Razvoj pedagoške misli kroz istoriju

Vaspitanje je proces planskog i sistematskog usavršavanja senzomotornih, intelektualnih, emocionalnih, moralnih i duhovnih svojstava i sposobnosti deteta, ali i odraslog. Kao oblik socijalizacije, vaspitanje je usmereno na uobličavanje ponašanja u socijalno poželjnom smeru. Ovaj proces može biti individualan i grupni. Prema svom predmetu, vaspitanje može biti fizičko, intelektualno, moralno, estetsko ili religijsko.

Vaspitanje je oduvek imalo važnu, progresivnu ulogu u filogenetskom (razvoj društva) i ontogenetskom (razvoj individue) razvoju čoveka, kao i u razvoju društvenog života i društvenih odnosa. Vaspitanje kao delatnost je stara koliko i čovek i društvo, kao oblik organizovanja ljudi kroz istoriju. Jedan od načina da se sagleda kompleksnost procesa razvoja vaspitanja kroz istoriju odnosi se na razmatranje osnovnih karakteristika vaspitanja u okviru istorijskih epoha.

Vaspitanje u Staroj Grčkoj

Prvi zapisani izvori o pedagoškoj misli su iz perioda Stare Grčke. Vaspitanje kao delatnost je postojalo i pre postojanja Stare Grčke, čak i u praistorijskim zajednicama. Prvi filozofi koji su imali ideje koje pedagozi danas mogu da izdvoje kao pedagoške su Sokrat, Platon i Aristotel.

Sokrat

Detalj slike Smrt Sokratova, Žan-Luj David, ulje na platnu.

Sokrat je jedan od najznačajnijih filozofa Antičke Grčke. On nije beležio šta je govorio i mislio, već su njegove reči zapisane od strane Platona i Aristotela. Sokrat je svojom filozofijom učvrstio stanovište vrline i objektivnosti. Istina je objektivna i ona postoji nezavisno od posmatrača i može se saznati i ljudski zadatak je da sazna istinu. Sokrat je uočio značaj povezanosti intelektualne i moralne sfere čoveka. Naglašavao je da sticanje znanja kod svake individue treba da predstavlja put ka vrlini. Sticanje znanja nije cilj sam po sebi, već je put i način da se dođe do vrline dobra. Da bi neko mogao da se ponaša moralno, on treba da stekne znanja o vrlini moralnosti, odnosno da kod ljudi treba razvijati intelektualnu stranu ličnosti i omogućiti usvajanje pravih pojmova i znanja. Po Sokratu je znanje najveća vrlina, a znanje je isto što i sama vrlina.

„ Ko zna šta je vrlina taj i živi u skladu sa tom vrlinom. ”

Jako je važna Sokratova metoda, majeutika (babička), originalna metoda proučavanja i učenja, po kojoj svaki čovek od prividnog znanja dođe do nivoa stvarnog znanja, do nepromenjivih istina, odnosno mudrosti. Sokrat smatra da se do takvih saznanja može najbolje doći putem razgovora. Zbog ovakvog pristupa, Aristotel je Sokrata označio kao rodonačelnika induktivnog metoda učenja. Ova metoda se sastoji od razgovora, postavljanja pitanja i nalaženja odgovora. Metoda je razvojno-upitna, odnosno putem postavljanja pitanja, cilj je da se sagovornik navede do pravog odgovora.

Platon

Platon, Rafael, detalj slike Atinska škola.

Platon je bio Sokratov učenik i sledbenik u filozofskom pogledu. Poticao je iz ugledne aristokratske porodice i svojom filozofijom je predstavljao ideologa atinske aristokratije i protivnika atinske demokratije, što je jako uticalo na oblikovanje njegovih pedagoških ideja. U njegovom učenju filozofije javlja se učenje o dva paralelna sveta, svet ideja (lepota, vrlina) i svet prolaznih stvari (materijalne stvari). Platon je smatrao da je samo svet ideja istinski svet, a da su stvari samo odrazi ideja. Svoje ideje o vaspitanju, Platon je izložio u dva dela, Država i Zakoni.

Platon smatra da državu treba da sačinjavaju tri sloja, a prvi sloj čine filozofi kod kojih preovladava razum, i oni treba da upravljaju državom zbog svojih sposobnosti, koje su pre svega znanje i obrazovanost. Drugi sloj su vojnici koji treba da čuvaju državu i da je brane, a treći sloj su zanatlije i zemljoradnici koji sve ostale treba da snabdevaju materijalnim dobrima koje proizvode. S obzirom na robovlasnički sistem, Platon je čak izostavio robove iz svog modela države. Robovi se ne smatraju ljudima, a Aristotel kasnije potvrđuje ovu hipotezu, govoreći da su "robovi samo oruđa koja govore." Kada je u pitanju priroda čoveka, Platon je smatrao da je čovek "mešavina dobra i zla".

Vaspitanje je po Platonu osnovni put i način da se sazna svet ideja. Smatrao je da država mora da se brine o vaspitanju i vaspitanje je značajno za državu. Pravo na vaspitanje imaju deca filozofa i vojnika, ali ne i deca zemljoradnika, trgovaca i zanatlija, a posebno ne deca robova. Iako je ovo jedna negativna strana Platonove pedagoške misli, Platon je imao i neke napredne, u tadašnje vreme i radikalne stavove kada je u pitanju vaspitanje. Smatrao je da ženska deca filozofa i vojnika takođe treba da budu podvrguta procesu vaspitanja, a takođe je važno njegovo mišljenje o predškolskom vaspitanju. Dečaci i devojčice treba da se odvojeno vaspitavaju, kroz gimnastiku i muziku.

Od 17. do 20. godine, dečaci treba da se vaspitaju kao efebi, odnosno za vojnu službu, što je po njemu trebalo da bude segment vojnog obrazovanja. Sa 20 godina treba da se izvrši diferencijacija i da se odredi kojem će od tri sloja, individua pripadati. Platon je smatrao da se urođenje dispozicije mogu usavršavati, ali ne i menjati. Zato je bitno da se svako vaspitanjem pripremi da obavlja posao za koji je „obdaren”, a ne onaj poziv koji bi mu rođenjem i s obzirom na društvenu (stalešku) pripadnost bio predodređen. Nikakvo društveno ulaganje u vaspitanje omladine nije preskupo. Država se o vaspitanju omladine brine još pre rođenja deteta, vodeći računa o starosti, zdravlju i sklonostima roditelja.

„ Svako više pripada državi nego roditeljima. ”

Cilj je da se stvori harmonijsko izgrađena ličnost i ta dobrota i vrline nisu dobre same po sebi, koliko su važne za državu i da služe državi, kako bi ona bila što bolja, pravednija i savršenija. Kalogatija predstavlja telesno i duševno savršenstvo i spoj lepog i dobrog.

„ Vaspitanje je najvažnije od svih ostalih službi u državi. ”

Aristotel

Aristotel, Justus Van Gent, 1476.

S Aristotelom filozofija Antičke Grčke doživljava vrhunac. Aristotel je bio Platonov učenik, ali se suprotstavio Platonovoj ideji o dva paralelna sveta. Smatrao je da je svet jedinstven i da se pojmovi ne mogu odvojiti od predmeta, pojava ili procesa u stvarnom svetu. Smatrao je da čovek ima tri duše, vegetativnu (biološke funkcije), animalnu (osećanja i volja) i razumnu (mišljenje i saznavanje). Na osnovu ovoga, Arisotel je smatrao da treba da postoje tri vaspitanja, fizičko, moralno i intelektualno vaspitanje, koje se na neki način i do danas zadržalo. Ova tri modela vaspitanja treba da predstavljaju celinu, zbog svoje uske povezanosti.

Za razliku od Sokrata koji je govorio da je samo znanje vrlina, Arisotel govori da je razum u čoveku najveća vrednost i čovek je pun vrline kad je podređen razumu. Nije dovoljno da se zna šta je dobro, već da bude podređeno razumu. Njegovo najpoznatije delo je Politika, u kom iznosi svoju viziju vaspitanja, ističući da vaspitanje treba da bude stvar države i da država treba da vaspitava svoje građane u duhu svojih zakona, što je po Aristotelu jedan od uslova za opstanak države.

Aristotel je smatrao da vaspitanjem treba da budu obuhvaćena samo deca slobodnih građana, jer je vaspitanje dostojno samo slobodnih građana, ali ne i robova. Aristotel je za razliku od Platona mislio da devojčice ne treba da budu podvrgnute procesom vaspitanja, jer se po njemu žena razlikuje od muškarca, i njoj obrazovanje i vaspitanje nisu od koristi.

Kod Aristotela se javlja prva periodizacija razvoja:

• do 7. godine (u porodici) (posebno fizička nega, igre i stimulativna sredina)
• od 7. do 14. god. - polne zrelosti (u državnoj školi) (posebno fizičko vaspitanje, čitanje, pisanje, računanje)
• od 14. do 21. god. (u višoj školi) (muzika, istorija, filozofija, matematika).

Stari Rim

Najveći uticaj na Rim je imala kultura antičke Grčke. Rim je prihvatio filozofiju i gimnastiku Antičke Grčke i često je upražnjavao. U početku se vaspitanje odvija u krugu porodice, gde su dečaci bili podučavani od strane roba, a prve škole se pojavljuju u 4. veku p.n.e. Za razliku od Antičke Grčke, vaspitanje se odlikovalo trezvenim, praktičnim stavom.

Vaspitanje se u Starom Rimu često menjalo. U toku rodovskog perioda, značajna je bila uloga porodice,a naročito oca, gde je porodica smatrana svetinjom. Jako je važno bilo vaspitanje najmlađih koje je bilo izričito strogo, a javno vaspitanje nije postojalo, ne postoje škole. Cilj vaspitanja u ovom periodu jeste da se od individue stvori dobar član zajednice, biti zemljoradnik koji će raditi u miru, a ratnik u vreme ratova.

U doba Rimske Republike, menja se cilj vaspitanja, cilj postaje da se od individue stvori dobar građanin, koji se osim u zemljoradnju i rukovanje oružjem, razume i u politička i pravna pitanja.

U periodu helenizacije Rimljana, nakon što su Rimljani osvojili Grčku, Rimljani počinju da uče od Grka, a grčki učitelji dolaze u Rim. Oni im otkrivaju umetnost, filozofiju i prevode grčka dela. Ovaj proces zahvata sve društvene slojeve Rima. Bila je zastupljena dvojezičnost.

Kasnije, Rimsko carstvo funkcioniše pomoću sistema robovlasništva. Vaspitanje preuzima država i vaspitanje ima vojni i praktični cilj: formiranje dobrih govornika – retora, koji će lepim, umešnim govorom smiriti pobunjene mase, koje su se često bunile.

Marko Fabije Kvintilijan

Marko Fabije Kvintilijan, crtež Liber Chronicarum, 1493.

Marko Fabije Kvintilijan živeo je u 1. veku p.n.e. Napisao je delo Vaspitanje govornika, u kom je izneo kako mlade ljude treba učiti dobrom govorništvu i svoje pedagoške ideje. Ovo delo je pronađeno u periodu humanizma i renesanse i pažljivo je proučeno od strane humanistički orijentisanih mislilaca. Delo je posebno uticalo na Jana Amosa Komenskog. Inspiraciju za svoje pedagoške ideje, Kvintilijan je dobio od mislilaca Antičke Grčke, koje je obogatio svojim idejama, oslanjajući se na rimsko školstvo. Njegove pedagoške misli nisu vezane samo za buduće govornike, već na širu masu, i podrazumeva sticanje širokog obrazovanja i razvoj moralne ličnosti. Veličao je rimsko školstvo koje se sastojalo od osnovne grammatičke i retorske škole i ukazivao je na značaj školstva koji organizuje država, dajući prednost tom modelu u odnosu na privatnu školu. Takođe, naglašavao je ulogu jezika i da se na predškolskom uzrastu treba posvetiti pažnja maternjem jeziku, dok se sa polaskom u školu treba krenuti sa izučavanjem grčkog jezika. Takođe je mislio da su najvažniji predmeti koja deca treba da prođu: čitanje, izučavanje gramatike i analizu dela velikih pisaca. Ovo bi trebalo da omogući deci estetski i moralni razvoj. Pored nastave jezika, smatrao je da dobrom govorniku treba da bude neophodna i nastava matematike, koja razvija logičko mišljenje, geometrija i muzika. Ukazivao je i na značaj izučavanja filozofije, prirodnih nauka i prava.

Kvintilijan je razvio optimistički pogled na dete i njegov razvoj i smatrao je da dete treba upoznati i na osnovu toga i individualizovati rad. Ovo je značajan preokret, jer za razliku od filozofa Antičke Grčke, Kvintilijan smatra da vaspitanje treba prilagoditi svakom pojedincu, a ne državi. Kvintilijan je značajan jer se bavio pitanjima metodike nastave i principima nastave, odnosno načinima rada i postupanjima u nastavi. Nastava za dete treba da bude izvor zadovoljstva, a ne nešto što se nameće detetu i treba koristiti pohvale kao podsticaj za rad, bez opterećivanja deteta. Kvintilijan se zalagao za osmišljavanje raznovrsnih aktivnosti, odmora između aktivnosti, bio je protiv fizičkog kažnjavanja i smatrao je da to deluje ponižavajuće na dete.

Po Kvintilijanu, nastava treba da ima tri nivoa, imitiranje, teorijsku nastavu i vežbanje, ističući da je za govornika jako važno učenje napamet. Nastavnik treba da bude dobro obrazovan, sa pozitivnim stavom o deci i strpljiv.

Srednji vek

Glavnu karakteristiku društva srednjeg veka čine feudalni odnosi i prevlast hrišćanstva, što je znatno uticalo da se ova epoha označava kao ’mračno doba’. Crkva je imala dominantnu ulogu, kako u društvenom životu, tako i u vaspitanju. Naime, vaspitanje je imalo ulogu u stvaranju vernika i podanika. Takođe, nije postojalo organizovano vaspitanje i obrazovanje, već se vodilo u manastirima i pristup su imala samo muška deca. Posebna pažnja pridavana je vaspitanju vitezova. Feudalnom društvenom poretku nije bio potreban pismen narod. Tek razvojem zanatstva javljaju se uslovi za institucionalizaciju vaspitanja. Za pozni srednji vek karakteristična je pojava prvih univerziteta na tlu Evrope, u Bolonji i Parizu.

Vaspitanje ima klasni i staleški karakter. Organizuje se samo za klasu feudalaca. Razlike postoje u vaspitanju svakog staleža, vaspitanje za sveštenike i za plemiće. Vaspitni cilj jeste vaspitati poslušnog i pobožnog čoveka. Osnovni nastavni sadržaji su religijske i crkvene dogme (načela, istine u koje se ne sumnja). Metode učenja su učenje napamet i prepisivanje crkvenih knjiga. Osnovno vaspitno sredstvo je bila fizička kazna. Vaspitanje kmetova nije bilo organizovano.

Vaspitanje sveštenstva

Nastavni program činile su ’sedam slobodnih veština’: gramatika, retorika, dijalektika, aritmetika, geometrija, astronomija i muzika. Školu su pohađali samo dečaci, a tek u poznom srednjem veku i devojčice iz bogatih porodica. Nastava je bila na latinskom jeziku. Tri vrste škola bile su popularne. Manastirske škole su bile uz manastir, služile su za pripremu duhovnika i monaških redova. Katedralne škole su bile slične manastirskim i u njima su se školovali sveštenici. Parohijalne škole su imale svrhu opismenjavanja dece i njihovu pripremu za bogosluženje.

Vaspitanje plemstva

Plemstvo se obučavalo u sedam viteških veština, koje su podrazumevale jahanje, plivanje, gađanje strelom i kopljem, mačevanje, lov, šah i sastavljanje stihova. Oni su najćešće vaspitavani u kućama u početku, međutim, jačanjem gradova i građanskog staleža tokom 12. i 13. veka javljaju se prve gradske škole tkzv. škole cehova i gildi, koje su bile udruženja zanatlija. U ovim školama se nije školovalo plemstvo, već bogate zanatlije i trgovci. Pažnja se posvećivala pisanju i računanju, koji su bili nužni za njihov poslovni život.

Sholastika

Sholastika je posebna nastavna metoda koja je obeležila rad u srednjovekovnim školama. Ona predstavlja neplodan i krut način rada u školi u kome dominira mehaničko učenje napamet, često ne razumljivih tekstova. Čitanje se učilo iz crkvenih knjiga, koje su pisane rukom, na latinskom jeziku. U školama je vladalo načelo magister dixit (učitelj je vrhovni autoritet kome učenik treba bespogovorno, nekritički da veruje). Sholastika kao nastavna metoda nije poštovala individualnost učenika, slamala je njegovu motivaciju i volju i nije poštovala ni dete ni detinjstvo kao razvojni period.

Srednjovekovni univerziteti

U srednjom veku se javljaju prvi univerziteti i oživljava se naučna radoznalost, intelektualni život, istraživački duh. Javlja se novi sloj, intelektualci, koji se profesionalno bave intelektualnom delatnošću. Prvi univerziteti nastaju u Bolonji 1088, Parizu (Sorbona) 1150, Oksfordu – 1167, Univerzitet u Beogradu – 1808 (Velika škola, koju se osnovao Dositej Obradović).

Autonomija univerziteta je ključna stvar koju univerziteti neguju. Oni moraju biti nezavisni od države i od crkve. Četiri osnovna fakulteta su artistički (pripremni fakultet, kasnije će postati filozofski), medicinski, pravni i teološki fakultet. Postojala su i četiri osnovna oblika rada u nastavi fakulteta:

• lectio - profesor tumači lekciju monološkom metodom,
• questio - profesor se odvaja od teskta i daje svoja tumačenja,
• disputatio - rasprava na zadatu temu,
• quodlibet - rasprava na nepoznatu temu koju može da zada bilo ko.

Humanizam i renesansa

U novom veku, pojavom renesanse, polako se vraćaju vrednosti antičke Grčke i Rima i dolazi do velikih naučnih otkrića. Jako je važan harmonični razvoj čoveka. Započinje proces oslobađanja od stega religije i predominantnog uticaja crkve u društvu. Nakon industrijske revolucije, manufakturna proizvodnja zamenjena je mašinskom, pa se i vaspitanje i obrazovanje orijentišu ka zadovoljavanju ovih, novonastalih potreba. Uviđa se značaj masovnog vaspitanja i obrazovanja i nastava u školi počinje da se odvija na maternjem, umestno na latinskom jeziku. U ovom periodu se postavljaju osnove za sistem vaspitanja i obrazovanja kakav je danas- uvode se ’narodne škole’, javlja se potreba za razvojem stručnog i visokoškolskog obrazovanja. Nastaju mnogi univerziteti, kao i ustanove viskokoškolskog obrazovanja.

Vitorino da Feltre

Vitorino da Feltre, poznat i kao "otac svake humanosti"

Vitorino da Feltre, italijanski pedagog i praktičar koji je osnovao školu “Dom radosti” (Casa Giocosa). Samo ime škole ukazuje na njegov pogled kako deca treba da doživljavaju školu. Vitorino je postao "otac svake humanosti i prvi nastavnik novog tipa." Insistirao je na tome da ljudskost i toplina budu osnovna načela postupanja prema deci i razumevanje naučenog i primenu u svakodnevnom životu naspram memorisanja, „arhiviranja“ nebitnih činjenica. U nastavu je uveo prirodne nauke i princip očiglednosti, a ukinuo je fizičku kaznu. Sadržaj nastave su bile antička literatura, prirodne nauke i fizičko vaspitanje.

Fransoa Rable

Fransoa Rable je bio francuski sveštenik, pravnik, prirodnjak i lekar.

Fransoa Rable je bio francuski sveštenik, pravnik, prirodnjak i lekar. Njegovo ključno delo iz kog se mogu sagledati karakteristike i koncepcije vaspitanja jeste Gargantua i Pantagruel, satirični i alegorični roman, u kojem izlaže razlike u vaspitanju oca i sina. Jedan od najizrazitijih i najduhovitijih kritičara sholastike, geocentrizma, a posebno srednjovekovnog modela vaspitanja. Isticao je vrednosti znanja i aktivnosti. Zalagao se za novi sistem vaspitanja, obrazovanja i učenja. Smatrao je da ljudsko biće nije loše u svojoj prirodi. i da je potrebno da se omogući razvoj svih unutrašnjih potencijala, fizičkih i intelektualnih, i odbacivanje svega onoga što ometa razvoj. Bio je okrenut individualnosti i poštovanju iste. Isticao je važnost moralnog, estetskog, fizičkog i intelektualnog vaspitanja i naglašavao je mogućnost razvijanja svestranosti kod vaspitanika.

„ Znanje je njihova budalaština, mudost njihova trice i kučine, oni srozavaju dobre i plemenite duhove, a svaki cvet mladosti krhaju. ”

Rable je smatrao da moralno vaspitanje treba da bude zasnovano na religijskim uverenjima i životu ispunjenim radom i stvaralaštvom, estetsko na književnosti i muzici, a fizičko na gimnastici, plivanju, jahanju... Isticao je značaj prirodnih nauka. Rable je smatrao da je vaspitanje sredstvo za formiranje ličnosti, a ne sredstvo sticanja širokog obima znanja. Pripadao je aristokratiji i smatrao je da mesto u društvo individui pripada rođenjem, a ne stečenim obrazovanjem.

Mišel Montenj

Mišel de Montenj bio je francuski mislilac, moralista, političar i književnik iz doba Renesanse.

Mišel de Montenj bio je francuski mislilac, moralista, političar i književnik iz doba Renesanse. Smatra se jednim od najvećih francuskih etičara. On kritikuje sholastičko vaspitanje i knjiško znanje. Ističe značaj duhovnog i fizičkog i moralnog vaspitanja, gde se moralno vaspitanje se ostvaruje primerima iz prakse i moralnim vežbanjem. Montenj smatra da je adekvatno usvajanje sadržaja moguće uz aktivan rad učenika i određen nivo discipline. On smatra da vaspitanje treba održavati u skladu sa prirodnim sklonostima.

Njegova vizija obrazovanja je harmonično i paralelno razvijanje cele ličnosti, duha, tela i moralnog lika. Razvijanje duha predstavlja formiranje i razvijanje inteligencije i postiže se razgovorima, poznanstvima i putovanjima. Vaspitanje ne sme da bude nasilno i učenik treba da bude aktivan i da stalno primenjuje svoje znanje. Ne treba da veruje prostim autoritetima što je bilo zastupljeno u sholastici, već da misli kritički.

Erazmo Roterdamski

Erazmo Roterdamski je bio holandski renesanski humanista, katolički sveštenik i teolog.

Erazmo Roterdamski je bio holandski renesanski humanista, katolički sveštenik i teolog. U svom delu "Pohvala ludosti", Roterdamski kritikuje srednjovekovno vaspitanje i sholastiku, upotrebu fizičkog kažnjavanja i strogost vaspitača. On ističe važnost stvaranja humanog čoveka punog vrlina, sa visokom dozom empatije. On veliku važnost pridaje je kulturi jezika i izražavanja. Taj razvoj jezičke kulture kod individua treba da dovede do formiranja ličnosti koja je ispunjena vrlinama, razvijanje osećanja. Isticao je i važnost dela iz perioda Antičke Grčke i da su ona jako važna u procesu vaspitanja. Smatrao je da treba vežbati govor, a da se to postiže proučavanjem grčkog i latinskog jezika. Od učitelja je zahtevao univerzalno znanje. Smatrao je i da devojčice treba da se vaspitaju, instinstirajući na razvoju emocija, ili kako on to naziva, vaspitanju srca.

17. vek

Jan Amos Komenski

Jan Amos Komenski je bio češki pedagog, lingvista, prirodnjak, humanista, filozof i političar.

Jan Amos Komenski je bio češki pedagog, lingvista, prirodnjak, humanista, filozof i političar. Jan Amos Komenski je prvi izgradio celovit didaktički sitem u svojim delima "Didaktika"„Velika didaktika”, "Raj srca". On je i pisac prvih udžbenika. Komenski je imao cilj da uredi oblast nastave i učenja i opisao je i uopštio sve ono što je pozitivno u praksi realizacije nastave. Želeo je da se didaktika u okviru pedagogije utemelji kao posebna naučna disciplina, do čega je i došlo.

Cilj vaspitanja kod Komenskog jeste da svaka individua stekne dva elementa, koja će popraviti svet:

• pansofija – jedinstveni sistem celokupnog ljudskog znanja
• didaktika – način prenošenja znanja

Po prvi put se vaspitanje širi na sve ljude, a ne samo na određeni društveni sloj. Komenski takođe govori o potrebnim principima za ostvarenje vaspitanja, odnosno teorijsko obrazloženje nastavnih principa:

• princip očiglednosti- "zlatno pravilo didaktike", iznositi pred čula sve što se može izneti
• svesnog usvajanja znanja
• sistematičnosti
• prilagođenost sadržaja i metoda rada uzrastu učenika

U svom delu "Velika didaktika" razvio je sistem školstva kroz 4 stupnja: materinska škola (0-6 godina), škola maternjeg jezika (6-12 godina), srednja škola (12-18 godina), akademija (18-24 godina). Nastava treba da bude na početku na maternjem jeziku i dostupna svima. Izgradnja sistema vaspitanja u celini obuhvatajući i mlade i odrasle, koje se zadržalo do dan danas.

Jako je značajno što se bavio pitanjem predškolskog vaspitanja, odnosno "materinske škole". Uveo je novu organizaciju nastave: razredno-predmetno-časovni sistem i realni predmeti ulaze u sadržaj obrazovanja. Pedagoška teorija biva zasnovana na principu prirodnosti. Jan Amos Komenski takođe obraća veliku pažnju na pitanje periodizacije razvoja deteta.

Džon Lok

Džon Lok bio je engleski filozof i lekar, koji se smatrao jednim od najuticajnijih prosvetljenih mislioca obično poznatog kao „otac liberalizma”.

Džon Lok bio je engleski filozof i lekar, koji se smatrao jednim od najuticajnijih prosvetljenih mislioca obično poznatog kao „otac liberalizma”. Njegovi filozofski pogledi formirali su se pod uticajem senzualističke teorije saznanja. U svojim socijalnim pogledima, on verno izražava stavove napredne buržoazije, sloboda je osnovno ljudsko pravo, država je nastala ugovorom, ljudi su slobodni. Svoje pedagoške ideje je zapisao u svom delu "Misli o vaspitanju" gde je izrazio značaj intelektualnog i fizičkog vaspitanja, a deca treba da ojačaju svoje telo, i da vode računa o higijeni i navikama zdravog života. Kod discipline duha, najvažniji zadatak moralnog vaspitanja jeste formiranje karaktera (poučavanjem, primerima moralnosti, metodom navikavanja). Po Loku, porodično vaspitanje ima prednost nad školskim.

Vaspitanje je namenjeno deci “viših” staleža, a cilj vaspitanja jeste vaspitanje poslovnog čoveka,"džentlmena", koji treba da je dobro pripremljen za vođenje svojih poslova.

18. vek

Francuski materijalisti

Klod Adrijan Helvecijus je bio jedan od najistaknutijih francuskih filozofa osamnaestog veka,

Doprineli su razvoju idejnih, političkih i pedagoških stavova mlade i progresivne buržoazije. Oni su poricali urođene ideje i davali prvenstvo čulnom saznavanju individue. Precenjivali uticaj vaspitanja i zalagali su se za izučavanje prirodnih nauka, kao i za umno i moralno vaspitanje, ali oslobođeno od religijskog uticaja. Školskom vaspitanju davali prednost u odnosu na ono koje se stiče u porodici, za razliku od mišljenja Džona Loka. U nekim pedagoškim shvatanjima su bili ekstremni i kritikujući tadašnje društvo isticali su da je vaspitanje ljudi moćan činilac u promeni društvenih odnosa. Istakli su značaj poznavanja vaspitanika i realnije organizovanje nastave.

Klod Adrijan Helvecijus

Klod Adrijan Helvecijus je bio jedan od najistaknutijih francuskih filozofa osamnaestog veka, Bavio se problemima vaspitanja i isticao ogromnu ulogu vaspitanja u formiranju čoveka. Zahtevao bolju organizaciju škola i nastave. U svojim radovima je isticao veliki značaj prosvete uopšte. Smatrao je da je vaspitanje svemoćno i da je vaspitanje je celokupni uticaj društvene sredine; ne razlikuje specifičan vaspitni uticaj sredine.

Samo pokvareno društvo kvari i njegove članove.

Klod Adrijan Helvecijus

Deni Didro

Deni Didro francuski je filozof prosvetiteljstva.

Smatrao je da je vaspitanje jako moćno, ali ne koliko je Helvecije smatrao. Mislio je da se vaspitanjem može postići mnogo i on uvodi koncept da osnovna škola i obrazovanje budu obavezni i besplatni.

Žan-Žak Ruso

Žan-Žak Ruso švajcarsko-francuski filozof, pisac, politički teoretičar i samouki kompozitor.

Žan-Žak Ruso švajcarsko-francuski filozof, pisac, politički teoretičar i samouki kompozitor. Smatrao je da je čovek po prirodi dobar. Njegove pedagoške misli su bile usmerene ka detetu i postavljao je dete u centar vaspitnog procesa. Začetnik je individualne pedagogije. Ruso je postavio tezu o trostrukom vaspitanju, u kojoj vaspitavaju priroda, ljudi i stvari. Priroda vaspitava tako što u ljudima razvija sposobnosti i organe, ljudi vaspitavaju tako što prenose znanje, a stvari vaspitavaju tako što uče ljude da upotrebljavaju ono što je u njima razvila priroda i obezbeđuje sticanje iskustva. Uslov za dobro vaspitanje jeste sklad sva tri vaspitanja.

Ruso je pokušavao da otkrije koje su etape i zakonotosti psihičkog razvoja dece i da na osnovu njih utvrdi periodizaciju uzrasta. Granice u ovoj periodizaciji su krizne tačke, kada dete iz jedne etape psihičkog razvoja treba da pređe u naredni. O svakom periodu je posvetio poglavlje u svojoj knjizi Emil ili o vaspitanju.

Periodizacija razvoja deteta i vaspitanja:

• telesno vaspitanje do 2 godine; dete uči kako da obavlja osnovne fiziološke aktivnosti
• čulno vaspitanje 2-12; razvoj čula, razum još uvek "spava"
• umno 12-15; intelektualno vaspitanje, period naglog razvoja dečijih snaga i javlja se intelektualni višak, kog treba iskoristiti za obrazovanje, koje treba da bude istraživačko.
• moralno 15-20 godine. Razvoj moralnih osećanja, moralno saznanje i empatija.

Ruso je najkonzervativniji u svojoj knjizi Sofija ili o ženi, gde odriče potrebu žene za obrazovanjem i sve svodi na razvijanje njene ljupkosti, vernosti, ugađanju mužu i sl.

Po Rusou, vaspitanje treba da bude u prirodi, posredno, vaspitači ne treba puno da se mešaju i priroda sama vaspitava dete. Dete se razvija u skladu sa svojim urođenim dispozicijama, slobodno. Bio je protiv kažnjavanja, ali je bio za kažnjavanje prirodnim posledicama. Na primer, ako dete ne želi da se obuče, treba ga pustiti napolje da oseti posledice hladnoće. Smatrao je da društvo kvari decu i svog sina Emila je često odvodio u prirodu, da "ga ljudi ne iskvare":

19. vek

Johan Hajnrih Pestaloci

Johan Hajnrih Pestaloci bio je švajcarski pedagog i reformator obrazovanja.

Johan Hajnrih Pestaloci bio je švajcarski pedagog i reformator obrazovanja. Smatrao je da je čovek je po prirodi dobar. Njegov princip je bio princip prirodnosti u vaspitanju. Imao je ideju da poveže vaspitanje i proizvoljni rad. Njegovo najznačajnije delo jeste Kako Gertruda uči svoju decu, knjiga namenjena majkama, u kojoj Pestaloci izlaže i svoja metodička, pedagoška i didaktička shvatanja. Pestaloci napušta mišljenje da je čovek dobar po prirodi, što je bio Rusoov uticaj, i uzima u obzir čovekovu protivrečnu prirodu. Pestaloci razlikuje tri stanja u razvoju čoveka i čovečanstva, životinjsko stanje, društveno stanje i moralno. On smatra da su stanja u razvoju čoveka ljudska, ali da je samo treće stanje pozitivno. Cilj vaspitanja prema Pestalociju jeste da se prevaziđe životinjsko, a zatim i društveno stanje i da se dostigne moralno. Ovo može da se postigne samo aktivnošću, samorazvojem, odnosno oplemenjivanjem samog sebe, prevazilaženjem sopstvenog ja i uzdizanjem ka stvarnoj odanosti ka ljubavi.

Vaspitni cilj trostruk:

• vaspitanje ruke (fizičko i radno vaspitanje),
• vaspitanje glave (umno vaspitanje),
• vaspitanje srca (moralno vaspitanje), najvažnije.

Johan Fridrih Herbart

Johan Fridrih Herbart je bio nemački pedagoški sistematičar koji je zasnovao pedagogiju na psihologiji i etici.

Johan Fridrih Herbart je bio nemački pedagoški sistematičar koji je zasnovao pedagogiju na psihologiji i etici. Začetnik je i pedagoškog pokreta herbartijanstvo. Smatrao je pedagogiju samostalnom naučnom disciplinom, koja iz etike izvodi cilj vaspitanja, ali iz psihologije sredstva. Za Herbarta se može reći da je bio prvi pedagog, jer je konstituisao pedagoški naučni sistem, i u tom svom sistemu je podelio teorijsku pedagogiju na pedagošku teleologiju (svrha i ciljevi vaspitanja) i pedagošku metodologiju (metode i sredstva vaspitanja). Pored teorijske pedagogije, postoji i praktična pedagogija, koju deli na didaktiku (teorija nastave) i hodegediku (teorija vaspitanja u užem smislu).

Pedagogiji nije cilj samo da nešto sazna. već da nešto sazna i da upotrebi to znanje u praksi. Mnogi teoretičari su se zalagali da se pedagogija podeli na dve zasebne nauke, teorijsku i praktičnu.

Prema Herbartu, prvo što pedagogija treba da uradi jeste da utvrdi cilj vaspitanja, a cilj vaspitanja treba da bude izgradnja moralnog karaktera, zasnovanog na hrišćanskoj religiji. Herbart polazi od pet moralnih ideja etike, i na osnovu tih pet ideja čovek postiže snagu karaktera i moralnost. Osnovna sredstva kojim se taj cilj ostvaruje jesu:

• upravljanje decom (zabranama, kaznama,... da se obuzda dečja priroda)
• nastava (sticanje predstava i njihovo asociranje)
• disciplina (izgrađivanje morala)

Vidi još

• Vaspitanje kroz istoriju

Literatura

• Trnavac, N., i Đorđević, J. (2007). Pedagogija, Beograd: Naučna knjiga (Poglavlje: Pedagogija)
• Kenig, E., i Zedler, Z. (2001). Teorije znanosti o odgoju, Zagreb: Educa (odabrani delovi)
• Brecinka, V. (1990). Nauka o vaspitanju. Pedagogija, br.2, str. 193-215.
• Brecinka. V. (1983). Uvod u metodologiju pedagogije, Pedagogija, br. 4, str. 240-250.
• Brecinka. V. (1984). Uvod u metodologiju pedagogije, Pedagogija, br. 3, str. 385-403.
• Dirkem, E. (1981). Vaspitanje i sociologija, Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. (Glava II Priroda i metod pedagogije, str. 59-74)
• Kenig, E. (1985) Konstruktivističko shvatanje nauke o vaspitanju, Pedagogija, br.1, str.134-141.
• Kocić, Lj. (2004). Problem definisanja predmeta pedagogije i njenog razgraničenja od drugih nauka, u knjizi: Jugoslovenska pedagogija druge polovine 20. veka, Užice: Učiteljski fakultet, str. 23-38.
• Mijalare, G. (1989). Uvod u edukacijske znanosti, Zagreb: Školske novine.
• Potkonjak, N. (1997). Teorijsko-metodološki problemi pedagogije, Beograd: Prosveta. (Poglavlje: Jedna integralna pedagogija ili »više« nauka o vaspitanju – pedagogija i druge nauke, str. 87-111)

Spoljašnje veze

•  James Sullivan (1920). „Education, History of”. Encyclopedia Americana.