Radiofrekventni rezonatorski pogon

Radio frekventni rezonatorski pogon je kontroverzni tip elektromagnetnog pogona u kome anizotropno elektromagnetsko polje unutar mikrotalasnog rezonatora navodno prenosi impuls rezonatoru proizvodeći potisak.

Radio frekventni rezonatorski pogon

Kontroverzni pronalazak
Prototip pogona rezonatne komore izrađene u NASA-inim Iglvorks laboratorijama
Izumitelj	Rodžer Šojer (Em Pogon), Gvido Feta (Kanoov pogon))
Suprotstavlja se zakonima	Zakon održanja količine kretanja, Treći Njutnov zakon

Uobičajeni pogoni izbacuju gorivo, kao što brodovi pomeraju vodenu masu, avioni pomeraju vazdušnu masu, ili rakete koje izbacuju produkte sagorevanja. Pogon koji ne izbacuje mlaz materije da bi proizveo reaktivnu silu, nego obezbeđuje potisak preko elektromagnetnog polja bez ikakve spoljašnje interakcije, se naziva nereaktivni pogon. Takav zatvoreni sistem ne bi imao potrebe za nošenjem goriva, i bio bi u mogućnosti da stalno proizvodi potisak, sve dok je napajan energijom. Kao takav krši Zakon održanja količine kretanja i Treći Njutnov zakon. Zbog toga mnogi fizičari veruju da su takvi pogoni nerealni i stavljana im je etiketa "pseudonauke". Obrnuto, ukoliko je pogon nastao usled interakcije sa spoljašnjim poljem, onda je to otvoreni sistem, bezgorivi ali ne i nereaktivni, kao što konvencijalna svemirska letelica ubrzava na račun količine kretanja planete oko koje kruži tokom manevara pomognutim gravitacijom.

Bez obzira na nedostatak teoretskog konsenzusa na polju objašnjenja kako bi takvi pogoni funkcionisali, pronalazači su nastavili sa pokušajima razvoja takvog pogona jer bi oni omogućili dugih svemirskih letova, gde je gorivo glavni ograničavajući faktor. Rodžer Šojer je objavio dizajn sa rezonatorom u obliku zarubljene kupe, koji je nazvao Em Pogon. Gvido Feta je kasnije objavio konstrukciju sa dodatim cilindričnim elementom, koji on nazvao Kanov pogon. Nekoliko grupa fizičara je napravila i testirala njihove sopstvene pogone, zasnovane na Šojerovim i Fetinim konstrukcijama. Huan Jang sa Si'an Nortvestern Politehnikl Juniverziti-ja (NWPU) je prvobitno prijavila potisak, ali je kasnije povukla tu tvrdnju 2016. kada je otkrila grešku merenja. Ponovljenim merenjem sa unapređenom instalacijom nije se došlo do nikakvog značajnijeg potiska. Harold Vajtova grupa iz NASA-inih Iglvorks Laboratorija, koja je ispitivala neobične dizajne raketa, je ispitala jednu od verzija ovih konstrukcija. U 2015. su testirali probnu verziju i dobili potisak od 40-100 μN za 40-80 W uložene snage. Njihov rad je objavljen u Žurnal ov propalžn end pauver. Na konferenciji za novinare u Pekingu 10. decembra 2016. koju je održala Kineska Akademija Svemirskih Tehnologija, dr. Ju Čen, vođa sektora komunikacionih satelita  je potvrdio da agencija već ispituje Em Pogon u niskoj Zemljinoj orbiti. Tom prilikom je izjavio da je uspešno izmeren potisak u uslovima brodske laboratorije i otkrio planove kako bi se tehnologija dodala kineskim satelitim što je pre moguće.

Istorija istraživanja

Prvi modeli motora na elektromagnetnu propulziju koji rade na principu reakcione mase su izrađeni na početku 20. veka. Obimna istraživanja su sprovedena 60-ih godina 20. veka na dva tipa motora koji emituju jonizovane gasove na velikim brzinama: jonski motori, koji pretvaraju gorivo u jone, ubrzavaju i izbacuju ih pomoću razlike električnih potencijala, i plazma busteri koji pretvaraju gorivo u jone plazme, ubrzavaju i izbacuju ih  pomoću plazmenih struja. U drugom slučaju, plazma može biti proizvedena i od intenzivnog izvora mikrotalasnog i radiotalasnog zračenja, i u kombinaciji sa rezonantnom komorom, se može podesiti na preciznu frekvenciju.

Pronalazak svemirskog pogona sa niskom potrošnjom goriva je ključan za istraživanje svemira, zbog toga što gorivo predstavlja štetan teret koji je takođe potrebno dići i ubrzati zajedno sa brodom, od trenutka lansiranja sve do trenutka početka rada (pogledaj jednačinu  Ciolkovskog). Gravitacione praćke, solarni jedrenjaci i pogoni na energetske snopove iz, za letelicu, udaljenih izvora sa Zemlje ili iz orbite su korisni jer omogućavaju letelici da ubrza bez goriva. Međutim, neke od ovih tehnika ne funkcionišu u dubokom svemiru. Isijavanjem svetla iz letelice se stvara mala sila usled pritiska elektromagnetnog zračenja, odnosno upotrebom fotona kao  propelenta, ali je sila suviše slaba (za zadatu količinu unete energije) da bi bila upotrebljiva u praksi.

Stvarni pogon sa nultom potrošnjom goriva se smatra da nije moguće napraviti, ali ako jeste mogao bi se koristiti u mnogim okruženjima uključujući duboki svemir. Takvi pogoni su popularni u naučnoj fantastici, i mala verovatnoća njegovog postojanja doprinosi entuzijazmu za ispitivanje takvih konstrukcija.