Википедија

Pskovsko-pečerski manastir

Pskovsko-pečerski manastir Uspenja Presvete Bogorodice (rus. Свя́то-Успе́нский Пско́во-Пече́рский монасты́рь) pravoslavni je muški manastir Ruske pravoslavne crkve, i jedan od najstarijih i najvažnijih manastirskih kompleksa RPC. Manastir je osnovan 1473. godine na malenom peščarskom uzvišenju prepunom pećina (na staroruskom pečori), nedaleko od grada Pečorija, na krajnjem zapadu današnje Pskovske oblasti Ruske Federacije. Centralni deo uzvišenja na kome se nalaze Uspenjska crkva i podzemne pećine u narodu se naziva i Pskovskom Svetom gorom.

Pskovsko-pečerski manastir
Pskovo-Pečerskiй monastыrь
Osnovni podaci
Statusaktivni manastir
Tippravoslavni muški manastir
JurisdikcijaRuska pravoslavna crkva
EparhijaPskovska eparhija
Osnivanje1473.
Arhitektura
Nivo značaja
Grb Rusije Kulturno nasleđe
Ruske Federacije,
objekt № 6010185000
Lokacija
MestoPečori (Pskovska oblast)
Država Rusija
Koordinate57° 48′ 37″ N 27° 36′ 53″ E / 57.81028° S; 27.61472° I / 57.81028; 27.61472
Pskovsko-pečerski manastir na karti Pskovske oblasti
Pskovsko-pečerski manastir
Pskovsko-pečerski manastir
Pskovsko-pečerski manastir na karti Pskovske oblasti

Godine 2013. manastir je zvanično obeležio 540. godišnjicu od osnivanja. Jedan je od retkih pravoslavnih manastira na tlu Rusije koji nikada nije zatvaran, čak ni u periodu komunističke vlasti. Od februara 1920. do januara 1945. manastir se nalazio u granicama tadašnje nezavisne Estonije, i u tom periodu slovio je za najvažniji religijski centar pravoslavnih Seta (etničke grupe Estonaca).

Manastir se nalazi na listi kulturnog nasleđa Ruske Federacije gde je zaveden pod brojem 6010185000.[1]

Istorija uredi

Osnivanje manastira uredi

Savremeni manastirski kompleks nalazi se na krajnjem zapadu Pskovske oblasti Rusije, nedaleko od granice sa Estonijom, na nekih 340 kilometara jugozapadno od Sankt Peterburga, i na oko 50 kilometara zapadno od grada Pskova, odnosno na jugoistočnoj periferiji drevnog grada Pečorija. Manastir je osnovan na malenom peščarskom uzvišenju prepunom brojnih manjih pećina erozivno-sufozionog porekla. Nekada je na tom području proticao potok Kamenec.[2][3]

Iako je zvaničan datum osnivanja manastira godina 1473, izvesno je da je monaški život u pećinama na tom području započeo znatno ranije, a postoje podaci da je lokalno stanovništvo znalo za postojanje pećina još 1392. godine.[4] Prema jednoj od legendi iz manastirskih letopisa, krajem XIV veka su dva izborska lovca, otac i sin Seliš, u dubokoj šumi u blizini potoka Kamenca čuli glasove „koji su pevali tako bogougodno i savršeno, dok se miris tamjana širio okolnom šumom”.[5] Nedugo posle tog događaja, kada je lokalni seljak Ivan Dementijev sekao drveće na mestu današnjih pećina, „iznenada se među korenjem drveća ukazao ulaz u pećinu, a nad samim ulazom je stajalo napisano Bogomstvorene pećine (rus. Богом зданныя пещеры)”.[5] Dementijev je kasnije taj deo zemlje oko pećina poklonio manastirskom bratstvu.

Na osnovu starih predanja i letopisa izvesno je da su u pećinama na području današnjeg manastira svoje utočište pronašli monasi iz Kijevsko-pečerske lavre koji su se tu sklonili od učestalih progona krimskih Tatara. Među tim prvobitnim monasima letopisi pominju samo prepodobnog Marka, koji se na taj način smatra i praocem manastirskog bratstva.[5] Kao zvaničan datum osnivanja Pskovsko-pečerskog manastira uzima se 1473, godina kada je prepodobni Jona osveštao malenu pećinsku crkvu posvećenu Uspenju Presvete Bogorodice. U mnogim letopisima, uključujući i manastirske, prepodobni Jona se smatra osnivačem samog manastira. Pre nego se zamonašio, prepodobni Jona je služio kao sveštenik (svetovnog imena Jovan) u crkvi Svetog Đorđa u gradu Jurjevu Livonskom (danas estonski Tartu), a u Livoniju je došao kao pravoslavni misionar. Kako je u vreme njegovog službovanja u Livoniji dolazilo do čestih progona pravoslavnog slovenskog stanovništva od strane Livonaca i Nemaca, Jovan je strahujući za život svoje porodice napustio Tartu i uputio se u pravcu Pskova. U Pskovu je prvi put čuo za postojanje Bogomstvorenih pećina i odlučio je da se nastani u blizini tog svetog mesta. Jovan je uz pomoć supruge Marije u malenoj pećini sagradio crkvu posvećenu Velikoj Gospojini. Pre nego je gradnja crkve završena, njegova žena Marija se teško razbolela i neposredno pre smrti ona se zamonašila i uzela monaško ime Vassa. Na taj način je monahinja Vassa postala prvom postrižnicom Uspenjskog manastira. Nakon smrti supruge, i sam Jovan je primio monaški čin, uzevši monaško ime Jona. Ruska pravoslavna crkva slavi prepodobnog Jonu zajedno sa prepodobnim Markom 29. marta/11. aprila, a prepodobnu Vassu 19. marta/1. aprila. Naslednih prepodobnog Jone jeromonah Misail sagradio je na brdu iznad pećina drvenu crkvu i monašku kelijicu, ali su obe građevine ubrzo uništene u napadu livonskih vojski na manastir, dok je sva manastirska imovina opljačkana. Iako se u narednim godinama manastirsko bratstvo jako smanjilo, a manastir je živeo u velikom siromaštvu, monaška zajednica je ipak uspela da se očuva.[5]

Uspon manastira tokom XVI veka uredi

 
Car Ivan Grozni moli igumana Kornilija da mu da monaški čin
 
Mesto na kojem je ubijen iguman Kornilije

Manastir je obnovljen i proširen u vreme stolovanja igumana Dorofeja tokom dvadesetih godina XVI veka, i u tom periodu obnovljena je Uspenjaska crkva i u okviru nje dograđena je priprata posvećena prepodobnim Antoniju i Teodosiju, osnivačima Kijevo-Pečerske lavre, a izgrađeni su i brojni prateći objekti. Svim radovima rukovodio je dijak Misjur Munehin, koji je kasnije sahranjen na manastirskom groblju kao prva osoba van manastirskog bratstva.

Godine 1521. manastir je došao u posed čudotvorne ikone Uspenja Majke Božije sa žitijem, koju je naslikao ikonopisac Aleksej Mali po narudžbi izvesnih trgovaca Vasilija i Teodora (Teodor se kasnije zamonašio i postao monah Teofil, sahranjen je u ovom manastiru).[6] U tom periodu manastir se spustio ka dolini Kamenca, a monaške kelije sagrađene su nasuprot Uspenjske crkve. U vreme igumana Gerasima donesena su pravila manastirskog života kojih se u neizmenjenom obliku monasi pridržavaju i danas.

Najveći uspon manastir je doživeo za stolovanja igumana Kornilija u čije vreme je sagrađen manastirski konak (1541), proširena Uspenjska crkva i iskopane nove pećine. Oko manastira je sagrađen utvrđeni kameni zid (1558—1565) koji je štitio manastir od upada sa strane. Podignuta je i nadvratna crkva posvećena Svetom Nikoli (1564. ili 1565). Igumana Kornilija ubio je 1570. lično car Ivan Grozni na kapiji manastira, nakon što je iguman odbio carev zahtev da ga rukopoloži u čin monaha. Prema predanju car se nakon tog čina pokajao i sam je uneo telo prepodobnog Kornilija u portu Uspenjskog hrama. Od toga dana taj put od Nikoljskih vrata do Uspenjske crkve naziva se Krvavim putem.

Nakon gradnje zaštitnih zidina, Uspenjski manastir je postao i strateški važno utvrđenje i važna utvrda na krajnjem zapadu ruske države. Krajem oktobra 1581. vojska poljskog kralja Stefana Batorija napala je manastir, i nakon višednevne opsade uspela da probije odbrambene zidine kod Blagoveštenjskog hrama (5. novembra). Međutim, iako su uspeli da probiju zaštitne zidine, zahvaljujući hrabrom otporu monaha i malobrojnih vojnika Poljaci nisu uspeli da uđu u manastir.[7]

 
Deo manastirskih zidina

Manastir od XVII do početka XX veka uredi

 
Memorijalna kovanica Centralne banke Rusije posvećena manastiru

Početkom XVII veka manastir se nalazio na meti čestih napada poljskih, švedskih i litvanskih osvajača koji su koristeći unutrašnje političke slabosti u Rusiji u tom periodu upadali u zapadne delove zemlje.[8] Po nalogu imperatora Petra Velikog 1701. godine manastir je dodatno utvrđen visokim zemljanim bedemom i dubokim rovom koji je ispunjen vodom (ostaci zemljanog utvrđenja sačuvani su do današnjih dana). Podignuto je 5 novih stražarskih kula, a koliki je značaj manastir imao u nacionalnim okvirima najbolje svedoči podatak da je iznad Nikoljskih vrata postavljen državni grb.[7] Već dve godine kasnije, 1703. godine, maleni vojni odred pod komandom vojvode Ivana Nazimova uspešno je odbranio manastir od napada znatno brojnije švedske vojske. Bila je to ujedno i poslednja bitka pod manastirskim zidinama, pošto je Ništadskim mirom iz 1721. godine granica ruske države pomerena ka zapadu i udaljila se od manastira. Na taj način Pskovsko-pečerski manastir gubi svoj odbrambeni značaj i ponovo postaje isključivo sakralni objekat.

U poratnim godinama manastir je dodatno proširen. Prvo je sagrađena Pokrovska crkva (1758—1759), a potom i crkva posvećena Svetom Lazaru (1792—1800). U znak sećanja na odbranu Pskova od francuskih napada 1812. u sklopu manastira podignut je hram posvećen Arhangelu Mihailu (crkva je građena od 1815. do 1827. godine).[7]

Mirovnim ugovorom iz Tartua od 2. februara 1920. godine određena je granica između tadašnje Ruske SFSR i Estonije, a shodno odredbama ugovora Pečorski manastir se tako našao u granicama estonske države. U granicama Estonije manastir se nalazio sve do 1940. godine kada je Estonija inkorporirana u sastav Sovjetskog Saveza. Kako je u početnim godinama postojanja Sovjetskog Saveza vršeno masovno zatvaranje verskih objekata i nacionalizacija njihove imovine, činjenica da se Pečorski manastir u tom periodu nalazio van granica Sovjetske države sačuvala je manastirsko bratstvo od skrnavljenja i nacionalizacije.

Drugi svetski rat i posleratni period uredi

 
Monasi Pečorskog manastira na slici iz knjige austrijskog diplomate Augustusa Majerbeka iz 1661. godine
 
Manastir na fotografiji od pre 1937. godine

Trupe Vermahta okupirale su Pečori 10. jula 1941. godine i u vreme okupacije koja je trajala sve do 11. avgusta 1944. manastir je pretrpeo velika materijalna oštećena uzrokovana uglavnom artiljerijskim delovanjima. Nakon okupacije manastir je ostao pod dvojnom upravom i jednako je pripadao Talinskoj mitropoliji i Pribaltičkom egzarhatu.[9] Od 1940. do oktobra 1941. namesnik manastira je bio arhimandrit Parfenij Šatinjin, a nakon njegove smrti nasledio ga je iguman Pavel Gorškov koji je na toj poziciji ostao sve do kraja 1944. godine kada je uhapšen od strane sovjetskih službi pod optužbama za saradnju sa okupatorom (a potom i osuđen na zatvorsku kaznu u trajanju od 15 godina, rehabilitovan posmrtno tek 1997. godine).[9][10] Tokom okupacije nemačke vlasti su dozvoljavale sveštenstvu obavljanje bogoslužbenih dužnosti, ali uz uslov da sveštenstvo prizna okupacionu vlast. Iako su sveštenici načelno priznavali vlasti Nemaca, unutar manastirskih zidina su se tokom celog rata skrivali pripadnici pokreta otpora i osobe koje su bile na nemačkim poternicama.[11] Kako su tokom rata sve škole u gradu bile pretvorene u nemačke vojne bolnice, na inicijativu igumana Pavela u njegovoj rezidenciji je delovala estonska srednja škola.

U bombardovanju Pečorija i okoline od strane sovjetske avijacije koje se desilo u noći 31. marta na 1. april 1944. poginuo je episkop Makarije Vasiljev. Neposredno pre oslobođenja nemačke vlasti su iz manastira odnele neke od najvažnijih dragocenosti (general Berg je 18. marta 1944. iz manastira put Rige odneo 4 kutije sa manastirskim dragocenostima). Manastirsko blago je vraćeno tek 1973. za vreme arhimandrita Alipija.[9]

Iako je manastir kraj rata dočekao gotovo u ruševinama, monaška aktivnost u njemu nije ugašena. Po okončanju rata Pečorski rejon je zvanično vraćen u sastav Rusije (16. januara 1945) i na taj način se i Pečorski manastir vratio u granice matične zemlje. Zanimljivo je da je u narednih 40 godina Pečorski manastir, zajedno sa manastirom Trojice-Sergijeve lavre bio jedini aktivni verski objekat na tlu Rusije.[10]

Godine 1960. izvršena je obimna restauracija utvrđenja oko manastira, uključujući zidine i kule, dok je restauracija unutrašnjih delova manastira obavljena tokom 1980-ih godina. Početkom 1990-ih manastiru je vraćena velika biblioteka u Tartuu, te oko 100 hektara obradive zemlje u okolini, a u Pečoriju je sa radom počeo manastirski dom za stara i nemoćna lica.[10] Godine 1986. u Nikoljskom tornju osveštan je hram posvećen prepodobnom mučeniku Korniliju, a 1995. je na manastirskoj Svetoj gori podignut drveni hram posvećen Pskovsko-Pečorskim prepodobnim ocima.

U septembru 1995. godine tadašnji arhimandrit Pskovsko-pečerskog manastira Roman Žerebcov je po nalogu Patrijarha Moskovskog i sve Rusije Aleksija II bio prinuđen da podnese ostavku. Razlog za ostavku leži u činjenici da je arhimandrit dozvolio da se u manastirskim grobnicama sahrani jedan od rukovodilaca Velikoluške kriminalne grupe Nikolaj Gavrilenko koji je ubijen u mafijaškom obračunu 30. juna 1995. godine.[12]

Od 17. avgusta 1995. na mestu upravnika Pskovsko-pečerskog manastira nalazi se arhimandrit Tihon Sekretarjov.

Manastirski kompleks uredi

U okviru kompleksa Pskovsko-pečorskog manastira nalaze se crkve: Uspenjska, Pokrovska, Sretenjska, Mihajlovska, Lazareva, Nikoljska nadvratna, Blagoveštenjska, Voskresenjska, Kornilijevska, Prepodobnika Pskovsko-pečerskih, te veliki zvonik. U okviru manastira nalaze se i igumanski dom, monaške kelije i manastirska riznica. Sastavni deo manastira su i odbrambene zidine sa kulama i dva izvora, te „Bogomstvorene pećine”.

Celodnevni pristup posetiocima manastira omogućen je u Sretenjskoj crkvi i u centralnim pećinama, dok je pristup udaljenim pećinama omogućen samo uz posebne dozvole rukovodstva manastira. Uspenjska i Mihajlovska crkva dostupne su posetiocima samo u vreme trajanja bogosluženja.

Bogomstvorene pećine uredi

 
Mapa Bogomstvorenih pećina
 
Unutrašnjost jedne od pećina

Kompleks Bogostvorenih pećina predstavlja splet podzemnih hodnika, uglavnom veštačkog porekla, koji su iskopani u peščarima ispod Svete gore u centralnom delu manastira. Pećinski hodnici se dele u dve grupe. Prva grupa se nalazi u centralnom delu manastira, ima oblik ćiriličnog slova P i ukupne je dužine od oko 15 kilometara. U njima se nalaze grobnice manastirskih iskušenika, prepodobnih Marka, Jone, Lazara i prepodobne Vasse.[13]

Periferne pećine čini ukupno 7 podzemnih galerija i služe kao groblje za monahe, branitelje manastira i svetovna lica koja su za života dala značajan doprinosu u razvoju manastira. Na kraju 6. galerije nalazi se podzemna pećinska crkva posvećena Vaskrsenju Hristovom. Ukupna dužina perifernih pećina je oko 200 metara. Temperatura vazduha unutar pećina je stabilna tokom cele godine i ima vrednosti između +5 °C i +10 °C. Prva svetovna ličnost sahranjena u ovim pećinama bio je dijak Misjur Munehin, sahranjen 1528. godine.[13]

Prema pretpostavkama u ovim podzemnim katakombama sahranjeno je više od 10.000 ljudi.[14][2]

Prema manastirskim letopisima, pećine je slučajno otkrio 1392. godine jedan lokalni seljak po imenu Ivan Dementijev koji je na brdu iznad pećina sekao drveće. Jedno posečeno stablo je prilikom pada probilo tavanicu pećine koja se urušila i tako otvorilo pristup pećinama. Na ulazu u pećinu stajao je uklesan natpis Bogomstvorena pećina (rus. Богом зданная пещера). Pretpostavke su da je neki od monaha isposnika znatno ranije obitavao na tom mestu i na ulazu u pećinu koji je s vremenom zarastao isklesao taj natpis. Zanimljivo je da je iste godine kada su pećine otkrivene umro prepodobni Sergej Radonješki, jedna od najvažnijih figura pravoslavnog hrišćanstva u Rusiji u tom periodu.[13]

U katakombama je očuvano oko 350 nadgrobnih spomenika od keramike i kamena starosti od XVI do početka XVIII veka. Uglavnom je reč o malenim pločama koje sadržavaju osnovne podatke o pokojniku, a koje se obično nalaze uklesane na ulazu u grobnicu. Najstarija keramička pločica potiče iz 1530, dok je najstariji kameni natpis iz 1591. godine.[13]

Uspenjska pećinska crkva i Pokrovska crkva uredi

 
Pokrovska crkva

Uspenjska pećinska crkva predstavlja najstariji i najvažniji objekat Pečorskog manastira. Reč je o crkvi delimično ukopanoj u stene, a njenim osnivačem smatra se prepodobni Jona koji je 1473. godine lično osveštao taj hram. Prednja strana crkve ima spoljašnju fasadu, dok se stražnja strana nalazi ukopana u stenu. Godine 1523. u vreme stolovanja igumana Dorofeja crkva je značajno raširena i obnovljena, a dozidana je i priprata posvećena prepodobnicima Kijevsko-Pečerskim Antoniju i Teodosiju. Radovima na hramu rukovodio je dijak Misjur Munehin.

U Uspenjskoj crkvi se čuva čudotvorna ikona Uspenija Majke Božije sa žitijem, rad pskovskog ikonopisca Alekseja Malog iz 1521. godine, te ikona Svetog Nikole sa žitijem, takođe iz XVI veka. U južnoj steni hrama se nalazi i grobnica prepodobnomučenika Kornilija.[15]

U vreme stolovanja igumana Josifa (1753—1785) iznad Uspenjske crkve podignuta je crkva posvećena Pokrovu Presvete Bogorodice (građena tokom 1758. i 1759). Na taj način su Pokrovska i Uspenjska crkva dobile zajedničku prednju fasadu. Tokom XIX veka dozidano je pet bogato ukrašenih kupola u stilu ukrajinskog baroka, po formi identičnih kupolama Uspenjskog sabora Kijevsko-Pečerske lavre. Poslednja kompletna restauracija unutrašnjosti hrama obavljena je 1987. godine u vreme stolovanja arhimandrita Gavrila.[16]

Nikoljska nadvratna crkva uredi

 
Nikoljska crkva

Na ulazu u manastir, na brdu sa leve strane nalazi se kamena crkva posvećena svetom Nikoli Mirlikijskom. Crkvu je 1564. sagradio majstor Pavle Zabolocki, a građena je paralelno sa zaštitnim zidinama oko manastira. U vreme svog nastanka nadvratna crkva Svetog Nikole služila je kao glavni ulaz u manastir, i zbog toga u nazivu reč nadvratna. Krov Nikoljske crkve danas je povezan sa Nikoljskim tornjem koji se naslanja uz nju, a koji je dozidan nešto kasnije. Paralelno sa crkvom sagrađen je i manji kameni zvonik sa 5 zvona različitih dimenzija.

Prema letopisima na ovim vratima je car Ivan Grozni ubio tadašnjeg igumana Kornilijusa, a njemu u čast 1986. osveštana je crkva u tornju koji se naslanja na Nikoljsku crkvu.[17]

Veliki zvonik uredi

Veliki zvonik nalazi se istočno od Uspenjskog sabora. Čini je nekoliko stubova postavljenih u jednu liniju od zapada ka istoku. Gradnja zvonika započela je 1523. godine na mestu nekadašnjeg drvenog zvonika. U prvom nivou nalazi se 6 lučnih otvora sa ukupno 16 zvona različitih dimenzija, dok je jedno zvono postavljeno naknadno u nivou iznad osnovnih šest.[18]

Mihajlovski sabor uredi

Crkva posvećena Arhangelu Mihailu građena je u periodu 1815—1827. po projektu švajcarskog arhitekte Luiđija Ruska, i danas predstavlja najveću građevinu unutar manastirskog kompleksa. Crkva je sagrađena u stilu klasicizma, a u znak sećanja na odbranu grada Pskova od Napoleonovih vojski 1812. godine.[19]

U crkvi se kao relikvija čuva desna ruka ranohrišćanke svetiteljke Tatjane Rimske, koja se tu nalazi od 1977. godine.[20]

Sretenjska crkva uredi

Sretenjska crkva sagrađena je 1870. godine u zapadnom delu manastira, kraj same manastirske riznice. Sagrađena je u pseudoruskom arhitektonskom stilu na mestu starog konaka i Blagoveštenjske crkve iz 1540. godine. Crkva je dvoetažna sa tri kupole. U crkvi se čuvaju čudotvorne ikone Majke Božije Trojeručice i Majke Božije Izbaviteljice. Od 2003. u crkvi je grobnica prepodobnog Simeona Pskovskopečerskog.[21]

  •  
    Veliki zvonik (levo)
  •  
    Mihajlovski sabor
  •  
    Arhimandritov dom

Lazareva crkva uredi

Crkva posvećena Svetom Lazaru nalazi se severno od Uspenjskog hrama. U njoj se jedno vreme nalazila manastirska bolnica koja je 1848. pretvorena u nadstojateljev dom, nakon što je prvotni dom izgoreo u požaru. Sagrađena je u vreme stolovanja arhimandrita Petra Možajskog između 1792. i 1800. godine.[22]

Manastirska riznica uredi

 
Kapelica iznad arteškog izvora u centralnom delu manastira

Velika manastirska riznica sagrađena je u vreme stolovanja igumana Kornilija u podrumu Blagoveštenjske trpezne crkve. Nalazi se kraj Velikog zvonika i nastavlja se na Sretenjski hram. Na spratu se nalazi i manastirska biblioteka. U riznici se čuvaju manastirske dragocenosti, uključujući i vredne poklone koje su manastiru darovali ruski carevi i imperatori. Sva manastirska dobra koja su Nacisti opljačkali prilikom povlačenja iz grada tokom Drugog svetskog rata vraćena su manastiru 1973. godine u vreme stolovanja arhimandrita Alipija. Od ukupno 566 oduzetih dobara manastiru je vraćeno njih 504, a 62 su službeno uništena.[23]

Sveti manastirski izvori uredi

Unutar manastirskih zidina nalaze se dva prirodna izvora. Prvi se nalazi nasuprot Uspenjskog hrama kraj Riznice i naziva se Izvorom prepodobnog Kornilija, dok se drugi arteški izvor nalazi nasuprot Bagoveštenjskog hrama i nazvan je Izvorom ikone Majke Božije Životodavne. Godine 1911. nad drugim izvorom je podignuta malena šestougaona kapelica.

Manastirske zidine uredi

Zbog učestalih napada i pljačkaških pohoda usmerenih ka manastiru još tokom srednjeg veka javila se potreba za gradnjom zidina koje bi štitile manastir od upada sa strane. U periodu od 1558. do 1565. sagrađen je zaštitni kameni zid oko celog manastira. Zidine su uključivale i 6 tornjeva i troja vrata, a kasnije su dozidana još 4 tornja. Koliko su manastirske zidine bile čvrste najbolje govori podatak da je manastir uspešno branjen tokom dvomesečne opsade poljskog kralja Stefana Batorija 1581. godine, a podno manastirskih zidina su se vodile borbe sve do kraja Velikog severnog rata 1721. godine.

Ukupna dužina zidina koje štite manastir danas je 810 metara, a u okvirima zidina nalazi se i 9 tornjeva (Petrovski, Nikoljski, Blagoveštenjski, Izborski, Tajlovski, Zatvorski, Tararginov, Gornji i Donji). Na mestu nekadašnjeg drvenog tornja koji je porušen 1581. godine sagrađena je Mihajlovksa saborna crkva. Ulaz u manastir nalazi se u podnožju Petrovskog tornja sagrađenog tokom XVII veka.[24]

Nakon velikog požara koji je opustošio manastir 1688. godine, tornjevi i zidine su ostali bez krova sve do 1960. godine kada je arhimandrit Alipije inicirao obimnu rekonstrukciju zidina i tornjeva. Tokom 90-ih godina 20. veka krov iznad kula i zidina prekriven je bakrom.[24]

  •  
    Sretenjska crkva
  •  
    Crkva Svetog Lazara
  •  
    „Krvavi put”

Upravnici manastira uredi

Igumani
Arhimandriti

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ ФГУП ГИВЦ Минкультуры России: Ансамбль Псково-Печерского монастыря Архивирано на сајту Wayback Machine (5. април 2016)
  2. ^ a b Агапов И. А. О возможном происхождении пещер Псково-Печерского монастыря. В сборнике научных трудов "Христианство в регионах мира (Христианская архаика), отв. ред. М. Ф. Альбедиль, Ю. Ю. Шевченко, « СПб., Петербургское Востоковедение, 2011.
  3. ^ «Псково-Печерский монастырь» (СПб., типография Эдуарда Веймара,) 1860
  4. ^ А. Б. Постников Судьба старых библиотек псковских церквей и монастырей Псков. Научно-практический, историко-краеведческий журнал № 31, 2009
  5. ^ a b v g „Osnovanie obiteli”. Oficialьnый saйt Svяto-Uspenskogo Pskovo-Pečerskogo monastыrя. Pristupljeno 22. 3. 2016. 
  6. ^ „Rascvet obiteli v XVI veke”. Oficialьnый saйt Svяto-Uspenskogo Pskovo-Pečerskogo monastыrя. Pristupljeno 22. 3. 2016. 
  7. ^ a b v „Protivostoяnie polьsko-litovskomu voйsku”. Oficialьnый saйt Svяto-Uspenskogo Pskovo-Pečerskogo monastыrя. Pristupljeno 22. 3. 2016. 
  8. ^ Rabinovič, Я. N. „Neizvestnыe stranicы istorii Pskovo-Pečerskogo monastыrя i Izborska v Smutnoe vremя.” (PDF). Seriя Socialьno-gumanitarnыe i psihologo-pedagogičeskie nauki — 2013. — № 2. (Vestnik Pskovskogo gosudarstvennogo universiteta). Pristupljeno 23. 3. 2016. 
  9. ^ a b v „Monastыrь v godы Velikoй Otečestvennoй voйnы”. Oficialьnый saйt Svяto-Uspenskogo Pskovo-Pečerskogo monastыrя. Pristupljeno 23. 3. 2016. 
  10. ^ a b v „Monastыrь v HH veke i v naši dni”. Oficialьnый saйt Svяto-Uspenskogo Pskovo-Pečerskogo monastыrя. Pristupljeno 23. 3. 2016. 
  11. ^ Segenь, A. Ю. (2009). „Pskovskaя Pravoslavnaя missiя v godы Velikoй Otečestvennoй voйnы”. Vinograd : žurnal. № 4 (30). 
  12. ^ „Захоронение здесь одного из руководителей преступной группировки вызвало большое возмущение населения Псковщины“ // Известия, 7.9.1995; „Почему бандита сделали святым?“ // Комсомольская правда, 7.9.1995; „Уголовник в монастырской усыпальнице“ // Московская правда, 7.9.1995; „Хоть святых выноси“ // Российская газета, 8.9.1995; Т. Федоткина. „Уголовники покупают святые места“. // Московский комсомолец, 9.9.1995. О. Сапрыкина. „Почему бандита Гавриленкова похоронили рядом с предками Пушкина“.// Комсомольская правда, 13.9.1995.
  13. ^ a b v g „Bogom zdannыe peщerы”. Oficialьnый saйt Svяto-Uspenskogo Pskovo-Pečerskogo monastыrя. Pristupljeno 23. 3. 2016. 
  14. ^ Фильм В. Дубровина «Дальние пещеры», 2006 год
  15. ^ „Uspenskiй peщernый hram”. Oficialьnый saйt Svяto-Uspenskogo Pskovo-Pečerskogo monastыrя. Pristupljeno 23. 3. 2016. 
  16. ^ „Pokrovskiй hram”. Oficialьnый saйt Svяto-Uspenskogo Pskovo-Pečerskogo monastыrя. Pristupljeno 23. 3. 2016. 
  17. ^ „Nikolьskiй hram”. Oficialьnый saйt Svяto-Uspenskogo Pskovo-Pečerskogo monastыrя. Pristupljeno 23. 3. 2016. 
  18. ^ „Zvonnica”. Oficialьnый saйt Svяto-Uspenskogo Pskovo-Pečerskogo monastыrя. Pristupljeno 23. 3. 2016. 
  19. ^ „Mihaйlovskiй sobor”. Oficialьnый saйt Svяto-Uspenskogo Pskovo-Pečerskogo monastыrя. Pristupljeno 23. 3. 2016. 
  20. ^ „Desnica svяtoй mučenicы Tatianы”. Oficialьnый saйt Svяto-Uspenskogo Pskovo-Pečerskogo monastыrя. Pristupljeno 23. 3. 2016. 
  21. ^ „Sretenskiй hram”. Oficialьnый saйt Svяto-Uspenskogo Pskovo-Pečerskogo monastыrя. Pristupljeno 24. 3. 2016. 
  22. ^ „Lazarevskiй hram”. Oficialьnый saйt Svяto-Uspenskogo Pskovo-Pečerskogo monastыrя. Pristupljeno 24. 3. 2016. 
  23. ^ „Pravoslavnыe monastыri. Putešestvie po svяtыm mestam. Svяto-Uspenskiй Pskovo-Pečerskiй monastыrь”. De Agostini. № 57. 2010. 
  24. ^ a b „Krepostnыe stenы”. Oficialьnый saйt Svяto-Uspenskogo Pskovo-Pečerskogo monastыrя. Pristupljeno 24. 3. 2016. 

Preporučena literatura uredi

  • Докучаев И. А. Печоры на ладони. Путеводитель по памятникам древности в фотоработах С. Гавриловой. Псков, 2002 — 112 с.: ил.
  • Рабинович Г. Архитектурный ансамбль Псково-Печерского монастыря.\\Архитектурное наследство. Вып.6. М., 1956.
  • Ямщиков С. Архимандрит Алипий. Человек. Художник. Воин. Игумен. М.: Москва, 2004. — 488 c. ISBN 978-5-98637-004-0.
  • Сойкин П. П. Псково-Печерский монастырь в Псковском уезде // Православные русские обители: Полное иллюстрированное описание православных русских монастырей в Российской Империи и на Афоне. — СПб.: Воскресение, — С. 172-174. — 712 с. — 20 000 экз. ISBN 978-5-88335-001-5.

Spoljašnje veze uredi

 
Pskovsko-pečerski manastir na Vikimedijinoj ostavi.

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Псковско-печерски_манастир&oldid=27062174”