Rana islamska filozofija

Rana islamska filozofija ili klasična islamska filozofija je izraz koji se koristi za period u razvoju islamske filozofije koji je započeo u 2. veku po Hidžri, odnosno na početku 9. veka nove ere, i trajao do 6. veka po Hidžri, odnosno kraja 12. veka. On korespondira sa periodom koji se naziva islamsko zlatno doba, odnosno kada su, između ostalog, dostignuća islamske filozofije i nauke imale značajan uticaj na razvoj tih oblasti u kasnijim periodima, odnosno drugim delovima sveta.

Škole filozofije

Rane filozofske škole u islamskom svetu se dele u dve opšte grupe: islamska peripatetička filozofija (hikmat al-maša) i islamska iluminativna filozofija (hikmat al-išrak).

Islamska peripatička filozofija u svojim racionalnim fundamentima je bliska Aristotelovom filozofskom sistemu. Ona je zasnovana na demonstraciji i racionalnoj validnosti. Ogromnim zalaganjem Abu Jakuba Ishaka al-Kindija, Abu Nasra Farabija, Abul-Hasan Amirija, Abu Ali Sine (Avicine), Fahrudina Razija i Ibn Rušda (Averoesa), ova filozofska škola je u velikoj meri usavršena. Istorijski podaci svedoče o tome da je Aristotel uglavnom hodao dok je iznosi svoje teorije učenicima, a da su ga oni hodajući slušali i beležili. Istoričari smatraju da se filozofija koju oni predstavljaju upravo zato naziva peripatetičkom filozofijom.

Termin al-išrak u arapskom jeziku označava osvetljenje, sijanje i samopokazivanje. Posmatrano iz istorijskog aspekta, islamska iluminativna filozofija je prva i nastarija vrsta filozofije. U islamskom svetu, predvodnik ove škole filozofije je bio Šihabudin Jahja ibn Nabš Suhravadi (pogubljen 1191. godine), a njegovi sledbenici poput Šahrazurija i Kutubina Širazija su dotatno razvili ovu školu.

Uticajni filozofi

Abu Ishak Kindi

Abu Jusuf Jakub ibn Ishak Kindi, prvi muslimanski filozof

Za vreme abasidske dinastije i nakon utemeljenja globalnog društvenog poretka koji je u istoriji poznat kao Prevodilački pokret, a koji je realizovan pod potpunim potkroviteljstvom islamskog kalifata, muslimani su se upoznali sa sirijačkim i arapskim prevodima najznačajnijih delova starogrčke literature. Istoričari islamske filozofije uglavnom navode de je Abu Jusuf Jakub ibn Ishak Kindi (801 – 874) bio prvi musliman koji se na sistematizovan način posvetio istraživanju i izučavanju filozofije. To je razlog zašto ga mnogi istoričari smatraju prvim muslimaskim filozofom.

Kufa je u 8. i 9. veku predstavljala centar racionalnih nauka, a ovde se Kindi školovao u jednom naprednom naučnom i istraživačkom ambijentu. On je savladao filozofiju i ostale onovremene racionalne nauke. Kindi je, između ostalog, odlično znao i starogrčki i sirijački jezik, te je preveo na svoj maternji arapski jezik dragocena dela iz njihovih naučnih baština. Tako je uradio novi prevod Platonovih Eneada, koje je ranije na arapski preveo al-Himsi. Istoričari filozofije i naučni analitičari i kritičari Kindijeve trakte dele u sedamnaest različitih grupa usled njegove naučne univerzalnosti. Razne naučne dicipline poput filzofije, logike, matematike, muzike, astronomije, geometrije, trigonometrije, medicine i ostalih naučnih oblasti, obuhvaćene su njegovim istraživačkim poduhvatima.

Kindi je bio privi islamski filozof koji je na vrlo transparentan i objektivan način obznanio saglasnost između filozofije kao racionalnog svetopogleda i religije kao sakralnog obuhvatnog svetonazora. Njegova razmatranja na tu temu utrla su put kasnijim islamskim filozofima poput Farabija, Avicene i Aberoesa. Kindi u svojoj prvorazrednoj doktrini prihvata stroge logičke principe racionalnog sagledanja istine, te na osnovu toga tumači religiju uz pomoć filozofski validnih argumentacija. Kada obrazlaže svoje stavove sa tim u vezi, on istinski religiju naziva božanskim znanjem i tvrdi da njen epistemološki stepen prevazilazi nivo jednostavne filozofije. Na taj način, on objašnjava da se religijske nauke razumeju pomoću prosvetljene i božanske moći, odnosno zahvaljujući duhovnom kapacitetu koji poseduju samo božiji odabrani predstavnici. Najzad, Kini zaključuje da ovom svojom doktrinom konačno uspeva da sjedini religijsko poimanje činjenica sa filozofskim racionalnim svetopogledom.

Muhamed ibn Zekerija Razi

Muhamed ibn Zekerija Razi

Muhamed ibn Zekerija Razi je svojevremeno, u dona abasidskog kalifa Mensura ibn Ishaka ibn Ahmeda Bavanikija (vladao 903-909), predsedavao glavnim odborom centralne bolnice u Reju. Filozofiju je učio kod Balhija, a bio je i dobar poznavalac empirijskih nauka.

Razi je za sobom ostavio veliki broj dragocenih dela. Ibn Nedim smatra da je Razi napisao preko 147 naučnih dela, uključujući i naučne trakte i eseje. Od filozofskih spisa koje je ostavio za zobom, a koji se i danas čuvaju, se izdvajaju:

• Tib at-rauhani
• as-Sira al-falsafija
• Imarat al-ikbal va ad-daula
• Kitab al-lazza
• Kitab al-ilm al-ilahi
• Makalatun fi ma ba'd at-tabi'a

Razi nije sledio neki jasan sistem u filozofiji. Međutim, s obzirom na dominantan naučni ambijent njegovog vremena, istoričari smatraju da je on jedan od najstaknutijih muslimanskih naučnika u istoriji. Razi je razumu davao primat u svojim naučnim istraživanjima i ova njegova naklonjenost bila je glavni uzrok njegovog ekstremnog osnanjanja na razum i njegove presude. Takav pristup u njegovim delima postepeno prerasta u jedini način sagledavanja istine. Naime, on je kasnije smatrao da je razum glavni izvor saznanja u svim nauka i naučnim sferama. Zato je govorio da druge metode čovekovog saznanja, poput indukcije, duhovne inspiracije i intuicije, pa čak nekada i otkrovenja, ne mogu u potpunosti razotrkiti istinske činjenice, te da ih zbog toga ne treba spominjati u gnostičkim sistemima.

Ahmed ibn Muhamed ibn Jakub (Ibn Miskevejh)

Ibn Miskebejh je najpre sledio zoroastrizam i kasnije je prešao u islam. Istoričari smatraju da se rodio u periodu između 932. i 942. godine. Kod Ahmeda ibn Kamila al-Kadija (umro 962. godine) je izučavao istoriju i istoriografiju i punih sedam godina obavljao dužnosti bibliotekara Abul-Fazla ibn al-Amida. Nešto kasnije je bio specijalni savetnik Muhalabija, ministra Muizudale Dejlamija. Ovaj slavni muslimanski mislilac preminuo je 1030. Iza sebe je ostavio brojna naučna dela:

• al-Fauz al-akbar (srp. Veća pobeda)
• al-Fauz al-asgar (srp. Manja pobeda)
• Anas al-farid (srp. Prisan usamljenom) – ova knjiga sadrži brojne poslovice, mudre priče i izreke, koje su napisane književnim jezikom.
• Tadžarib al-umam (srp. Iskustva naroda)
• Tarib as-sa'ada (srp. Redosled blaženstva) – Ibn Miskevej u ovom delu piše o etici i politici.
• al-Kitab al-mustaufa (srp. Knjiga potpuna)
• al-Kitab al-đami (srp. Knjiga obuhvata)
• as-Sijar (srp. Pregledi/Putopisi)
• al-Hikma al-halida (srp. Večna mudrost)
• Tahzib al-ahlak (srp. Edifikacija morala)
• Risalatun fi al-lizza va al-alam fi džauhari an-nafs (srp. Poslanica o slasti i bolu u srži duše)
• Adžvibatun va asilatun fi an-nafs va al-akl (srp. Odgovori i pitanja o duši i razumu)
• Risalatun fi đavabi suali Ali ibn Muhamed Abi Hajan as-Sufi (srp. Odgovor na pitanje Alija ibn Muhameda Abu Hajana Sufija)
• Tahara an-nafs (srp. Čistota duše)

Njegovo filozofsko delo Manja pobeda obuhvatan spis koji je sličan Farabijevoj knjizi Stanovišta stanovnika Utopije. U prvom delu knjige, autor obrazlaže argumente u korist božjeg postojanja. Druga glava sadrži rasprave o duši i o njenim raznim podelama i kategorijama, dok se u celoj trećoj glavi objašnjava suština poslanstva i misionarstva. Ibn Miskevejh na stranicama ove knjige pokušava da dokaže da je čin stvaranja pokrenut iz nepostojanja. Naime, on tvrdi da je Bog stvorio svet ni od čega (lat. ex nihilo), te da su se forme i oblici stvorenog postanja postepeno menjali sve dok materija nije dobila svoje stabilno stanje. Na osnovu svog stanovišta, prva forma materijalnog postojnja nestaje kako bi ostale forme mogle da postanu ni od čega. Stoga, Ibn Miskevejh smatra da svako postojanje unutar uzročno-posledičnog sistema predstavlja neponovljivi aspekt jedinstvene egzistencije.

Ibn Miskevejhova teorija evolucije egzistencije sadrži četiri razvojna perioda koje on, poput prethodnih filozofa, redom naziva: neživim, biljnim, životinjskim i ljudskim periodom. On argumentovano i referentno tvrdi da u čoveku postoji određeni egzistencijalni aspekt koji nazivamo dušom, a koji poima činjenice i razlikuje ispravne od neispravnih iskaza. Duša, po njegovom mišljenju, ima moć da pojmi proste, ali i složene empirijske i racionalne pojmove. Teorije o duši uglavnm su fundamenti racionalne psihologije ovog slavnog muslimanskog mislioca, koji u svojim istraživanjim na ovom polju umnogome sledi metodu starogrčkih filozofa, poput Platona i Aristotela.

Ibn Sina (Avicena)

Portret Avicenine

Avicenina filozofija koja se temelji na stanovištima Farabija nudi harmoničan svetonazor u skladu sa izvesnim racionalnim fundamentima. Odlika po kojoj se njegova filozofija izdravaja od pređašnjih starogrčkih i islamskih racionalnih ontoloških sistema jeste njena ekstremno izražena logička i metodološka uređenost. Ovaj islamski filozof, poput ostalih praktičara – kako iz predislamskog perioda tako i iz perioda posle pojave islama – smatrao je da filozofski sistem svoju autentičnost crpi jedino iz svojih logički određenih postulata. Prema tome, on pokušava da sve argumentacije koje koristi u svojim objašnjenjima prikaže u krajnje jasnoj logičkoj formi.

Njegova stanovišta o egzistenciji, o odnozu između tela i duše, o epistemologiji, o poslanstvu i misionarstvu, te o teozofiji i ontologiji, znatno su ispred ukupnog naučnog i filozofskog ambijenta u kojem je živeo. On je, između ostalog, dokazao da forma i materija nemaju odvojena postojanja. Kako on tvrdi, tu je reč o linearnoj egzistencionalnoj razlici, što znači da jedno predstavlja suštinu i esenciju materijalnog bića, dok drugo ukazuje na njegove akcidentalne dimenzije i elemente. O preciznom dnosu između forme i materije Avicena piše u svom enciklopedijskom delu aš-Šira (srp. Isceljenje).

Avicena je izneo i teoriju o odnosu između čovekove duše i tela u određenoj meri koju je formulisao pod uticajem Aristotelovih dela. Uprkos tome, on je suprotno Aristotelu prihvatio neku vrstu opširnijeg i izraženijeg dualizma o tom pitanju. Avicena na mnogim mestima u svojim knjigama pkušava da obrazloži ovo pitanje i da kroz svoje filozofske demonstracije ukaže na mogućnost čovekovog direktnog saznanja, u okviru kog pojmovi nipošto nisu prisutni. On je na taj način zaključio da čovekova duša samostalno postoji kao imaterijalno biće. Sa druge strane, on tvrdi da čovekov razum nipošto ne može biti materijalan. Stoga, govoreći o tome da čovek poima razne činjnice, Avicena još jednom dolazi do racionalnog zaključka da čovekovo postanje ne može biti ograničeno samo na njegovo materijalno telo, već da pored njegovog materijalnog postojanja postoji i njegovo imaterijalno biće koje nazivamo dušom, a koje zbog svog posebnog egzistencijalnog položaja podržava čovekovu telesnu funkcionalnost.

U svojoj epistemološkoj teoriji, ovaj slavni filozof pravi razliku između pojmovnog i prisutnog saznanja i pokušava da čovekove intelektualne aktivnosti podeli na osnovu njihovog kvaliteta. Teorija u kojoj on razmatra čovekovu imaginaciju (al-kuva al-vahima) jedan je od glavnih elemenata njegovog složenog stanovišta o čovekovom saznanju. U tom nizu, on ističe da pojmovi koje stičemo na empirijski način putem ostalih čula razotkrivaju samo neke akcidentalne pojmove u materijalnom svetu, poput boje i ukusa, a ne suštinu materijalnih činjenica i egzistenata.

Avicenina doktrina o verovesništvu ima četiri različite dimanzije, a to su, kako on ističe, racionalna, imaginarna, sakralna i političkodruštvena dimenzija. Objašnjavajući svoje stanovište, on se u određenoj meri oslanja na racionalan i religijski svetonazor, koji su predstavljeni u okviru starogrčke filozofske baštine, sa jedne, i islama sa druge strane.

Društvo Ihvanu Safa

Arapski rukopis iskrene braće iz 12. veka

U 10. veku u Basiri je osnovano tajno filozofsko-religijsko društvo sa posebnim društvenopolitičkim usmerenjima i vizijama koje se zvalo Ihvanu Safa (srp. Iskrena braća). Među pripadnicima društva se nalaze neki od slavnih muslimanski filozofa poput Zejda ibn Fra'u, Abul-Alu al-Ma'arija, Ibn Ravandija i Abu Hajana Tauhidija. U suštini, članovi ovog društva su bili mislioci koji su uglavnom želeli da Platonove gnostičke teorije sagledaju iz perspektive islamskog svetonazora. Oni su takođe pridavali posebnu pažnju Pitagorinim delima, ali i delima nekih slavnih gnostika (sufija) iz redova muslimanskih duhovnih znalaca. Uz to su poštovali i racionalne osnove peripatetičke filozofije, koja je u to vreme u velikoj meri bila preneta u okvire islamske misaone baštine. Šiitska teologija je takođe bila jedna od osnovnih intelektualnih pozadina ovog društva. Članovi Ihvanu Safa svoj eduativni plan su definisali u vidu četiri različita stepena i perioda.

Prvi edukativni stepen je bio određen za početnike. Taj stepen su pohađali mladi zainteresovani sstudenti. Kako je edukacija na ovom stepenu trajala oko petnaest godina, studenti su to uglavnom završavali u trećoj deceniji života. Ovu grupu studenata društvo je nazivalo misaonom braćom. Drugi stepen je bio predviđen za osobe koje su uspešno završile ove osnovne studije. Studenti i istraživači su u ovom periodu najčešće imali izmeću 30 i 40 godina i nazivani su učenom braćom. Treći stepen je pripadao mudroj braći koja bi želela da nastave svoje intelektualno usavršavanje. Oni su ovaj stepen završavali pretežno u petoj deceniji života i tada sticali naučno znanje mudra braća. Četvrti stepen je bio za istaknute naučnike koji bi već ušli u šestu deceniju života, a koji bi svojim istraživačkim, intelektualnim i mukotrpnim naučnim radom doprineli usavršavanju znanja i nauke. Ovu grupu su nazivali filozofima.

Zbog posebnih društvenopolitičkih naklonjenosti članova društva Ihvanu Safa, njihovi administrativni, ali i naučni i edukativni sastanci, organizovani su potpuno tajno. Članovi društva su ostavili za sobom preko pedeset naučnih knjiga i opširnih trakata. Oni su verovali da je u naučnom smislu sasvim moguće da se pronađu suštinske sličnosti u baštima raznih svetskih religija, poput islama, hrišćanstva i judaizma, pa čak i onih manje poznatih poput zoroastrizma i manihejstva, te da se te sličnosti obrazlože intelektualnim i racionalnim jezikom. Oni su imali sličan stav u vezi sa ranim filozofskim sistemima, počev od drevnih manje poznatih razdoblja u istoriji čovečanstva, pa preko starogrčke baštine prezentovane uglavnom u Platonovim i Aristotelovim delima, i sve do islamskog perioda značajnih gnostičkih i filozofskih škola. Prema uverenjima članova ovog društva, filozofija i metafizika (al-ilm al-ilahi) obuhvataju pet različitih stupnjeva:

• Znanje o Bogu i o njegovim istaknutim atribucijama
• Znanje o imaterijalnim i duhovnim bićima – pod ovim stupnjem su podrazumevali znanje o bićima koja su kako u svojoj biti tako i u svojim delima potpuno odvojena od materije i vremenskih i prostornih ograničenja
• Znanje o duši – pod ovim stupnjem su smatrali imaterijalna i duhovna bića koja se u svojim delima direktno povezuju sa materijom, ali su u svojoj biti potpuno odvojena od nje. Primer takvih postojanja je čovekova duša.
• Znanje o eshatologiji i životu posle smrti
• znanje o politici i društvu

Ovaj poslednji stupanj su delili na pet manjih grana:

• profetološka politika (as-sijasa an-nabavija)
• monarhijska politika (as-sijasa al-mulkija)
• opšta politika (as-sijana al-ama)
• posebna politika (as-sijana al-hasa)
• lična politika (sijasa az-zat)

Abu Hamid Muhamed ibn Muhamed Gazali Tusi

Gazali je rođen za vreme vladavine seldžučke dinastije, u drugoj polovini 11 veka, kada su u islamskom svetu teološke diskusije bile najnaprednije. Već tokom mladosti Gazali je pokazao svoje intelektualne sposobnosti i uspeo da učvrsti položaj u uglednim edukativnim krugovima onovremenih muslimanskih naučnika. Mladi Muhamed je uvodne verske i književne naue savladao kod poznatijih predavača poput Abu Nasra Ismailija i Ahemeda Radkanija. Gazali nije imao ni punih 30 godina kada je ovladao velikim delom tadašnjih religijskih nauka i disciplina, poput književnosti, jurisprudencije, etike, teologije i filozofije.

Ihjau ulum ad-din (srp. Preporod religijskih nauka) je najvažnije Gazalijevo naučno delo, u kojem on detaljno piše o mudrim izremaka muslimanskih vernika, kao i o filozofiji, etici i o ostalim religijskim naučnim disciplinama. Ova knjiga je napisana na arapskom jeziku i sastoji se iz četiri dela koje je on nazvao: bogosluženje (al-'ibadat), običaji (al-adat), faktori uništenja (al-muhlikat) i faktori spasenja (al-mundžijat).

Logika

Logika je grana filozofije kojom su se muslimani dosta bavili. Ipak, muslimani su u prvim vekovima po pojavi islama razvili svoj zaseban logički stil tako da su svoje naučne discipline unapređivali a da ni najmanje nisu bili nadahnuti Aristotelovom logikom. Takva tradicionalna logika se uočava u islamskoj teologiji i jurisptudenciji, ali i u njihovoj posebnoj metodologiji. Muslimanski mislioci su svoja mukotrpna naučna pregnuća vekovima usredsređivali na razvoj tih nauka. Osnanjajući se na svoje zaključke, a ne na Aristotelove formalne logičke principe, oni su dolazili do novih naučnih dostignuća i često rešavali određene nejasnoće u svojim interpretacijama religijskih iskaza. Muslimanski teolozi i pravnici su se do 11. veka, izuzev određenih slučajeva, uglavnom oslanjali na svoj tradicionalni metodološki pristup znanju i tek od tada su se znatnije posvetili izučavanju Aristotelove logike. Ovo je bio izuzetak, jer su se nauka i filozofija u srednjevekovnom islamskom svetu uglavnom oslanjale na prevode starogrčkih dela.

Aristotelove logičke spise o kategorijama, o silogistici i o ostalim logičkim temama i frazama, prvi put u istoriji islamske civilizacije preveo je na arapski jezik iranski mislilac Ibn Mukafa. To su nedugo kasnije nastavili i drugi muslimanski prevodioci. Njihove prevode su svojim dragocenim komentarima u sledećem periodu unapredili slavni muslimaski filozofi poput Abu Jakuba Kindija, Mate ibn Junusa ibn Sine (Avicene), Hahmanijara i Laukarija. Međutim, najveći doprinos muslimanskih filozofa naučnom razvoju aristotelove logike predstavljen je u grandioznom Aviceninom enciklopedijskom delu aš-Šifra (srp. Isceljenje). Autor dela ostao je veran Aristotelovim logičkim iskazima, koje je komentarisao i elaborirao.

Abu Nasr Farabi

Abu Nasr Farabi na kazahstanskoj novčanici

Abu Nasr Farabi je prvi muslimanski filozof koji se posvetio stručnom izučavanju logike. Nažalost, od njegovih dela je ostao samo komentar Aristotelogog Organona. Farabi je insistirao na tome da logičke veštine obogaćuju znanje o principima koji će, ukoliko ih sledimo, usmeriti razum ka putu istine i udaljiti ga od svih grešaka u mišljenju. On smatra da je odnos između logike i intelektualnih koncepcija ličan odnos između gramatike i reči, kao i onsu između prozodije i poezije.

Farabi je neretko govorio o praktočnim i primenjenim aspektima logike sa ciljem da racionalne koncepcije vrednuje isključivo pomoću logičkih instrumenata. On je smatrao da praktično iskustvo u pogledu retoričkih i polemičkih veština, kao i u geometriji i aritmetici, nipošto ne može zameniti logičko naučno i metodološko umeće. Farabi ističe da logika, uprkos uobičajnoj definiciji u tadicionalnim društvima, nije poput nepotrebnog naučnog ukrasa koji se lako može nadoknaditi prirodnim talentom.

On pod logikom podrazumeva teme u okviru kojim se razmatraju dominantni principi intelektualnih koncepcija. Farabi sledeći starije klasifikacije teme deli u 8 grupa:

• kategorije (al-makulat)
• interpretacije (al-kazaja/al-ibarat)
• prva analitička ili formalni silogizam (al-kijas as-suri)
• druga analitička ili racionalna demonstracija (al-burhan)
• polemika (al-džadal)
• sofistika ili paralogizam (al-mugalata)
• retorika (al-hitaba)
• poetika (aš-ši'r)

Farabi je na dva načina doprineo usavršavanju starogrčke logike. Sa jedne strane je Aristotelovu logiku lokalizovao u islamskom svetu i na najbolji način je razjasnio. Sa druge strane sasvim inovativno je formulisao pet logičkih veština, odnosno petostruku podelu argumentacije.

Hadže Nasirudin Tusi

Ilustracija iz Tusijeve knjige Nasirska etika

Hadže Nasirudin Tusi je bio utemeljivač novih smernica u islamskoj racionalnoj teologiji (al-kalam al-falsafi). Pored dragocenih spisa o jurisprudenciji i o njenoj metodologiji, kao i o teozofiji, filozofiji, teologiji, matematici i astronomiji, za sobom je ostavio i grandiozna dela o logici i njenim principima. Od njegovih logičkih spisa se izdvajaju komentar poglavlja o logici u Aviceninom delu al-Išrat va at-tanbihat, kao i njegova autorska dela Radil al-mijar (srp. Modifikacija kriterijuma) i Tadžrid al-mantik (srp. Apstrakcija logike).

Tusi je logiku smatrao zasebnom naukom koja u odnosu na druge nauke ima instrumentalnu i priručničku ulogu. On smatra da je njen naučni zadatak, pre svega, da se saznaju značenja raznih koncepcija i njihovi međusobni odnosi. Tusi je instrumentalnu ulogu logike objašnjavao kao njenu značajnu ulogu u procesu poimanja drugih nauka. Logičke veštine su, prema Tusijevoj oceni, na taj način štitile čovekove misli od svih grešaka u razmišljanju.

Na početku svojih analiza naučnih pitanja logike, Tusi celokupno saznanje deli u dve opšte kategorije koje naziva „prostim pojmovima“ (at-tasavur) i „sudovima“ (at-tasdik). On dodaje da se pojmovi raspoznaju pomoću definicija (at-ta'rif), a da sudove ustanovljavamo putem silogizma (al-kijas). U nastavku objašnjava da su definicija i silogizam dva neophodna instrumenta pri razmišljanju pomoću kojih se dolazi do novih saznanja. Svoje studije o logici Tusi upotpunjava koristeći Avicenin oblik silogizma koji se bitno razlikuje od Aristotelovog, te najzad ukazuje i na podele silogizma na povezani (al-iktirani) i rastavljeni (al-istisnai) silogizam, a isto se odnosi i na dedukciju uopšte.

Ibn Temija

Ibn Temija je bio kritičar starogrčke logike i filozofije, rođen u Haranu 22. januara 1263. godine. U svojoj knjizi ar-Rad ala al-mantikijin (srp. Osporavanje logičara), on naglašava da je Hasan ibn Musa Noubahti napisao svoje delo al-Ara va ad-dijana (srp. Mnenja i verovanja) da bi ukazao na Aristotelove pogrešno izvedene zaključke. Ibn Tejmija je osim pomenute knjige ostavio za soboj brojna druga autorska dela u kojima pokušava da ospori i opovrgne Aristotelova učenja. U njegova najznačajnija dela se ubrajaju:

• Nakz al-mantik (srp. Opovrgavanje Logike)
• ar-Rad ala falsafati Ibn Rušdi (srp. Osporavanje Averoesove filozofije)
• Bajanu fikhi sarih al-makul li sahih al-mankul (srp. Deklaracija o razotkrivanju otvorenih racionalnih koncepcija iz ispravnih tradicionalnih predanja)
• al-Akl va an-nakl (srp. Razum i tradicija)

Metodološki gledano, Ibn Tejmija je svoju najslavniju logičku knjigu Osporavanje logičara otpočeo detaljnim razmatranjem logičke terminologije i najpre se posvetio pojašnjenju termina potpuna definicija (had) i nepotpuna definicija (kaulun šarih), kao i ostalih najvažnijih logičkih termina. On se zatim osvrnuo na silogistiku i na podelu saržaja silogizma na demonstraciju (al-burhan), polemiku (al-đadal), retoriku (al-hitaba), poetiku (aš-ši'r) i sofistiku (as-safsata). U nastavku, Ibn Tejmija objašnjava petostruke logičke univerzalije (al-kulijat al-hams) na sonovu kojih se grade i ostale logičke koncepcije. U poslednjem delu svoje knjige, on razmatra sudove (al-kazaja), metode argumentacije (al-istidlal) i različite formalne podele silogistike (suvar al-kijas), kao i definiciju dedukcije (al-kijas), indukcije (al-istikra) i analogije (at-tamsil).

Literatura

• Velajati, Ali Akbar (2016). Istorija kulture i civilizacije Islama i Irana. Beograd: Centar za religijske nauke Kom. str. 377—434. ISBN 978-86-89437-02-7. 
• De Lacy O'Leary, D.D. How Greek Science Passed to the Arabs. Chapter XIII: "The Arab Philosophers". First published in Great Britain in 1949 by Routledge & Kegan Paul Ltd.