Psihoticizam
Psihoticizam je jedna od tri osobine koje koristi psiholog Hans Ajzenk u svom P–E–N modelu (psihoticizam, ekstraverzija i neuroticizam) modelu ličnosti. Psihoticizam je dispozicija koja uključuje nedostatak kontrole impulsa, neobično i preterano inkluzivno razmišljanje, kao i hladnoću i bezličnost.[1]
Biološke osnove uredi
Veruje se da je psihoticizam povezan sa nivoima dopamina.[2] Drugi biološki korelati psihoticizma uključuju nisku uslovljenost i nizak nivo monoamin oksidaze; beta-hidroksilaza, kortizol, norepinefrin u cerebrospinalnoj tečnosti se takođe čini relevantnim za nivo psihoticizma.
Ajzenkova teorijska osnova za model bila je teorija Einheitspsychosen (unitarne psihoze) nemačkog psihijatra Hajnriha Nojmana iz devetnaestog veka.
Crta uredi
Psihotizam je konceptualno sličan faktoru ograničenja u Telegenovom trofaktorskom modelu ličnosti.[3] Psihoticizam se može podeliti na uže osobine kao što su impulsivnost i traženje senzacija. One se zauzvrat mogu dalje podeliti na još specifičnije osobine. Na primer, impulsivnost se može podeliti na usku impulsivnost (reagovanje bez razmišljanja), preuzimanje rizika, neplaniranje i živahnost. Traženje senzacija je takođe analizirano u više odvojenih aspekata.
Ajzenk je tvrdio da može postojati korelacija između psihoticizma i kreativnosti.[4] Sa psihofiziološke strane, Ajzenk nalazi da je veća verovatnoća da će preinkluzivni mislilac imati ličnost koja se odnosi na ličnost shizofrenog ili opšteg psihotičnog poremećaja. Razlika je u tome što, iako je ocena psihotičnosti kreativne osobe visoka kao i kod nekoga kome je dijagnostikovan psihotični poremećaj, kreativna osoba nije nužno psihotična. On pokušava da podrži svoj predlog koristeći dokaze da postoji istinska veza između ludila i genijalnosti, da istinski kreativni ljudi imaju visok rezultat psihotičnosti na testovima ličnosti i da su neobični odgovori na testu asocijacije reči dobra mera psihoze, psihoticizma i kreativnosti.[5]
Takođe je utvrđeno da skala psihoticizma značajno korelira sa drugim skalama i osobinama antagonizma i tvrdoglavosti kao što su neprihvatanje kulturnih normi, nezrelost i antiautoritativni stavovi. Viši rezultati na ovoj crti su takođe prijavljeni među psihopatama i kriminalcima.[6] Ovo pojačava ideju koju je Ajzenk opisao kao svoju skalu psihoticizma.
Kritika uredi
Kritičari ove osobine sugerišu da je ona previše heterogena da bi se mogla uzeti kao jedna osobina. Kosta i Mekrej veruju da u modelima ličnosti treba razlikovati prijaznost i savesnost (oboje predstavljaju nizak nivo psihoticizma).[7] Takođe je sugerisano da bi „psihotizam“ mogao biti pogrešan naziv i da bi „psihopatija“ ili „impulzivno nesocijalizovano traženje senzacija“ bile bolje oznake.[1]
Vidi još uredi
Reference uredi
- ^ a b „Psychoticism - an overview | ScienceDirect Topics”. www.sciencedirect.com. Pristupljeno 2023-10-19.
- ^ Lester, David (1989). „A Neurotransmitter Basis for Eysenck's Theory of Personality”. Psychological Reports. 64 (1): 189—190. ISSN 0033-2941. doi:10.2466/pr0.1989.64.1.189.
- ^ Zuckerman, Marvin; Michael Kuhlman, D.; Thornquist, Mary; Kiers, Henk (1991). „Five (or three) Robust Questionnaire Scale Factors of Personality without Culture”. Personality and Individual Differences (na jeziku: engleski). 12 (9): 929—941. doi:10.1016/0191-8869(91)90182-B.
- ^ Eysenck, Hans J. (1993). Creativity and Personality: Suggestions for a Theory. Psychological Inquiry. 4(3), 147–178.
- ^ „Eysenck's Theory of Psychoticism and Creativity”. www.personalityresearch.org. Pristupljeno 2023-10-19.
- ^ „Eysenck's Theory of Psychoticism and Creativity”. www.personalityresearch.org. Pristupljeno 2023-10-19.
- ^ Costa, Paul T.; McCrae, Robert R. (1992). „Four ways five factors are basic”. Personality and Individual Differences (na jeziku: engleski). 13 (6): 653—665. doi:10.1016/0191-8869(92)90236-I.