Википедија

Pseudoarheologija

Pseudoarheologija, poznata još i kao alternativna arheologija, predstavlja pokušaje interpretacije prošlosti van akademske arheološke zajednice, koja tipično odbacuje prihvaćene naučne i analitičke metode arheologije.[1][2][3] Ove pseudonaučne interpretacije podrazumevaju korišćenje arheoloških podataka u cilju fabrikovanja teorija o prošlosti koje se radikalno razlikuju od opšte prihvaćenih stavova akademske arheologije.

Erih fon Deniken (levo) i Grejem Henkok (desno) su dva najpoznatija eksponenta pseudoarheologije.

Moglo bi se reći da pseudoarheologija i naučna arheologija stoje u istom odnosu kao astrologija i astronomija.

Semir Osmanagić (desno) je najpoznatiji bošnjački pseudoarheolog.

Na prostorima bivše Jugoslavije najpoznatiji pseudoarheolog je Semir Osmanagić.

Teorija uredi

Pseudoarheološka teorija nije jedna i jedinstvena, već se sastoji od mnogobrojnih različitih nenaučnih i tumačenja prošlosti koja se razlikuju od akademskih. Teorije se često služe utvrđenim činjenicama, ali ih interpretiraju na tendenciozan i iskrivljen način. Ovakav način argumentacije najčešće dovodi do kontradikcija u samoj postavci teorije, pa je ona logički i naučno neodrživa.

Neke od ovih teorija se zasnivaju na ideji da su praistorijske i drevne ljudske zajednice u svom razvoju imale pomoć inteligentnih vanzemaljskih bića. Po ovoj ideji je najpoznatiji švajcarski pisac Erih fon Deniken koji je krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog veka objavio čitav niz knjiga na tu temu, od kojih među zapaženije spadaju: Sećanja na budućnost, Bogovi su bili astronauti i Kočije bogova. Za razliku od teorija o vanzemaljskom uticaju, druge insistiraju na tome da su ljudske zajednice u drevnom periodu bile tehnološki veoma napredne, kao na primer Atlantida. Ovakve teorije propagiraju autori kao što je Grejem Henkok u knjizi Otisci prstiju bogova (1995).

Mnoge pseudoarheološke teorije su prigrlile razne verske sekte. Lažne arheološke ideje, kao što su „piramidologija“ predstavljaju osnov delovanja raznih grupa, počevši od „Britanskih Izraelita“ pa do Teozofa. Među druge pseudoarheološke ideje spadaju i one koje su prihvatili zagovornici "Novog doba" i neopaganizma. Među njima se ističe „Hipoteza velike boginje“ koju propagira Marija Gimbutas, koja tvrdi da su praistorijski Evropljani obožavali jedno monoteističko božanstvo, kao i različite teorije vezane za pokret „Misterije Zemlje“.

Među njihove najglasnije kritičare pseudoarheologa spada Džon R. Kol, koji ih optužuje za „senzacionalizam, zloupotrebu logike i dokaza, nerazumevanje naučnih metoda, kao i česte protivurečnosti u argumentaciji."[4]

Etimologija uredi

Ove nenaučne interpretacije arheologije opisuju se raznim terminima. Tokom osamdesetih, Džon R. Kol engl. John R. Cole (1980)[5] i Vilijam H. Stajbing Mlađi, engl. William H. Stiebing Jr (1987).[6] služili su se izrazom „kultna arheologija“ Nakon 2000. godine, naučnici kao što je Tim Sebastion engl. Tim Sebastion (2001),[7] Robert J. Volis engl. Robert J. Wallis (2003),[8] Cornelius Holtorf (2006),[9] i Gabrijel Mošenka engl. Gabriel Moshenka (2008).[10] počinju da koriste izraz „alternativna arheologija“. Ipak, Garet F. Fejgan engl. Garrett F. Fagan i Kenet L. Feder engl. Kenneth L. Feder (2006) tvrde da je ovaj izraz upotrebljen samo zato što „dajte toplije, prisnije osećanje“ koje „apeluje na naše više ideale i progresivne sklonosti."[2] Oni tvrde da je termin „pseudoarheologija“ mnogo prikladniji.[2] Ovaj izraz koriste i drugi ugledni naučnici i profesionalni arheolozi, kao što je Kolin Renfru engl. Colin Renfrew (2006).[11]

Među naučnicima koji se bave arheologijiom su poznati i drugi izrazi koji se koriste da opišu ovu pojavu. G. Danijel engl. G. Daniel (1977) koristi pogrdni izraz engl. "bullshit archaeology",[12] a Vilijam H. Stajbing Mlađi, engl. William H. Stiebing Jr je jednom prilikom primetio da se u vezi sa pseudaorheologijom „u intimi domova i kabineta profesionalnih arheologa mogu čuti opisi kakvi se ne smeju izgovarati u pristojnom društvu.“[13]

Odlike uredi

Vilijam H. Stajbing Mlađi, engl. William H. Stiebing Jr je izneo tvrdnje da uprkos mnogim međusobnim razlikama, postoji više zajedničkih odlika koje dele skoro sve pseudoarheološke interpretacije. Stajbing je bio uveren da se zbog toga pseudoarheologija može kategorisati kao „jedan, jedinstvenim fenomen“, pa je identifikovao tri suštinske sličnosti svih pseudoarheoloških teorija:

1) nenaučnu metodologiju njihovih metoda i dokaza,

2) tendenciju „da se na kompleksna i teška pitanja daju jednostavni, kompaktni odgovori“, i

3) tendenciju pseudoarheologa da se predstave kao žrtve progona arheološke nauke, praćenu ambivalentnim odnosom prema naučnom etosu prosvećenosti.[14]

Ove tri odlike se smatraju osnovnim karakteristikama pseudoarheologije i ovo mišljenje dele i drugi naučnici.[15]

Nenaučna metodologija uredi

Kritičari iz redova naučnika ukazuju na činjenicu da pseudoarheolozi tipično zapostavljaju primenu naučne metodologije. Umesto ispitivanja dokaza kako bi se utvrdilo u koju hipotezu se uklapaju, pseudoarheologists manipulišu arheološkim podacima, kako bi se ukolpili u zaključke koji njima odgovaraju, a do kojih su često došli putem nagoveštaja, intuicije ili verske ili nacionalističke dogme.[16][17] Različite pseudoarheološke grupe se služe čitavim nizom osnovih teza koje su tipično nenaučne: Nacistički pseudoarheolozi, na primer, su kao osnovnu tezu uzimali kulturnu superiornost drevne arijevske rase. Judeo-Hrišćanski fundementalistički pseudoarheolozi smatraju da je Zemlja stara samo 10.000 godina, dok Hinduisti pseudoarheolozi veruju da je vrsta Homo sapiens mnogo starija od 100.000 godina, koliko su to arheolozi dokazali.[18] Uprkos tome, mnogi pseudoarheolozi tvrde da su do svojih zaključaka došli korišćenjem naučnih tehnika i metoda, čak i kada je očigledno da to nije tačno.[19][20]

Arheolog Džon R. Kol je verovao da većina pseudoarheologa ne shvata način funkcionisanja naučnog istraživanja, verujući umesto toga da se radi o „jednostavnoj, katastrofičnoj borbi dobra protiv zla“ između suprotstavljenih teorija.[21] Zato je smatrao da je čitav pristup njihovoj argumentaciji pogrešan. Osim toga, tvrdio je da pseudoarholozi ne uzimaju u obzir alternativna objašnjenja za ono što žele da propagiraju i da su njihove „teorije“ tipično samo „ideje“, koje nemaju dovoljno dokaza koji bi ih podržali i omogućili im da budu smatrani za „teorije“ u naučnom, akademskom značenju te reči.[22]

Česti nedostatak naučnih dokaza, pseudoarheolozi tipično koriste da stvore dokaze koji podržavaju njihove argumente. Na primer, često se služe „uopštenim kulturnim komparacijama“, pri čemu uzimaju različite artefakte i predmete iz jednog društva i ukazuju na sličnosti sa takvim stvarima u drugom društvu, sa ciljem da navedu na zaključak da oba imaju zajednički izvor. To su tipično izgubljene drevne civilizacije kao na primer Atlantida ili Mu, ili čak vanzemaljski uticaj.[14] Ovime se različiti artefakti ili spomenici skoro potpuno izvlače iz svog originalnog konteksta, što se među naučnicima arheološke struke smatra za anatemu, jer je za njih kontekst od najveće važnosti.[23]

Drugi vid izvođenja „dokaza“ kojim se služe brojni pseudoarheolozi je tumačenje različitih mitova, kao posledica istorijskih događaja. Tipično je da se tom prilikom mitovi najčešće odstranjuju iz svog kulturnog konteksta.[24] Na primer, pseudoarheolog Imanuel Velikovski je tvrdio da mitovi o seobama i ratovima bogova civilizacije Asteka predstavljaju kosmičke katastrofe koje su se dogodile u 7. i 8. veku pre Nove ere.[25] Arheolog Vilijam H. Stibing Mlađi je posebno kritikovao ovakva tumačenja, naglašavajući da su ovi mitovi nastali između 12. i 14. veka Nove ere, dva milenijuma nakon navodnih događaja koje Velikovski spominje. Pored toga, Stibing ističe da se astečko društvo nije ni razvilo u 7. veku Nove ere.[24]

Opozicija arheološkom „establišmentu“ uredi

"Naučnici su stvorili masivnu svetsku mrežu pomoću univerziteta, muzeja, instituta, udruženja i fondacija. Ovaj neverovatni izvor moći, koji je i centrala znanja, je predstavio javnosti istorijsku dogmu koja je potpuno neometena i neizazvana sa strane... Što je još gore: sada je ova „crkva nauke“ stvorila mrežu nadzornih organizacija kao što su CSICOPi Skeptičko udruženje engl. The Skeptical Society(u stvari, treba Udruženje skeptika engl. The Skeptics Society .[26]) [sic] (da navedemo samo neke od njih) kako bi delovale kao vratari istine (kakvu oni vide), spremni da se sruče na nekoga kao poslovična tona cigli, na sve koje oni posmatraju kao 'prevarante', 'šarlatane' i 'pseudo naučnike' – ukratko, jeretike."[27]

Reference uredi

  1. ^ Holtorf 2005. pp. 544.
  2. ^ a b v Fagan and Feder 2006. pp. 720.
  3. ^ Williams 1987.
  4. ^ Cole 1980. pp. 02.
  5. ^ Cole 1980.
  6. ^ Stiebing Jr. 1987.
  7. ^ Sebastion 2001.
  8. ^ Wallis 2003.
  9. ^ Holtorf 2005.
  10. ^ Moshenka 2008.
  11. ^ Renfrew 2006.
  12. ^ Daniel 1977.
  13. ^ Stiebing Jr 1987. pp. 01.
  14. ^ a b Stiebing Jr. 1987 pp. 02.
  15. ^ Such as Cole 1980. pp. 05.
  16. ^ Fagan and Feder 2006. pp. 721.
  17. ^ Fagan 2006b. pp. 27.
  18. ^ Fagan 2006b. pp. 28.
  19. ^ Fagan and Feder 2006. pp. 721-728.
  20. ^ Harrold and Eve 1987. p. x.
  21. ^ Cole 1980. pp. 03.
  22. ^ Cole 1980. pp. 05-06.
  23. ^ Fagan 2006b. pp. 26.
  24. ^ a b Stiebing Jr. 1987 pp. 03.
  25. ^ Velikovsky 1950. pp. 253-54, 269.
  26. ^ The Skeptics Society & Skeptic magazine, Pristupljeno 24. 4. 2013.
  27. ^ Pseudoarheolog Robert Bauval u svojim viđenjima akademije (2000)Fagan 2006b. pp. 32.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Псеудоархеологија&oldid=27747958”