladar u istoriji Egipta te da je život završio u vidu etičke kazne - rastrgan od krokodila. Ahtoi je vladao nomama juga i nekim nomama Delte. Po Manetonu je 19 kraljeva iz Devete dinastije vladalo Egiptom. Isti broj vladara pripisuje i Desetoj dinastiji. Ahtoiovi naslednici pokorili su Memfis i priključili ga svojoj državi.
Uspon Tebe uredi
Glavni otpor Herakleopolisu pružali su nomarsi Tebe. Borbe između ova dva grada trajale su tokom čitavog postojanja Devete i Desete dinastije. Jedino su Teba i Herakleopolis imali dovoljno snage za ponovno ujedinjenje Egipta. Međutim, oba grada su tu čast želeli za sebe. Tebanski monarsi Antefi i Mentuhotepi započeli su tu borbu. Počeli su voditi samostalnu politiku ne iskazujući vernost kraljevima u Herakleopolisu. Nakon slamanja otpora grada Siuta, usmerili su pažnju ka slamanju moći kraljeva Herakleopolisa. Nomarh Intef Stariji proglasio se "dobrim bogom, gospodarem obe zemlje" osnivajući Jedanaestu egipatsku dinastiju. Postojanje Jedanaeste dinastije paralelno je sa postojanjem Desete dinastije. Deseta dinastija prestala je postojati nakon pobede tebanskog kralja Mentuhotepa II nad herakleopoliskim kraljem Merikarom. U Egiptu je nastupio novi period, u istoriji poznat pod nazivom "Srednje kraljevstvo".
Vidi još uredi
Izvori uredi
- Istorija starog veka 1 - dr Momir Jović(205-212)
Reference uredi
Literatura uredi
- Oakes, Lorna; Gahlin, Lucia (2008). Ancient Egypt: An Illustrated Reference to the Myths, Religions, Pyramids and Temples of the Land of the Pharaohs. Hermes House. ISBN 978-0-681-94993-5.
- Shaw, Ian (2000). The Oxford History of Ancient Egypt. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-159059-7.
