Википедија

Psihologija u Srba

Psihologija se u Srbiji razvijala sa sporijim tempom i zakašnjenjem, nego što je to bilo u zemljama koje su uvek prednjačile u produkciji psiholoških istraživanja poput: Nemačke, Engleske, Rusije (odnosno SSSR), Francuske i SAD. Srpska psihologija ima svoj razvojni put i svoje rezultate, ali su oni vrlo često užeg karaktera i baziraju se na originalnim shvatanjima stranih autora.[1]

Srednjovekovni hrišćanski period uredi

Govoreći o psihi, duša je zauzimala centralno mesto i za hrišćanske i za prehrišćanske mislioce, kao i za njene manifestne forme, radnje, načine komunikacije sa svetom. U to animističko vreme duša je delovala i bila na neki način povezana sa svetom; uz pomoć rituala, mogao je doprineti sopstvenom blagostanju, nalazio se i kod ljudi i kod životinja. Ponekad se duša doživljavala kao suprotstavljena telu ili je bila cenjena kao nešto sveto.[1]

Duša se retko sreće u savremenoj psihološkoj terminologiji, a ono što se nekada objašnjavalo kao aktivnost duše danas se operacionalizuje kroz niz različitih koncepata (percepcija, motivi, ličnost itd.). Dok su sofisti bili prvi koji su istakli ljudsku subjektivnost, institucionalizovano hrišćanstvo je u prvi plan stavilo koncept potčinjavanja Tvorcu, čin koji će na kraju vremena dovesti do spasenja.[1]

Racionalizam antike bio je u recesiji ispred hrišćanstva i samoposmatranje i molitva su zamenili posmatranje i kritičku analizu. Psihološke teme tog perioda nalazile su se u praktičnim uputstvima o pravilnom ponašanju vlasti prema crkvi, podanika prema vlasti, roditelja prema deci itd. U srpskoj kulturi ova tradicija je na pravi način ilustrovana Zakonikom cara Dušana ili različitim pojmovima deteta u srpskoj kulturi.[2]

Renesansa je donela novo interesovanje za antički racionalizam i rađanje modernog sveta, kako je definisano u zapadnoj kulturi. U svojoj doktrini, Dekart je smanjio čoveka u njegovom totalitetu koji je postao predmet proučavanja. Međutim, taj koncept je išao sporo, ruku pod ruku sa „lovom na veštice“,[3] deca su u kvalitativnom smislu smatrana drugačijom od odraslih, bila su izložena različitim nevoljama i zanemarena.[4] Tek u 18. veku racionalni pristup je konačno preokrenuo vagu; tako i briga o ljudskom blagostanju i deklarativno nastojanje da se on unapredi kako kroz individualne težnje tako i kroz brigu koju pruža država. Od suštinskog značaja za istoriju psihologije bilo je sve veće širenje školstva i obrazovnih mreža, koje su predstavljale novu nadu u bolji svet. Prisustvo te potrebe vidi se i iz statističkih podataka o pismenosti u Srbiji za 1866. godinu, koji pokazuju da je pismeno bilo svega 4,18% stanovništva, a u seoskim sredinama ne više od 1,63%.[1]

Prosvetiteljstvo uredi

 
Avram Mrazović (Sombor, 12. mart 1756 — Sombor, 20. februar 1826) bio je srpski prosvetitelj, pedagog, književnik, prevodilac, plemić i senator slobodnog i kraljevskog grada Sombora.

Praktično, nije postojalo masovno obrazovanje pre Opšte školske uredbe (Allgemeine Schulordnung) koju je proglasila Marija Terezija. Škole su pohađali retki talentovani pojedinci, učenici crkvenih škola formirani za potrebe administracije u klerikalnim crkvenim vlastima, plemići sa finansijskim preduslovima za takav poduhvat, i uopšte – niko drugi. Kao što je izvanredno ilustrovao Jakov Ignjatović u svojim knjigama pisanim u duhu realizma, feudalnu epohu karakterisala je ograničena pokretljivost stanovništva, skoro sve potrebe su se mogle zadovoljiti na malom prostoru, a sve što je trebalo znati se moglo naučiti kroz „ usputno obrazovanje“, u vidu šegrtovanja. Osim zanatskih veština, bilo je vrlo malo zanimanja koja su zahtevala formalno obrazovanje: lekar, advokat, sveštenik, spisak svakako nije bio predugačak, a ova zanimanja su imala ozbiljnu konkurenciju nekvalifikovanih laika.[1]

Pomenuta Uredba propisivala je da su sva deca odgovarajućeg uzrasta obavezna da pohađaju školu. U praksi tadašnje Austrougarske to je značilo da je škola obavezna za svu decu bez obzira na naciju, klasu, status, pol, jezik. ili religiju. Bila je to progresivna i revolucionarna ideja za taj period, zasnovana na nadi prosvetiteljstva da će obrazovani subjekti bolje razumeti prirodu društvenog poretka i sa razumevanjem je prihvatiti. Prosveta je propisom odvojena od crkve, postala je državni zadatak i obavljala se na narodnim jezicima. Ovaj nagli rast broja učenika doveo je do znatne potrebe za obučenim nastavnicima, tako da se uporedo sa osnivanjem škola rešavalo pitanje kvalifikovanog nastavnog kadra.[1]

U početku su to bili trimestralni kursevi za obuku nastavnog osoblja u školama u razvoju. Vredna su pomena tri imena značajna za istoriju srpskog školstva i srpske psihologije – prvi pioniri modernog srpskog školstva – Avram Mrazović, Stefan Vujanovski i Todor Janković-Mirijevski. Sva trojica su u Beču obučavani kod najznačajnije ličnosti tog vremena – Felbigera. Avram Mrazović je za svoju bazu izabrao Sombor, svoj rodni grad, i tamo pokrenuo takozvani „normalni kurs“ za buduće učitelje. Ova aktivnost bi rezultirala osnivanjem Učiteljske škole u ​​Somboru, zatim Pedagoške akademije, potom Učiteljskog fakulteta i na kraju Pedagoškog fakulteta. Shodno tome, može se reći da sistemsko obrazovanje srpskog stanovništva organizuje država preko dvesta godina, s obzirom da je prva obuka za učitelje organizovana u Somboru 1778. godine (preostale dve bile su u Osijeku i Temišvaru).[1]

Prvi sačuvani izveštaji o vođenju „normalnog kursa“ datiraju iz 1787/1788. godine i takođe pružaju podatke o strukturi predmeta: metodici, maternjem jeziku (u to vreme „ilirski“), pisanju i gramatici, nemačkom jeziku i matematici. Nastavni plan i program Učiteljske škole u ​​Somboru iz 1855/1856. godine pokazuje da među predmetima nije bilo psihologije. Psihologija se prvi put susreće u školskom programu za 1874/1875. godinu pod nazivom Psihologija i logika, ali se predavala nezavisno od logike u posebnom semestru. To svakako ne znači da se o psihologiji ni ranije u školama nije govorilo, već se radilo samo o njenom statusu među ostalim školskim predmetima.[1]

Psihologija u 20. veku uredi

 
Alimpije Vasiljević (Veliševac, 21. novembar 1831 — Beograd, 3. februar 1911) bio je filozof, profesor Velike škole, političar, ministar prosvete i crkvenih poslova.

Alimpije Vasiljević je nakon završetka filozofije i teologije počeo da predaje filozofiju i psihologiju na Grande École. Napisao je prvi udžbenik psihologije za potrebe visokog obrazovanja. Bio je zagovornik pozitivističkih trendova i cenio je Vuntov eksperimentalni pristup. U ovoj obrazovnoj ustanovi Vasiljevića je nasledio Ljubomir Nedić, iako je bio poznatiji i cenjeniji kao prevodilac i književni kritičar. Njegovu doktorsku tezu držao je Vunt u oblasti logike. I pored toga što nije bio psiholog u svojoj obrazovnoj evidenciji, kao u slučaju njegovih prethodnika (iako je tome bio bliži u odnosu na sve njih), pre Ljubomira Nedića nije bilo odlučnog opredeljenja za nove trendove u psihologiji kao što je eksperimentalna psihologija.[1]

Paja Radosavljević je uradio svoje istraživanje „Napredovanje zaboravljanja sa vremenom” gde je ispitao neke od Ebinghausovih nalaza. Da se Paja Radosavljević smatra prvim srpskim psihologom može se zaključiti pre svega iz naslova i sadržaja njegove disertacije, što evidentno pokazuje da je Paja Radosaveljvić bio prvi srpski psiholog sa doktoratom, bez obzira na to što je prof. psiholog nije postojao u istoj konotaciji kao danas. Ponekad se njegovo ime pominje i u istoriji pedagogije, najviše zbog činjenice da se bavio psihološkim osnovama nastave.[1]

Borislav Stevanović se vratio sa doktorskom disertacijom (1926. godine) sa Londonskog univerziteta i postao 1928. godine šef Seminara za eksperimentalnu psihologiju. Prof. Stevanović je svojim radom na standardizaciji Bine-Simonove skale u srpskoj populaciji postigao značajne zasluge u srpskoj psihologiji i uveo našu psihologiju u svetske tokove tog perioda. Postojanje posebnog odeljenja za psihologiju doprinelo je proširenju sadržaja, a još više kadrovskog; otvorilo je i vrata za zapošljavanje asistenata. Prvi asistent na studijskoj grupi psihologije bio je Živorad Vasić. Studenti psihologije nisu bili brojni do Drugog svetskog rata i u tom periodu je zabeleženo samo šest diplomiranih studenata. Oni su zapravo bili prvi profesionalni psiholozi u našoj zemlji, školovani u skladu sa nastavnim planom i programom za psihologiju. Prvi psiholozi u našoj zemlji bili su: Miroslava Šaponjić, Živorad Vasić, Miloje Savić, Vasilije Milojević, Radmila Antić i Miloš Jovičić. Tada su predstavljene i prve doktorske disertacije iz psihologije.[1]

 
Ljubomir Nedić (Beograd, 25. april 1858 — Beograd, 29. jul 1902) je bio srpski kritičar.

Od tada je jačala percepcija psihologa kao posebnog zanimanja, kao nauke zasnovane i praktično orijentisane na korisnike svojih usluga, tako da je obrazovanje takvih stručnjaka počelo da se širi i oni stekli reputaciju konsultanta u različitim životnim okolnostima. Analiza svesti na nedeljive komponente, način na koji je Tičener zamišljao, promovisao i branio psihologiju, postao je deo prošlosti već u prvoj polovini 20. veka. Potom je afirmacija psihoanalize i bihejviorizma upućivala javnosti na promišljanje aktivnosti iskustva i lične istorije na veoma heterogene fenomene u psihičkom životu, od mehanizama razvoja i održavanja psihopatoloških simptoma do objašnjenja fenomena identifikacije sa autoritetom u porodice i delotvornih vaspitnih postupaka. Sve ovo stvorilo je temelje za novonastale potrebe za psiholozima u obrazovanju, kliničkoj psihologiji, industrijskoj psihologiji, marketingu, socijalnoj zaštiti, ispitivanjima javnog mnjenja, rešavanju traumatskih iskustava kod žrtava prirodnih i drugih katastrofa itd.[1]

Osim što je broj psihologa brzo rastao, zaposlenim psiholozima u Srbiji su bili potrebni stručni skupovi, stručno usavršavanje, zaštita profesionalnih interesa, promocija profesije u javnosti i u tom cilju su se organizovali pod kišobran Srpskog psihološkog društva, koje ima kontinuitet od svog osnivanja 1953. godine, kao sekcija Psihološkog društva Jugoslavije. Stručno zvanje psihologa u to vreme bilo je „profesor psihologije“ i članovi Društva su mukotrpno radili na tome da se u zakonodavstvu prizna realnost u ovoj oblasti – činjenica da su psiholozi imali veliki angažman u zdravstvenim ustanovama i društvenim zaštite, a sve više i u industriji. Ova borba je uspešno završena i trenutno stručno zvanje je diplomirani psiholog. Srpsko psihološko društvo danas ima svoj subjekat koji se bavi snabdevanjem psihologa neophodnim instrumentarijumom za rad, naučnim i akademskim publikacijama, a organizuje i obuku iz različitih oblasti primenjene psihologije. Naša psihologija je do sada dala dva akademika Srpske akademije nauka i umetnosti – prvog šefa Katedre za psihologiju Beogradskog univerziteta Borislava Stevanovića i Aleksandra Kostića.[1]

Poznati srpski psiholozi uredi

Reference uredi

  1. ^ a b v g d đ e ž z i j k l Jerković, dr Ivan (27. 12. 2021). „Istorija psihologije u Srbiji”. Arhivirano na sajtu Wayback Machine (27. decembar 2021)
  2. ^ Trebješanin, Žarko (2000). Predstava o detetu u srpskoj kulturi (na jeziku: engleski). Jugoslovenski centar za prava deteta. ISBN 978-86-83109-10-4. 
  3. ^ Szasz, Thomas S. (1982). „The psychiatric will: A new mechanism for protecting persons against "psychosis" and psychiatry.”. American Psychologist (na jeziku: engleski). 37 (7): 762—770. ISSN 1935-990X. doi:10.1037/0003-066X.37.7.762. 
  4. ^ Ben-Amos, Ilana Krausman (1995-05-01). „Adolescence as a cultural invention: Philippe Ariès and the sociology of youth”. History of the Human Sciences (na jeziku: engleski). 8 (2): 69—89. ISSN 0952-6951. doi:10.1177/095269519500800204. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Психологија_у_Срба&oldid=27677941”